Etički subjektivizam

Autor: Nikola Rikalo

U noćnim satima pogledom u nebo možemo uočiti veliki broj svetlećih tačaka koje nazivamo zvezde. Međutim, kako svetlost kao i sve drugo u svemiru putuje tako ista mora da doputuje od usijane zvezde do naših očiju što nas navodi na zaključak da svetlost koju posmatramo jeste emitovana od strane već odavno nestalih zvezda s obzirom na razdaljinu između galaksija. Kako zvezde nastaju iz prašine i gasa pod uticajem gravitacije, rastu i na kraju nestaju tako i ljudski život nastaje, evoluira i nestaje. Život jedne zvezde uočavamo kao događaj, isto kao i ljudski život, ali ono što ne možemo posmatrati kao događaj jeste ljudski postupak u kome postoji želja, namera i cilj kome se teži. Upravo ljudski postupak i može biti predmet etike, pogotovo onda kada postupak jedne osobe ima uticaj na život druge. Ali, postavlja se pitanje gde ljudski život počinje? Da li začećem? Da li rođenjem? Na tom mestu se uočava moralni relativizam postupka koji je sve kontraverzniji u politici i javnosti, a u pitanju je abortus. Na pitanje moralnosti abortusa možemo odgovoriti na tri načina: isti je nemoralan, moralno prihvatljiv, ali možemo reći i da moralne činjenice ne postoje i da konačan etički sud nije moguć. Poslednju vrstu odgovora implicira etički subjektivizam čiju osnovu ću pokušati da prikažem pomoću dela „Uvod u etiku“ Pitera Singera, a kroz niz logičkih objašnjenja i konkretnih primera. Predstaviću etape razvoja misli etičkog subjektivizma, a na kraju izneti i sopstveno mišljenje.

Narkomanija

Autor: Nikola Rikalo

Uvod

Reč narkomanija predstavlja kovanicu grčkih reči „narke“ (ukočenost) i „manija“ (ludilo) i odnosi se na pojavu zloupotrebe opojnih droga, tj. supstanci koje imaju psihoaktivno dejstvo u vidu menjanja stanja svesti, raspoloženja, mišljenja ili ponašanja. U tom smislu „droga je bilo koja hemijska supstanca koja prilikom unošenja u ljudski organizam menja prirodni tok funkcionisanja ljudskog tela i psihe“ (Stevanović, 2013: 108), a narkomanija bolest zavisnosti koja korisnika usmerava na kompulzivno korišćenje istih. Ono što narkomaniju karakteriše jeste neodoljiva žudnja za uzimanjem određene supstance što na dugoročnom planu dovodi do porasta tolerancije, a samim tim i sve veće konzumacije. Takođe, propratne nuspojave narkomanije jesu psihička i/ili fizička zavisnost, kao i apstinencijalni sindrom koji se javlja u periodima neuzimanja narkotika. Ono što karakteriše psihičku zavisnost koja se javlja kod zloupotrebe svih psihoaktivnih supstanci (PAS) jeste to da ista postaje „sastavni deo mehanizma emocionalne i socijalne adaptacije“ (Bukelić, 1997: 17), dok se fizička zavisnost javlja onda kada narkotik postane sastavni deo ćelijskog metabolizma.

Lekarski asistirano samoubistvo i eutanazija

Autorka: Anja Vešović

Eutanazija predstavlja ubistvo jedne osobe od strane druge (drugih) iz, navodno, milosrdnih razloga.[1] Samoubistvo uz tuđu pomoć predstavlja situaciju u kojoj pacijent, kada nije sposoban sam da izvrši (čak ni) čin samoubistva, zahteva adekvatnu (najčešće medicinsku) pomoć.[2] Kada bismo razmišljali o pojmu eutanazije bez oformljavanja definicije samoubistva uz tuđu pomoć, mnogi bi bili u stanju da poistovete ove dve situacije. Na osnovu ove dve definicije, uočava se jasna distinkcija ova dva pojma – lekarski asistirano samoubistvo predstavlja svesnu volju čoveka koji zahteva „pomoć“, kod eutanazije čovek ne mora biti svestan i u osnovi mu, i kad je svesna, ne leži „želja“ za samoubistvom[3]. 

Eutanazija i etika

Autorka: Katarina Kecman

Pojam eutanazije jeste donekle oksimoronskog karaktera. On je izveden od starogrčkih izraza „eu“ (što bi se doslovno prevelo u vidu prideva ženskog roda - dobra) i „tanatos“ (u prevodu se tumači kao smrt, mada se može vezati i za aspekt boga smrti, onaj koji je suprotan nagonu erosa – nagona za život, dakle upravo nagon ka samouništenju). Helga Kuhze ističe da se eutanazija danas uglavnom shvata kao „milosrdna smrt“ tačnije kao „ubijanje iz sažaljenja“ (Kuhze, 2004: 424).