Makijavelijev opis rimske republike u Raspravi

Autorka: Katarina Krstić

Nikolo Makijaveli bio je istaknut političar, pisac i najistaknutiji politički mislilac u doba renesanse. Na samom početku govori o gradovima koji su upravljali po svojoj volji, kao republike ili kao vladavine pojedinca koje su imale različite zakone ( Machiavelli, 1985: 156). Razlikuju se po tome što su jednima zakone dodelili pojedinci, kao što je to bio slučaj u Sparti čiji je zakonodovac bio Likurg, a neke su ih dobile spontano, kao Atina čiji je zakonodavac bio Solon.
Makijaveli navodi mišljenja mnogih, da republika sadrži jednu od tri vrste vladavine: principat, optimat i pučku vladavinu tj. monarhijsku, aristokratsku i demokratsku vladavinu. Kada neko uređuje republiku i uvodi je u jednu vrstu vladavine, ona je osuđena da posle određenog vremena, pređe u svoju suprotnost tačnije da se iskvari. Po tom principu dešava se da principat prelazi u tiraniju; optimat u državu malobrojnih i pučka vladavina prelazi u razuzdanu vladavinu. Kada bi neko uspostavljao republiku, trebalo bi da zna kakvu republiku hoće i da postavi dva pitanja: da ona širi vladavinu i moć, ili da ostane u svojim granicama. Ako pak hoće prvu, trebalo bi da je uredi kao Rim i da dopusti pobune, jer je uslov da se republika održi ili poveća postojanje naoružanih ljudi. Po mišljenju Makijavelija da bi republika dugo opstala trebalo bi da bude uređena kao Sparta ili Venecija, smeštena na sigurnom i da bude toliko jaka da niko ne pomisli da je porazi, ali ne toliko velika da je se plaši. Jedna republika ako traje određeno vreme, prolazi kroz sve ove oblike, iz razuzdane vladavine opet prelazi u principat. Time se dokazuje zakon cikličnosti, koji je neka vrsta pravilnosti. Makijaveli smatra da su svi oblici vladavine pogubni i opredeljuje se za teoriju mešavine, koja zadovoljava interese svih slojeva ( Machiavelli, 1985: 159). Utemeljivač republike, utemeljuje republiku pod pretpostavkom da su ljudi opaki i da će se jednog dana okrenuti protiv njega, zato se on mora osigurati zakonima da bi to predupredio.

Pučki tribuni su ustanovljeni 493. god. pre n. e. u Rimu. Neredi su uzrokovali njihovu pojavu, oni su branili puk i obezbedili puku udeo u upravi. Njihov glavni zadatak je bio da čuvaju rimsku slobodu ( Machiavelli, 1985: 160). Čuvari slobode imali su vlast/ pravo da podignu optužnicu protiv građana pred pukom, sudom ili većem.   

                                      

U svakoj državi su postojale dve grupe: velikaši i narod, koji su bili u stalnom sukobu. U želji da vladaju jedna drugom, usled borbe pribegavale su tiraniji. Po mišljenju N. Makijavelija teže je održati vlast onome koji je došao na tu poziciju voljom velikaša, jer je vladar okružen onima koji su mu ravni i kojima ne može da zapoveda. Dok onaj kog je narod izabrao lakše nameće samovolju narodu i samim tim održava vlast. Stav autora je da, ništa ne osigurava i ne učvršćuje republiku kao zakoni ( Machiavelli, 1985: 166). Autor posvećuje pažnju razlikama između kleveta i optužbi. Klevete su se smatrale štetnim za republiku, prezirane su i suzbijane. Jedini način da klevete nestanu, bio je stvaranje mogućnosti za optužbu. Klevete su se mogle čuti na trgovima, za njih nisu potrebni dokazi i svedoci. Klevete su bile karakteristične za gradove, gde je bilo manje mogućnosti za optužbu. Sa druge strane za optužbu su neophodni pravi dokazi i istinite okolnosti. Optužnice su se održavale pred sudom, pukom ili većem. Ako se u republici ne poštuju zakoni, pod tim autor misli da se krivice nekih brišu njihovim zaslugama, dolazi do kvarenja republike i to je prvi korak ka korupciji. Makijaveli smatra da je za osnivanje države bolje apsolutna vlast jednog čoveka, ali koji neće dugo opstati na istoj ako mu se interesi ne temelje na interesima većine. Kaže da je Romul sa pravom ubio svog brata Rema jer je na taj način osigurao vlast. Rekavši ovo, potvrdio je svoju misao: ’Cilj opravdava sredstvo’. Vladar u ovom slučaju je na prvo mesto stavio opšte dobro, dok je lični interes ostao u pozadini, pa zbog takvog čina ne treba osuđivati dela i odluke koje su u direktnoj suprotnosti sa uobičajenim normama. N. Makijaveli pokazuje na primeru rimske republike da apsolutna vlast nije štetna za republiku, ako je izabere narod slobodnim glasanjem. Autor zaključuje da je za uvođenje republike potrebno biti sam. Ističe važnost religije, ali ne analizira njenu duhovnu dimenziju već je posmatra kao instrument kojim u ljudima čuva dobrotu, upravlja vojskom i nameće puku da mu se pokorava. Religija se ovde prikazuje kao sredstvo kojim se ostvaruje građanska poslušnost i kojim se postiže očuvanje države. Makijaveli navodi da je svaka religija nastala kao posledica zajedničkih odnosa, tj. političkih odnosa, iz tog razloga političke i religijske vrednosti se podudaraju ( Machiavelli, 1985: 176). Prvi zakonodavac Rima bio je Romul. Građani su u to vreme više poštovali božju zakletvu, nego zakon. Spas republike leži u tome, da je vladar tako uredi da ga ona nadživi i održi se kao takva.

Literatura:

Niccolo, Machiavelli. 1985. Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija, prevod: Frano Čale, Globus, Zagreb