Islam i politika

Autor: Ognjen Varađanin

Uvod

Smatram da je ovaj seminarski rad pošteno početi jedino sa napomenom da je izučavanje tema islama i njegove sprege sa politikom tj. “islamskom politikom” mukotrpan trud jer se radi o, bar za one koji nisu njegovi izučavaoci, islamolozi, ili i sami pripadnici ove religijske i svetonazorske pojave koja stoji potpuno nasuprot zapadnjačkoj, pojmovima koji su u biti umnogome drugačiji od pojmova koji bi, u nekom dobronamernom pokušaju poređenja, stajali nasuprot njima, kao što su hrišćanstvo i moderna demokratija. Iz istih razloga je teško izbeći etnocentrizam, verovatno i teže nego što bi to bilo u proučavanju nekih drugih kultura i religija. Ono što islam čini specifičnim, a o čemu autor „Globalnog islama“, Kaled Fuad Alam, piše je to što islam ne mora da bude samo religija (sa svim svojim vrednostima, svetonazorima, normama) kao što je to slučaj sa hrišćanstvom, on ume da preraste i u društveno i državno uređenje. Islam, u slučaju Irana, i jeste društveno i državno uređenje, na šta ukazuje Oliver Potežica (2006: 22), autor knjige „Islamska republika Imama Homeinija: Pojam suverenosti u delima Imama Homeinija“.

Svakodnevno reprodukovanje nacionalne pripadnosti

Autor: Milan Urošević

1.      Uvod – nacionalizam i svakodnevica

Pokušamo li da objasnimo pojavu nacionalizma, velike su šanse, da ćemo završiti u ispitivanjima eksplozivnih ispada nacionalne i etničke netrpeljivosti. Ovakvi ispadi se čine najsmislenijim mestima za ispitivanje fenomena nacionalizma, ovde se nacionalizam ispoljava u svojoj najekspresivnijoj formi. Građanski ratovi, teroristički napadi, nasilni oblici demonstracija, svi ovi fenomeni prvi upadaju u vidokrug ako pokušamo da teorijskim svetlom obasjamo fenomen nacionalizma. Sa druge strane, ako fenomenu nacionalizma pristupimo iz drugačije tačke gledišta, i ispitivanje započnemo drugačijima pitanjima naš fokus će se takođe promeniti. Majkl Bilig, u svom delu Banalni nacionalizam, kreće u ispitivanje načina reprodukcije nacionalizma i nacionalnih država. Tačnije, on postavlja pitanje: kako se u razvijenim državama Prvog Sveta održava nacionalna pripadnost? On konstatuje da u ovim zemljama ne postoje veliki i dramatični ispadi nacionalne i etničke netrpeljivosti, ali opet nacionalna pripadnost opstaje kao pojava. Ovakvo pitanje je nesumnjivo intrigantno, posebno usled činjenice da se nacionalna pripadnost retko ispituje u razvijenim zemljama (Bilig 2009: 200). 

Obrazovanje i društvena reprodukcija

     Autor: Milan Urošević

     1.      Uvod – mesto obrazovanja u marksitičkoj teoriji

Od početka dvadesetog veka marksistički teoretičari su na veliki broj načina pokušali da odgonetnu zašto se predviđena revolucija nije dogodila. Ustanovljeno je da okovi koje su radnici trebali da zbace, što reče Marks (Marks i Engels 1948: 96) , imaju daleko veću snagu nego što se do tada mislilo. Ustanovljeno je da reprodukcija kapitalističkog načina proizvodnje zavisi od čitavog niza institucija koje doprinose neometanom održavanju čitave jedne klase u podređenom položaju najamnog odnosa. Ove institucije počinju da budu fokus marksističkih teoretičara usled stanovišta da se upravo u njima krije odgovor na pitanje: zašto radnička klasa pristaje na vladajući sistem društvenih odnosa? Pitanje se čini jednostavnim, ako kapitalistički sistem društvenih odnosa podrazumeva neravnotežu u moći i kvalitetu života, zašto radnička klasa na to pristaje? Odgovor je, činilo se, van samog načina proizvodnje, pošto se u načinu proizvodnje ova neravnoteža najjasnije uočava. Tako se došlo do zaključka da se kapitalistički način proizvodnje mora održavati na daleko suptilniji način od čiste fizičke prinude, on mora uticati ne samo silom, već i putem uveravanja u sopstvenu nužnost. Ovim putem autori poput Gramšija i Altisera dolaze do koncepta ideološke hegemonije, ideje da se postojaći društveno-politički sistem održava tako što se oni koji su u njemu podređeni ubeđuju u nužnost, prirodnost i normalnost postojaćeg poretka. Detaljnije i preciznije specifikujući Gramšija, Altiser je došao do ideje o državnim ideološkim aparatima kao skupu institucija koje reprodukuju vladajuću ideologiju (Altiser 2009: 28). Među ovim institucijama neizbežno se našla i škola kao “obrazovni ideološki aparat”, (Altiser 2009: 28) i njoj je Altiser pridaje najveći značaj u modernom društvu, tvrdeći da je zamenila crkvu (Altiser 2009: 46).

Odnos prema životu i smrti u fašističkoj ideologiji

Autor: Milan Urošević

O egzistencijalnom i sociološkom značaju smrti

Smrt predstavlja jednu od “graničnih situacija” (Jaspers), situacija u kojima se individua suočava sa ograničenošću sopstvenog postojanja. Upravo suočavanje sa ovom ograničenošću i nezaustavljivošću protoka vremena koje neminovno dovodi do trenutka smrti čini smrt neizbežnom činjenicom sa kojom se svako biće suočava. Ova svest o smrti kao neizbežnoj i konstatno nadolazećoj nagnala je Hajdegera da svest o smrti predstavi kao konstantnost ljudske situacije, svest o smrti čini, za njega, fundament ljudskog iskustva (Hajdeger 301: 2007) U isto vreme smrt je za svakog čoveka suštinski nezamisliva, ona je “slučaj”, iznenadan trenutak u kome ono “ja” prestaje da postoji i stoga se smrt nikada ne dešava “meni”, jer u tom momentu “mene” više nema (Hajdeger 2007: 299) Ovde možemo videti dvostruku prirodu smrti tj. dvostrukost njenog pojavnog oblika u ljudskom iskustvu: ona se istovremeno doživljava kao neizbežna, ali i kao nedokučiva realnost. Upravo zbog ovoga svest o smrti uzrokuje konstantnu strepnju usled ontološke nesigurnosti ljudskog postojanja, i suočavanje sa ovom nesigurnošću i formiranje svesti o neizbežnosti smrti je za Hajdegera bio uslov autentičnog i neotuđenog života (Hajdeger 2007: 300) Sa druge strane, mnogo manje afirmativan odnos prema smrti je iskazao Frojd. Za njega je fundamentalni pokretač cele civilizacije “nagon smrti”, konstantna želja za vraćanjem svakog živog organizma u stanje nežive materije koja dolazi u sukob sa nagonom za opstankom (Freud 1976: 66) Ovaj sukob rezultira okretanjem nagona za smrću spolja, izvan pojedinca, što dovodi do uspostavljanja kontrole nad prirodom. (Freud 1976: 66)  Time je nagon za smrću predstavljen kao praotac celokupne kulture ljudskog roda - društvo svoje postojanje duguje smrti. Kao što možemo videti, uloga smrti je izuzetno značajna u misli velikih autora dvadesetog veka. Ali, osim filozofskih promišljanja njenog značaja, smrt kao univerzalna činjenica ljudskog postojanja mora nužno biti kulturno i politički prerađena i regulisana. Ljudska društva i kulture funkcionišu, između ostalog, kao medijatori između određenih bioloških i ontoloških datosti ljudske egzistencije i čovekove svesti, time ove datosti bivaju preoblikovanei snabdevene smislom. Na ovaj način simbolički poredak jednog društva, oličen u njegovoj kulturi, štiti čoveka od apsolutnog užasa (Kuljić 2014: 75) ništavila koje predstavlja smrt, čineći smrt razumljivom i uklapajući je u izgrađeni simbolički univerzum. Iz sličnih razloga u simbolički univerzum društva se na ovaj način ugrađuju i druge datosti kao što je seks, porođaj, mladost, starost i slično.

Tri teorijska pravca u izučavanju ideologije

Autor: Milan Urošević

Naš problem nije: „Da li su naše želje zadovoljene ili ne?“. Naš problem je: „Kako znamo šta želimo?“. Nema ničeg spontanog, ničeg prirodnog u ljudskim željama. Naše želje su veštačke. Moramo biti naučeni da želimo. (Slavoj Žižek, Perverznjakov vodič kroz film)

1.      Značaj ideologije danas

Ekonomska kriza sa kraja 2008. radikalno je uzburkala duhove, do tada potpuno sigurne u održivost i ispravnost svojih nazora, koji su korespondirali sa, do tada razvijanim, kapitalističkim načinom proizvodnje. Potpuna sigurnost u ispravnost osnovnog neoliberalnog postulata - da je tržište ultimativni regulatorni mehanizam, kako ekonomije, tako i ostatka društvenog života, biva temeljno uzdrmana. Kako Rodrik ispravno ukazuje, osnovna pripovest, koju su ekonomisti iskonstruisali gubi na svojoj verodostojnosti i draži. (Rodrik 2013: 12)

Podela i razumevanje korena ideoloških borbi kroz vizije

Autor: Uroš Radulović

Uvod

Glavna tema kojom se bavi Tomas Sovel (Thomas Sowell) u svojoj knjizi „Konflikt vizija“ jeste traženje ideoloških korena političkih borbi, dok, nas takođe, navodi na razmišljanje i preispitivanje samih vizija koje posedujemo. Sovel se ne bavi konkretnim ideologijima koje danas postoje ili koje su postojale kroz istoriju, već vizijama na kojima se one baziraju i iz kojih nastaju i razvijaju se. U svom radu ću se konkretno bazirati na tumačenju vizija i kako ih je Sovel klasifikovao, a posebnu pažnju ću posvetiti vizijama jednakosti i vizijam vlasti. Knjigu „Konflikt vizija“ Tomasa Sovela sam izabrao sa razlogom jer sam od ranije upoznat sa njegovim delima i filozofijom kojom se vodi, a kroz ovo delo Sovel se krajnje kritički ophodi prema temi kojom se bavi i daje drugačiji pogled na korene ideološke borbe i zašto one postoje.

Političke ideologije: Liberalizam, nacionalizam i ekologizam

Autor: Ognjen Varađanin

Uvod

Glavna ideja autora Endru Hejvuda (Andrew Heywood) u knjizi „Političke ideologije“ je objedinjavanje svih teorija o ideologiji kao i shvatanje i objašnjenje vrsta ideologija koje su nastale kroz istoriju. Hejvud tvrdi da su u određenim vremenskih epohama s razlogom nastale određene ideologije. Ipak na nastanak ideologije ne utiču samo vreme već i mesto kao i društvene okolnosti u kojima je nastala. „Ove ideje odražavaju životna iskustva, interese i težnje jedne društvene klase i stoga pomažu u negovanju osećaja pripadnosti i solidarnosti“ (Hejvud E. 2003: 4). Tako se socijalizam povezuje sa radničkom klasom, liberalizam sa srednjom klasom, a konzervativizam sa višom – aristokratskom klasom (Hejvud E. 2003: 4).

Ideologija i ideološki državni aparati

Autorka: Pavlina Videnović

Uvod
U svom radu ću pokušati da na što bolji mogući način predstavim knjigu Luja Altisera „Ideologija i državni ideološki aparati“, u kojoj se detaljno razrađuje koncept same ideologije, ali takođe i samo funkcionisanje sistema procesa proizvodnje u kapitalističkim društvima.

Luj Altiser (1918-1990) spada među najuticajnije francuske filozofe druge polovine XX veka. Rođen je u Alžiru, koji se u to vreme smatrao delom ili bolje rečeno, kolonijom Francuske, ali se školovao u Marseju i Lionu. Tokom Drugog svetskog rata bio je zarobljenik u nacističkom ratnom logoru, što je znatno uticalo na njegovo mentalno i fizičko stanje. Nakon ovog nemilog događaja, postao je predavač na École Normale Supérieure u Parizu, istovremeno se približavajući Komunističkoj partiji.