Šta je to turbo folk?
Turbo-folk je, najkraće rečeno, mešavina najraznovrsnijih muzičkih žanrova i predstavlja jedinstvenu vrstu muzike koja je potekla sa balkanskih prostora. Sam naziv „turbo-folk” je kovanica crnogorskog pevača i tekstopisca Antonija Pušića, poznatijeg široj javnosti pod svojim umetničkim imenom Rambo Amadeus.
„Turbo folk nije muzika, turbo folk je miljenica masa, kakofonija svih ukusa i mirisa”, Amadeus objašnjava svoje viđenje ove muzičke pojave[1]. Pored kritikovanja same muzike, Amadeus kritikuje i sve produkte sa Zapada – simbole kapitalizma i kako su oni, kao i sam turbo-folk, postali dominantna kultura i ciljevi kojima se teži.
Sam termin turbo, preuzet iz automobilizma, označava da je ova muzika brza, da podiže adrenalin i da dovodi do ekstatičnog raspoloženja. Taj vrtlog novokomponovane narodne muzike, repa, hip-hopa, tehno i orijentalne muzike, uz grčki pop, ali i evropske pop-dens muzike je za vreme devedesetih godina predstavljao jedini beg od sumorne stvarnosti. Taj zavodljivi kič, ta brza zabava, postao je jedna vrsta posebnog poimanja sveta; postao je dominantna kultura. Glamurozni nastupi i video spotovi su stvarali veštačko veselje, sa ženom u centru koja za svoju jedinu reprezentaciju koristi svoje erotizovano telo (Ćičkarić, 2012).
U ovom radu istraživaću položaj žene i njen imidž u svetu turbo-folka koji dolazi u sudar sa tradicionalnim patrijarhatom i donosi nove uzore i obrasce ponašanja. Međutim, da li turbo-folk predstavlja žensku emancipaciju od starih vrednosti ili je u pitanju samo novi tip modernog ropstva?
Predstava žena u turbo-folku
Jedini način putem kog je srpska žena mogla da obezbedi svoju uspešnu egzistenciju je zavođenje bogatih muškaraca svojim prenaglašeno seksualizovanim telom; ideal koji je turbo-folk propagirao i na kom je izgradio svoje temelje (Grujić, 2013: 91). Tako srpski par iz snova čine bogat i uspešan muškarac, koji je obično povezan sa kriminalnim aktivnostima, i žena glamuroznog izgleda (Grujić, 2013: 95).
Ideja da turbo-folk uzdrmava tabu ispoljavanja seksualnosti sredovečnih žena (Mitrović, 2011: 133) se dovodi u pitanje kada se mašinerija turbo-folka trudi da stalno plasira na tržište sve mlađe pevačice, dok već proslavljene zvezde kriju svoje godine i znake starenja uočljivim estetskim zahvatima koji su postali simboli turbo-folka (Grujić, 2013: 99). Žene su podređene muškim pogledima i trude se da budu što privlačnije.
Turbo-folk kreira feminitete koji odgovaraju isključivo heteronormativnim i heteroseksualnim razumevanjima roda (Dimitrijević, 2008: 20). Ovaj žanr se uglavnom obraća samo ženskoj publici i deluje kao da zbog toga turbo-folk putem izazovnih izgleda i performansa svojih zvezda nadoknađuje nedostatak pesama namenjenim muškom polu.
Danas zvezde turbo-folka predstavljaju savremene, emancipovane i moćne žene, ali je to samo fasada – one su i dalje deo heteronormativnih odnosa moći (Grujić, 2009: 170). Čak i elementi agresivnosti u pesmama, fiktivne pretnje i iskazana želja za osvetom zbog prevare, koji deluju kao emancipacija od muške dominacije (Grujić, 2013: 100), predstavljaju samo patnju zbog muškaraca i borbu za njih, kao i širenje mizoginije među ženama (Grujić, 2009: 192).
Ne može se prevideti veliki uticaj ovih ličnosti na generacije i generacije žena. Naglašavanje u medijima njihovog ekstravagantnog životnog stila, njihovih putovanja na atraktivne turističke destinacije, oblačenje po najnovijim modnim trendovima (Grujić, 2009: 57), kao i sam profesionalni uspeh i armija obožavatelja, ali i idiličan porodični život, budi kod žena iz naroda i iz radničke klase divljenje i ove zvezde postaju ideali o kojima se sanja i koje predstavljaju dosezanje srpskog sna.
Ono što još obezbeđuje popularnost predstavnica turbo-folka je i njihov trud da u svoj imidž inkorporiraju i elemente srpske tradicije, a naročito elemente pravoslavlja (Grujić, 2013: 91). Nema tolerancije ni mesta za ništa „drugo” unutar turbo-fokla. Čak i pevačice čije etničko poreklo nije srpsko i koje ne potiču iz porodica gde se praktikovala pravoslavna vera, odriču se svojih ranijih identiteta i prihvataju nove, koji se uklapaju u konvencije „srpskosti” (Grujić, 2013: 99). Brišu svoju istoriju u zamenu za srpsku u nadi da će ovim novim početkom doživeti uspeh. Menjaju svoja imena za fabrikovane umetničke pseudonime i nadimke i čine sve kako bi se dopale srpskoj publici, koja ostavlja utisak da mari samo za nacionalne heroje i heroine sa kojima se identifikuju.
Izolovanost srpskog društva uz političke turbulencije, stanje opšteg straha, i ksenofobiju predstavljalo je plodno tle za sam razvoj turbo-folka. Glad za nečim novim i jedinstvenim, glad za novim srpskim identitetom, utoljena je stvaranjem turbo-folka. Ovaj produkt, koji je vremenom postao pravi fenomen našeg društva, imao je i ima i dan-danas nemerljiv uticaj kako na one koji su ga oberučke prihvatili i uključili u svoje životne stilove, tako i na one koji su se borili protiv njega i inspirisani tom borbom stvarali alternativnu muziku i alternativne lifestyles.
Može se zaključiti da je turbo-folk delimično i omanuo u svojoj nameri; izgradnja jednog tradicionalnog kulturnog srpskog identiteta i njegovo nametanje populaciji je iznedrilo kulturnu opoziciju i omogućilo stvaranje čitavog niza novih kulturnih manjina koje su se usprotivile turbo-folk mejnstrimu.
Turbo-folk kao alternativa
Iako naizgled neke današnje zvezde u svojim tekstovima dovode u pitanje heteronormativnost, a naročito poslednjih godina od kad je pažnja javnosti usmerena ka LGBT zajednici, to se sve svodi na puko koketiranje sa alternativnim identitetima. Sve pevačice održavaju svoj imidž tradicionalne, srpske žene domaćice koja je verna svom muškom partneru i koja je posvećena svojoj deci. Pored pesama, ni garderoba ni unapred skrojene izjave u medijima ne prelaze nikada utvrđenu granicu rodnih uloga unutar patrijarhalnog sistema (Grujić, 2013: 100).
Takođe i sama činjenica da nijedna zvezda turbo-folka do sada nije sebe javno deklarisala kao osobu gej orijentacije, pa ni čak kao osobu koja teži bilo kakvom drugom identitetu ili načinu života, pokazuje da je kultura turbo-folka izuzetno heteronormativna (Grujić, 2013: 98) i da se drži ustaljenih normi i obrazaca.
Nastaje paradoks u estradi: bele, heteroseksualne, pravoslavne pevačice postaju kako nacionalne ikone, tako i gej ikone (Mitrović, 2011: 130).
Ovo pokazuje da, dok se istovremeno trude da idu u korak sa vremenima kako bi ostale relevantne na muzičkoj i javnoj sceni Srbije, zvezde ovog žanra uvek pažljivo postupaju da ne iskorače iz tradicionalnog kalupa.
Međutim, neki autori smatraju da se tela turbo-folk pevačica mogu čitati na jedan nov, posve drugačiji način. „Ako određeni aspekti tela pevačice prevazilaze granice maskulinističke imaginacije, u smislu da je telo oblikovano prema tim standardima ali preko mere koju ta imaginacija postavlja […]” onda ti prenaglašeni aspekti i takva tela podsećaju na muškarce preobučene u žene (drag queens) i na ovaj način se potkopava heteronormativnost (Mitrović, 2011: 133).
Ipak sve ove ideje ostaju nepotvrđene i subverzivni karakter turbo-folka i dalje ostaje pod znakom pitanja. Da li je korišćenje alternativnih identiteta u video spotovima ismejavanje i zabavljanje mase? Da li je otvorena podrška LGBT zajednici od strane pevačica iskren pokušaj da se poboljša stanje ili samo iskalkulisan potez radi veće popularnosti?
Zaključak
Zaključak
Turbo-folk je patchwork svih ljudskom uhu poznatih žanrova, od MTV-ja do Bolivuda (Dimitrijević, 2008: 12), i to, ustvari, predstavlja ključ njegovog uspeha. Popularan usled široke dostupnosti, jeftine proizvodnje (Grujić, 2013: 86) i pomoću neverovatne sposobnosti adaptiranja na nove muzičke trendove, putem koje stalno privlači nove potrošače, turbo-folk odoleva starenju i preti da će uvek biti aktuelan. Mini suknje, dugačke noge, gola ramena i lica prekrivena teškom šminkom (Grujić, 2009: 178) ne pokazuju znake povlačenja sa televizijskih ekrana, ni iz štampanih ni elektronskih medija.
Iako smo se donekle globalizovali, urbanizovali, „evropeizovali” i „amerikanizovali”, srpsko društvo ostaje u svojoj srži duboko tradicionalno i zatvoreno za konkretne društvene promene, kao što je promena odnosa polova, ženska reprezentacija i pristup žena položajima moći. Turbo-folk pomaže u održavanju tradicionalnih struktura i zbog toga predstavlja bitan element u našem društvu. To, a i malo zabave nije nikad na odmet.
U skladu sa njegovim ozloglašenim „pozajmljivanjem” od drugih žanrova, možemo zaključiti samo sledeće: turbo-folk iz not ded.
Literatura:
1. Grujić, Marija (2009): Community and the Popular: Women, Nation and Turbo-Folk in post-Yugoslav Serbia, Central European University, Budapest, Hungary (www.etd.ceu.hu/2011/gphgrm01.pdf, pristupljeno: 14.5.2014.)
2. Grujić, Marija (2013): Turbo-folk u Srbiji i reprezentacija žena: prividna transgresivnost jedne muzičke produkcije, časopis Balkania (4. broj) (http://balkania.es/resources/Marija+srpski.pdf, pristupljeno: 13.5.2014.)
3. Dimitrijević, Olga (2008): The body of the Female Folk Singer: Constructions of National Identities in Serbia after 2000, Gender Studies MA, Central European University, Budapest, Hungary (www.etd.ceu.hu/2009/dimitrijevic_olga.pdf, pristupljeno 14.5.2014.)
4. Mitrović, Marijana (2011): „Nepodnošljiva lakoća” (subverzije) nacionalizma: estradna tela u postsocijalističkoj Srbiji, Etnografski institut SANU, Beograd (http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-0861/2011/0350-08611102127M.pdf, pristupljeno: 14.5.2014.)
5. Ćičkarić, Lilijana (2012): Turbo folk u kulturnoj ponudi Srbije, Politika Online (http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Turbo-folk-u-kulturnoj-ponudi-Srbije.lt.html, pristupljeno: 13.5.2014.)