Obrazovanje i društvena reprodukcija

     Autor: Milan Urošević

     1.      Uvod – mesto obrazovanja u marksitičkoj teoriji

Od početka dvadesetog veka marksistički teoretičari su na veliki broj načina pokušali da odgonetnu zašto se predviđena revolucija nije dogodila. Ustanovljeno je da okovi koje su radnici trebali da zbace, što reče Marks (Marks i Engels 1948: 96) , imaju daleko veću snagu nego što se do tada mislilo. Ustanovljeno je da reprodukcija kapitalističkog načina proizvodnje zavisi od čitavog niza institucija koje doprinose neometanom održavanju čitave jedne klase u podređenom položaju najamnog odnosa. Ove institucije počinju da budu fokus marksističkih teoretičara usled stanovišta da se upravo u njima krije odgovor na pitanje: zašto radnička klasa pristaje na vladajući sistem društvenih odnosa? Pitanje se čini jednostavnim, ako kapitalistički sistem društvenih odnosa podrazumeva neravnotežu u moći i kvalitetu života, zašto radnička klasa na to pristaje? Odgovor je, činilo se, van samog načina proizvodnje, pošto se u načinu proizvodnje ova neravnoteža najjasnije uočava. Tako se došlo do zaključka da se kapitalistički način proizvodnje mora održavati na daleko suptilniji način od čiste fizičke prinude, on mora uticati ne samo silom, već i putem uveravanja u sopstvenu nužnost. Ovim putem autori poput Gramšija i Altisera dolaze do koncepta ideološke hegemonije, ideje da se postojaći društveno-politički sistem održava tako što se oni koji su u njemu podređeni ubeđuju u nužnost, prirodnost i normalnost postojaćeg poretka. Detaljnije i preciznije specifikujući Gramšija, Altiser je došao do ideje o državnim ideološkim aparatima kao skupu institucija koje reprodukuju vladajuću ideologiju (Altiser 2009: 28). Među ovim institucijama neizbežno se našla i škola kao “obrazovni ideološki aparat”, (Altiser 2009: 28) i njoj je Altiser pridaje najveći značaj u modernom društvu, tvrdeći da je zamenila crkvu (Altiser 2009: 46).

Dinamika kapitalizma

Autor: Milutin Raković

Uvod

Celokupno  današnje društvo je pod velikim uticajem kapitalizma. Rasprostranjenost i sveobuhvatnost kapitalističkog sistema predstavlja bitan predmet izučavanja za sociologe i istoričare. Da bismo bolje razumeli sadašnjost, u ovom slučaju kapitalizam, neophodna nam je istorijska perspektiva koja će nam dublje otkriti dinamiku kapitalizma i načine na koje on funkcioniše. U ovom radu ću se baviti knjigom „Dinamika kapitalizma“  istoričara F. Brodela, koja se sastoji od tri predavanja koja je držao na univerzitetu „Džon Hopkins“ u Sjedinjenim Američkim Državama. Autor u svom izlaganju želi da prikaže na koji način je kapitalizam uspeo da se razvije, koji mehanizmi su ga oblikovali i koje su posledice... Dakle, Brodel nam predstavlja jednu istorijsku perspektivu razvoja kapitalizma uz veliku količinu istorijske građe, što nam govori pregršt primera u samoj knjizi. Izneću osnovnu Brodelovu ideju, ujedno ću pokušati da je dopunim, i uporediću određena Brodelova shvatanja sa drugim autorima i videćemo na koji način više autora posmatra jedan fenomen.

Tito u dijalektici savremene službene kulture sećanja u Srbiji

Autor: Aleksa Vukašinovič

Uvodna reč

     Zašto danas, u savremenom svetu i globalnoj neoliberalnoj stvarnosti, uopšte govoriti i razmišljati o Titu? Nije li Tito davno prevaziđena prošlost koju bismo morali ostaviti iza sebe, u minulom vremenu, gde joj je originalni kontekst nastao (i ostao)? Očigledno zato što se Tito održava u razčitim kontinuitetima sećanja u državama bivše SFRJ (čemu pregled dnevne štampe, naročito brojevi izašli u perodu Titove smrti ili Dana mladosti, jasno svedoče). Oni nisu konzistentni, oni su često međusobno antagonistički postavljeni, dok je jedna struja manje ili više apologetska i nostalgična, druga je manje ili više demionizatorska, osuđujuća i sklona kreiranju odijuma prema Titovoj ličnosti i titoizmu kao sistemu koji se zasnivao na harizmatizaciji njegove ličnosti, ali čak ni tu stvari ne mogu biti jasno i banalno podeljenje na „crno-belo“, te se u velikom broju izdavane monografije i „knjige novih, kontoroverznih, istina“, pojave dokumentarnih emisija, članaka, raznih „spektakularnih i objektivnih“ istoričara i biografa, manje ili više naučno relevantnih studija o Titu moraju krajnje oprezno analizirati. Potrebu za opreznijom i pažljivijom analizom nameće raznolikost zajednica i grupa koje se kroz svoje pojedinačne kulture sećanja identitetski određuju u odnosu na Tita i njegovu istorijsku ulogu. Ako Tito više nije paradigma i heroj, onda je zasigurno antiheroj i negativac, ako više nije popularno ići „Titovim putem“, onda se u službenim politikama naglašavaju posledice praćenja titoističke paradigme[1].

Marksističko shvatanje rada, otuđenja, i moguće alternative

Autor: Milan Urošević

Značaj Marksovog razmatranja rada za savremeno društvo

„Ćovek jedne dimenzije“, monuemntalno delo Herberta Markuzea predstavlja paradigmatičan primer neomarksističke misli i jasno odražava duh vremena u kome je nastalo. Ono se obraća svojim čitaocima ukazujući na jednu lagano naviruću tendenciju koja postepeno obuhvata ceo zapadni svet. Ovu tendenciju Markuze izlaže u uvodnom poglavlju svog dela kao uhodanu, razumnu demokratsku neslobodu koja karateriše industrijsku civilizaciju njegovog vremena. (Markuze 1989: 21) Ova civilizacija, već uhodana laganim razvojem svoje tehnološke i proizvodne baze još od 18. veka upravo ovim njenim razvojem ispoljava tendenciju ka totalitarizmu, totalitarizmu zasnovanom na organizaciji ove tehnološke baze. (Markuze 1989: 22)

Marksistička misao i analiza rada Ričarda Hajmana

Anonimni autor

Uvod

Profesor Ričard Hajman je jedna od značajnijih figura u britanskoj i evropskoj misli istraživanja radnih odnosa. Pisao je opširno na teme komparativnih industrijskih odnosa, kolektivnog pregovaranja, radničkih sindikata, industrijskih konflikata i politike tržišta rada (2008). [1]

U ovom delu je pružio svoje viđenje marksističke misli o radu, koje ne može posebno da se izdvoji kao oblast proučavanja već se mora sagledati zajedno sa ostalim aspektima Marksove misli. To i jeste ono što čeka čitaoca – naizgled skakanje sa teme na temu, dok je zapravo svaki aspekt suštinski povezan sa temom proučavanja sveta rada.

Komunistički manifest iz mog ugla

Autorka: Ljiljana Radić

Uvod

Knjiga koja je tema ovog rada i koja će biti predstavljena je čuveni dokument koji je obeležio ceo jedan istorijski period i koji je uzrokovao čitav niz promena u drušvu i ostavio neizbrisiv trag u istoriji čovečanstva.

„Manifest Komunističke partije“ napisala su dva čuvena borca za prava radničke klase, Karl Marks i Fridrih Engels 1848. godine u Londonu. Nastao je po nalogu tajnog međunarodnog radničkog udruženja „Saveza komunista“, koji su predložili da se sastavi program partije, na kongresu u Londonu, u novembru 1847. Prvo izdanje bilo je na nemačkom, a zatim je manifest, s obzirom na popularnost koju je doživeo, preveden i na ostale svetske jezike. Marks i Engels upozoravaju da će praktična primena ovih načela, kako to objašnjava sam manifest, zavisiti svuda i u svako doba od istorijski datih okolnosti (Marks i Engels, 1945:9).

Prikaz knjige „Položaj radničke klase u Engleskoj“

Autorka: Ljiljana Radić

Uvod

U ovom radu prikazaću vam čuveno delo Fridriha Engelsa „Položaj radničke klase“ koje je izdato 1845. godine. Autor je ovo delo je posvetio radničkoj klasi Velike Britanije kako bi privukao pažnju na njihov težak položaj. Engels je pisanju ove knjige posvetio 21 mesec. Svakodnevno je radio na tome da prikupi što više dokaza koristeći različite metode, kao na primer posmatranje, novinske i medicinske izveštaje, intervjuisanje proletera, a i samih kapitalista.

Ova knjiga podeljena je na više delova, a ja ću se potruditi da u svom radu na najbolji mogući način prikažem najvažnije od ovih delova kako bi vas upoznala sa životom i položajem proletera Velike Britanije na način na koji ih je Engels predstavio. Engels nam kaže da je sve ovo što je želeo da nam prikaže na neki način samo blag prikaz položaja radnika jer je realna slika radnika tog doba izgledala još gore. 

Marksovo shvatanje čoveka

     Autor: Milan Urošević
  
Uvod

Kolaps bankarske grupe Lehman Brothers u septembru 2008. smatra se za početak nove krize, najveće ekonomske krize od Velike Depresije. Još od devetnestog veka ekonomski teoretičari su pokušavali da proniknu u ritmičnost kojom se krize kapitalizma javljaju, ako izuzmemo veliki broj teorija o periodičnosti kriza videćemo da ovi ekonomisti slažu oko jedna bitne stavke, a to je da su krize nešto što je svojstveno kapitalističkom načinu privređivanja. Ne moramo odlaziti previše daleko da bi smo uvideli tačnost ovakvog zaključka ali, kao i u svakom kriznom periodu pored revolucionarnih tendencija na površinu isplivavaju i moguće alternative.