Autorka: Isidora Pejakov
Uvod
“Naučno istraživanje može dovesti do cilja samo ako
je oslonjeno na uporedive činjenice, i utoliko su veći izgledi na uspeh ukoliko
je sigurnije das u prikupljene sve činjenice koje se mogu korisno uporediti.”
(Dirkem, 1997:31).
Emil Dirkem se zalagao za stroga pravila sociološkog
metoda, kako bi sociologija dobila poverenje kao nauka. Naime, ta pravila je
izneo u svom delu Pravila sociološkog
metoda, ali ih je primenio u svojoj veoma opširnoj i poznatoj studiji Samoubistvo. Ova studija je značajna za
celokupnu sociološku teoriju, jer je prvi put jedna, naizgled individualna
pojava dobila karakteristike i analizu društvene pojave.
Samoubistvo je bilo tokom istorije karakterisano kao
čin bolesnika, kao privatan čin, osuđivano je na razne načine, ali niko nije
gledao društvenu pozadinu ovog čina. Dirkem je, poredeći podatke iz evropskih
zemalja uspeo da utvrdi određene trendove koje je povezivao sa određenim
zajedničkim karakteristikama pojedinaca koji su počinili samoubistvo.
Naime, ovaj predmet je izuzetno težak za
proučavanje, jer kao što je is am Dirkem priznao, nikada ne možemo konkretno
odrediti uzrok ovakve pojave, pogotovo u društvima gde nema registracije za
počinitelje. Međutim, neka nagađanja o uzrocima ove pojave Ditkem je vešto
odstranio. Takođe, moramo imati u vidu doba u kojem je Dirkem istraživao ovu
pojavu i tehnologiju ondašnje Evrope, kao i statistiku tog doba. Mnoga saznanja
su u ovom dobu bila nedostižna, tako da se ova studija mora čitati sa određenom
dozom pažnje. Međutim, nedostatak tehnologije i statistike nekih zemalja ne poriče
da je ova Dirkemova studija genijalna u smislu novih ideja i otkrića koja bi se
i danas mogla primetiti.
Na samom početku ove studije, Dirkem savetuje
naučnike kako bi trebalo da se postupa sa terminima i činjenicama koje žele da
proučavaju. Time je počeo da određuje zadatke za svoju sopstvenu studiju. Kao
prvi zadatak sebi je postavio određivanje reda činjenica koje naziv
“samoubistvo” podrazumeva radi proučavanja. Zatim se osvrnuo na sve oblike
smrti da bi odredio koji oblici mogu objektivno da čine pojam samoubistva, a da
se ne mešaju sa drugim oblicima. Termin “objektivno” za Dirkema je značilo
“tako da odgovara određenoj prirodi stvari” (Dirkem, 1997:32).
Pre svega, Dirkem traži uzročnost u definiciji ove
pojave – problematizuje samoubistvo kao postupak gde čin koji prouzrokuje
svojevoljnu smrt pojedinca ne mora biti samo posredan, već i neposredan. Tim
putem, Dirkem dolazi do prve formule – “samoubistvom se naziva svaka smrt koja
neposredno ili posredno proističe iz nekog pozitivnog ili negativnog čina, koji
vrši sama žrtva.” Ovde Dirkem terminima “pozitivan” i “negativan” označava
činove koji dovode do izvršenog čina i delanja koja ne sprečavaju izvršenje
istog. Svoju definiciju Dirkem opravdava na sledeći način: “Uostalom, jedan se
čin ne može definisati ciljem koji delatnik ima na umu, zato jer se jedan te
isti sistem pokreta, bez ikakve promene svoje prirode, može prilagoditi mnoštvu
različitih ciljeva.” (Dirkem, 1997:34)
Da bi preciznije definisao pojavu koju istražuje,
odnosno da bi se iz predmeta istraživanja isključila svaka pojava vezana za
druge životinjske vrste, Dirkem je samoubistvo konačno definisao ovako:
“Samoubistvom nazivamo svaki smrtni slučaj koji, posredno ili neposredno,
proističe iz jednog pozitivnog ili negativnog čina, koji je izvršila sama žrtva
znajući da taj čin mora dovesti do tog rezultata.”(Dirkem, 1997:35)
Samoubistvo Dirkem posmatra kao pojavu sui generis unutar jednog društva, a ne
samo kao puki zbir pojedinačnih odluka u datom vremenu. On je ovime započeo
istraživanje trendova samoubistava uzimajući u obzir i istorijsko društveno
stanje. U prvoj tabeli koju izlaže u svojoj studiji, Dirkem jednostavno prati
apsolutne brojke samoubistava od 1841. do 1872. godine u Francuskoj, Pruskoj,
Engleskoj, Saksoniji, Bavarskoj i Danskoj.[1]
Pomoću ove tabele, Dirkem je utvrdio da u navedenim zemljama samoubistvo ima
evolutivni trend koji naziva talasima, gde u određeno vreme, u određenom
društvu nastaju talasi samoubistava i Dirkem ih bez problema smešta u doba
određenih društvenih promena u pomenutim državama. Dirkem svoje istraživanje
olakšava na sledeći metodološki način:
“Svako društvo, dakle, ima u svakom trenutku svoje
istorije određenu sklonost ka samoubistvu. Relativnu jačinu te sklonosti merimo
tako što posmatramo odnos između ukupnog broja dobrovoljnih smrti i
stanovništva oba pola, svih starosnih grupa. Taj ćemo brojčani podatak nazvati
stopa smrtnosti od samoubistva svojstvena datom društvu. Ona se, najčešće,
izračunava u odnosu na million ili sto hiljada stanovnika.”(Dirkem, 1997:42)
Dirkem je takođe primetio da samoubistvo tokom
godina ima određeni trend postojanosti koji je drugačiji u zavisnosti od
društva. On takođe u ovoj studiji prilaže mapu tadašnje Francuske koja pokazuje
regionalnu podelu količine samoubistava. Sledeće što Dirkem smatra relevantnim
za ovu studiju je svakako poređenje podataka o stopi smrtnosti od samoubistva i
stope opšte smrtnosti, te prilaže i te podatke. Ovde on primećuje jednu
nužnost: “Svako društvo je predodređeno dad a određeni broj dobrovoljnih
smrti.”(Dirkem, 1997:46)
Nadalje, da bi otkrio činioce samoubistva koji se
tiču čitavog društva, Dirkem vešto pruža tabelu o stopi samoubistava na million
stanovnika. Ove tabele i podaci biće osnova za njegova dalja istraživanja i
teorijske tvrdnje koje Dirkem dalje razrađuje.
Knjiga
I – Vandruštveni činioci:
Odnos
samoubistva i psihopatskih stanja, odnos samoubistva i nasljeđa, samoubistvo i
kosmički činioci, odnos samoubistva i imitacije
Dirkem pre svega ispituje dva moguća uzroka
samoubistva: organsko-fizičke sklonosti i prirodu fizičke sredine.
Podrobno je istražio mogućnost da je svaki samoubica
ujedno i duševni bolesnik. Iz tradicionalne forme mentalne patologije, Dirkem
je izvukao pojam monomanije.
“Monoman je bolesnik čija je svest savršeno zdrava,
osim u jednoj tački; on pokazuje samo jedan jedini nedostatak koji je jasno
ograničen na jedno mesto. Na primer, monoman na mahove ima nerazumnu i
besmislenu želju da pije, krade ili vređa, ali su svi njegovi ostali ćinovi i
misli sasvim ispravni. Ako, dakle, postoji nekakvo ludilo-samoubistvo, ono može
biti jedino monomanija, i kao takvo je najčešće bilo određivano”.(Dirkem, 1997:55)
Tezu da je samoubistvo zapravo monomanijski čin,
Dirkem poriče na sledeći način:
“Osnova društvenog života je ista i kod monomania i
kod čoveka zdravog duha, samo se kod prvog jedno određeno psihičko stanje
svojom prenaglašenošću odvaja od zajedničke osnove.”…”Kliničko iskustvo nikada
nije moglo dopreti do neke bolesne sklonosti duha u stanju čiste izdvojenosti;
svaki put kada je oštećena jedna sposobnost, oštećene sui druge, a zagovornici monomanije nisu uočili
ova prateća oštećenja zbog toga što su loše usmerili svoja posmatranja.”…”Ali,
ako se duševni poremećaji ne mogu tačno lokalizovati, onda nema i ne može biti
monomanije u pravom smislu te reči.”[2]…”Ako,
dakle, monomanija ne postoji, ne može biti ni monomanije-samoubistva, pa, prema
tome, samoubistvo nije neka posebna vrsta ludila.”(Dirkem, 1997:59, 60)
Dirkem, do duše, priznaje da samoubistvo može da se
javi i u stanjima ludila, ali kako on navodi, da bi se svaki čin samoubistva
pripisao stanju ludila, onda treba pogledati idealnotipski model samoubistava
koja se dešavaju u stanjima ludila, te, ukoliko postoje činovi čije su
karakteristike različite od navedenih, onda možemo reći sa sigurnošću da stanje
mentalne rastrojenosti nije jedini uzrok ovog čina. Podela “ludačkih”
samoubistava koju Dirkem prilaže je sledeća:
1.
Manijačko samoubistvo – uzrok ovog čina
su halucinacije ili sumanute, nerealne predstave u mislima žrtve.
2.
Melanholično samoubistvo – pripisano je
uzroku krajnje potištenosti, velike tuge, čije su posledice nezdrave procene
žrtve i promena odnosa sa bićima i stvarima koje je okružuju.
3.
Opsesivno samoubistvo – ovde je uzrok
puka ukorenjena ideja o smrti, koja bez razloga gospodari umom žrtve; žrtva je
opsednuta željom da se ubije iako ne postoji nikakav razlog za to.
4.
Impulsivno ili automatsko samoubistvo –
ovde određenog razloga takođe nema, ali uzrok nije dugoročna misao o smrti, već
nagli nagon u momentu da se izvrši ovaj čin. “Triger” može biti pogled na
oštricu ili hodanje po ivici na nekoj visini.
Kao još jedno od psihičkih stanja
koja mogu biti uzrok samoubistva, navodi se alkoholizam. Da bi utvrdio da je i
ova teza netačna, Dirkem pruža mapu Francuske gde su šrafirane oblasti gustine
potrošnje alkohola i stope samoubistava. Tu se primećuju samo neka preklapanja,
dok se, uopšteno gledano, stope samoubistva poklapaju i sa oblastima gde je
potrošnja alkohola veoma mala, čak i u većem broju nego tamo gde je potrošnja
alkohola visoka. Ovime je teza o alkoholizmu opovrgnuta. Naime, problem ovde je
svakako nemogućnost utvrđivanja stope potrošnje alkohola na pojedinca koji je
počinio samoubistvo. Isti problem nepovezivosti je is a psihičkip poremećajem
naurastenijom. “…nemoguće je iz konačnog rezultata izdvojiti deo koji pripada
svakom od njih.”(Dirkem, 1997:71)
Da bi potpuno odstranio mogućnost
samoubistva kao samo “ludačkog” čina, Dirkem se okreće statistici. Tu je
primetio krucijalnu razliku: većina duševnih bolesnika su ženskog pola, do
stopu samoubistva uglavnom popunjavaju muškarci. Kao drugu stavku, Dirkem uzima
varijablu religioznosti te uviđa das u Jevreji najčešći duševni bolesnici, ali
je njihova sklonost ka samoubistvu veoma mala. Pojava duševnih bolesti se
javlja u određenom dobu života, ali to nije isto doba koje je najčešće za čin
samoubistva. Takođe, gledajući kartu Evrope, zemlje sa najmanje duševnih
bolesnika su zemlje sa najviše samoubistava na godišnjem nivou.
“Idiotija ne predodređuje na
samoubistvo; ona više izgleda kao zaštita od njega, budući da su idioti mnogo
češći na selu no u gradu, a samoubistva sun a selu kudikamo ređa.”…”Ali ono što
joj oduzima svu njenu dokaznu vrednost jeste to da je u nižim društvima, gde je
ludilo vrlo retko, samoubistvo, naprotiv, ponekad veoma često,…”…”Društvena
stopa samoubistva ne održava dakle nikakav određeni odnos sa sklonošću ka ludilu,
niti – da zaključimo induktivno – sa sklonošću ka različitim oblicima
neurastenije.”(Dirkem, 1977:77, 79)
Dirkem na ovaj način završava
poglavlje koje istražuje odnos psihopatskih poremećaja i samoubistava. U svojoj
studiji, on pažljivo prilaže tabele koje jasno kompariraju podatke za sve
varijable koje je on koristio kao odrednice koje potkrepljuju njegove teze.
Međutim, postoji još vandruštvenih
uzroka samoubistva. Jedno od njih je svakako i teza o genetskom nasleđu
sklonosti ka samoubistvu. Ovu tezu Dirkem podrobno razlaže vrlo pažljivo. Treba
opet imati na umu i stanje genetike i medicine u ovom periodu, te sa
predostrožnoću uzeti Dirkemove teze.
Pre svega, Dirkem se bavi pojmom
rase – “Jedna rasa se određuje i razlikuje od drugih jedino po svojim
fizičko-organskim obeležjima. Ako bi se, dakle, broj samoubistva zaista menjao
kod različitih rasa, moralo bi se priznati da postoji nekakva organska sklonost
od koje samoubistvo tesno zavisi.” (Dirkem, 1997:86)
Da bi bio pojmovno što precizniji,
autor usvaja antropološku definiciju rase, ali pravi distinkciju između rase i
vrste: “Tako shvaćena, rasa bi se morala razlikovati od vrste po tome što
sui početni parovi, od kojih su navodno
proistekle različite rase jedne iste vrst, i sami potekli od jednog jedinog
para.”(Dirkem, 1997:87) U vreme ovog Dirkemovog rada, i dalje je bila na snazi
velika naučna rasprava o ovoj temi, te Dirkem zaključuje kako metodološki nije
opravdano da se pojmovi porekla i srodstva uključe u rasu. Autor priznaje
količinu terminološke komplikacije: “…da sociolog nikako ne može biti previše
sumnjičav kada se lati portage za uticajem rase na neku društvenu pojavu. Jer,
da bi mogli da razrešimo takve problem, trebalo bi da znamo koje su to
različite rase i kako se one među sobom razlikuju. Ova obazrivost je utoliko
neophodnija što ova nesigurnost antropologije može proisticati iz činjenice da
reč “rasa” ne odgovara trenutno više ničem određenom.” (Dirkem, 1977:89)
Od ovog momenta se u Dirkemovom
radu primećuje veoma bitna metodološka karakteristika koja održava
kumulativnost jedne nauke – oslanjanje na prethodne teze i naučne teorije i
zakone. Naime, ovde autor uzima u obzir Morzelijevu distinkciju četiri rase
(germanski tip, kelto-romanski tip, slovenski tip i uralo-altajski tip). Međutim,
autor se pita da li se samoubistvu može pripisati uticaj rase. Dirkem primećuje
da se kod posednje tri rase primećuje statistički opadajuća sklonost ka
samoubistvu, no da li je rasa direktan uzrok ovakvog trenda? Da bi dobio
odgovor na ovo pitanje, Dirkem se opet okreće statistici. Naime, statistika je
pokazala da tzv. germanski tip i slovenski tip imaju istu sklonost ka
samoubistvu kada žive u istoj sredini, a da to nije slučaj ako žive u
različitim sredinama, jer tada nemački narodi imaju veću sklonost ka
samoubistvu uopšteno.
Potom, autor prilaže tabelu u kojoj
poredi stope samoubistva i telesni rast određenih departmana, da bi utvrdio
uticaj fizičkih karakteristika na pojavu samoubistva. Dirkem je pomoću
varijabli o telesnom rastu ljudi iz različitih regija Evrope i o “rasnoj
pripadnosti” utvrdio sledeće: “…da bi se ona mogla pripisati delovanju rase,
bilo bi potrebno da ovu pretpostavku potvrđuju, i čak nameću, druge činjenice,
a njoj, naprotiv, protivreče sledeće činjenice:…” Znatno smanjenje jake
samoubilačke sklonosti germanskog tipa u drugoj životnoj sredini, promenjene
okolnosti življenja su promenile sklonost ka samoubistvu keltskog tipa, najviši
ljudi sa severa Evrope imaju nisku sklonost ka samoubistvu sve dok ne žive kao
pripadnici t erase u Engleskoj ili Francuskoj – ovo su sasvim validni dokazi da
sklonost ka samoubistvu ne zavisi direktno od rasnih karakteristika već od
okolnolnosti u kojima ljudi žive, tačnije tipa društva.
Dirkem još jednom istražuje uticaj
rase na sklonost ka samoubistvu tako što naslednost postavlja kao primat.
Naime, kako on navodi, ukoliko je samoubistvo genetski predisponirano, ono bi
trebalo da pokazuje trend naslednosti. Problem kod ove teze je to što bi se
naslednost samoubistva definisala kao “nasleđena od roditelja”. Dakle, ako se
roditelj ubije, a i njegovo dete u određenom dobu, onda je genetika neposredni
uzročnik. Međutim, ovu definiciju Dirkem kontrira na sledeći način: “…nije,
dakle, dovoljno navođenje činjanica koje idu u prilog pretpostavci o nasleđivanju.
Potrebni su takođe i sledeći uslovi: a) te činjenice moraju da postoje u
dovoljno velikom broju da se ne bi mogle pripisati slučajnosti; b) one ne umeju
da dopuštaju ni jedno drugo objašnjenje; c) nijedna činjenica ne sme d aim
protivreči.” (Dirkem, 1997:100) Takođe, autor ističe i strah od nemogućnosti
objašnjenja pojave samoubistva, te pripisivanja iste genetskom nasleđivanju.
Autor se ovde osloniio na primere koji bi zaista mogli da potvrde hipotezu o
nasleđivanju: isto starosno doba samoubistva roditelja i dece, isto oružje,
isto mesto, jedno oružje koje je poslužilo čitavoj porodici itd. Međutim, ta
epidemija samoubistva je uklonjena svaki put kada se uklonio određeni predmet
sa mesta samoubistva ili čitavog mesta. Nakod navođenja i obrađivanja ovih
primera, Dirkem priznaje: “Dakle, kada samoubistva koja su očito proizašla
jedna iz drugih izgledaju kao da reprodukuju jedan te isti model, opravdano je
pripisati ih tom istom uzroku, utoliko više što on mora imati najjačeg dejstva
u onim porodicama gde se sve sustiče da poveća njegovu moć.” (Dirkem, 1997:103)
Međutim, Dirkem je u obzir uzeo još jedan činioc: kod naslednih bolesti,
simptomi umeju da se pojave veoma rano kod dece. Međutim, dečije samoubistvo je
idalje veoma retko prema statističkim podacima. Dirkem ovo poglavlje zaokružuje
sledećim zaključkom:
“Bez sumnje, samoubistvo je jedino
moguće ako mu se ustrojstvo pojedinca ne suprotstavlja. Ali individualno stanje
kmu najviše pogoduje sastoji se ne od neke određene i automatske sklonosti
(osim u slučaju duševnih bolesnika), već od opšte i neodređene sposobnosti koja
može da zadobije razne oblike zavisno od okolnosti i koja dopušta samoubistvo,
ali ga ne podrazumeva, pa ga, prema tome, i neobjašnjava.” (Dirkem, 1997:109)
Sledeće poglavlje autor posvećuje
istraživanju odnosa između kosmičkih činilaca i samoubistva. Dirkem ovo
istraživanje počinje pretpostavkom: “Isto kao što materijalna sredina ponekad
razvija bolesti koje bi bez nje ostale samo u klici, moguće je da ona ima moć
da sprovede u delo opšte i čisto moguće sklonosti ka samoubistvu kojima bi neki
pojedinci bili prirodno obdareni.” (Dirkem, 1997:110)
Pod kosmičkim činiocima Dirkem
podrazumeva samo dva moguća uzročitelja samoubistva – klima i temperature
godišnjih doba. Podaci na Dirkemovoj mapi učestalosti samoubistava, kao i
Morzelijeva istraživanja, pokazali su da je samoubistvo najniže na južnom delu
Evropskog kontinenta, a da je najrazvijenije u centru. Međutim, ta zona je
klimatski jedna od najumerenijih. Takođe, podatak o pojavljivanju samoubistva
na svim podnebljima takođe svedoči o tome da veze između klime i samoubistva
nema. Kroz dalji diskurs, autor pokušava da dokaže ovu opovrgavajuću tezu putem
statistike, naravno. Istražuje tačan proporcionalni deo svakog godišnjeg doba u
ukupnom broju samoubistava su Danskoj, Belgiji, Francuskoj, Saksoniji,
Bavarskoj, Austriji i Pruskoj. Tabela jasno pokazuje da u svakoj od navedenih
zemalja leto kao godišnje doba dominira po broju samoubistava u odnosu na
ostala godišnja doba. Ovde dvojica naučnika, Feri i Morzeli, zaključuju da je
visoka temperatura dobar competitor za uzročnika samoubistava, jer utiče na
organe, pa in a mozak, te na ponašanje.
Ovu, naizgled ispravnu teoriju,
Dirkem kontrira:
“Na prvom mestu, ona podrazumeva
jedno vrlo sporno shvatanje samoubistva. Ona, zapravo, pretpostavlja da njemu
uvek psihološki prethodi stanje razdraženosti id a se samoubistvo sastoji od
jednog nasilnog čina, pa je prema tome jedino moguće uz veliku upotrebu sile. A
ono, sasvim suprotno, često proističe iz krajnje potištenosti.”…”Uostalom, čak
nije ni dokazano da godišnja doba deluju na isti način na ove dve pojave.[3]”
(Dirkem, 1997:116)
Takođe, oslanjajući se na
primećivanja Šarla de Gorca, koji govori o porivu mornara tokom bura da oduzmu
sebi život, koji je veoma jak, Dirkem zaključuje da ekstremna toplota i
ekstremna hladnoća mogu imati isti uticaj na ljude. Tako se Dirkem odaje
komparaciji mesečnih temperature i mesečnih samoubistava u Francuskoj, Italiji
i Pruskoj i za to prilaže tabelu. Ova tabela pokazuje da nema stalnosti ili
pravilnosti u odnosu kretanja termometra i kretanja samoubistava na mesečnom
nivou. Potom, autor obraća pažnju na dužinu dana i samoubistvo, na određenu dob
dana i samoubistva, na svaki dan u sedmici i samoubistva. Jedina tabela sa
nekim pravilnim trendom je poslednja, koja pokazuje kako se samoubistva
smanjuju krajem sedmice, na čelu sa petkom, što Dirkem objašnjava “poznatim
predrasudama vezanim za petak koje usporavaju javni život”.
Poglavlje u kom se bavi kosmičkim
činiocima, Dirkem završava veoma sociološkim zaključkom, koji donosi pomoću
statistike:
“Ako dobrovoljne smrti postaju
brojnije od januara do jula, to nije zato što vrućina remeti funkcionisanje
organizma, već zbog toga što je društveni život intenzivniji.”…”Ali fizička
sredina ne podstiče neposredno aktivnost kolektiva, a naročito nije ona ta koja
utiče na kretanje samoubistva. To kretanje zavisi od društvenih uslova.”
(Dirkem, 1997:131)
Poslednje poglavlje prve knjige ove
studije Dirkem posvećuje analizi pojave imitacije vezane za samoubistvo. Pojavu
imitacije Dirkem objašnjava na sledeći način:
“Imitacija je moguća među
pojedincima koje ne spaja nikakva društvena veza, i iz te činjenice jasno
proističe da je imitacija jedna čisto psihološka pojava.”…”Nije neophodno da
među njima postoji bilo kakvo intelektualno ili moralno zajedništvo, niti
razmena usluga, niti, pak, da govore isti jezik, a nakon prenosa nisu ništa
više povezani no što su to bili pre njega.” (Dirkem, 1997:132)
Nakon postavljanja ove definicije,
autor se bavi problemom nepreciznog definisanja pojmova u sociologiji, što
dovodi nauku do toga da kritičari ne mogu da predvide različite tipove koje
pojava može da poprimi. Dirkem potom objašnjava da se pojam imitacije može koristiti
u bar 3 različita smisla. Naime, svaki od tri se odnosi na pojave unutar neke
određene društvene grupe. Autor ovde naglašava da promena kvantiteta nužno
dovodi i do promene kvaliteta u jednoj društvenoj grupi. Objašnjenje koje pruža
je sledeće: “Postoji probijanje, stapanje izvesnog broja stanja u okviru jednog
drugog stanja koje se od njih razlikuje: to je kolektivno stanje.” (Dirkem,
1997:135, 136) Takođe postoji još jedna neosporna istina vezana za odnos
pojedinaca i društvene grupe – u svakom skupu ima pojedinaca koji se
priklanjaju opštem mišljenju, ali zato jer im je ono nametnuto, a ne spontano.
Pod jednim terminom možemo podrazumevati dve potpuno opozitne pojave (imitacija
putem mode i imitacija putem rušenja običaja), što je velika greška kojoj
istraživač može da se povinuje. Imitacija podrazumeva tako izvesnu zaraznu
pojavu i od prve ideje se ka drugoj kreće veoma lako, ali ne bez razloga. Međutim,
treba praviti jasnu distinkciju između zajedničkog osećanja i povinovanja nekom
autoritetu. Radi preciznosti, Dirkem iznosi sledeću definiciju imitacije:
“Imitacija postoji kada jedan čin za neposrednog prethodnika ima predstavu
nekog sličnog čina, koji je predhodno izveo neko drugi, pri čemu se između te
predstave i izvršenja ne umeće nikakva eksplicitna ili implicitna intelektualna
operacija, koja se odnosi na unutrašnja obeležja reprodukovanog čina.” (Dirkem,
1997:139) Imitaciju Dirkem shvata kao visoko društvenu pojavu, jer je to
“zajednička razrada zajedničkog osećanja”.
Kao primere imitacija Dirkem navodi
masovna samoubistva, gde se čin par individual proširio na čitavu grupu. To bi
se moglo nazvati i epidemojom, a autor smatra epidemiju društvenom činjenicom,
jer su njeni uzroci čisto društveni. Međutim, ovde Dirkem takođe zapaža: “Iz te
činjenice da se samoubistvo može prenositi od pojedinca do pojedinca ne sledi a
priori da ta zaraznost proizvodi društvene posledice, to jest da utiče na
društvenu stopu samoubistva, dakle na pojavu koju mi ovde proučavamo.”
Autor se potom opet okreće
geostatistici. Naime, da bi hipoteza o imitaciji mogla da ima naučnu
relevantnost za ovu studiju, trebalo bi da postoji geografsko žarište
samoubistava koje širi epidemiju širom države u vidu koncentričnih krugova.
Međutim, to nije slučaj. Takođe, samoubistvo nije zavisno od lokalnih
okolnosti, već te okolnosti imaju trend izvesne opštosti.
Imitacija, dakle, može proizvesti
određeni broj pojedinačnih slučajeva, ali to ne pomaže određivanju sklonosti
različitih društava niti sklonosti unutar jednog društva. Empirijski podaci su
pokazali das u kolektivna sranja izuzetno otporna da bi jedna inovativna
individual uspela da okonča to stanje šireći svoj primer. Za kraj ovog
poglavlja, Dirkem kritikuje sociologe na sledeći način; “Sociologija, pak, ne
može da se smatra naukom sve dok onima koji se njome bave više ne bude
dopušteno da tako dogmatski postupaju, izbegavajući redovne obaveze dokaza.”
(Dirkem, 1997:153) Simplifikovana imputacija pojave suicida epidemičnoj
imitaciji, bez proveravanja empirijskih podataka je prosto pogrešna.
Knjiga
II– Društveni uzroci i društveni tipovi:
Metoda
za određivanje, egoističko samoubistvo, altruističko samoubistvo, anomičko
samoubistvo, individualni oblici različitih tipova samoubistva
Drugu knjigu Dirkem započinje tako što izlaže da
rezultati iz prethodne nisu bili sasvim negativni. U prvoj knjizi je autor ustanovio
da se sklonost ka samoubistvu ne može objašnjavati samo fizičko-organskim
karakteristikama pojedinaca niti fizičkom sredinom, već da u svakoj društvenoj
grupi postoji posebna sklonost. Radi lakše analize problema, autor se bavi
klasifikovanjem pojave. Međutim, samoubistvo je previše raznovrsna pojava, te
bi mogla imati više podvrsta. “Priznali bismo onoliko suicidogenih tokova
koliko bismo prepoznali različitih tipova samoubistava, a potom bismo pokušali
da odredimo njihove uzroke i značaj.” (Dirkem, 1997:158). Ovako je Dirkem
postavio metod klasifikacije neke društvene pojave, razgraničavajući sličnosti
i razlike u svim njenim varijablama. Problem sa racionalnom klasifikacijom
samoubistava nastaje zbog nedostatka neophodnih dokumenata. Nadalje, Dirkem
pridaje značaj etiološkoj klasifikaciji naspram morfološke. Međutim, od uzroka
pojave, doći će se do posledica, te će autorova etiološka klasifikacija biti
upotpunjena morfološkom radi provere prve i vice
versa.
Raspravu Dirkem ovde počinje koristeći se zvaničnim
statističkim zapisnikom samoubistava u kom je jasno naveden i “pretpostavljeni
motiv samoubistva” kod svakog čina. Međutim, ovde se autor poziva in a Vagnera,
koji je tvrdio kako su naslovi u statističkim zapisnicima prepušteni pukom
mišljenju onih koji sastavljaju iste, te su za Dirkema naučno neadekvatni.
Dirkem zatim prilaže tabele u kojima prikazuje udeo svake kategorije motiva na
100 godišnjih samoubistava lica oba pola. Pomoću ovih tabela autor zaključuje
sledeće: “…zemljoradnika i prefinjenog stanovnika grada na samoubistvo nagone
vrlo različite snage. To je zato jer su razlozi koji se pridaju samoubistvu,
ili koje samoubica sam pruža da bi sebi objasnio svoj čin, najčešće samo
prividni razlozi. Ne samo das u ovi razlozi individualni odrazi jednog opšteg
stanja, već se oni vrlo neverno izražavaju, budući da oni ostaju isti čak i
kada se samoubistvo sasvim izmeni.” Kao glavno pitanje druge knjige, Dirkem
navodi sledeće: “…koja su to stanja različitih društvenih sredina
(veroispovesti, porodice, političkog društva, profesionalne grupe, itd.) u
zavisnosti od kojih samoubistvo varira.”
Prvi idealni tip Dirkemove podele samoubistava je
egoističko samoubistvo. Prva stvar koja zapada za oko u statističkim podacima
je činjenica da je stopa samoubistava veoma niska u katoličkim zemljama dok je
maksimizirana u protestantskim državama Evrope. Katolički kantoni prilažu
četiri do pet puta manje samoubistava od katoličkih kantona, bez obzira na
narodnost. Kako priznaje Dirkem, “Dejstvo religije je, dakle, tako moćno da
nadvisuje sva ostala.” Dirkem prilaže tabelu sa statističkim podacima sa ciljem
komparacije količine samoubistava u različitim zemljama na million ljudi svake
veroispovesti (protestanata, katolika i jevreja). Primećeno je da jevreji
pružaju ubedljivo najmanje samoubistava u svim istraživanim zemljama, u sredini
se nalaze katolici, dok su protestanti na vodećem mestu. Međutim, ono što kod
protestana zbunjuje je trend smanjenja sklonosti ka samoubistvu u društvima u
kojima njihova veroispovest čini manjinu. Ovde autor traži objašnjenje u
razlici u učenjima ovih religija, što objašnjava na sledeći način:
“Jedina razlika koja postoji između katolicizma i
protestantizma jeste ta da protestantizam dopušta slobodno ispitivanje
religijskih načela u mnogo većoj meri no prvi. Bez sumnje, katolicizam, samim
tim što je idealistička religija, razmišljanju i misli daje više mesta no što
to čini grčko-latinski politeizam ili jevrejski monoteizam. Katolicizam se više
ne zadovoljava nesvesnim manevrima već teži da vlada nad svešću. On se, dakle,
obraća svesti, a razumu govori glasom razuma čak i kada traži njegovo slepo
pokoravanje. Ali, katolik ipak svoju veru dobija velu, bez ispitivanja. On je
čak ne može podrediti istorijskoj kontroli, pošto su mu izvorni tekstovi na
kojima se ona zasniva nedostupni. S čudesnom umetnošću je organizovan čitav
jedan hijerarhijski sistem autoriteta da bi se tradicija učinila
nepromenljivom. Katolička misao se užasava svake promene. Protestant je, pak, u
većoj meri tvorac svoje vere. Stavili su mu Bibliju u ruke i nikakvo tumačenje
mu nije nametnuto. Sama struktura protestantizma čini uočljivim to stanje
religioznog individualizma. Nigde, sem u Engleskoj, protestantsko sveštenstvo
nije hijerarhizovano. Sveštenik zavisi samo od sebe i svoje savesti, isto kao i
vernik.” (Dirkem, 1997:173)
Iz ovih argumenata da se videti da je integrisanost
katoličkih vernika u svoju grupu na daleko višem nivou nego što je to slučaj sa
protestantima. Katolički vernici su sličnih delanja i mišljenja pod okriljem
svoje religije, te najčešće moralno teže ka istom cilju. Protestantizam, sa
druge strane, pojedincima pušta na volju tumačenje moralnih načela, te je
razlika u interpretaciji prisutna, delanja i mišljenja nisu ujedinjena. Dirkem
tako dolazi do zaključka kako je razlog dominacije protestanata po pitanju
samoubistava to što su slabije integrisani kao grupa od katolika. Potom, autor
ima ideju da poveže religioznost i obrazovanje, te postavlja sledeće
pretpostavke i pitanja:
“Ako se, dakle, nismo prevarili, ako postepeno
slabljenje kolektivnih i ustaljenih verovanja stvara naklonost ka samoubistvu i
ako upravo odatle potiče posebna sklonost protestantizma, onda moramo da uočimo
sledeće činjenice: 1. Ljubav za obrazovanjem mora biti jača kod protestanata
nego kod katolika. 2. Time što ukazuje na oslabljenost zajedničkih verovanja,
žudnja za obrazovanjem mora da svuda varira isto kao i samoubistvo. Da li
činjenice potvrđuju ove dve pretpostavke?”
“U njemu se, najpre, vidi zašto samoubistvo najčešće
napreduje s naukom. Nauka nije ta koja određuje ovaj napredak. Ona je nevina i
nema ničeg nepravednijeg od njenog optuživanja;”…”Religija se ne raspada zbog
obrazovanja koje čovek stiče; ali potreba za obrazovanjem se budi zato jer se
religija raspada. Obrazovanje se ne traži kao sredstvo da se unište ustaljena
mišljenja, već zato što je njihovo uništelje već započelo.”
Pri daljem istraživanju egoističkog stanovništva,
Dirkem se osvrće na porodično stanje samoubica. Naime, statistički podaci su
pokazali da se slobodni ljudi daleko manje ubijaju od osoba u braku. Međutim,
razlog tome nije nikakva bračna melanholija niti nedostatak lične slobode osoba
u braku. Dirkem to otkriva tako što predstavlja argument o ranom stupanju u
brak, gde slobodni ljudi još nisu izašli iz detinjstva, a već je pomenuto da su
samoubistva u doba detinjstva veoma retka. Takođe, udovci prednjače u
samoubistvima naspram drugih klasa stanovništva, te se stiče utisak kako je
udovištvo najnesrećnije stanje. Što se tiče komparacije stope samoubistava
vezane za dob počinitelja, autor i ovde traži statističke pokazatelje, te u
svojoj tabeli XX prikazuje samoubistva oba pola počinjena na 10 hiljada
stanovnika, svih starosnih grupa i svih bračnih stanja. Iz ove tabele, Dirkem
izvlači nekoliko zakonitosti:
1.
Preuranjeni brakovi imaju pogoršavajuće
dejstvo na samoubistvo, naročito za muški pol – prerani brakovi uzrokuju
određeno moralno stanje koje je naročito štetno za muški pol
2. Počevši
od dvadesete godine života, supružnici oba pola uživaju koeficijent zaštite[4] u
odnosu na slobodne osobe – ovaj koeficijent se menja sa starošću
3. Koeficijent
zaštite supružnika u odnosu na slobodne osobe varira u zavisnosti od pola
4.
Stanje udovištva smanjuje koeficijent
zaštite osoba oba pola, ali ga ono, najčešće, ne poništava u celosti
Utvrdivši da se koeficijent zaštite razvija prema
nekim sasvim drugim zakonitostima, određeno bračno stanje je Dirkem
diskretitovao kao jedini direktni uzročnik samoubistva. Međutim, koristeći još
neke varijable vezane za porodično stanje i komparirajući iste (broj dece,
gubitak dece, gubitak jednog od roditelja, broj članova domaćinstva itd.),
Dirkem dolazi do sledećih zaključaka: “Zaštita je utoliko potpunija što je
porodica gušća, to jest što sadrži veći broj članova.”…”Zaključak do koga smo
dospeli se, dakle, može ovako dopuniti: porodica je moćna zaštita od
samoubistva i ona od njega štiti utoliko bolje ukoliko je čvršće sazdana.”
Da bi podrobnije opisao egoističko samoubistvo,
Dirkem se osvrće in a određena društvena stanja koja ovo samoubistvo čine onim
što jeste. Naime, postavljane su razne pretpostavke o tome kako
društveno-politički nemiri utiču na stopu samoubistava, te se dugo verovalo
kako se ona povećava u periodima krize. Istraživanja Morzelija, na koja se
Dirkem poziva, pokazala su sasvim suprotan trend. Takvo stanje se primećuje i u
doba velikih nacionalnih ratova. Dirkem je prikazao tabele gde poredi Dansku,
Prusku, Bavarsku, Kraljevinu Saksoniju i Austriju sa njihovim stopama
samoubistava kroz određene godine u kojima su se dešavali politički nemiri u
tim zemljama. Naime, ovaj rezultat je doveo autora do naredne pretpostavke, a
to je da se vojska bori u ratu, te da su vojnička samoubistva poprilično
nezahvalna za registrovanje. Međutim, ova hipoteza je odbijena činjenicom da se
i broj žena koje čine samoubistva naglo smanjuje u periodima krize ili rata.
Dirkem kolektivnom svešću objašnjava ovu pojavu: „Ipak, najbolji dokaz da nije
u pitanju računska greška već jedna pojava socijalne psihologije jeste to da
nemaju sve nacionalne ili političke taj uticaj. Takav efekat imaju samo one
krize koje pobuđuju strasti.“
Potom, Dirkem prelazi na komparaciju sela i gradova
po pitanju samoubistava. Naime, već je utvrđeno statistički da se ljudi u
selima manje ubijaju nego ljudi u gradovima i to sa značajnom razlikom.
Gledajući i dalje kroz spektar društvene krize, autor to ovako komentariše:
„Utvrđivanje samoubistva bi moralo biti još teže na
selu no u gradu. Dakle, pravi razlog ove razlike leži drugde. Rat ispoljava
svoje potpuno moralno dejstvo jedino nad gradskim stanovništvom, koje je
osetljivije, prijemčivije za utiske i više u toku događaja od seoskog
stanovništva.“...“...veliki društveni nemiri i veliki narodni ratovi oživljuju
kolektivna osećanja, podstiču partizanski duh i patriotizam, političku i
nacionalnu veru i, usredsređujući delatnosti ka jednom cilju, bar za izvesno
vreme dovode do jače integracije društva. Budući da oni teraju ljude da se
uzajamno zbliže da bi se suočili sa zajedničkom opasnošću, pojedinac misli
manje na sebe, a više na zajedničku stvar.“ (Dirkem, 1997:229, 230).
Autor je iz prethodnih istraživanja uspostavio tri
stava:
·
Samoubistvo varira u obrnutoj srazmeri
sa stepenom integracije religioznog društva
·
Samoubistvo varira u obrnutoj srazmeri
sa stepenom integracije domaćeg društva
·
Samoubistvo varira u obrnutoj srazmeri
sa stepenom integracije političkog društva
Dirkem društveno telo postavlja kao
dominirajuće naspram pojedinca na sledeći način:
„On (pojedinac) može da smatra da
njegov život nema smisla, ali ne može da kaže ništa što bi važilo i za druge.
Društvo, naprotiv, može da bez sofizma učini opštim osećanje koje ima o samom
sebi i o svom stanju zdravlja i bolesti. Pojedinci su, naime, preusko povezani
s njegovim životom i ne mogu ostati netaknuti kada je i on sam bolestan.
Njegova patnja nužno postaje njihova. Zbog toga što je društvo svve, bolest
koju društvo oseća se prenosi i na delove od kojih je ono sačinjeno. Ali ono se
ne može dezintegrisati bez svesti da su normalne okolnosti opšteg života u
istoj meri poremećene.“ (Dirkem, 1997:235, zagrada dodata)
Ovde se primećuje jedan Dirkemov naučni zakon, za
razliku od čestih tendencijskih pravilnosti kojih ima u ovoj studiji. Naime,
društvena patnja nužno postaje i patnja pojedinca.
Tip samoubistva koji je ovde obeležen je svakako
egoistički tip. Naime, ovo samoubistvo se ističe kao rezultat preniske
integrisanosti pojedinca u društvo, simplifikovano rečeno. Međutim, naziv koji
je Dirkem dao ovom tipu on sam objašnjava ovako:
„Taj tip samoubistva, dakle, zaslužuje naziv koji
smo mu dali. Egoizam nije jednostavno samo pomoćni činilac: on je uzrok koji ga
rađa. Ako, u ovom slučaju, dolazi do slabljenja veze koja vezuje čoveka za
život, to je zbog toga što je veza koja ga vezuje za društvo takođe oslabila.
Što se tiče događaja privatnog života za koje se čini da neposredno podstiču na
samoubistvo i koji se smatraju njegovim određujućim okolnostima, oni su,
zapravo, samo slučajni uzroci. Ako pojedinac popusti pod najmanjim udarom
životnih okolnosti, to je zbog toga što ga je stanje u kome se nalazi društvo
načinilo gotovim plenom.“ (Dirkem, 1997:236)
U ovom objašnjenju egoističkog samoubistva, čini se
kao da Dirkem upozorava na čestu naučnu grešu: Post hoc, ergo propter hoc. Naime, pripisati događaj nekoj
posledici, samo zato što je usledila nakon tog događaja, ne znači ta je to
pravi uzrok, te Dirkem opominje kako ta metodološka greška može da se pojavi i
u istraživanju samoubistava.
Sledeće samoubistvo koje Dirkem obrađuje je
altruističko. Naime, do sada je Dirkem pratio trendove samoubistava u modernim
društvima, ali naravno da postoje samoubistva u primitivnim društvima, kako ih
dirkem naziva. Nadalje, Dirkem pravi još jednu klasifikaciju na kategorije na
sledeći način:
„Samoubistvo je dakle sigurno veoma često kod
primitivnih naroda. Ali ono tamo pokazuje posebna obeležja. Sve činjenice o
kojima smo upravo izvestili potpadaju, u stvari, pod jednu od sledeće tri
kategorije:
1.
Samoubistva ljudi na pragu starosti ili
bolesnih ljudi
2. Samoubistva
žena nakon smrti njihovog supruga
3.
Samoubistva štićenika ili sluga nakon
smrti njihovog gospodara.“ (Dirkem, 1997:240)
Iz ovih kategorija se može lako videti
karakteristika ovog tipa samoubistva – pojedinac se svojevoljno žrtvuje za neki
viši cilj ili interes društva. Dirkem nadalje objašnjava šta podrazumeva pod
ovim tipom samoubistva:
„Nalazimo se, dakle, pred jednim tipom samoubistva
koje se oštro razlikuje od prethodnog. Dok ono prethodno potiče od preterane
individuacije, ovo ima za uzrok premalo razvijenu individuaciju. Jedno dolazi
otuda što društvo, dezintegrisano na izvesnim tačkama ili čak u svojoj celini,
dopušta pojedincu da mu se izmakne; drugo potiče otuda što ga ono drži previše
čvrsto u svojoj zavisnosti. Budući da smo nazvali egoizmom stanje u kome se „ja“ nalazi kada živi sopstvenim životom
i samo sebe sluša, reč altruizam
prilično dobro izražavasuprotno stanje, stanje u kome „ja“ ne pripada samo
sebi; stanje u kome se ono meša s nečim drugačijim od sebe; stanje u kome je
glavna referentna tačka njegovog ponašanja smeštena izvan njega samog, to jest
u grupi čiji je on deo.zbog toga ćemo nazvati altruističkim samoubistvom samoubistvo koje proističe iz jakog
altruizma. Ali budući da ono, osim toga, pokazuje i tu osobenost da se izvršava
kao dužnost, bitno je da usvojena terminologija izražava tu osobenost. Daćemo,
dakle, ime obaveznog altruističkog
samoubistva tipu koji je ovako uspostavljen.“ (Dirkem, 1997:242, 243)
Dakle, kod altruističkog tipa samoubistva, primećuju
se razne varijacije, ali je uzrok uvek isti – prevelika integrisanost u
društvenu grupu. Naime, ovaj tip samoubistva se pojavljuje u raznim ritualima
religijskih kultova, a u nekim kulturama se žrtvovanje slavi kao velika vrlina.
Primera imamo i u hrišćanstvu, gde se homo
martyrius uzdiže do statusa sveca. Autor najmanje pažnje posvećuje razradi
altruističkog tipa u poređenju sa ostalim tipovima, iako postoje podvrste ovog
tipa koje on i sam navodi: izborno altruističko samoubistvo, akutno
altruističko samoubistvo i, već pomenuto, obavezno altruističko samoubistvo.
Primer koji Dirkem daje za akutni tip ovog samoubistva je mističko samoubistvo,
gde je mentalno stanje pojedinca u kom vlada grub moral koji čini ništavnim
svaki pojedinačni interes.
Vojnička samoubistva su privukla dosta pažnje
Dirkemu, te se oslonio na poređenje statističkih podataka za civilna i vojna
samoubistva. Vojnici u tabeli koju autor prilaže ubedljivo prednjače. Ove
statističke podatke mnogi objašnjavaju na različite načine: neženstvo, pretežak
vojnički život sa prezahtevnim normama, alkoholizam u vojisci itd. Međutim,
autor se zapitao kako je moguće da vojnici pate od egoističkog tipa, kada su
poprilično dobro integrisani unutar svoje društvene grupe. Takođe, Dirkem
pobija sve navedene razloge vojničkih samoubistava primerima kojih je više u
civilnim društvenim grupama nego među vojnicima. Tako se autor osvrće na
statističke podatke u samoj vojisci komparirajući samoubistva po činovima i
zaključuje:
„Tako, članovi vojske najviše pogođeni samoubistvom
su oni koji su najviše naklonjeni tom pozivu, koji su najbolje prilagođeni
njegovim zahtevima i koji su najviše zaštićeni od nevolja i nepogodnosti koje
on može imati. Dakle, koeficijent pogoršanja svojstven ovoj profesiji, ima za
uzrok ne odbojnost koju ona pobuđuje, već, naprotiv, skup stanja, stečenih
navika ili prirodnih sklonosti, koje sačinjavaju vojnički duh. Prvo obeležje
vojnika je svojevrsna bezličnost koje se nigde, u istom stepenu, ne sreće u
civilnom životu. On treba da bude izvežban da malo ceni sopstvenu ličnost, jer
mora biti spreman da je žrtvuje čim za to dobije naređenje.“ (Dirkem, 1997:255).
Dirkem se još zadržava na vojničkim samoubistvima
istražujući i poredeći vojnička samoubistva u raznim evropskim zemljama. Nakon
toga on istraživanje o vojničkim samoubistvima završava sledećim zaključkom:
„Moguće je, dakle, da samoubistvo koje on izvršava
bude ponekad civilno po svojim uzrocima i svojoj prirodi. Ali, kada jednom
odstranimo te rasute slučajeve koji nemaju nikakvih međusobnih veza, ostaje
jedna homogena i kompaktna grupa koja sačinjava većinu samoubistava čija je
pozornica vojska i koja zavisi od tog stanja altruizma bez kojeg nema vojničkog
duha. To je samoubistvo nižih društava koje još istrajava među nama zato jer je
i sam vojnički moral u izvesnom pogledu ostatak primitivnog morala“ (Dirkem,
1997:261)
Metodološku razradu altruističkog tipa samoubistva
Dirkem završava na sledeći način:
„Značaj objektivne definicije leži u tomešto se
altruističko samoubistvo, iako pokazuje karakteristična obeležja samoubistva,
naročito u svojim najupečatljivijim ispoljavanjima, približava izvesnim
kategorijama činova koje uobičajeno obasipamo počastima, pa čak i obožavamo,
odbijajući da ih proglasimo samoubistvom.“...“Veća simpatija za ljudsku patnju
dolazi nakon fanatične požrtvovanosti primitivnih vremena. Svaka vrsta
samoubistva je, dakle, samo preterani ili nastrani oblik jedne vrline. Prema
tome, način na koji ona pogađaju moralnu svest ih ne razlikuje dovoljno da
bismo imali prava da od njih načinimo isto toliki broj odvojenih rodova.2
(Dirkem, 1997:262, 263).
U petom poglavlju svoje druge knjige ove studije,
Dirkem obrađuje jedan veoma poseban oblik samoubistva, koje zaista u punom
sjaju pokazuje društvene uzroke pojedinačnih odluka osoba da oduzmu sebi život,
a to je svakako anomičko samoubistvo. Dirkem smatra da je društvo to koje
nameće i propisuje pravila pojedincima, te da se to regulativno dejstvo
društva, kako ga on naziva, ispoljava kroz odnos sa društvenom stopom
samoubistva. Prilagajući mape koje kompariraju porodičnu gustinu i samoubistvo,
kao i samoubistvo i bogatstvo, Dirkem izlaže sledeće; „Poznata je činjenica da
ekonomske krize jačaju sklonost ka samoubistvu.“ Ovaj odnos autor smatra
zakonom, jer se ne utvrđuje samo u nekoliko izuzetnih slučajeva. Dakle, autor
postavlja naučni zakon na osnovu dovoljno visoke kvantitativne vrednosti.
Međutim, da li je objašnjenje ovog trenda toliko
jednostavno i očigledno, da se dobrovoljne smrti povećavaju jer život postaje
teži? Dirkem se ne slaže sa tim, jer bi trebalo da se u stanju lagodnog života
broj samoubistava osetno smanjuje, što nije slučaj: „Kada se prekomerno
povećavaju cene osnovnih životnih namirnica, samoubistva najčešće čine to isto,
ali se ne uočava da se ona spuštaju ispod proseka u suprotnom slučaju. (...)
Porast bede tako malo utiče na porast samoubistava da čak i srećne krize, čija
je posledica naglo povećanje bogatstva jedne zemlje, deluju na samoubistvo isto
kao i ekonomske nesreće.“ (Dirkem, 1997:267, 268)
Mape koje Dirkem prilaže svedoče o izvesnom
preklapanju samoubistava sa regionima koji imaju najviše bogatstva. Nagli
prodor samoubistava je pratio dobitak u slavi i moći. Dakle, kada god se
dešavaju neke velike prekretnice u društvu, bile one progresivnog ili
regresivnog karaktera, individua se ubija „s većom lakoćom“. Međutim, pomalo je
nejasno kako to da pozitivne društvene promene mogu ovako da utiču na količinu
samoubistava. Dirkem izlaže neke od argumenata:
„U organskoj i u psihološkoj konstituciji čoveka ne
pronalazimo ništa što označava granicu sličnim naklonostima. Funkcionisanje individualnog
života ne zahteva da se one zaustave pre na jednom, nego na drugom mestu; dokaz
je to što su se one stalno razvijale od početka istorije, i bivale sve
porpunije zadovoljavane, a da prosečno stanje zdravlja ipak nije stabilno.“
(Dirkem, 1997:273)
Iako čovek oseća određeno zadovoljstvo u svojim
delanjima, potreban je, prema Dirkemovom stanovištu, još jedan vrlo bitak
osećaj, a to je taj da su čovekovi napori neuzaludni i da on delajući nešto
napreduje. Naime, nadalje Dirkem izlaže kako je određen čak i određen stil
života koji stvara osećaj napretka kod, na primer, radničke klase. Međutim,
samu pojavu rasta samoubistava u okolnostima društvenih promena, Dirkem
objašnjava na sledeći način:
„Jer, budući da su odnosi među različitim delovima
društva nužno izmenjeni, ideje koje izražavaju te odnose ne mogu više ostati
iste. (...) želje su narasle zato jer je narastao prosperitet. Najbogatiji plen
koji im je ponuđen ih podstiče, čini da zahtevaju više čineći ih nestrpljivim u
odnosu na svako pravilo, upravo u trenutku kada su tradicionalna pravila
izgubila svaki autoritet. Stanje neuređenosti ili anomije je, dakle, još pojačano činjenicom da su strasti manje
disciplinovane upravo u onom trenutku kada bi imale potrebu za jačom
disciplinom.“ (Dirkem, 1997:279, 280)
Okolnosti društvenih promena, na bolje ili na gore,
čine ljude emotivno rastrojenima i pobuđuju određene strasti. Napor se u
momentima neplodotvornosti povećava, te se volja za životom smanjuje u tim
okolnostima.
Kako bi pokazao da je stanje društvene anomije,
odnosno odsustva određenih normi ponašanja i jačanja emotivnih naboja u
društvu, zaista uzročnik rasta stope samoubistava, Dirkem piše sledeće:
„Ako bi se, kao u prethodnim slučajevima, anomija
uvek dešavala jedino u obliku prolaznih napada i oštrih kriza, ona bi mogla s
vremena na vreme da dovede do promena u društvenoj stopi samoubistava; ona onda
ne bi mogla biti jedan od njenih pravilnih i postojanih činilaca.“ (Dirkem,
1997:281)
Nadalje, Dirkem poredi sopstvene tipove samoubistava
međusobno i navodi:
„Egoističko samoubistvo proističe iz toga što ljudi
ne vide razlog za življenje; altruističko samoubistvo dolazi otuda što im taj
razlog izgleda izvan života samog, a treća vrsta samoubistva, čije smo
postojanje upravo utvrdili, potiče od patnje koja proističe iz toga što je
ljudska delatnost lišena pravila. Zbog njenog porekla, ovu poslednju vrstu ćemo
nazvati anomičko samoubistvo.“ (Dirkem, 1997:285)
Dirkem u daljem tekstu priznaje određene varijacije
anomičkog samoubistva. Naime, spominje postojanje izvesne hronične vrste
anomičkog samoubistva. Nadalje, autor komparira podatke razvoda i samoubistava
u evropskim društvima, ne bi li utvrdio kako izvesna bračna anomija utiče na
pojavu suicida. Primećuje se razlika u rezultatima za Italiju i Francusku, na
primer, gde se u Italiji ističe nepovoljniji položaj žena nego u Francuskoj po
pitanju imuniteta na samoubistva. Iz tih i nadalje prikazanih komparacija
statističkih podataka sa varijablama supruga u odnosu na devojka, Dirkem
izvlači sledeći zaključak:
„Sledeća zakonitost se, dakle, može smatrati
neospornom: u pogledu samoubistva, brak
ide ženi utoliko više u prilog ukoliko je razvod više uobičajen, i obratno.
(...) Osim toga, isti razlog nas obavezuje da odbacimo hipotezu po kojoj bi se
loše stanje braka, s kojim su povezani razvodi i samoubistva, sastojalo u većoj
učestalosti bračnih svađa, zato jer ovakav uzrok, ništa više no labavljenje
porodičnih veza, ne bi mogao da poveća otpornost žena.“ (Dirkem, 1997:299)
Daljim obrazlaganjem definicija bračnog stanja i tog
konkretnog uticaja na stopu samoubistava, Dirkem se približava zaključku
poglavlja o anomičkom samoubistvu. Naime, koncentrišući se na razliku u položaju
muškaraca i žena u braku, te objašnjavanjem korpusa muških fizioloških
karakteristika, Dirkem iznosi sledeće:
„Dospevamo tako do zaključka koji je prilično
udaljen od uobičajene predstave o braku i njegovoj ulozi. Smatra se da je brak
ustanovljen zbog žene, da bi se ona zaštitila od muških hirova. Monogamija je
naročito veoma često predstavljena kao ustupak koji muškarac čini žrtvujući
svoje poligamne nagone da bi uzdigao i poboljšao položaj žene u braku. U
stvarnosti, ma kakvi bili istorijski uzroci koji su ga naveli da sebi nametne
to ograničenje, ono najviše odgovara njemu. Sloboda koje se odrekao za njega je
mogla biti jedino uzrok nevolja. Žena nije imala iste razloge da se liši
slobode, i u tom pogledu se može reći da je, podređujući se ovom pravilu, ona
ta koja je prinela žrtvu.“ (Dirkem, 1997:306)
Naime, iz ovog citata se da primetiti da je Dirkem
uzeo u obzir socijalno nametnute norme braka i očekivane društvene uloge oba
pola u bračnoj instituciji. Takođe, on svoje metodološke zaključke izvodi iz
komparacije podataka sa varijablama polova, ali je svakako potrebno imati i u
vidu neke druge, opširnije varijable kojima bi se bračna anomija tačnije
opisala.
Jedna od svakako interesantnih tema za etičku debatu
je svakako i tip samoubistva na individualnom nivou, odnosno udeo individualnih
karakteristika u ovom činu. Sam individualni nivo Dirkem priznaje, ali tvrdi
kako nije relevantan za ovu studiju, te svojim sledećim stavom svako
individualno delanje, preciznom definicijom, poništava kao „individualno“ u
punom smislu te reči: „Ne možemo delovati a da se ne pomešamo sa svetom;“
U poslednjem pogavlju svoje druge knjige ove
studije, Dirkem iznosi određene stavove o stanju svesti i o samoubistvima
generalno shvatano. Takođe, autor zadire u shvatanja samoubistava kao pojave
kroz istoriju, davajući za primer stoike i epikurejce. Nadalje podrobnije
opisuje pomenute tipove samoubistava, te im pridaje epitete kao što su „aktivno
samoubistvo“ ili „melanholično“ ili „ravnodušno“. Egoizam i anomiju kao atribute
društvenog tela Dirkem vidi kao najčešće dve različite strane jednog istog
društvenog stanja dezintegracije u emotivnom ili intelektualnom smislu[5].
Na samom kraju druge knjige, Dirkem prilaže tabelu
koja pokazuje etiološku i morfološku klasifikaciju društvenih tipova
samoubistava. Grupisanje na temeljna obeležja i sekundarne varijacije je ovde
veoma značajno jer dosta bliže određuje samoubistva:
|
Individualne
forme društvenih tipova samoubistava
|
|||
|
Temeljna
obeležja
|
Sekundarne
varijacije
|
||
|
Elementarni
tipovi
|
Egoističko
samoubistvo
|
Apatija
|
Lenja
melanholija sa samosažaljenjem
|
|
Razočarana
hladnokrvnost skeptika
|
|||
|
Altruističko
samoubistvo
|
Energija
strasti ili volje
|
Sa
hladnim osećanjem dužnosti
|
|
|
Sa
mističnim entuzijazmom
|
|||
|
Sa
mirnom hrabrošću
|
|||
|
Anomičko
samoubistvo
|
Razdraženost;
gađenje
|
Žestoke
optužbe protiv života uopšte
|
|
|
Ubistvo
- samoubistvo
|
|||
|
Mešoviti
tipovi
|
Ego-anomičko
samoubistvo
|
Mešavina
uznemirenosti i apatije, akcije i sanjarenja
|
|
|
Anomičko-altruističko
samoubistvo
|
Razdražena
uzrujanost
|
||
|
Ego-altruističko
samoubistvo
|
Melanholija
ublažena moralnom čvrstinom
|
||
Svoju drugu knjigu, Dirkem zaokružuje sledećim
rečima:
„Takva su opšta svojstva samoubistva, to jest onakva
kakva proističu neposredno iz društvenih uzroka. Individualizujući se, ona se
usložnjavaju poprimajući nijanse koje variraju zavisno od ličnog temperamenta
žrtve i posebnih okolnosti u kojima se ona nalazi.“ (Dirkem, 1997:325)
Knjiga
III – O samoubistvu kao o opštoj društvenoj pojavi:
Društveni
elementi samoubistva, odnosi samoubistva I ostalih društvenih pojava, praktične
posledice
Svoju treću i poslednju knjigu ove inovativne
studije, Dirkem započinje sledećim metodološkim postavkama:
„Možemo, a
priori, pretpostaviti da postoje dve vrste individualnih okolnosti od kojih
samoubistvo zavisi. Postoji najpre spoljašnja situacija u kojoj se nalazi
akter. Ljudi koji se ubijaju imali su ili porodičnih nevolja, ili su patili od
povređenog samoljublja, ili su, pak, morali podnositi patnje bede ili bolesti,
a nekad su, opet, sebi prebacivali neki moralni greh. Ali, videli smo da te
individualne osobenosti ne bi mogle da objasne društvenu stopu samoubistva, jer
se ona značajno menja u isto vreme dok različite kombinacije okolnosti koje
služe kao neposredna prethodnica pojedinačnih samoubistava zadržavaju gotovo
istu relativnu učestalost. (...) Tvrdnja da svako društvo ima manje ili više
izraženu sklonost ka samoubistvu nije puka metafora: taj izraz je zasnovan u
samoj prirodi stvari. Svaka društvena grupa ima ka ovom činu sebi svojstvenu
kolektivnu sklonost iz koje proističu individualne sklonosti.“ (Dirkem,
1997:329, 331-332, kurziv u originalu)
Zatim, Dirkem pokušava da opravda metodološkim
argumentima svoje oslanjanje na statističke podatke kao jedine pokazatelje
vredne pažnje. Oslanja se na Ketleovu teoriju o prosečnom čoveku, ali prethodno
iznosi relevantnost statistike u društvenim istraživanjima:
„Statističar, u stvari, zbraja sve istovrsne
činjenice koje se zbivaju u okviru datog društva. Budući da većina njih ostaje
nepromenljiva, ukoliko se opšti društveni tip ne izmeni, i kako se on, s druge
strane, samo izuzetno menja, rezultati statističkih popisa moraju ostati isti
tokom prilično dugog niza uzastopnih godina.“ (Dirkem, 1997:333)
Dakle, prema autorovom shvatanju, statistika može da
pruži uvid u stanje društva kao totaliteta, te se Dirkemova stanovišta uglavnom
ravnaju prema brojkama. Društvo, kao dominator nad pojedincem, matematički se
formuliše kroz statistiku. Pojedinci su u statistici diskreditovani iz sledećeg
razloga: „Pojedinci koji sačinjavaju jedno društvo menjaju se iz godine u
godinu, a ipak broj samoubistava uvek ostaje isti, ukoliko se samo društvo ne
promeni.“ (Dirkem, 1997:339). Naime, samo strukturalne promene mogu da utiču na
promenu statističkih trendova, što na pukom pojedinačnom nivou nije moguće. U
daljem tekstu, autor opisuje shvatanja života na etičkom i religioznom nivou
nekih društava, ali utvrđuje iz primera jednu zakonitost koja se tiče odnosa
prema životu, pa samim tim i prema smrti, vezano za svest pojedinca: „Ovaj život je spoljašnji u odnosu na svakog
prosečnog pojedinca uzetog zasebno.“ (Dirkem, 1997:348, kurziv u
originalu).
Pred kraj prvog poglavlja poslednje knjige, Dirkem
se bavi opštim karakteristikama društava koje mogu da dovedu do određenog
osećanja koje lakše pruža visoku stopu samoubistava istog. Naime, tu se bavi
religiom, moralnim idealima itd. koji su nametnuti pojedincu. Ono što se
izdvaja jeste opis „hipercivilizacije“ koji je sledeći:
„Hipercivilizacija koja rađa anomičke i egoističke
težnje takođe proizvodi i preosetljive pojedince koji su manje sposobni da se
ustale na određenom objektu, nestrpljiviji u odnosu na svaku disciplinu i
skloniji jakoj razdraženosti i preteranoj utučenosti. Obratno, gruba i surova
kultura koju podrazumeva krajnji altruizam primitivnih naroda, razvija
bezosećajnost koja olakšava odricanje.“ (Dirkem, 1997:355)
U predstojećem poglavlju, Dirkem se bavi analizom
statističkih podataka, navođenjem primera i građenjem određenih teorija, a u
vezi sa vezom između samoubistva i ostalih društvenih pojava. Pre svega, Dirkem
postavlja pitanje moralne evaluacije samoubistvenog čina. U daljem tekstu,
autor objašnjava kako se samoubistvo moralno osuđivalo, zaključujući da je u to
doba, ovaj čin zadržao nešto od starijeg, kriminološkog karaktera i da se i
dalje smatralo većinski devijantnim činom. Kada bi samoubistvo bilo moralno
redudantan čin, ono ne bi bilo toliko blisko ubistvu na lestvici devijantnih
činova. Autor nadalje pravi malu retrospektivu od antike, pa do momenta
njegovog života, o moralnim stavovima o samoubistvu.
Međutim, da bi Dirkem metodološki mogao da izjednači
samoubistvo i ubistvo u svojoj klasifikaciji i prihvati i samoubilački čin
podjednako devijantnim, on je poredio kretanja ubistava, ubistava s
predumišljajem i samoubistva u Francuskoj u jednoj godini, prema starosnim
grupama. Ova komparacija je relevantna za sociološki metod, jer ovde Dirkem
pokazuje kako jedan istraživač ne sme da koristi moralne ideje kao vodeće u
svojim istraživanjima, već mora da sagleda širu, objektivniju sliku. Takođe se
oslanja na prethodeće hipoteze tzv. Italijanske škole, koje predlažu da
temperatura vazduha ima uticaj na povećanje zločina protiv ličnosti. Ova
hipoteza iz prva izgleda potvrđenom statističkim podacima, ali Dirkem teži
pojmovnoj preciznosti, te izlaže kako se pod nazivom „zločin protiv ličnosti“
smatraju svi oblici ubistava i samoubistava, što ni u kom slučaju ne može biti
isto. Potom, Dirkem u tabeli iznosi mesečne varijacije različitih oblika
kriminaliteta i zaključuje:
„Uostalom, ako bi sklonost ka samoubistvu bila samo
potisnuta sklonost ka ubistvu (kao što je smatrano do tada), onda bismo morali
videti kako ubice i ubice s predumišljajem, kada su jedanput uhvaćeni i kada njihovi
nasilni nagoni ne mogu više da se ispoljavaju, sami postaju spostvene žrtve.
Sklonost ka ubistvu bi, dakle, morala da se, pod uticajem zatvora pretvori u
sklonost ka samoubistvu. Međutim, iz svedočanstva više posmatrača proizilazi,
naprotiv, da se veliki kriminalci retko kad ubijaju.“ (Dirkem, 1997:378,
objašnjenje u zagradi dodato)
Naime, posmatrano kroz spektar mogućnosti tadašnjeg
vremena, ovaj Dirkemov argument se čini sasvim opravdanim. Međutim, današnja
neurologija bi možda potvrdila neku malignu smetnju u mozgu koja prouzrokuje
oblik agresivnosti, čija žrtva ima potrebu da nekome okonča život, te da u
odsustvu drugih ljudi, oduzme svoj. Ali, ostajući u okviru doba u kome Dirkem
piše ovu studiju, mora se spomenuti da se oslanjao na druge naučnike, što
pokazuje volju za interdisciplinarnošću Emila Dirkema. Naime, autor navodi kako
je izvesni Brijer de Boamon potvrdio Dirkemova uviđanja, te da je dodao:
„Profesionalne ubice, veliki krivci ređe pribegavaju ovom nasilnom sredstvu da
bi izbegli krivično ispaštanje, no manje izopačeni zatvorenici.“ (Dirkem,
1997:379). Ovde bi se, za neko drugo istraživanje, moglo postaviti, naizgled
ironično i nastrano, pitanje toga da li se profesionalne ubice osećaju
ispunjenim zbog dela koje su počinili. No, na tragu Dirkemove studije, on
nastavlja sa daljom razradom ispitujući i drugu hipotezu Italijanske škole.
Naime, Dirkem pokušava da proveri da li postoji
suprotnost među društvenim uslovima od kojih zavise dešavanja samoubistava i
ubistava. Koristeći se statistikom i varijablama kao što su određeni period ili
niz godina, u komparaciji sa dobima koja su preživela određene društvene
promene, kao i varijablama poput količine samoubistava i ubistava, Dirkem
izlaže sledećih nekoliko zaključaka:
„Mada u izvesnim periodima XIX veka napreduju u
istom smeru, dve krive uzete zajedno, bar tamo gde ih možemo dovoljno dugo
slediti, veoma se jasno suprotstavljaju. (...) Postoje zemlje gde i ubistva i
samoubistva rastu, ali se to uvek dešava u nejednakoj srazmeri i te dve pojave
nikada ne dostižu svoj maksimalan intenzitet u istoj tački. Čak je opšte
pravilo da tamo gde je ubistvo veoma
razvijeno, ono ljudima pruža svojevrsnu otpornost prema samoubistvu. (...)
Utvrdili smo da ratovi zaustavljaju razvoj samoubistava. Oni imaju istu
posledicu i za krađe, prevare, zloupotrebe poverenja itd. Ali postoji i jedan
izuzetan zločin. To je ubistvo. (...) Samoubistvo je mnogo više obeležje grada
no sela. Upravo je suprotno sa ubistvom. (...) Videli smo da katolicizam
smanjuje sklonost ka samoubistvu, dok je protestantizam povećava. I obratno,
ubistva su mnogo češća kod katoličkih no kod protestantskih naroda. (...)
Porodični život čini umerenom sklonost ka samoubistvu, ali prilično podstiče
ubistvo.“ (Dirkem, 1997: 382-389, kurziv u originalu)
Iz ovih tvrdnji, kao i iz priloženih statističkih
tabela, Dirkem iznalazi jedan, opštiji, konačni zaključak:
„Zaključujemo dakle da, samoubistvo ponekad postoji
naporedo sa ubistvom, a da se ponekad uzajamno isključuju; ponekad reaguju na
isti način pod uticajem istih uslova, a ponekad se kreću u suprotnim smerovima,
tako da su slučajevi suprotnosti brojniji.“ (Dirkem, 1997:389)
Problem je sa objašnjenjem ovog zaključka, s obzirom
na konfuziju koju on stvara. Dirkem je dosta simplifikovao način rešavanja ovog
problema, jednostavnom separacijom samoubistava koje se menjaju isto kao i
ubistva, i samoubistava koja se menjaju u suprotnom smeru od ubistava, na
temelju prirode tih samoubistava. On nadalje zaključuje kako bi morao postojati
neki, kako ga on naziva „moderniji“, oblik samoubistva koji se u jednakoj meri
da kombinovati sa ubistvom. Dirkem zaključuje da je to anomičko samoubistvo i
dodaje:
„Anomija zapravo rađa jedno stanje gorčine i
razdraženog zamora, koje može da se u određenim okolnostima okrene protiv samog
čoveka ili protiv nekog drugog; u prvom slučaju dešava se samoubistvo, a u
drugom ubistvo. Uzroci koji određuju pravac tako uzburkanih sila verovatno
zavise od moralnog ustrojstva aktera. Ono se savija u jednom ili drugom pravcu,
zavisno od toga da li je manje ili više otporno. Čovek osrednje moralnosti će
pre ubiti drugog nego sebe.“ (Dirkem, 1997:392)
Anomija, prema Dirkemovom stanovištu, ima autoritet
nad pojavom samoubistva i ubistva, te kako ih podstiče, može i da ih zakoči.
Ovo poglavlje Dirkem završava obaranjem nekih prethodnih hipoteza o vezi između
sažaljenja i samosažaljenja, te završava zaključkom: „Naš egoizam je i sam u
velikoj meri proizvod društva“.
Što se tiče završnog poglavlja treće knjige, ujedno
i poslednjeg u ovoj studiji, Dirkem razmatra praktične posledice. Naime, s
obzirom da je definisao, klasifikovao i „naučno ozakonio“ pojavu samoubistva,
Dirkem smatra da treba da vidi kakav bi stav moderna društva trebalo da imaju
prema toj pojavi, što metodološki predstavlja neku savetodavnu funkciju
sociologije.
Pre svega, Dirkem problematizuje shvatanje pojma
normalnosti u odnosu sa moralnošću i zaključuje kako se zločin, kao najviši
nemoralni čin, ne bi smeo svrstati u red bolesnih pojava. Naime, način na koji
moralni ideali i društveno konstruisani parametri moralnosti utiču na nas,
najbolje objašnjava sledeća Dirkemova rečenica: „Neophodan uslov života ne može a da ne bude koristan, sem ako mislimo
da je život beskoristan.“ (Dirkem, 1997:397, kurziv u originalu). Dirkem
ideju o napretku u mnogim religijama i sistemima mišljenja vidi kao razlog
određenog stepena anomije, koji se može manifestovati u samoubistvima. Što se
tiče klasifikacije samoubistva kao bolesti, Dirkem na kraju zaključuje sledeće:
„Egoističko i anomičko samoubistvo su, dakle, jedina
samoubistva čiji se razvoj može smatrati kao bolestan, pa se, prema tome, treba
baviti samo njima. Egoističko samoubistvo dolazi otuda što društvo nije na svim
tačkama dovoljno integrisano, pa ne može da održi sve svoje članove u zavisnosti
od sebe. Egoističko samoubistvo se prekomerno umnožava zbog toga što se stanje
od koga zavisi samoubistvo i samo prekomerno proširilo; to je zato što društvo,
oslabljeno i poremećeno, dopušta da se njegovom uticaju u prevelikoj meri
izmakne preveliki broj ljudi.“ (Dirkem, 1997:409)
Tadašnje stanje sa samoubistvima Dirkem obrazlaže na
vrlo koncizan način, opovrgavajući sve dotadašnje teze o uzrocima i klasama
samoubistava:
„Sve u svemu, kao što samoubistvo ne potiče od
životnih teškoća, njegovo napredovanje se ne može zaustaviti time što će se
borba učiniti blažom, a život lagodnijim. Ljudi se danas ubijaju više nego
ranije, ali ne zato što, zbog sopstvenog održanja, moramo činiti veće napore,
niti zato što su naše legitimne potrebe manje zadovoljene, već zato što više ne
znamo gde se zaustavljaju legitimne potrebe, i što više ne uočavamo smisao
naših napora. (...) Samo je jedna kolektivna sila preživela potres: država. Ona
je težila, silom prilika, da apsorbuje sve oblike delatnosti koji su mogli
imati kolektivno obeležje, tako da na kraju ispred nje nije ostalo ništa više
osim nestalne prašine pojedinava.“, komentariše Dirkem i ulogu državnog aparata
u kreiranju kolektivne i pojedinačne svesti i raspoloženja, te nastavlja;
„Tako, domet jedne monografije o samoubistvu nadilazi poseban red činjenica
kojima se naročito bavi. Pitanja koja ona pobuđuje su povezana sa najtežim
praktičnim problemima koji se sada javljaju.“ (Dirkem, 1997:422, 424, 426)
Dirkem procenjuje značaj sopstvenog rada na ovoj studiji,
iznoseći vrednosno stanovište jednog istraživača, ali i dalje nije skrenuo sa
„puta“[6], već
ostavlja prostora za nova istraživanja koja bi upotpunila naučne zakone o
istraživanoj pojavi:
„U okviru ovog rada ne možemo tačnije da odredimo u
kojim posebnim oblicima te klice moraju da se razviju u budućnosti, to jest
kakva bi u svojim prednostima morala biti profesionalna organizacija koja nam
je potrebna. Samo nakon posebne studije o korporativnom režimu i zakonima
njegove evolucije, biće moguće da se dalje razjasne prethodni zaključci. Ipak,
ne treba preuveličavati značaj tih previše određenih programa kojima su se
najčešće zadovoljavali politički filozofi.“ (Dirkem, 1997:427)
Zaključak
Kao što je već napomenuto, pre svega treba u vidu
imati doba u kome je Dirkem radio na ovoj studiji, te uzeti u obzir ondašnje
postojaće naučne zakone i mogućnosti koje je Dirkem imao da raspolaže njima.
Dirkem je smatrao da je društvo pojava sui
generis, te se tako postavio i prema istraživanju fenomena samoubistva. Ono
što je zaista revolucionarno, to i jeste taj pristup ovoj pojavi – ne više kao
individualnom činu, kao bolesti, kao grehu, već kao činu koji zavisi u velikoj
meri od društvenog stanja.
Naime, za ovu studiju se ne može reći da je
stoprocentno tačna, s obzirom da Dirkem i sam priznaje na više mesta da neka
samoubistva nisu mogla da uđu u istraživanje jer prosto nisu registrovana.
Takođe, Dirkem i prilikom registracije samoubica obraća pažnju na to koliko
društvo određuje šta je razlog tog čina.
Dirkem je sjajno iskoristio ono što je imao, a to su
neki statistički podaci. Smatrajući da sociologija gotove podatke treba da
preuzme iz drugih nauka, te ih poredi i komentariše, tako je i postupio. Pre
svega je postavio neke hipoteze, za koje se ne može reći da su „čiste“, o tome
da društvo vrši uticaj na pojedince koji se samoubiju. Podatke koje je dobio je
svakako komparirao, koristeći varijable za koje smatra da su relevantne za
hipoteze. Oslanjao se takođe i na ranije istraživače ove pojave, najčešće na
Morzelija, kao i na poznata viđenja ove pojave u medicini ondašnjeg doba, ne
zaboravljajući i na religiju kao bitan faktor za shvatanje ovog čina.
Nakon komparacije, pokušao je da objasni teze
predhodnih istraživanja i dodavao je argumente za i protiv. Kada bi uvideo da
ima najviše argumenata protiv neke teze, on je tezu odbacio i iz rezultata
istraživanja je donosio nove zaključke. Mnoge teze je i prihvatio, ali ih je
podrobnije objasnio u društvenom kontekstu. Potom, napravio je dobro
potkrepljenu klasifikaciju na idealne tipove, trudeći se da ona pokrije sve što
je otkrio.
Ova studija je zaista obuhvatila opširan dijapazon
„tipova“ ljudi; ušla je u detalje njihovih porodičnih, finansijskih, ideoloških
i drugih stanja. To je vrlo bitna činjenica, jer se potrudio da nijedan tip ne
bude izostavljen ili neistražen. Pronalazio je samo neke, pomenute naučne
zakonitosti, ali se uglavnom zaustavljao na tendencijskim pravilnostima.
Takođe, definicije koje je Dirkem pružao nisu sasvim precizne i često ih je
kroz studiju menjao, dodavajući im neke određene detalje, upotpunjavajući ih.
Naime, za današnje naučne standarde, statistički
podaci ovog tipa ne bi bili zadovoljavajući. Ketleova teza o „prosečnom čoveku“
na koju se Dirkem u jednom momentu i poziva, ne bi uspela da popuni današnje
kriterijume nauke.
Bazirajući se na empiriji i na teorijama, Dirkem je
uspeo da utvrdi neke, do tada nezamislive stvari i možda čak i pokrene pitanje
individualnosti i pojedinačnosti ljudi uopšteno.
Literatura:
Dirkem,
Emil (1997). Samoubistvo, Beogradski izdavačko-grafički zavod.
[1]
Za Englesku nema podataka od 1841. do 1856. godine, Bavarska nema podatke za
sledeće godine: 1841.-1843. , 1861.-1865. i 1870.-1872. Danska nema podataka za
sledeće godine: 1861.-1863. i 1871.-1872. Saksoniji i Francuskoj fale podaci za
iste godine: 1870.-1872.
[2]
Ova „lokalizacija“ duševnih poremećaja odnosi se na nesposobnost ondašnjih
psihijatara da utvrde načine na koje mozak funkcioniše i da odrede u kom delu
se koja mentalna bolest nalazi.
[3]
„Dve pojave“ se ovde odnose na uzneseno ili razdraženo samoubistvo i na turobno
samoubistvo, gde je prvo karakteristično za letnje doba.
[4]
Koeficijent zaštite Dirkem formuliše kao stepen otpornosti na mogućnost
samoubistva. Ovaj koeficijent je formulisan pomoću izračunavanja učestalosti
samoubistava u određenoj klasi. Npr. Jevreji imaju visok koeficijent zaštite
jer je samoubistvo najmanje očekivano u njihovoj „klasi“. Takođe, pripadnicima
društvenih grupa za koje nije karakteristična visoka stopa samoubistva
imputiran je koeficijent zaštite.
[5]
Emotivni smisao dezintegracije se odnosi na pojačane individualne emocije u
stanjima anomije, gde je društvo dezintegrisano, jer pojedinci upravo zbog
ličnog emotivno utilitarnog delanja nisu sposobni za kooperaciju. Intelektualni
smisao dezintegracije se ovde odnosi na egoističko samoubistvo, gde se
pojedinac u svom racionalnom delanju vidi kao nedovoljno integrisan u društvo
iz bilo kojih razloga.
[6]
„Put“ se ovda shvata kao način na koji naučnici pravilno rade, držeći se strogo
utvrđenog metoda svoje nauke.