Autor: Ognjen Varađanin
Uvod
Smatram da je ovaj seminarski rad pošteno početi
jedino sa napomenom da je izučavanje tema islama i njegove sprege sa politikom
tj. “islamskom politikom” mukotrpan trud
jer se radi o, bar za one koji nisu njegovi izučavaoci, islamolozi, ili i sami
pripadnici ove religijske i svetonazorske pojave koja stoji potpuno nasuprot
zapadnjačkoj, pojmovima koji su u biti umnogome drugačiji od pojmova koji bi, u
nekom dobronamernom pokušaju poređenja, stajali nasuprot njima, kao što su hrišćanstvo
i moderna demokratija. Iz istih razloga je teško izbeći etnocentrizam,
verovatno i teže nego što bi to bilo u proučavanju nekih drugih kultura i
religija. Ono što islam čini specifičnim, a o čemu autor „Globalnog islama“, Kaled Fuad Alam, piše je to što islam ne mora da
bude samo religija (sa svim svojim vrednostima, svetonazorima, normama) kao što
je to slučaj sa hrišćanstvom, on ume da preraste i u društveno i državno uređenje.
Islam, u slučaju Irana, i jeste društveno i državno uređenje, na šta ukazuje
Oliver Potežica (2006: 22), autor knjige „Islamska
republika Imama Homeinija: Pojam suverenosti u delima Imama Homeinija“.