Ubrzavanje vremena u savremenom društvu: O Eriksenovoj Tiraniji trenutka

Autor: Milan Urošević

Uvod
Ova knjiga je nastala iz akutnog osećanja da je nešto krenulo naopačke. (Eriksen 2003: 5) Početna rečenica ovog dela adekvatno opisuje razloge za njegov nastanak kao i atmosferu koja se kroz celu knjigu provlači. Slično Marksu koji u devetnestom veku proučava posledice koje je po čoveka imao razvitak kapitalizma i industrije, Eriksen za svoj predmet istraživanja uzima informaciono doba, čiji početak smešta u 1991. godinu. Jedna od ključnih protivrečnosti svog doba koju je Marks uočio vezuje se za razvoj proizvodnih snaga. Čovek stvara tehnologiju sa namerom da sebe oslobodi rada i otvori put ka „carstvu slobode“, ali rezultat je dijametralno suprotan, što je tehnologija za proizvodnju efikasnija to je radnik prinuđen da radi sve više. Čovek gubi kontrolu nad onime što je stvorio i postaje samo prost dodatak mašini[1].

Ovakav tip kontradikcija su predmet autorovog interesovanja, a po tom pitanju informaciono doba nimalo ne zaostaje za industrijskim. Razvoj informacionog doba koje karakteriše ubrzani razvoj tehnologije koja skraćuje vreme obavljanja mnogih zadataka je sa sobom doneo posledice koje su upravo suprotne od nameravanih, kao i sveopšta dostupnost informacija koju nam omogućavaju internet i kablovska televizija. I upravo iz ove dve karakteristike izviru dve fundamentalne protivrečnosti informacionog društva na koje autor ukazuje. Upravo je ubrzanje i povećanje efikasnosti tehnologije dovelo do toga da je vremena sve manje, nasuprot nameri da nam omogući više slobodnog vremena za sebe, brzina kojom informacije putuju sa jednog kraja sveta na drugi sabija prostore između izvršavanja zadataka, cepka i fragmentiše naše vreme. Od lineralnog i kumumulativnog vremena, vreme postaje niz iscepkanih nepovezanih trenutaka ispunjenih tenzijom. Mnoge tehnologije koje su dovele do ubrzanja vremena stvorene su sa namerom da povećaju dostupnost i razmenu informacija, internet, kablovska televizija, radio, što nas dovodi do druge protivrečnosti. Povećanje dostupnosti i razmene informacija je dovela do tolikog kvantitativnog porasta da u informacionom društvu pojedinac biva bombardovan tolikim brojem vesti sa svih strana da nasuprot nameravanom postaje sve lošije informisan. Osnovna razlika u odnosu na industrijsko i predindustrijsko društvo je u činjenici da čoveku informacionog društva glavna preokupacija postaje filtriranje informacija koje su haotične, ne povezane i površne. Nasuprot prosvetiteljskom idealu velikoj bazi ljudskog znanja kojoj će svako moći da pristupi, današnji čovek mora da izdvoji onaj mali procenat informacija koje su za njega relevantne iz mora nepotrebnog znanja.

Na pomalo materijalistički način autor ukazuje kako je razvoj tehnologije uticao na osnovne segmente međuljudskih odnosa. Sve od braka, do rada i potrošnje se promenilo, dok se ljudi bore oko glavnih resursa, pažnje drugih, za pošiljaoce poruka i slobodnog vremena za primaoce. (Eriksen 2003: 12)

Kao što nas je Marks davno upozorio na mogućnost da čovekom zavladaju proizvodi njegovog stvaralaštva, dok je u istom svetlu Gidens iskoristio metaforu modernog sveta kao „Moloha“ kojim ljudi moraju upravljati ili će on dovesti do katastrofe; Eriksen nam ukazuje na koji način ljudi postaju robovi tehnologije koju sami proizvode. Stalna težnja ka neprestanim rastom i povećanjem efikasnosti koja se lako može povezati sa kapitalističkom privredom evidentno dovodi do kontra efekta. Sve veća racionalizacija proizvodnje, efektivizacija tehnologije i komunikacija sabija slobodne trenutke u ljudskom životu, a bujica haotičnih informacija fragmentira ljudsko vreme na trenutke bez prošlosti i budućnosti.

„Tvrdnja ove knjige je da je bujica informacija u našem zadihanom vremenu počela da zatvara međuprostore, a rezultat je da rizikujemo da život postane histerična serija prenaseljenih trenutaka, bez nekog pre i nekog posle, bez nekog ovde i nekog onde. Da u izvesnom smislu je čak i to sad i ovde ugroženo, jer sledeći trenutak dolazi tako naglo da je teško proceniti trenutni trenutak. Posledice te ekstremne žurbe su takve da se muti u glavi, a tiranija trenutka ugrožava i prošlost i budućnost“. (Eriksen 2003: 11)

  Društvo koje teži apstrakciji i nestanak linearnog vremena

Autor je u jednom od poglavlja pokušao da napravi distinkciju između predmodernih i modernih društava. Iako je to uvek poprilično ambiciozan i kontraverzan poduhvat u ovom slučaju su razlike koje autor uočava bitne za dalju analizu problematike u samom delu. U svojoj donekle tehnološko determinišućoj težnji, autor smatra da moderna društva odlikuje težnja ka sve većoj apstrakciji i ospoljavanju elemenata života iz pojedinaca. Ovo je omogućeno određenim tehnološkim razvicima.
-Nastanak pisma je omogućio ospoljavanje misli i pojmova što omogućava da se znanje razvija kummulativno i lineralno, nadograđujući se na znanje iz prošlosti, takođe je omogućilo stvaranje zakona, što ospoljava principe iz pojedinaca i omogućava vladavinu morala u društvu koja je nezavisna od samih pojedinaca
-Nastanak sata je omogućio ospoljavanje vremena i koordinaciju ljudi i njihovih aktivnosti, vreme više ne zavisi od delanja ljudi i njihovih osećanja, ono postoji izvan nas i obavezuje nas
-Novac je omogućio ospoljavanje vrednosti i njihovu univerzalizaciju, neka roba može imati istu vrednosti svuda na svetu nezavisno od kulture i geografskog područija

-Pojava štamparske veštine, njen glavi efekat je standardizacija, tek pojavom štampraije pisani jezik je mogao da se širi na velika područija spajajući ljude u jedinstveno apstraktno društvo

Ovi elementi čine moderno društvo specifičnim, ono poseduje apstraktne elemente koji mu omogućavaju da u sebe usisava druge pojedince i društvene grupe bez potrebe za sopstvenim menjanjem. Autor izdvaja ove karakteristike modernog društva da bi uveo jedan za njegovu temu ključan aspekt- veru u napredak, već opšte poznatu kao element moderne zapadne misli od vremena prosvetiteljstva. Ona je ovde ključna jer podrazumeva linerano kumumulativno razmišljanje, nauka napreduje, tehnologija se razvija a proizvodnja raste, društvo ide napred, način razmišljanja koje je do skora bio osnova modernog društva.

Nešto se promenilo, ali šta? Glavna promena je nastala u samom poimanju vremena koje se više ne sagledava kao linerarno već segmentarno, kao niz nezavisnih trenutaka. Prema autoru savremeno društvo se izmenilo u odnosu na društva koja nazivamo modernim. „Promene ili napredak, događaju se sada tako brzo da mi ni ne stižemo da se odnosimo prema njima. A kada se nešto događa sve vreme, onda se, kao što je poznato, uopšte ni ne događa.“ (Eriksen 2003: 71)

  Informaciono društvo – nastanak, karakteristike i posledice

Autor nastanak informacionog drušva vezuje za 1991.-u godinu, ključni događaji u ovom periodu za njega su bili raspad SSSR-a, ratovi u Jugoslaviji i najvažiji, komercijalizacija interneta. Porazom komunizma svetom je zavladao jedan društveno-ekonomski sistem zasnovan na tržišnoj privredi, pluralizmu i individualizmu, ovakva paradaigma je bila savršeno tlo za nastanak jednog novog tipa društva. Taj novi tip društva je izgubio svoje jasne i čvrste odrednice bipolarnog sveta, levo-desno, istok-zapad, nacionalna i verska pripadnost, nijedna od ovih čvrstih tačaka nije imala šanse da se održi. Drugi temelj novog društva je udarila svetska mreža, internet, ova mreža kao vid komunikacije je predstavljala nešto sasvim novo. Internet kao i svaki vid komunikacije nije neutralan u odnosu na svoj sadržaj, on utiče na sadržaj i njegovo poimanje, i menja ga u skladu sa svojim principima. Osnovna razlika koja internet odvaja od prethodnih medija je njegova fludinost, sajtovi nisu nešto što je statično dok promena ne dolazi kao nešto vandredno, promena je konstanta, ona je uobičajeno stanje. Kakvo je društvo novonastalo iz ovih promena? Vrtoglavi rast proizvodnje i životnog standarda sa jedne strane nosio je sa sobom niz nepredvidivih posledica.

Informacija je postala osnova proizvodnje. U sferi proizvodnje ono što karakteriše infromaciono društvo je suštinska zavisnost od informacija i informacione tehnologije. Ne postoji više sfera u kojoj se pojedinac može zaposliti, a da ne zahteva osnovno znanje upravljanja kompjuterom, dok sami kompjuteri upravljaju čak i poljoprivredim aparatima. Sa druge strane informacija sama po sebi je postala roba kojom se može trgovati i to veoma uspešno. Sve je ovo dovelo do pojave novih zanimanja u sferi obrade informacija kao što su veb dizajneri, a potražnja za novinarima i drugim piscima i govornicima je porasla. (Eriksen 2003: 27)

Prenatrpanost informacijama čini filtriranje osnovnim zadatkom. Razvojem informacionih tehnologija protok i izloženost informacijama je toliko porasla da je čovek usled želje da se bolje informiše postao toliko prezasićen da je jedini put ka boljoj informisanosti postao beg od informacija. Glavni zadatak obrazovanog čoveka danas je filtriranje informacija sa kojima se susreće, umesto nekadašnjeg skupljanja znanja sa različitih strana čemu su učeni ljudi težili, danas je uspeh u nizu informacija izdvojiti one najpotrebnije i iskoristiti ih. Pošto postoji višak znanja sortiranje, izdvajanje i povezivanje postaju glavne veštine.

Međuprostori se popunjavaju, slobodni trenutci se gube. U informacionom društvu broj informacija neprestano raste, a mediji za njihovo prenošenje postaju sve efikasniji, brži i pristupačniji. Međuprostori između primanja i obrade informacija kao i slobodni trenutci između obavljanja zadataka bivaju sabijani i polako nestaju. Ovi slobodni trenuci kao i pažnja ljudi su glavni resurs oko kojeg se vodi borba u informacionom društvu, oni koji se bave prenosom informacija se bore za pažnju potrošača. Sveprisutnost medija je neizbežna, i za razliku od drugih materijalnih artikala, informacija se mnogo lakše i agresivnije može nametati potrošačima, dok je njima daleko teže da je izbegnu. „Nama koji živimo u jednom takvom društvu (mušterijama kako nas ponekad zovu), nisu najvažnija stvar koja nam manjka stolovi i stolice..., već kontrola nad sopstvenim vremenom. Informacija se nameću spolja, agresivnije i teže za izbegavanje nego na primer preparirane glave bizona. Onde odakle dolaze, uvek ima još. Bitka za slobodne sekunde je u punom zamahu“. (Eriksen 2003: 35)

Novi tip privrede je iznedrio dve revolucije. „Težište svetske privrede se pomerilo sa stvari na znake. Proizvodnja znakova se menja besomučnom brziom, i zahteva drugačije oblike organizacije i veću fleksibilnost nego industrijska proizvodnja. Znaci teku slobodnije nego stvari“. (Eriksen 2003: 44,45) Ovakav oblik privrede u kome je znak osnovni artikal i koji zahteva slobodan protok ideja nesputan granicama doveo je do razvitka tehnologije koja taj protok omogućava, ideje sada slobodno putuju svetom i nesmetano dopiru do nas. Ove promene u privredi su stvorile jednu novu dvojnu revoluciju, elektronsku i multietničku koje stoje jedna naspram druge kao lik i odraz u ogledalu kako autor kaže. (Eriksen 2003: 46) Posledice ovakvog ubrzanog protoka ideja dovodi do nove vrste asptrakcije u novonastalom društvu, ideje slobodno dopiru do nas što čini identitete nejasnim, oni se odvajaju od svojih geografskih lokacija i svih određenih životnih puteva i šablona. A kultura u kojoj bi oni bili formirani, se takođe odvaja od svog mesta i svakog tipa tradicije i postaje svojevrsni mozaik koji postoji u nekom apstraktnom suprateritorijalnom prostoru bez istorije i kontinuiteta. U ovakvoj reci ideja prošlost, celina i povezanost postaju ugrožene veličine (Eriksen 2003: 46)

Društvo konstantnog kretanja, konstantne promene bez čvrstih oslonaca i orjentira mora se održavati to kretanje na zadovoljavajućem nivou, ako se ne kreće ono ne funkcioniše. Ovo kretanje se mora odvijati po određenoj brzini, brzina je infromacionom društvu životna snaga koja održava njegovo postojanje, a ona, kao i sve drugo ima svoje mertonovski rečeno nenameravane posledice.

     Razvitak brzine - rađanje tiranije trenutka

Ljudska istorija se može sagledati na ogroman broj načina, iako naš autor bira da je sagledava kao istoriju ubrzanja, glavne začetke vidi u 19. veku, dok informaciono doba ima svoje sopstvene karakteristike ubrzanja koje autor dublje razmatra.

Temelji velikih ubrzanja su postavljeni industrijskom revolucijom, apstrahovanjem vremena kroz satove i vrednosti kroz novac te njihovim povezivanjem. Ovo povezivanje je dovelo do povećane efikasnosti u samoj proizvodnji i mogućnosti usklađivanja proizvodnih aktivnosti, javilo se načelo „vreme je novac“. Ovo je doprinelo vrtoglavnom ekonomskom rastu zabeleženom krajem 18. veka, proizvodnja je drastično porasla, a tehnologija se ubrzano razvijala. U interesu stvaranja profita ljudi su počeli da se intersuju sa sažimanje vremena, pojava železnice, telefona, telegrafa nastala je iz ovog razloga. Globalizacija čiji se koreni u ovom periodu naziru je produkt ubrzanja par excellence, ona teži da da razdvoji vreme od prostora, a brisanjem prostornih distanci se vreme potrebno za njihovo prelaženje svodi na nulu. Ovakvo svođenje je moguće samo u apstraktnoj suprateritorijalnoj dimenziji čiji začetak Eriksen i Šolte zajedno vide u nastanku telegrafa, Eriksen u nastanku telegrafa vidi začetak interneta, a on je suprateritorijalni prostor u svom najočiglednijem obliku  .[2]

U svetlu informacionog društva ove promene dobijaju jedva sagledive razmere, internet, kablovska televizija, satelitska komunikacija povezuju naš svet na način koji do sada nije zabeležen u istoriji. Ovakva povezanost predviđa i nove srazmere ubrzanja, a to znači i nove posledice po članove ubrzanog društva.

Brzina stvara zavisnost. Brzina je kao droga, tvrdi autor, povećanje brzine u aspektima života nema nikakve granice, ubrzanje dovodi samo do želje za još većim ubrzanjem. Brzina ima zarazan efekat, navikavanje na jedan nivo brzine ne dozvoljava povratak na niži, toleriše se samo uvećanje. Prema autoru nužno je držati neki vid ravnoteže, postoje aspekti života gde je sporo vreme poželjno, ako se brzini dozvoli da prodre u te sfere, ne može se predvideti kakve posledice može imati.

Brzina stvara tekuću traku. Kao što je rečeno, razvitak ubrzanja u društvu usko se vezuje za industrijsku proizvodnju, taj tip proizvodnje favorizuje velike količine standardizovanih proizvoda. U ubrzanom društvu proizvodnja se vodi principima masovnosti i efikasnosti. I kod ove posledice autor predlaže svojevrsnu ravnotežu; nasuprot elitama koje kroz istoriju teže da prikažu masovne proizvode kao manje vredne, industrijska proizvodnja je omogućila širim narodnim masama pristup proizvodima kao nikada pre. Ravnoteža se sastoji u pažljivom odabiru tipa proizvoda koji ne gube na kvalitetu ako se proizvode masovno nasuprot proizvodima za koje je vreme proizvodnje, pažnja i preciznost ključ.

Brzina dovodi do gubitka preciznosti. Za donošenje odluka je potrebno vreme, razmišljanje o najboljem načinu za delovanje i proračunavanje posledica su ključni za iole siguran život. U vremenu ubrzanja ovi principi su ugroženi, vreme za razmišljanje između odluka biva sabijano, što automatski dovodi do smanjenja sigurnosti. Ovakve tendencija imaju pogubne efekte, javna politika biva ugrožena praznom i neideološkom politikom zasnovanom na javnim nastupim političara, radije nego dubokim promišljanjem i modeliranjem društva. Brzi i instant javni nastupi bivaju favorizovani u odnosu na duboka promišljanja.

Brzina zahteva prostor. Ovaj aspekt brzine se povezuje sa pretvaranjem pažnje u osnovni resurs u informacionom društvu. Pažnja pojedinca je ograničena, a informacije stalno rastuće kao i broj onih koji ih prenose i koji se bore za tu istu pažnju. Da bi se za nju izborili pošiljaoci sabijaju informacije u male segmente koje onda plasiraju, dok sa druge strane primaoci tako imaju manje vremena da posvete svakome od njih, pažnja biva podeljenja na niz kratkih delova. Ovakav uticaj na pažnju ispunjava momente slobodnog vremena nelagodnošću, vreme za polagane misli se počinje smatrati neugodnošću koja mora biti uklonjena, ispunjena nekim sadržajem, muzikom surfovanjem internetom itd.

Ovakva tendencija ubrzavanja sa svim svojim posledicama za dugoročni efekat ima postepen nestanak samog vremena, ono biva podeljeno na niz segmenata koji egzistiraju nezavisno i nepovezano. „Kada vreme biva iseckano na dovoljno male delove, ono na kraju prestane da postoji. To znači da prestaje da postoji kao trajanje (koje predpostavlja da je zbivanjima potrebno izvesno vreme), već nastavlja da postoji kao trenutak koji čeka da ga sustigne sledeći trenutak.“ (Eriksen 2003: 164)  

     Vladavina tiranije trenutka- život pod opsadom brzine

Poput glomazne imperije koja teži da kolonizuje sve pred sobom bez obzira na posledice, brzina zajedno sa svojim posledicama prodire u sve pore naših života, od privrede preko intimnih odnosa do najbazičnijih aspekata našeg sopstva. Od nekadašnjeg lineranog i kontinuiniranog obrazca života, život u današnjem društvu dobija oblik slagalice kojoj nema kraja, identitet postaje projekat koji se konstantno nadograđuje a po potrebi se može menjati u potpunosti. Ovaj sindrom tiranije trenutka sa svojim efektima fragmentacije i konstantnog ubrzanja se verovatno može primeniti na skoro svaki apsekt naših svakodnevnih života, ali od društvenih sfera koje autor bira kao predmete analize ključne su sfera rada i slobodnog vremena, porodičnog života i potrošnje.

Nestaje razlika između rada i slobodnog vremena. Početak dvedestih je obeležio početak fleksibilnog radnog vremena i rada od kuće. Nove tehnologije omogućile su povezanost radnika i radnog mesta, stalna dostupnost je polako postala norma, gde god da je radnik je uvek dostupan. Više ne postoji vreme slobodno od rada, distinkcija između rada i slobodnog vremena postaje zamagljena, brzina je prvo kolonizovala rad, a rad slobodno vreme, sporo vreme slobodnog vremena izgubilo je bitku sa brzinom radnog mesta.

Porodičan život je neuskladiv sa simptomima novog društva. „Logika trenutka pogađa delove porodičnog života, i ona je u direktnom sukobu sa logikom porodice“. (Eriksen 2003: 175) Porodičan život je po svojoj prirodi nužno linearan i kumumulativan on podrazumeva lagani organski razvoj supružnika i dece. Nijedna od ovih osobina kao ni osnovna potreba života u porodici, kvalitetno provođenje vremena nije usaglasiva sa logikom trenutka, sam govor o kvalitetnom provođenju vremena u porodici postaje smešan u svetlu prethodno opisanih promena na tržištu rada. Trenutak teroriše sve intimne odnose namećući potrebu za instant zadovoljenjem potreba, svaka vrsta odlaganja se smatra nepoželjnom dok pojedinci konstantno teže novim senzacijama, novim trenutcima zadovoljstva, ovakve tendencije svode intimni život na seriju novih početaka.[3] Poništavanje kontinuiteta se očito primećuje međugeneracijskim jazom koji je sveopšta pojava, nestanak povezanosti i istorije čini nemogućim preonos kulture sa jedne generacije na drugu. Generacije ostaju nepovezane usled promena toliko naglih i rapidnih da znanje roditelja postaje praktično beskorisno u očima dece.  

Potrošnja raste na trošak vremena. Svaki rast u proizvodnji da bi izbegao krizu mora pratiti i rast u potrošnji, rast devedesetih godina je svoj kontinuitet obezbedio sve većim pluralitetom roba i naravno navođenjem potrošača na sve češće obnavljanje već kupljenih artikala. Ovaj rast u potrošnji u svom principu funkcioniše na isti način kao i prethodno opisan rast u ponudi informacija, da bi smo bili u mogućnosti da se posvetimo potrošnji toliko različitih vrsta robe moramo svakoj posvetiti manju količinu pažnje. „Nagomilavanje čini da ostaje manje vremena za svaku pojedinačnu aktivnost. Dve najbliže alternative za većinu nas sastoje se od a) da skrešemo vreme odvojeno za svaku stvar, ili b) da radimo više stvari istovremeno“. (Eriksen 2003: 182) Jedan od glavnih zadataka proizvođača danas je što efikasnije skraćivanje potrošnje, ovo se najbolje postiže uticanjem na pažnju potrošača koja se nikako ne sme zadržavati na jednom određenom objektu previše dugo. Idealni potrošač današnjeg društva je lako razdražljiv i još lakše gubi interesovanje. „Kultura potrošačkog društva se tiče uglavnom zaboravljanja a ne učenja“.[4]

Svaka od ovih sfera života poklekla je pod tiranijom trenutka, fragmentovane na niz nepovezanih momenata one ne uspevaju da u sebi uspostave kontinuirani obrazac za koji bi se pojedinac mogao uhvatiti kao životni oslonac. Čovek biva ogoljen naspram ostatka sveta, život preuzima oblik mozaika koji svako od nas mora sastaviti po svojoj meri. „Pitanje je da li je jedan tako zahtevan zadatak uopšte sprovodiv, ili pak život neizbežno počinje sve više liči na kolaž, i njime sve više upravljaju dramatični pojedinačni događaji, trenutne ideje i slučajnosti, a ne nadređeni dugoročni planovi – dakle, brzo vreme namesto polaganog vremena“. (Eriksen 2003:185)

      Zaključak

Od svih aspekata koji su predmet analize ovog dela kao ključan se nameće međuodnos tehnologije i kulture. Iako se autor ograđuje donekle od tehnološkog determinizma promene koje formiraju informaciono društvo, a koje su predmet njegove analize su suštinski oblikovane efektivizacijom moderne tehnologije. U ovoj tački Eriksen možda podseća na neomarksiste koji su se koncentrisali na izučavanje uticaja ekonomsko materijalne baze na nematrijalnu nadgradnju koja iz nje izvire. Svakako da autoru možemo uputiti niz očiglednih zamerki kao što je zanemarivanje kulturnog konteksta u kome se ove promene izražavaju, koncentrisanje samo na razvijene zemlje Zapada i slično, mada ovakva kritika po mom mišljenju nema neku posebnu vrednost. Sa druge strane učinci ovakvih promena i njihova podudarnost sa osnovnim potrebama ljudskog života su pitanje od koje je autor napravio svojevrsnu distancu tokom cele rasprave. Iako razmatra uticaj ubrzanja na identitet i porodični život rešenja koja autor nudi svode se na održavanje ravnoteže i dopuštanje brzini da se uvećava na mestima na kojima je poželjna, a laganom vremenu da vlada u sferama gde je ono efektivnije. Bez jasnog diferenciranja između ovih sfera i bez odgovora kako analizirane promene suštinski utiču na čoveka delo na svoj način ostaje nedorečeno.

Informaciono društvo prema Eriksenovom nazivu ili potrošačko prema Baumanu, današnje društvo čiji su ovi autori proučavaoci i kritičari sadrži u sebi dve neodvojive osobine – brzinu i potrošnju. Ove dve sile koje ne mogu postojati jedna bez druge determinišu dva osnovna aspekta čovekovog života njegovo poimanje sebe i njegove odnose sa drugima. U ovakvom društvu večnog kretanja koje mirovanje proglašava za prokletstvo sopstvo postaje večni projekat koji je nepomirljiv sa pojmom dovršenosti, članovi potrošačkog društva su u večnoj potrazi za novim i drugačijim, a konstante promene uslovljavaju konstantno redefinisanje sebe u skladu sa potrebama tržišta. Ovakvo društvo negira spokoj i sigurnost, potrošači se drže u večnoj pripravnosti stalno koncentrisani na ono što dolazi, stanje mirovanja bez isčekivanja nekog novog iskustva i nove senzacije biva percipirano kao nepoželjno. Ovakvi uslovi stalne promene i fludinosti nameću isto i našem ličnom ja, prisiljeno da se stalno menja i prilagođava sopstvo gubi sve oslonce i vremenom prestaje da postoji. Međuljudski odnosi ne ostaju zaštićeni od ovih sila, odnosi koji zahtevaju pažnju i strpljenje nisu kompatiblini sa modernim trendovima. Potrošači sa svojom stalno promenljivom pažnjom i konstrantnom težnjom ka novim objektima potrošnje nisu u stanju da zadrže svoje društvene konekcije. Sveopšta komercijalizacija dovodi do sagledavanja drugih u svetlu korisnosti, a ako artikal više nije koristan on se odbacuje.

„Nestanak veština društvenosti je podstaknut i ubrzan tendencijom inspirisanom dominantnim načinom života, da se drugi ljudi tretiraju kao objekti potrošnje i da se o njima sudi po obrascu potrošačkih objekata i po količini zadovoljstva koju će verovatno ponuditi, te u smislu "vrednosti za novac". U najboljem slučaju, drugi se vrednuju kao saputnici u suštinski usamljenoj aktivnosti potrošnje; saputnici u radostima potrošnje čije aktivno učešće može pojačati zadovoljstva. U ovom procesu, suštinska vrednost drugih kao jedinstvenih ljudskih bića (a tako i briga o drugima zarad njih samih i zarad te jedinstvenosti) bila je izgubljena iz vida. Ljudska solidarnost je prva žrtva trijumfa potrošačkog društva.“[5]

 Literatura

        Eriksen, Tomas Hilan (2003) Tiranija Trenutka, Beograd, Biblioteka XX vek

   Bauman, Zigmunt „Turisti i Vagabundi“ u Globalizacija - mit ili stvarnost ur. Vuletić Vladimir (2003),  Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

          Bauman, Zigmunt (2009) Fluidni Život, Novi Sad, Mediteran

      Bauman, Zigmunt (2009) Fluidna Ljubav, Novi Sad, Mediteran

        Šolte, Jan Art (2009) Globalizacija: kritički uvod,  Beograd, Birograf Comp

   Marks, Karl Engels, Fridrih (1947) Manifest Komunističke Partije, Beograd, Kultura

---

[1]Marks, Karl Engels, Fridrih (1947) Manifest Komunističke Partije, Beograd, Kultura

[2]Šolte, Jan Art (2009) Globalizacija: kritički uvod,  Beograd, Birograf Comp

[3]Bauman, Zigmunt (2009) Fluidni Život, Novi Sad, Mediteran

[4]Bauman, Zigmunt „Turisti i Vagabundi“ u Globalizacija - mit ili stvarnost ur. Vuletić Vladimir (2003),  Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

[5] Bauman, Zigmunt (2009) Fluidna Ljubav, Novi Sad, Mediteran