Manipulacija medija

Autorka: Jelena Radenković

Fragmentacija identiteta u postmodernizmu

Od pojave medijske kulture svi njeni segmenti postaju prisutni u čovekovom životu, a vremenom postaju i izrazito dominantni. Pomenutu medijsku kulturu sačinjavaju: radio sistem, filmovi i način njihove distribucije, štampani mediji od novina do časopisa i televizijski sistem koji čini bazu.

Medijska kultura i sistem njenog delovanja su usko povezani sa industrijom i tehnološkim naprecima. Zasnovana je na modelu masovne proizvodnje, stoga je namenjena masovnom auditorijumu. Televizija, reklame i filmovi, putem slike i zvuka, nas uče kako da mislimo i kako da se ponašamo, uče nas šta je „dobro“, a šta „loše“, stvaraju nam slike poželjnog i nepoželjnog. Informativni i zabavni program i ljudi koji su na čelu tih institucija imaju moć da kreiraju realnost kakvu žele i da nameću određene stavove po sopstvenom nahođenju ili iz određenih ličnih interesa.

Tito u dijalektici savremene službene kulture sećanja u Srbiji

Autor: Aleksa Vukašinovič

Uvodna reč

     Zašto danas, u savremenom svetu i globalnoj neoliberalnoj stvarnosti, uopšte govoriti i razmišljati o Titu? Nije li Tito davno prevaziđena prošlost koju bismo morali ostaviti iza sebe, u minulom vremenu, gde joj je originalni kontekst nastao (i ostao)? Očigledno zato što se Tito održava u razčitim kontinuitetima sećanja u državama bivše SFRJ (čemu pregled dnevne štampe, naročito brojevi izašli u perodu Titove smrti ili Dana mladosti, jasno svedoče). Oni nisu konzistentni, oni su često međusobno antagonistički postavljeni, dok je jedna struja manje ili više apologetska i nostalgična, druga je manje ili više demionizatorska, osuđujuća i sklona kreiranju odijuma prema Titovoj ličnosti i titoizmu kao sistemu koji se zasnivao na harizmatizaciji njegove ličnosti, ali čak ni tu stvari ne mogu biti jasno i banalno podeljenje na „crno-belo“, te se u velikom broju izdavane monografije i „knjige novih, kontoroverznih, istina“, pojave dokumentarnih emisija, članaka, raznih „spektakularnih i objektivnih“ istoričara i biografa, manje ili više naučno relevantnih studija o Titu moraju krajnje oprezno analizirati. Potrebu za opreznijom i pažljivijom analizom nameće raznolikost zajednica i grupa koje se kroz svoje pojedinačne kulture sećanja identitetski određuju u odnosu na Tita i njegovu istorijsku ulogu. Ako Tito više nije paradigma i heroj, onda je zasigurno antiheroj i negativac, ako više nije popularno ići „Titovim putem“, onda se u službenim politikama naglašavaju posledice praćenja titoističke paradigme[1].