Autor: Aleksa Vukašinovič
Uvodna reč
Zašto danas, u
savremenom svetu i globalnoj neoliberalnoj stvarnosti, uopšte govoriti i
razmišljati o Titu? Nije li Tito davno prevaziđena prošlost koju bismo morali
ostaviti iza sebe, u minulom vremenu, gde joj je originalni kontekst nastao (i
ostao)? Očigledno zato što se Tito održava u razčitim kontinuitetima sećanja u
državama bivše SFRJ (čemu pregled dnevne štampe, naročito brojevi izašli u
perodu Titove smrti ili Dana mladosti, jasno svedoče). Oni nisu konzistentni,
oni su često međusobno antagonistički postavljeni, dok je jedna struja manje
ili više apologetska i nostalgična, druga je manje ili više demionizatorska,
osuđujuća i sklona kreiranju odijuma prema Titovoj ličnosti i titoizmu kao
sistemu koji se zasnivao na harizmatizaciji njegove ličnosti, ali čak ni tu
stvari ne mogu biti jasno i banalno podeljenje na „crno-belo“, te se u velikom
broju izdavane monografije i „knjige novih, kontoroverznih, istina“, pojave dokumentarnih
emisija, članaka, raznih „spektakularnih i objektivnih“ istoričara i biografa,
manje ili više naučno relevantnih studija o Titu moraju krajnje oprezno
analizirati. Potrebu za opreznijom i pažljivijom analizom nameće raznolikost
zajednica i grupa koje se kroz svoje pojedinačne kulture sećanja identitetski
određuju u odnosu na Tita i njegovu istorijsku ulogu. Ako Tito više nije
paradigma i heroj, onda je zasigurno antiheroj i negativac, ako više nije
popularno ići „Titovim putem“, onda se u službenim politikama naglašavaju
posledice praćenja titoističke paradigme[1].
Ovaj napis nema za cilj
istorijsku analizu titoizma ili J. B. Tita (1892-1980.) kao političke akterske
monade, to neka ostane zadatak istoričara, već će se ovde pokušati dati jedan
pregled osnovnih pristupa i viđenja Tita u kanalima službenog, dakle državno
dekretiranog, sećanja na maršala. Pomenuti kanali službenog sećanja su zvanični
udžbenici istorije za srednju školu (4-ti razred gimanzija društvenog i opšteg
usmerenja i 3-ći razred gimanzije prirodnog smera ili sturčne škole), odabrani
da budu predmetom analize zbog činjenice da preko njih nove generacije mladih
ljudi stiču prva osnovna saznanja i prvi put u svom procesu sazrevanja bivaju u
mogućnosti da zrelo razmišljaju o istoriji koja im se u školama predaje. Na
osnovu informcija koje su pročitali u udžbenicima istorije ti mladi ljudi,
mladići i devojke, formiraće sopstvenu, generacijsku kulturu sećanja koja će se
bitno određivati u odnosu na naučeno u školi. Pa ipak, naučeno će se susretati
sa porodičnom kulturom sećanja, intergeneracijskom dijalektikom sećanja, i tek
će imati uticaja na dalju reprodukciju poželjnog sećanja u budućnosti.
Cilj je da se uočena
sećanja i diskursi stave u vrednosni odnos, da se pokrenu razmišljanja o ovom
problemu i da se pokuša uočiti što više perspektiva i uglova gledanja na Tita,
kako bismo pokušali da dobijemo jasniju sliku o savremenoj poželjnoj kulturi
sećanja u Republici Srbiji. Posebno treba imati u vidu činjenicu da savremenu
Srbiju karakteriše intenzivan istorijski revizionizam perioda pre i tokom Drugog
svetskog rata (sedina 1930-ih do 1945.) i posleratnog, socijalističkog perioda
(1945-1992). Reahabilitacija kolaboracionista iz Drugog svetskog rata,
prvenstveno se misli na Dražu Mihailovića, kao i na profašističkog premijera tadašnje
jugoslovneske monarhije Milana Nedića (za potpunije sagledavanje kvislištva i
zločina videti: Olivera Milosavljević,
Potisnuta istina – Kolaboracija u Srbiji 1941-1944; 2006.), otvara sledeće
pitanje: „ Ko je u takvom, novom poretku sećanja Tito, ako se insistira na tome
da su i eminentni saradnici okupatora proglašeni antifašisitma i borcima za
oslobođenje?“
Pristup i metod
Pre nego što se krene u
sam proces analiziranja relevantnih udžbeničkih tekstova načinićemo kratak
osvrt na određenje i pojašnjenje pojmova sećanja, kultura sećanja, odnosa
fizičkog i društvenog vremena, zatim će se spomenuti neke teorijske
perspektive, odnosno „osmatračnice“ sa kojih se može gledati na problem i koje
su od njih najbliže celovitom, jasnom i što objektivnijem sagledavanju Tita,
ničeanski rečeno, s one strane dobra i zla. Ovaj napis se neće baviti suvim
interpetiranjem teorijskih objašnjenja raznih autora, iako će se svakako
oslanjati na neke od njih, već će pokušati da nakon definisanja osnovnih
pojmova i potrebnih pristupa uđe u analizu i poređenje 2 udžbenika istorije,
prvi autora Koste Nikolića, Nikole Žutića, Momčila Pavlovića i Zorice Špadijer(
izd. ZUNS, 2005.) , drugi autorke
Mire Radojević (izd. Kleet, 2014.), i
ispita kakve sve slike Tita i titoizma ova 2 udžbenika konstruišu.
Primeniće se analiza
sadržaja udžbeničkog materijala, ali isključivo kvalitativna analiza, bez
upotrebe statističko-kvantitativnih metoda (Milić,
2014, 571-597). Prvo će se materijal podeliti u dve tematske celine pa će
se u skladu sa njima iz jednog, pa drugog udžbenika izvlačiti potreban
materijal, da bi se u kasnijem postupku mogle vršiti komparacije među
sadržajima i uočavati sličnosti i razlike i tumačiti njihov smisao. Nakon
prolaska i izdvajanja karakterističnih i saznajno interesantnih mesta u
materijalu, preći će se na finalni deo napisa u kojem će se pokušati dati zaključno
tumačenje istraženog materijala i povezivanje se opštim kontekstom vremena u
kojem dati materijal ima određenu ulogu i funkciju. Pa ipak, jasno je da se u
formatu ovoga napisa ne može govoriti o nekakvom finalnom, niti konačnom
objašnjenu, jer za takve ocene bi trebalo izvoditi sveobuhvatna, iscrpna i
sistematična istraživanja daleko većih razmera nego što ovde dozvoljavaju
propisane uzanse raspoloživog prostora i vremena. Ovaj tekst je pokušaj
teorijskog putokaza razmatranja službenog sećanja na Tita, u svetlu njegove
dalje razrade.
Problem i osobine sećanja
Sećanja su svojstvena
svakom pojedincu (pod uslovom da ne pati od nekog oblika demencije), ali su
svojstvena i društvenim grupama, pa i klasama, slojevima i celokupnim
društivama. Sećanja su posledica sposobnosti čoveka da pamti i, u izvesnoj
meri, selektuje šta će zapamtiti, a šta ne, ali to nikako ne može biti potpuna
definicija, jer na proces pamćenja uvek utiče više različitih faktora koji u
istom ili različitom vremenu utiču na to šta će i kako čovek memorisati u svom
umu. Dihotomija između individualnog i kolektivnog pamćenja se prenosi i na
sećanja, pa se u teorijskim raspravama o kulturi sećanja često vode polemike o
tome koje je sećanje presudno, koje utiče primarno na ono drugo, da li je
pojedinac izvor sećanja ili ga generiše i nameće zajednica (Kuljić: 2006) Postoje
mnoge teorije o sećanjma i pamćenju, od socioloških, kakve su one dirkemovca
Morisa Albvaša, J. Asmana, A. Asman ili P. Nore, koje se drže toga da u osnovi
sećanja oblikuje društvo, odnosno da kolektivno sećanje nameće individualna sećanja,
do neurobioloških, koja svoja shvatanja sećanja razvijaju na biološkim
osobinama i mogućnostima ljudskog organizma (neuroni, moždane
funkcije...),zatim psihološke, koje se baziraju na psihološkim čioniocima i
determinantama sećanja pojedinaca, kao i postmodernistička poimanja sećanja
oličena u konstruktivizmu, hermeneutičkom razumevajućem pristupu, kao jedinom
prihvatljivom metodu definisanja prošlosti. Sve ove teorijske pravce dovoljno
je samo pomenuti, dalja razrada svakog, kao i postojećih varijacija među
autorima i intelektualnim strujama bi oduzela previše vremena i prostora,
posebno ako se ima u vodu da je detaljan pregled ovih teorija i njihovo
razmatranje detaljnije izneo T. Kuljić u knjizi „Kultura sećanja“ (Kuljić: 2006,
51-270).
Kuljić smatra da istorijsko
pamćenje odlikuju tri segmenta: primarno iskustvo (kao prošlost koja je
primarno proživljena), istorija kao nauka, i kultura sećanja. Takođe, upozorava
da istorija nema svugde monopol na prošlost, što nas direktno navodi na
problematiku kulture sećanja koja sadrži i pomenuta individualna iskustva, i
kolektivna sećanja koja se razlukuju od grupe do grupe, te kao takva često mogu
biti međusobno antagonistička, i ono što je za ovaj napis ključno, to je javna
(službena) kultura sećanja (Kuljić: 2006, 17). Službeno sećanje uređuje država,
odnosno trenutna vlast u okviru sopstvenih interesa i ideloških neophodnosti,
kako bi se, kroz istorijsku dinmenziju i kontinuitet, sačinio konstrukt
poželjne prošlosti koji bi bio u stanju da legitimizuje postojeći sistem i
stanje u društvu. Kako to država određuje i oblikuje javna sećanja[2]?
Pored najraznovrsnijih medijskih mogućnosti za serviranje poželjne idoeloške
slike o prošlosti, i svih mogućih spomeničkih i komemorativnih manifestacija i
dešavanja koje država organizuje i baštini, za analizu je najzanimljiviji i
najverodostojniji materijal koji se nalazi u udžbenicima istorije, koji tek
stasalim mladim ljudima od 17-18 godina stvara sliku o prošlosti i identitetu
društva u kojem žive. Udžbenici, da bi bili u nastavnoj upotrebi, moraju biti
odobreni rešenjem ministra prosvete (što se može uočiti na prvoj stranici
svakog odobrenog udžbenika u uokvirenoj napomeni), i kao takvi proći određenu
„kontrolu“ aktuelne vlasti, samim tim odobreni sadržaj postaje službeno glasilo
državne politike prema prošlosti. Slika koju udžbenici konstruišu sudara se sa
pomenutim ličnim iskustvom (koje se kod pojedinaca koji lično ne pamte Tita i
njegovo vreme, odražava kroz generacijsko porodično sećanje roditelja i
njihovih roditelja), postojećim kolektivnim sećanjima i tek u dijalektici sa
njima grade jednu finalnu verziju Tita i titoizma. Međutim, Kuljić, u pomenutom
delu, objašnjava da su sećanja konstantno podvrgnuta izmenama i doradama u
skladu sa psihičkim, biološkim, društvenim ali i svesnim procesima ljudskog
uma. Kako se onda osloniti na sećanje kao na verodostojno svedočanstvo o
ranijem? Da li je, uopšte moguće oslanjati se na sećanja sa naučnog apsekta?
Predočeni uvid u
promenjivost sećanja koji pruža Todor Kuljić nas vodi zaključku da sećanje ne
možemo uzimati kao objektivno i validno svedočanstvo prošlosti. Pa ipak,
sećanje je, kao takvo, odraz određenja onoga koji se seća prema onome čega se
seća. Poziciono, ono oslikava odnos subjekta prema segmetnu prošlosti, pa samim
tim omogućava da se subjekt identifikuje u odnosu na prošli događaj ili u odnosi
na ličnost iz minulog vremena, konkretno u ovom slučaju Josipa Broza Tita. Istorija,
kao nauka ne može se pouzdano oslanjati na sećanja, ona je prinudjena da,
metodološkim postupcima, utvrđuje istorijske činjenice i istorijski kontekst
tih činjenica, jer upravo ta dva elementa, činjenice i kontekst, prema
naglašavanju istoričarke Olivere Milosavljević, jesu nepromenjivi i oni čine
konstantu istorije (Milosavljević: 2012, u Elektronske
Novine 14.05.2012.). Sociologija, međutim, može mnogo toga saznati proučavanjem
poretka sećanja, težeći da na taj način upotpuni sliku koju stvara i istorijska
nauka i kultura sećanja, odakle se tek može kristalisati jasnija složena slika
društva čija se prošlost i sadašnjost stavljaju u odnos. Politika, s druge
strane, ideološki manipuliše dekretiranim sećanjima kako bi zadovoljila
latentne političke interese tekuće oligarhije. Sociologija i to teži da
demistifikuje, da demistifikuje sećanja i njihovu raznovrsnu političku
upotrebu.
Fenomen vreme i vremena
Pre nego što se upustimo
u analizu udžbeničkog materijala, ne smemo propustiti da pomenemo i problem
vremena, koje Kuljić razgraničava, uz klasično određenje na prošlost,
sadašnjost i budućnost, na fizikalno,
dakle objektivno fizičko vreme koje se meri hronometrima i časovnicima, i ono
društveno, koje proizilazi iz društvenog poimanja vremena, odnosno određivanje
istorijskih perioda u odnosu na događaje proizvedene delovanjem pojedinačnih
aktera (primer: „To je bilo još za vreme
Tita...“) i društvene sredine (Kuljić: 2006, 28.). Vreme, dakle, ne možemo
posmatrati kao jedinstvenu dimenziju, već kao pluralizam vremena, koji se
manifestuje u opažanju pojedinca, ali i grupe, koji na različite načine
doživljavaju i razdeljuju vremenske segmente. Mnogostrukost vremena je značajna
kada se govori o sećanjima, posebno iz razloga što različiti pojedinci i
različite društvene grupe na različite načine doživljavaju jedan isti perod
fizikalnog vremena, tu, međutim, nisu podudarna društvena vremena. Za jedne je
period titoizma percepiran kao kratkotrajno srećno i prosperitetno vreme, dok
je za neke druge sam period socijalizma percepiran kao dugo poluvekovno „mračno
doba“ ili nekakve diktature i terora, dok se takve distinkcije sa pozicije
vlasti koriste kako bi se, u kontekstu sopstvene ideologije i određenju spram
Tita, konstruisala slika o „zlatnom dobu“, ili nametnutom „zlu“, ako se Tito
upotrebi kao vrednosni kontrast današnjim političkim opcijama. Ali se Tito
upotrebljava i selektivno, kako bi opravdao neke poželjne segmente prošlosti
(lider Nesvrstanih, rekao NE Staljinu...), dok se drugi, nepoželjni u datom
poretku sećanja demonizuju ili prećutkuju (Kuljić: 2011, 23-42.). Ovde je
Kuljić došao do suštinskog problema koji tereti konstrukciju sećanja na Tita, a
to jeste upravo selektivnost sećanja, koja stvara kontradikcije u samom
poimanju Titove ličnosti i istorijske uloge. U iznalaženju identitetskog
određenja u odnosu na ličnost ili društvenu pojavu, verovatno je daleko lakše konstruisati
jasno negativnu ili jasno pozitivnu normativnu sliku, problem je što se
postmodernizam u svim sferama društvenog zasniva na fragmentarnosti, pa i u
politici i ideologiji. Pronaći pravu (čitaj: odgovarajuću) mešavu činjenica i
informacija, odbaciti sve nepoželjno, preraditi kontekst i reakentovati
detalje, više liči pravljenju čorbe „po ukusu“ nego ozbiljnog bavljenja
prošlošću. Razmotrimo sada materijal, kako bi, na primerima, ova problematika
postala jasnija i uočljiva.
Pregled i analiza udžbeničkog materijala
1. Tito na čelu kolone (NOB-a:
1941-1945.)
Prvo mesto u udžbenicima
na kojem se spominje Tito, jeste poglavlje o Drugom svetskom ratu u
Jugoslaviji, i to u zasebnom odeljku koji u udžbeniku ZUNS-a nosi naziv „Pokreti
otpora srpskog naroda“ (Nikolić i saradnivci, 2005, 140-143.). Sama množina u
naslovu najavljuje da će, pored partizana biti reči i o četnicima, kao „antifašistima
i borcima za slobodu“, uz evidentno svođenje pokreta otpora na jednu etničku
pripadnost, naglašeno je: pokreti srpskog naroda, iako se učešće ostalih
jugoslovenskih etnija ovde zanemaruje. Prvi tekst govori o četnicima i njihovom
odmetanju na Ravnu goru, dok za njim sledi tekst o ustanku koji je
organizpovala KPJ, ali uz naglašenih mesec dana zakašnjenja u odnosu na četnike.
U prvom se kao ključna ličnost spominje Draža Mihailović, kao partiota i
rodoljub, dok se u drugom, pak, Tito uopšte ne spominje, a partizanske akcije
se notifikuju kao sitne akcije, diverzije i uzurpacije nemačkih položaja. Tito
se prvi put pojavljuje u narednom članku, koji govori o zajedničkoj borbi
partizana i četnika protiv okupatora. Upravo ovo pokazuje pređašnju stavku o
tome da se akcentuju i potenciraju samo one činjenice koje bi za savremeni
poredak sećanja bile podobne (nacionalisti danas propovedaju o „nacionalnom
pomirenju partizana i četnika“).
Pa ipak, na strani
143-oj, nalazi se okvir u kojem je izložena kratka Titova biografija, koja
počinje izjavom da je njegova uloga u Prvom svetskom ratu sporna, jer se u
Srbiji našao kao regrut neprijateljske armije, te da je bio poznat kao
organizator terorističkih akcija protiv kraljevske vlasti i da je militarizovao
KPJ, ali i da je bio u zatvoru, pa i da je zaslužan za stradanje jugoslovenskih
komunista u okviru staljinističkog terora. Dodaje se i da je radio protiv
srpskih nacionalnih interesa, ali ipak i to da je stekao zvanje „velikog
vojskovođe“. Zatim se govori o Ustanku u Srbiji i Crnoj gori (2005-te SCG ulazi
u svoju poslednju godinu postojanja). Posebno se Nakon uvodnog teksta, koji govori o Vladi
Milana Nedića[3] i pokretu D. Ljotića, obraća pažnja na početne
borbe protiv okupatora, spominju se sitne partizanske akcije, ali se Tito, za
razliku od Mihailovića, Pećanca, Misite, nigde ne spominje kao organizator, komandant
ili predvodnik konkretne akcije. (Nikolić i saradnici; 2005, 147-150.).
Dakle, Tito se
marginalizuje u odnosu na Mihailovića, i u priloženoj kratkoj biografiji
uočljivo je da njegov lik treba da bude sporan, ali ne onako sporan kako je
Nedić „kontroverzan“, zato što kreiranje uzdržanog , ili pak, osuđujućeg stava
prema Titu otvara prostor da se kontroverznost Nedića i Mihailovića pretoči u
romantično, herojsko, pa na posletku i svečarsko sećanje. Dražinu biografiju
prati slika iz mlađih dana, oficir u svečanoj uniformi, odlikovanja iz ranijeg
rata prekrivju mu torzo (tekst hvali njegovo obrazovanje i društveni status),
dok je Broz na slici u partizanskoj uniformi, „titovka“ na glavi i lula u
ustima. U navedenom odeljku insistira se na zajedničkom ustanku ova dva
pokreta, iniciranje saradnje se pripisuje Mihailoviću, dok se partizanskim
jedinicama pripisuje provokatorski i konfliktan karakter. „Pljačkani su ugledni domaćini, neretko i ubijani. Nesporazumi sa
četnicima bili su gotovo svakodnevni zbog insitiranja na sprovođenju revolucije.“
(Nikolić i saradnici: 2005, 151.), ovaj citat se odnosi na partizane, i na
objašnjenje uzroka građanskog rata u Jugoslaviji, jasno se ističe krivica
partizanskog pokreta, koji svojim ideološkim imperativima ubija srpske domaćine
i stvara probleme četnicima. Ipak se i tu Mihailović javlja kao mirotvorac,
koij pokušava da pismom „urazumi“ Tita, koji je okarakterisan kao rešeni
agresor prema ravnogorskim jedinicama. Tito jeste borac za slobodu, ali je i
odmetnik, komunist, čovek političkog interesa, a ne iskreni rodoljub. Ovaj
podvojeni opis ratnog Tita, koji nalazimo u prvom udžbeniku, govori o
parcijalnom odabiru onoga što je komemorabilno u njegovoj biografiji, kako bi
se moglo upotrebiti u savremenom političkom diskursu.
Drugi udžbenik, iz
2014-te godine, takođe govori o ista dva pokreta otpora, izričito naglašavakući
antifašistički karakter oba, istim redosledom pisanja kao i u prethodnom.
Međutim, naglašava se da je partizanski pokret otpora ipak duže pripreman, kao
i to da je okupljao u svoje redove širok krug ljudi, od članstva KPJ,
studenata, intelektualaca, do seljaštva, dok se ravnogorski zasnivao na
oficirima bivše kraljevske vojske i jednom delu seljaštva.
Tito i ovde ima biografski odeljak, u kojem
se primarno skreće pažnja na njegovu nedovoljno rasvetljenu mladost, spominje
se partijsko delanje pre rata i robijanje. Međutim, uz određeno podudarnje sa
prethodnim udžbenikom, ova biografija ističe Titov značaj kao komandanta
partizanskog pokreta, kao značajnog predsednika, osnivača Nesvrstanih, uglednog čoveka i definiše ga kao odobu koja spada
među najznačajnije u XX veku. Samo pisanje o ratu minimalno uključuje
spominjanje Tita, više se spominje četnički vođ (istina je da se spominje i
naglašava Dražino sarađivanje sa Nemcima koje je ocenjeno kao suprotno
antifašizmu), dok je uloga u antifašističkoj borbi primarno oličena u odlukama
i aktivnosti KPJ, AVNOJ-a, NOP-a, nego pojedinačno Tita, iako se on spominje na
pojedinačnim mestima kao vrhovni komandant i neprikosnoveni vođa pokreta.
Fotografije ga prikazuju u partizanskoj uniformi, na ratištu, ponegde okružen
Rankovićem, Đilasom... (Radojević: 2014, 274-288.). Znimljivo je da se u
prethodnom udžbeniku jasno ne izdvajaju Bitka na Neretvi i Bitka na Sutjesci,
obe iz 1943-e, umesto njih se nepregledno i konfuzno piše o pojedinim
operacijama i ofanzivama, dok se u potonjem ove bitke pregledno izlažu, premda
se Titov lik ponovo gubi iza AVNOJ-a, kao glavnog nosioca svih operacija i
ratnih aktivnosti. Zanimljiv je i prilog tekstu, sećanje pisca Ficroja Meklejna
na poznanstvo sa Titom, u kojem ga opisuje kao otvorenog, veoma staloženog,
inteligentnog, odlučnog i samostalnog komunistu koji ima čak i smisla za humor
(Radojević: 2014, 297.). U navedenom odeljku, Tito je istaknut kao ključna
ličnost u formiranju nove Jugoslavije na zasedanju AVNOJ-a 1943-e u Jajcu, uz
objašnjenje konstituisanja federalnog socijalističkog ustrojsktva buduće
države.
Na osnovu iznetih
zapažanja može se primetiti da je prvi, stariji udžbenik prenosnik
restriktivnije i negativnije slike o Titu u odnosu na ovaj skoriji. To se može
objasniti sagledavanjem teme iz relativno prizemne, etnocentrične, Kuljić bi
napomenuo „žablje“ (Kuljić: 2011) perspektive, u kojoj se na aktere gleda iz
pozicije sopstvene grupe, sopstvenog naciona. Drugi udžbenik ipak više naginje[4]
izdignutijoj, sociološkoj perspektivi posmatranja društvene pojave, pa samim
tim ima veću mogućnost da celovitije sagleda posmatrano.
2. Tito političar i državnik
Tito dobija drugačiju
sliku u udžbeniku iz 2005-te godine, samim tim što se obrađuje period uspostave
njegove vlasti, pa su i sve važnije političk odluke vezane za njega. Kao prvi
element sećanja na rani Titov režim, jesu ideološki obračuni po staljinističkom
modelu. Tito koji nalikuje Staljinu, nemilosrdan i neumoljiv. Sremski front se
prikazuje kao golgota srpskih mladića: „Prema
procenama u najvišem rukovodstvu KPJ, Srbija je bila ’dužna’ da iznese teret
rata... Golobradi srpski mladići, nevični ratovanju, bez ikakave vojne spreme i
obuke, masovno su stradali – njih preko 13.000.“(Nikolić i saradnici: 2005,
1887-189.)
Tito je ovde, kao
oličenje komunističke prinude i terora, akcentovan kao svirepi
instrumentalista, koji ne bira sredstva za ispunjenje svojih partijskih ciljeva
i zadataka. Partija je svesno poslala srpske mladiće u smrt! Ovaj se zaključak
može izvesti iz prethodnog citata. Srbija, kao najveća jugoslovenska republika,
mora se najviše i žrtvovati. Nacionalizam je izričit u stavu da je nacija uvek
žrtva nečijih zavera i pretenzija (ovom slučaju Titovih komunista).
U nastavku objašnjenja
prvih posleratnih godina, odnosno prvih godina Titove vlasti, akcenat je na pojačanoj
partijskoj propagandi o bratstvu i jedinstvu i „boljoj sutrašnjici“ i obećanom
putu u socijalizam. To je, navodno, paravan za političke obračune sa klasnim i
ideološkim neprijateljima, oduzimanje imovine i ideološko suđenje sa pogubnim
ishodom po osuđenika.
„Država je bila centralizovana i
zasnovana na svemoći Komunističke partije i formuli ’bratstva i jedinstva svih
naroda i narodnosti’, kao i na izgrađivanju kulta Josipa Broza Tita.“ (nav. rad, 204.)
Partija je svemoćna, dok
su bratstvo i jedinstvo označeni kao formula, a formula zvuči kao puko sredstvo
za ispunjenje cilja. Utisak je da je celu zemlju, izmučenom užasnom ekonomskom
katastrofom hranio jedino nametnuti kult J. B. Tita. Tačkice i bonovi su
realnost, ali Titova ličnost je realnija!
„Politički život u samoj Srbiji
odvijao se u atmosferi straha i nezadovoljstva naroda. Pobednik je nemilosrdno
rušio sve ono što je ideološki označavano za stubove i nosioce starog režima.“ (nav.rad, 205.)
Tito kao dželat
nacionalnog, starog, tradicionalnog, kao egzekutor pred kojim je srpski narod
drhtao od straha za goli život. Patetično lamentrianje nad starim režimom i
smelo ocenjivanje nezadovoljstva naroda tišpičan su primer konstrukcije
prošlosti, jer nacija je žrtva u današnjem nacionalističkom poretku sećanja.
Osvrt na političke izbeglice, od kojih je naglašeno najviše Srba, dakako je
doprinos tom lamentu. Titu se posebno spočitava i federalizacija SR Srbije, i
upravo se njegov režim označava kao krivac za autonomije Vojvodine i Kosova,
što je idalan uvod u opravdavanje kosovskog separatizma i velikoalbanskog
nacionalizma, ali i ideje vojvođanskog separatizma (autonomaši). Tito kao
rabijač jedinstvene srpske teritorije, kako bi se umanjila moć Srba u SFRJ.
Etnocentrizam zrači u oceni Tita. Razorenu zemlju, komunisti su obnavljali
konfiskovanim bogatsvom ranijih bogatih građana, dok su na njihovoj oduzetoj
zemlji naseljavali sirotinju (nav.rad, 208-2010.).
Sukob sa Staljinom je
predstavljeno kao zla posledica rđavog režima. Titovo NE značilo je Goli otok za „zbunjene“ ubeđene komuniste, i tu je
novi talas demonizacije Tita najizraženiji, postao je još suroviji okrenuvši
represiju ka svojim dojučerašnjim saborcima i velikim komunistima. Pa ipak u
nastavku teksta se, sasvim kontradiktorno, pozitivno ocenjuje Titova kritika
Staljnove hegemone politike u socijalističkoj hemisferi. Tito je branilac prava
na samostalni put u socijalizam, branilac od Staljinove diktature. Međutim,
pozitivno se ocenjuje sećanje na osnivača Pokreta Nesvrstanih zemalja, zbog
neprevaziđenog ugleda Tita i Jugoslavije u tadašnjem svetu, koji danas ministri
spoljnih poslova, premijeri i predsednici Republike ne propuste da spomenu na
svojim službenim putovanjima i gostovanjima kod „naših partnera“. Kontradiktorna
slika se pojačava naglašavanjem da je prosperitet u Titovom vremenu tek
iluzoran, da je mir i porast standarda projektovana iluzija zadovoljstva.
Utopija je stvarala tu iluziju. Međutim, nacionalistički pokreti su protivrečili
toj utopiji, jer je režim na silu ukinuo pravo na nacionalizam, te se Tito
smatra dželatom nacionalnog duha. Još se, pri kraju odeljka, konstatuje snažan
ideološki uticaj kulta Tita, uz fotografiju polaganja cveća na njegov grob, uz
napomenu da veliki vođa nije ostavio održiv sistem, te mu se još i to uračunava
u krivicu (nav.rad, 213-226.).
Noviji udžbenik insistira
na kultu ličnosti Josipa Broza, u odlomku M. Đilasa, označenog kao bezumna
opijenost likom maršala, svestan da mu se (Đilasu, prim. A. V.) „tu i tako
odlučuje dalja sudbina...“ ( Radojević: 2014, 298.). Sudbina Đilasa bi bila da,
u ovom kontekstu ima novog vladara, iako se borio da kroz revoluciju bude
slobodan čovek. Ovo je pokušaj delegitimisanja Tita kroz usta njegvog bivšeg
bliskog saradnika, i to post mortem.
Tito se prikazuje kao vešt diplomata, i to u odnosu sa Čerčilom i Velikom
Britanijom pred kraj rata gde uspeva da pridobije podršku i pomoć, uprkos
početnom britanskom podržavanju četnika. Navodi se još jedan Đilasov odlomak u
kojem ocenjuje Sremski front kao krvav i težak okršaj, koji je stajao dosta
mladih života, ali on tu kritikuje one koji su Sremski front označavali
pokušajem da se upropasti srpska populacija, što je osnovna ideja u starijem
udžbeniku (nav. rad, 310.). Na istom mestu, ispod odlomka, nalazi se članak
koji započinje priču o masovnim obračunima nove vlasti sa idoeloškim i klasnim
neprijateljima, pa ipak u ublaženoj retorici u odnosu na knjigu iz 2005-te, ne
zasnivajući etnocentričnu perspektivu već sa pomenom i drugih postojećih
nacionalnosti.
Tito je i ovde predstavljen kao jedan od
osnivača Nesvrstanih, uz nezaobilaznu
fotografiju sa Nehruom i Naserom na
Brionima (nav.rad, 332.), kao jednog svetski zanačajnog pokreta
hladnoratovske ere, koji je značio mir, saradnju i koegzistenciju. Nasuprot
tome, u prikazu unutrašnje Titove politike, stvara se slika vladara koji
kontorliše gotovo sve važne segmente društva, uz legitimitet partije koja stoji
uz njega, a on nad njom. Tito je pokazan kao vešt političar koji kroz parolu
„bratsvo i jednistvo“ zatvara mogućnost daljeg prebacivanja krivica među
narodima. Međutim, ta veština nije opisana kao osobina vođe naše države, nego
kao osobina jednog egoističnog pojedinca, Tito je ovde, u ovom udžbeniku
isključivo monada za sebe, i očigledno je da se stoga i mogu videti znatno
pozitivnije ocene njega nego u prvom udžbeniku. Naravno, treba imati u vidu i
pomenutu drugačiju perspektivu gledanja. Zanimljivo je da, osim što je Staljinu
odgovorio odrično, u odeljku gde je predtsavljen sukob sa SSSR-om, gotovo da se
Tito i ne spominje, umesto njega akter je jugoslovensko rukovodstvo. Udžbenik prati i nacionalne sukobe u
titoizmu, i stidentske demonstracije, ali se Tito spominje samo pri razrešenju
ovih potonjih, ovi prvi su ugušeni na silu od strane režima. Obračun sa
srbijasnkim „liberalima“ se takođe pripisuje lično Titu, što je zanimljivo za
mogućnost pozivanja na to iz perpektive današnjih „demokrata“. Odeljci o
kulturi, nauci, filmu, umetnosti, su opširniji u odnosu na stariji udžbenik,
ali se u njima Tito gotovo i ne spominje. Tito kao da je po potrebi, poput
začina nalazio svoje mesto u ovom delu udžbenika, koji oslikava posleratnu
Jugoslaviju. Završava se insistiranjem da se Jugoslavija zasnivala na Titovom
kultu i harizmi, bez jačih integrativnih faktora (Radojević: 2014, 372.)
Zaključna misao
Kao što smo imali priliku
da vidimo iz prolaska kroz relevantni sadržaj ova dva udžbenika za srednju
školu, razlikuju se predstave o Titu, ne samo po tome kako koji autor piše o
maršalu, već i prema vremenskoj distanci od jedne decenije (1: 2005. i 2:
2014.). Prvi je svojom etnocentričnom perspektivom, oskudnijom, i negativnijom
slikom o Titu, očigledno produktivniji u, rečeno rečima T. Kuljića, kastriranju
njegova kulta (Kuljić: 2011). Prva decenija nakon pada poslednjeg oblika
zvaničnog „socijalističkog“ režima u ostacima Jugoslavije (SCG), moralo se i
radikalnije odrediti prema začetniku ranijeg uređenja. Ako više ne slovi za
„slobodotvorca, čoveka tog, druga i borca“[5],
onda mora biti zulumćar i dušman. Međutim, nije ni slika tako demonizatorska,
ona je poprilično oskudna u smislu nedostatka jasnih određenja Titove ličnosti,
njegov režim se demonizuje u drugom delu (SFRJ nakon rata). Prisutna je
parcijalna, poželjna afirmacija Tita, po potrebi ćemo ga se sećati. To je
zajedničko u oba udžbenika.
Dijalektika između pozitivnog i negativnog
sećanja zahteva što neutralniju podlogu, na osnovu koje svaka opcija sećanja
može da gradi poželjnu sliku u poželjnom pravcu. Izgleda da je upravo taj
relativizam i konstrukcionizam u drugom udžbeniku odlika savremenog shvatanja
prošlosti, odnosno upliva postmodernističkog imperativa da se prošlost mora
tumačiti iznova, ali ne i izučavati. Ako se Tito neutralizuje, kao monada, kao
ličnost koja se povremeno spominje, po potrebi tekućih politika, ličnost lišena
istorijske normativne težine, onda njegov istorijski kontekst nestaje i on biva
pojam kojem se učitavaju raznovrsna značenja, sva osim izvornog. To je
brendizacija, tužna sudbina koja je zadesila Gevaru, na primer. Globalni
kapitalizam će zarađivati na ličnostima koje predstavljaju otpor kapitalizmu.
Međutim, svođenje i drugih istorijskih ličnosti na monade bez konteksta je
jedan hazardni čin koji se lako preliva u rehabilitaciju najzločinačkijih ideja
i ideologija. Kako će proći istorijsko rasterećenje i romantiziranje: Hitlera,
Musolinija, Pavelića, Nedića, Ljotića, Mihailovića? Normalizovanje fašista,
nosi ogorman rizik od ponovnog javljanja fašizma i šovinizma, zato što fašizam
nikad nije bio strukturalno-sistemska opozicija kapitzalizmu, pogotovo ne
korporativni fašizam korporativnom neoliberalizmu. Levičari moraju biti lišeni konteksta
brutalnije, i sećanje na njih mora biti fragmentizovano. Čini se da se mlađi
udžbenik približio tome da bude, svojevrsna, istorijsko-politička ostava, koja
će omogućiti da se na savremenoj političkoj tržnici odaberu najpodobniji
nacionalni identiteti, a oni drugi elementi, socijalističke prošlosti, oni će
biti povremeno korišćeni po principu o
tempora o mores. Tito je uveden u postmodernu sećanja, i možda je to kraj
svakog mogućeg kontinuiteta sećanja, a opet, možda je vrednosni nihilizam
sećanja uvod u neko buduće, normativno radikalnije građenje poretka sećanja.
Ovo je samo jedan pokušaj da se o tome razmišlja, i potrebno je o sećanjima na
Tita tek pisati u budućim vremenima, i većem obimu od ovog napisa. Ovo je tek
hazardni iskorak u tom pravcu.
Izvori i literatura:
K. Nikolić, N. Žutić, M. Pavlović, Z. Špadijer, ISTORIJA : za 3.
razred gimanzije prirodno-matematičkog smera i 4. razred gimnazije opšteg i
društveno-jezičkog smera, ZUNS,
Beograd 2005. god;
M. Radojević, Istorija: Udžbenik za 3. razred gimanzije
prirodno-matematičkog smera i 4. razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog
smera i 4. razred srednje stručne škole za obrazovne profile pravni tehničar i
birotehničar, Kleet , Beograd 2014. god;
T. Kuljić, Kultura sećanja, Čigoja
štampa, Beograd 2006;
T. Kuljić, Sećanje na titoizam, Čigoja
štampa, Beograd 2011;
O. Milosavljević, Potisnuta istina, Zagorac, Beograd 2006;
V. Milić, Sociološki metod, ZUNS,
Beograd 2014;
[1] Smisao rečenice verovatno
najbolje oslikava citat Todora Kuljića iz njegove studije „Sećanje na titoizam“
iz 2011-te, koji glasi: „ Reci mi šta misliš
o Titu. Pa ću ti reći ko si.“ (Kuljić: 2011)
[2] Imenica je namerno
u pluralu kako bi bila u skladu sa navedenim podelama istorijskog pamćenja koje
iznosi Kuljić, na osnovu kojih se u ovom radu i polazi od toga da sećanje nije
monolitno (posebno u kontekstu postmodernističkog revidiranja prošlosti), pa
čak ni onda kada je dekretirano, iako prividno može delovati posve monolitno. U
daljem tekstu će biti pokazano da je pomenuta monolitnost ipak tek privid, i
opravdati pojam „dijalektika sećanja“ koji je dat u nalsovu ovog napisa.
[3] Koji je u
uokvirenom tekstu na margini ovog udžbenika na strani 147-oj okarakterisan kao:
„jedna od najkontroverznijih ličnosti u srpskoj istoriji“ (Nikolić i saradnici:
2005, 147.). Izraz „najkontorverznija
ličnost“ skreće pažnju na problematičnu ulogu i ličnost, ali takođe
izbegava da konkretizuje i normativno jasnije odredi ono što bi bilo jasan znak
u prilog Nedićeve krivice u ratu. Ovo je dobar primer kako se jedna ličnost
vrednosno relativizuje, kako bi se i politika koju je predstavljala i
proizvodila, relativisala i prihvatila u jednom novom, neoromantičarskom
nacionalističkom modalitetu. Za više informacija videti knjigu O. Milosavljević
(koja je prva uočila ovu pojmovnu manipulaciju): Potisunta istina (2006.).
[4] Udžbenik izd. kuće Kleet iz 2014-te je, prema mišljenu
autora ovog rada, jedna velika svaštara, u kojoj se uz primenu intenzivnog
konstrukcionizma piše i o Drugom svetskom ratu, nemačkim nacistima, domaćim
fašistima, kolaborantima, intelektualcima, borbama (svemu što nije tema ovog
rada)... Utisak je da je ova knjiga neka vrsta šarolike istorijske čitanke, iz
koje je moguće „po ukusu“ i potrebi legitimno se identifikovati sa bilo kojom
ličnošću i politikom iz prošlosti, dakle, čist postmodernistički narativ
pluralizma istina.
[5] Citat iz pesme Đ.
Balaševića: Triput sam video Tita;