Autor: Milan Urošević
Uvod
Uvod
Kolaps
bankarske grupe Lehman Brothers u septembru
2008. smatra se za početak nove krize, najveće ekonomske krize od Velike
Depresije. Još od devetnestog veka ekonomski teoretičari su pokušavali da
proniknu u ritmičnost kojom se krize kapitalizma javljaju, ako izuzmemo veliki
broj teorija o periodičnosti kriza videćemo da ovi ekonomisti slažu oko jedna
bitne stavke, a to je da su krize nešto što je svojstveno kapitalističkom
načinu privređivanja. Ne moramo odlaziti previše daleko da bi smo uvideli
tačnost ovakvog zaključka ali, kao i u svakom kriznom periodu pored
revolucionarnih tendencija na površinu isplivavaju i moguće alternative.
Raspad Sovjetskog Saveza smatrao se za trenutak zamiranja
komunističkih ideja kao i samog marksizma. Ubrzani ekonomski rast posle Drugog
Svetskog Rata izgledao je kao jak argument u korist kapitalizma i slobodne
trgovine, a nestanak Istočnog Bloka za konačnu pobedu parlamentarne
demokratije. Danas kada je ovaj rast očigledno dostigao svoje granice, a
kapitalizmu svojstvena kriza uzima svog maha ljudi se širom sveta okreću alternativi
kojoj je, smatralo se, vreme prošlo. Marksizam kao jedna pre svega opšta
kritika kapitalizma, nudi uvide u jedan unutrašnji mehanizam proizvodnje i
reprodukcije kapitala, kao i u promene istorijskih epoha i društveno ekonomskih
uređenja. Ovakva teorija nam daje ključ za razumevanje društvene stvarnosti
danas kao i same krize zbog koje smo odlučili da tražimo odgovore. Svedooci smo
jedne sveopšte društvene stagnacije, vladajuća garnitura kao i ogroman broj
intelektualaca odbijaju da pristanu na promene koje su nam potrebne, promene
jedne globalne paradigme koja nije samo dovela do materijalnog siromaštva već i
do izumiranja samog duha slobode i želje za promenom.
Sama Marksova teorija ima veliki broj tumačenja, kritičari često
naglašavaju Marksovu teoriju kao kruti sociologizam ili kao ekonomski
determinizam, ovakve tendencije su se zadržale do danas. Za opravdanje ovakvog
ekonomskog determinizma se najpre uzima poznata misao iz Priloga kritici
političke ekonomije (1859). U ovom delu je Marks predstavio na uprošćen način
poznatu tezu kako proizvodnja materijalnih sredstava oblikuje sve odnose u
društvu kao i sve čovekove duhovne delatnosti (Korać 1982:35). Ova teza je bila
shvaćena kao ključ za shavatanje Marksove teorije i njegovo shvatanje društva i
čoveka. Ovakvo uprošćavanje je za posledicu imalo vulgarizovanje marksizma i
njegovo svođenje na prosti ekonomizam što je postalo uobičajeno tumačenje još
za vreme Marksovog života. Marks je morao da se obračuna sa ovakvim pojednostavljenjima
tako da je i sam napisao da jedino što zna je „da on nije marksista!“ (Korać
1982:6).
Kao što Marks kaže u svojoj desetoj tezi o Fojerbahu da je
stanovište starog materijalizma „građansko“ društvo a stanovište novog
(njegovog) materijalizma „ljudsko“ društvo ili podruštvljeno čovečanstvo (Korać
1982: 41). Ako pođemo od ovog stanovišta koje Marks definiše kao svoje
očigledno je da on u prvi plan stavlja čoveka. Za razliku od drugih pozitivista
kao što su Kont i Dirkem kod kojih je društvo najbitnija kategorija. Za Marksa
društvo ne postoji bez čoveka, on je uslov za postojanje društva koje je ujedno
njegov spoj sa prirodom. Marksova teorija ima za cilj jednu opšteljudsku
emacipaciju, oslobađanje od ekonomskih okova i realizovanje čoveka u njegovoj
punoj ljudskosti kao i njegovo pomirenje i sklad sa prirodom i drugim čovekom
(From 1985:13). Iako se Marks tokom svog života i rada bavio ekonomskim i
društvenim fenomenima njegova teorija se ne može izložiti bez svojih osnovnih
filozofskih načela i shvatanje ljudske suštine od koje ona polazi.
Čovekova suština i samoproizvodnja
„Gospodar teži da zadovolji svoje potrebe i u tu svrhu
koristi rad sluge. Sluga se postavlja između gospodara i predmeta. Svojom
delatnošću i obradom predmeta sluga razvija samosvest, a gospodar ostaje osuđen
na neplodnost.“ (Korać 1982: 52).
Ovom pričom je Hegel izrazio svoje misli, Marksovo shvatanje
čoveka zasnovano je na Helegovim shvatanjima. Poruke priče je jasna, rad koji
je posrednik između potreba i njihovog zadovoljenja ima sposobnost da uzdigne
čoveka izvan njegovih nagosnih potreba, ovaj rad mu daje samosvest (Korać 1982:
25). Marks je smatrao da se kroz istoriju putem industrije razvija stvarna
čovekova priroda. Tek kada čovek proizvodi slobodno, slobodan od prinude
nagonskih potreba i druge prisile on sebe potvrđuje kao ljudsko biće, u obradi
predmetnog sveta čovek realizuje svoju ljudsku suštinu. Predmeti njegovog rada
postaju opredmećenje njegove ljudske suštine, čovek se kroz ovaj proces
realizuje i stoga posmatra samog sebe u svetu koji je sam stvorio (Korać 1982:
53).
Ova ljudska suština u svakom čoveku postoji kao potencijal,
potencijal koji mora biti ostvaren kroz život i kroz produktivan odnos prema
svetu. U ovom pogledu samo čovekova proizvodna delatnost, čovekova praksa je
koren njegove ljudskosti, način ostvarenja ljudskih potencijala. Ovaj produktivni
odnost prema svetu je za Marksa „rodni karakter“ ljudske vrste, nešto
svojstveno celom ljudskom rodu.
Za Marksa ljudska istorija je istorija samorazvitka, samoostvarenja,
čovek je ujedno proizvod istorije i njen proizvođač, ljudska priroda nije
čoveku data ni objektivno ni subjektivno već nju čovek razvija posredno preko
prakse pomoću koje se čovekovo postojanje javlja kao čovekovo jedinstvo sa
njegovom prirodom (Korać 1982: 62). Na taj način čovek kroz istoriju proizvodi
sam sebe, razvija svoje potencijale i postaje sve univerzalniji, njegov
samorazvitak ide u tom pravcu, on postaje „totalno biće“ (Korać 1982: 53).
Nasuprot životinji koja proizvodi samo za svoje potrebe i za svoj opstanak,
čovek svoju proizvodnju stavlja kao predmet svoje svesti i može da proizvodi po
svim merama i na sve načine, na ovaj način se realizuje čovekova univerzalnost
i njegov stvaralački potencijal. Marksu je karkaterističan ovaj produktivan
odnos prema svetu, ovo izražavanje ljudskih potencijala je uslov života, čovek
je živ samo u onoj meri u kojoj izražava sebe kroz produktivnu delatnost. „U
ovom produktivnom procesu čovek ostvaruje svoju suštinu, vraća se svojoj
suštini, što teološkim jezikom rečeno nije ništa drugo nego vraćanje bogu“
(From 1985: 39).
Ovakav univerzalni razvitak čovekovih potencijala se
ispoljava na dva načina: indidividualno i generički (rodno) (Korać 1982: 53).
Koliko god ova dva načina ispoljavanja izgledali različito oni su uvek u
jedinstvu jer se individuum može objasniti samo kao deo ljudskog roda ili kao
„društveno biće“. Čovekov individualni život je za Marksa uvek više ili manje
ljudski život, život svojstven ljudskom rodu .„Čovek se, dakle samo u društvu
može osamiti, izolovati, a sve misli o usamljenom indivduumu su puste iluzije.
U tom smislu čovek se uvek i u svemu pa i u proizvodnji svog materijalnog
života potvrđuje kao generičko biće, kao ljudski rod (Korać 1982: 54). Dakle,
čovekova praksa ili produktivan proces ima uvek društveni karakter, stoga čovek
jedino u društvu može realizovati svoje potencijale, ovim čovek potvđuje sebe i
kao pojedinca i kao društveno biće. Ovde uviđamo da je za Marksa čovekovo
prirodno postojanje njegovo društveno postojanje.
Rad, njegova potreba i mogućnosti
Kada je reč o radu bitno je napomenuti da je za Marksa rad
daleko od isključivo ekonomske kategorije, rad je za njega antropološka
kategorija zasnovana na njegovom humanističkom stanovištu (From 1985: 48). Rad
je pre svega proces putem kojeg čovek obrađuje prirodnu materiju, putem rada
čovek oblikuje prirodu po svojoj želji. Ali, putem rada čovek takođe menja i
sopstvenu prirodu, budi u njoj uspavane potencijale i putem njega realizuje
svoju ljudskost.
Ovde nije reč o radu čija je svrha zadovoljavanje nagona, životinja
proizvodi samo ono što joj je potrebno za zadovoljenje fizioloških potreba. Ono
što čoveka karakteriše je njegova mogućnost da proizvodi izvan sfere nužnosti,
izvan svojih neposrednih fizioloških potreba i tek kada čovek proizvodi ovako
slobodan, rad realizuje svoje pune mogućnosti. Uzimajući svoj rad kao predmet
svoje svesti rad postaje za čoveka izražavanje njegovih individualnih fizičkih
i duhovnih moći (From 1985: 49).
Kako Marks ukazuje i pauk i pčela su sposobni za izgradnju,
pauk stvara mrežu, pčela saće i to rade sa tolikom veštinom da bi ima mnogi
ljudski graditelji pozavideli. Ali ono što čovekov radi čini posebnim je njegov
shrsihodan karakter, radnik pre početka procesa rada u svojoj glavi formira
sliku poželjnog rezultata tog rada. Dakle čovek svojim radom ne vrši samo
promenu oblika stvari u prirodi već i ispunjava svrhu koja mu je znana, ta
svrha kao sila utiče na njegovu volju i on joj se mora potčiniti (From 1985:
49).
Zbog ovakvih karakteristika rad je za čoveka njegova suština,
po Marksu čovek svoju samosvest i svoju slobodu realizuje putem rada, na taj
način potpuno izražavajući svoje potencijale. Rad ako nije sredstvo nekog
cilja, nego cilj sam po sebi postaje – smisaoni izraz ljudske energije (From
1985: 50).
Glavni aspekt Marksove kritike kapitalizma nije u
neravnopravnosti raspodele dobara već u degeneraciji rada u besmisleni prisilni
rad koji čoveka osakaćuje. Jedan od vidova ovog sakaćenja je specijalizacija
koju je Marks oštro kritikovao, on je imao viziju društva u kome će čovek biti
slobodan da se bavi raznim oblastima i neće biti fokusiran na jednu usku
profesiju. U savremenom društvu smo svedooci sve veće specijalizacije kao i sve
pogubnijeg uticaja besmislenog rada na čoveka u kome ljude nalaze sve manje i
manje ispunjenja, ovo su posledice fenomena koji je Marks nazivao- otuđenje.
Otuđenje, gubitak suštine i potencijala
Slika produktivnog čoveka koji svet obuhvata svojim snagama i
realizuje svoju ljudsku suštinu mora biti upotpunjena svojom suprotnošću,
negacijom produktivnosti i gubitkom suštine, otuđenjem čoveka.
Marksovo viđenje otuđenja možemo shvatiti kroz njegovo viđenje
čoveka, pošto je čovek samoproizvodno biće koji u procesu rada proizvodi sam
sebe i realizuje svoje potencijale time se otuđenje javlja u samom proizvodnom
procesu kao gubitak potencijala i time ljudske suštine. Otuđenje se javlja u
prozivodnom procesu usled nemogućnosti da se realizuju ljudski potencijali,
usled te nemogućnosti ljudska suština čoveku postaje strana, njegovi
potencijali mu bivaju odstranjeni.
Otuđenje se može shvatiti kao razdvajanje ljudske suštine od
samog postojanja, kada čovekov život biva odvojen od njegove suštine, da čovek
u stvarnosti nije ono što bi mogao (i trebao) potencijalno da bude. Kao što je
gore ukazano rad je čovekovo samoizražavanje, njegov način realizovanja ljudske
suštine, usled ovoga otuđenje se dešava u procesu rada kao procesu čovekovog
samoproizvođenja. Sa razvojem privatne svojine i podele rada rad gubi svoje
svojstvo čovekovog samoizražavanja. Rad postaje autonomna sila koja je
nezavisna od čovekove volje i planiranja, predmeti proizvedeni radom, proizvodi,
suprotstavljeni su čoveku kao sila nezavisna od njegove volje. Rad je prestao
da bude deo radnika, deo njegove prirode i usled toga rad više nema one
oplemenjujuće karakteristike koje može da ima, kroz njega čovek više ne
potvrđuje već negira sam sebe, rad prestaje da bude uzvišena delatnost
realizovanja duhovnih i fizičkih sposobnosti već uništava čovekovu prirodu i
duh (From 1985:55). Iz ovih razloga radnik oseća rad kao nešto izvan sebe
samog. U ovakvim uslovima nastaje privatna svojina, radnik proizvodi sredstva
za život ali ona su u tuđem vlasništvu i bivaju otuđena od njega, iz ovog
razloga radnik oseća rad kao nuždu i prinudu. „Umesto da bude proizvoljna tj.
slobodna ljudska delatnost, ono što čoveka čini čovekom, rad je prinuda,
mrcvarenje čoveka, obeščovečenje, otuđenje. Zato je rad koren ne samo svih
oblika čovekovog samostvaranja već i samootuđenja“ (Korać 1982: 67). Stoga
usled pretvaranja rada u nezavisnu silu radnik tu silu korsti kao sredstvo, ona
mu je otuđena usled toga što više nije svrha sama po sebi već sredstvo za
egzistenciju samog radnika, na ovaj način njegova ljudska suština mu biva
otuđena, razdvajanjem egzistencije od esencije.
„Revolucionarni put ka industijskoj utopiji Karla Marksa“ (Molnar 2002:
131), razotuđeni čovek i carstvo
slobode
Iz dosada iznesenog trebalo bi da je jasno koliko su uređenja
Sovjetskog Saveza, Narodne Republike Kine i sličnih država koje se usuđuju da
se predstavljaju kao ostvarenja Marksove vizije ustvari daleko od suštine koju
je Marks u svojim radovima izneo. Prema Marksovom shvatanju socijalizam nije
poredak u kome je pojedinac podređen ogromnoj državnoj birkokratiji, niti je
društvo potpuno automatizovanih konformističkih jedinki (From 1985: 65). U
ovakvom društvu primarni fokus nije na jednakosti prihoda niti na izuzetnom
materijalnom stanju njegovih članova. Marks je i sam napisao da komunizam sam
po sebi nije cilj ljudskog razvoja. Šta bi onda ustvari bio cilj?
Vidimo u predstavljenim shvatanjima da cilj komunizma ne može
biti ništa drugo do sam čovek.
Društvo je potrebno organizovati na takav način da čovek vlada proizvodnjom i
proizvodima svog rada, vratiti rad u okrilje čoveka prevazilaženjem otuđenja.
Na ovaj način čovek bi svojim moćima obuhvatio svet i tako postao jedno sa
svetom (From 1985: 65). Da bi se ovo obezbedilo rad bi trebao opet postati
jedno sa čovekom, kako je Marks izneo u Kapitalu ovo je moguće samo ako se rad
oslobodi spoljašnje prinude, sloboda počinje tamo gde prestaje prinudni rad.
Marks je smatrao da u ovakvom društvu čovek preuzima kontrolu
nad svojim životom i svojim postojanjem on postaje istinski stvaralac svog
života i da će konačno tada moći da se bavi življenjem a ne proizvodnjom
sredstva za življenje (From 1985:67). Ono što vođe država koje se deklarišu kao
komunističke nisu shvatali je da za Marksa komunizam bio uslov, sredstvo za
čovekovo oslobođenje i razvoj a ne cilj sam po sebi. Marksovo shvatanje
socijalizma predstavlja protest, kao i celokupna egzistencijalistička
filozofija protiv otuđenja čoveka (From 1985: 69). Ova vizija je zasnovana na
jednoj izuzetnoj veri u čoveka i njegove mogućnosti koje su se razvile tokom
istorije, na jednom humanizmu kao načinu oslobođenja čoveka i njegovih moći.
U današnje vreme kada se prevaziđena i pogubna shvatanja
čovekove prirode pokazuju svoje pravo lice degradacijom čoveka na jedan šraf u
ogromnoj mašineriji birokratije kojoj nema kraja, svođenje čovekovog života na
umrtvljujući rad i zaglupljujuće vidove zabave. Ovakav način života pretvara
čoveka u pasivnog neproduktivnog primaoca uništavajući njegove moći i svodi ga
na biće koje svoj život pretvara u sredstvo za golu egzistenciju.
Čovek se mora osvestiti i konačno sagledati svoj život u
pravom svetlu, uništavajući besmisao koji ga je kroz vekove zarobio, Marks je
ovo uvideo i ukazao nam je put kojim možemo poći ka oslobađanju čoveka od svih
okova i iluzija, time stavljajući konce ljudskog života nazad u ruke samih
ljudi. Ovakav ambiciozan cilj može biti ispunjen samo onim produktivnim odnosom
prema svetu koji je Marks potencirao. Ovo je odnos putem kojeg čovek živi svoj
život tako da sagledava svet onakvim kakav stvarno jeste i svim svojim snagama
se odnosi prema njemu i prema drugim ljudima, ovo je život koji proizvodi
život.
„Ako pretpostaviš čoveka kao čoveka, a njegov odnos prema
svetu kao ljudski odnos, onda možeš ljubav zameniti samo za ljubav, poverenje
samo za poverenje. Ako želiš uživati u umetnosti, moraš biti umetnički
obrazovan čovek; ako želiš vršiti uticaj na druge ljude, moraš stvarno biti
čovek, koji deluje potcičući i unapređujući druge ljude. Svaki od tvojih odnosa
prema čoveku i prema prirodi mora biti određeno ispoljavanje tvog stvarnog
individualnog života, koji odgovara predmetu tvoje volje. Ako ti voliš, a ne
izazivaš suprotnu ljubav, tj. ako tvoja ljubav kao ljubav ne izaziva suprotnu
ljubav, ako kroz životno ispoljavanje kao čovek, koji voli, ne postaneš voljeni
čovek, onda je tvoja ljubav nemoćna, ona je nesreća.“ (Marks i Engels 1961:
275).
Literatura:
Korać, Veljko (1982) Marksovo Shvatanje Čoveka, Istorije i Društva, Beograd: Beogradsko izdavačko-grafički zavod
From,
Erih (1985) Marksovo shvatanje čoveka, Beograd:
Grafos
Marks,
Karl Engels, Fridrih (1961) Rani Radovi:
izbor, Zagreb: Naprijed
Molnar,
Aleksandar (2002) Rasprava o demokratskoj
ustavnoj državi 3, Beograd: Samizdat B92
Marks,
Karl (1979) Kapital I-III, Beograd:
Beogradsko izdavačko-grafički zavod