Autor: Raković Milutin
Uvod
Erik S. Reinert je norveški ekonomista koji se bavi
proučavanjem istorije ekonomije i razvojne ekonomije. Na Univerizitetu St.
Gallen je završio osnovne studije, dok je doktorat odbranio na Univerzitetu
Cornell.[1]
Kao veoma priznati ekonomsita, uvidevši protivrečnosti koje proizvodi svetski
ekonomski sistem, bavio se problematikom koja je naizgled bila veoma očigledna,
dok u naučnim raspravama je itekako bila zapostavljena. Jedna od osnovnih tema
koju je otvarao tiče se siromaštva u svetu, odnosno kako su siromašne zemlje sa
istim nivoom produktivnosti kao i bogate ustvari i dalje siromašne? Svoju
analizu i odgovor na ovo pitanje smestio je u svoju studiju: Globalna
ekonomija: Kako su bogati postali bogati i zašto su siromašni. Kao što sam
naveo, jedna od oblasti kojom se ovaj autor bavi je istorija ekonomija i samim
tim u svojoj knjizi vrši kritičko-istorjsku analizu gde uz pomoć razumevanja
istorije ekonomije želi da nam objasni njene rezultate i sadašnji svet u
postojećem obliku.
Reinert kreće od praktičnih i vidljivih ekonomskih
nelogičnosti koje se tiču odnosa zemalja prvog i trećeg sveta: zašto vozač u Nemačkoj
ima 16 puta veću platu od vozača iz Nigerije iako su podjednako produktivni i
efikasni (Reinert, 2006: 92)? Ovako, naizgled lako pitanje, zahteva kompleksan
odgovor do kog da bismo došli moramo razumeti istorijski i ekonomski kontekst. U
ovoj kratkoj studiji možemo naći odgovore uz pomoć kojih ćemo lakše razumeti društveno-ekonomsku
realnost i ona takođe predstavlja veoma korisno štivo ne samo za ekonomiste,
već i za sociologe kao i istoričare.
Dva različita načina
razmišljanja o teoriji i stvarnosti
Autor je već u uvodu svoje studije krenuo od istorijskog
pregleda i pokušao je da napravi paralelu sa sadašnjim stanjem u svetskoj
ekonomiji. Naime, on je krenuo od knjige Adama Smita – Bogastvo nacija koja u
načelu govori o tome da ekonomski prosperitet jedne države može postojati samo
ako je prisutna slobodna trgovina. Ipak, danas, takav princip koji pokušavaju
institucije Vašingtona da primene u nerazvijenim zemljama praktično nije ni
postojao u razvijenim zemljama. Dakle, Reinert tvrdi da Engleska i pored
postojanja ideja o slobodnoj trgovini je čitavih 100 godina bila zabarikadirana
iza više uvoznih carina nego Francuska, iako je se Francuska smatra za najveći
simbol protekcionizma (Reinert, 2006: 9). Takođe, autor navodi savremeni primer
gde Džordž Buš popoveda slobodnu trgovinu za sve, dok Sjedinjene Američke
Države subvencionišu i štite svoje poljoprivrednike i preduzeća (Reinert, 2006:
6). „Bogate države imaju tendenciju da siromašnima nameću teorije
koje one same niti koriste, niti su ikada koristile” (Reinert, 2006: 10). Sličan primer
je takođe dao i Džozef Stiglic u svojoj knjizi Protivrečnosti globalizacije gde
takođe zamera razvijenim zemljama, odnosno Sjedinjenim Američkim Državama da za
svoje potrebe koriste jedne principe, dok za zemlje trećeg sveta koriste se
principi koji su skroz suprotni. Stiglic to naziva licemerjem i smatra da tako
očigledna protivrečnost vodi ka tome da zemlje u razvoju budu nepoverljive
prema institucijama Vašingtona i da ih to vodi ka sve većem siromaštvu
(Stiglic, 2004: 74). Uzrok ovake nelogičnosti je u postojanju dveju vrsta
teorija. Reinert navodi apsurd gde isti teoretičari koriste različite teorije
zavisno da li je reč o sopstvenim zemljama ili zemljama trećeg sveta – „U
zavisnosti od toga da li daju savete sopstvenoj deci ili deci iz Afrike“ (Reinert,
2006: 11). Teorija, koja je danas zastupljena i praktično je predstavljena bez
alternative, u osnovi govori da će razvijeno slobodno tržište dovesti do
izjednačavanja cena faktora proizvodnje odnosno da će cena radne snage,
sredstva za rad i kapital biti isti u celom svetu. Navedeno se bazira na
principu komparativnih prednosti, odnosno da države trećeg sveta treba da se
specijalizuju u oblastima u kojima su efikasne u odnosu da druge države.
Suština ove teorije je da država u kojoj hipotetički samo rade spremačice ili
ljudi na plantažama kafe će biti na istom ekonomskom nivou kao i država u kojoj
rade samo brokeri. Dakle, oni po principu komparativnih prednosti bi imali iste
plate. Ipak Reinert još na samom početku nagoveštava da je takav pristup skroz
pogrešan: „Teorija trgovine stvara mogućnost da država ima „komparativne
prednosti“ u tome da bude siromašna i primitivna“ (Reinert, 2006: 11).
Prema Reinertu, navedene dve glavne teorije se zasnivaju na
metaforama. Prva grupa teorija se bazira na metafore iz fizike, a autor koristi
dobro poznati primer „nevidljive ruke“ Adama Smita. Ove vrste teorija grade se
odozgo na dole, odnosno određene pretpostavke koje su na teorijskom nivou se
nameću stvarnosti (Reinert, 2006: 11). Dakle, stvarnost se prilagođava teoriji,
što po mom mišljenju nikako ne može biti dobro i naravno ovu vrstu teorija
teoretičari koriste „kada se obraćaju afričkoj deci“. Druga grupa teorija u
sebi sadrže suprotne principe. One se grade odozo da gore, odnosno zasnivaju se
na iskustvu, tačnije praksa je centralna tačka oko koje se teorija gradi i
metafore uglavnom crpe iz biologije. Kod ovih teorija u fokusu je kvalitativno
razumevanje, dok je kvantitativno u drugom planu. Autor navodi primer Venecije
i njene privredne politike koju je Antonio Sera 1613. godine apstrahovao u
teoriju, nakon što je analizirao nekoliko vekova unazad (Reinert, 2006: 11).
Iako je autor naglasio da ne pripada nijednoj teorijskoj tradiciji koja je na
ovaj način polarizovana, ipak može se primetiti da njegova teorijska pozicija
je više na strani teorija koje svoje metafore povlače iz biologije. S tim u
vezi, on smatra da su ove teorije manje određene i da odgovori do kojih možemo
doći nisu jasni jer ekonomska politika mora zavisiti od konteksta, ipak to ih
čini drugačijim od teorija koje koriste metafore iz fizike gde su rešenja uvek
ista i nezavisna od konteksta. Reinert smatra da ova dva modela mogu biti
komplementarna, tako da slobodna trgovina negde može biti povoljna, a negde ne.
Dakle, kao što smo već naveli, kontekst određuje za šta ćemo se odlučiti.
Modeli koji su nastali uz pomoć teorija koje koriste metafore iz fizike stvaraju
iluzije i smanjuju šansu za kvalitativno razumevanje, stoga umesto
„izjednačavanja cena faktora proizvodnje“ najčešće je prisutna „polarizacija
cena faktora proizvodnje“ – odnosno bogate zemlje postaju bogatije, dok
siromašne su siromašnije.
Ekonomsku tradiciju koja se bazira metaforama koje se koriste
u biologiji i iskustvu, autor naziva Drugi kanon i uz pomoć ove ekonomske
tradicije su se od 1400. godine do danas razvijale države prvog sveta i
izvlačile iz siromaštva (Reinert, 2006: 14). Autor navodi primer Sjedinjenih
Američkih Država, Engleske, Danske i Norveške, dakle veoma razvijene zemlje su
u pitanju. Teoretičari koji zastupaju Drugi kanon smatraju da se teorija mora
graditi na osnovu stvarnosti što je u suprotnosti sa današnjom standardnom
teorijom koja stvarnost posmatra uvek na isti način: bez prepoznavanja raznovrsnosti,
različitih varijacija, konfilkata... (Reinert, 2006: 16). Nedostaci standardne
teorije su faktori ekonomskog obima, tehnološke promene i sinergijski efekti.
Autor smatra da ovi nedostaci vode ka tome da ekonomska politika koju forsiraju
institucije Vašingtona – Svetska banka i MMF bude veoma nepovoljna po zemlje u
razvoju.
Već smo naveli da je standardna ekonomska teorija izgrađena
na nasumičnim pretpostavkama, bez korišćenja empirijskih podataka i iskustva.
Jozef Šumpeter je ovo nazvao Rikardov greh (Reinert, 2006: 18), i on smatra da
ekonomija pati zbog prisutnosti ovog greha. Autor navodi jedno zanimljivo
zapažanje – naime Dejvid Rikardo je nastavio onde gde je Adam Smit stao. Adam
Smit je proizvodnju i trgovinu sveo na rad, dok je Rikardo svoju teoriju zasnovao
na „radu“ – veličini bez kvaliteta (Reinert, 2006: 19), odnosno njegova teorija
je bila daleko apstraktnija od Smitove. Takođe, s druge strane, Karl Marks dok je pisao o problemima kapitalizma
i kada je želeo da pronađe rešenje on se okrenuo Rikardovoj teoriji vrednosti.
Stoga, protivnici alternativne teorije odnosno Drugog kanona su levo ili desno
orijentisani rikardijanci što stavlja alternativnu teoriju u veoma loš položaj.
Dve teorije globalizacije
Predvideti posledice globalizacije kakve danas poznajemo je
veoma teško imajući u vidu da su dva dobitnika Nobelove nagrade došli do sasvim
suprotnih zaključaka. S jedne strane je američki ekonomista Pol Samjuelson koji
je zastupao principe globalizacije gde će slobodna ekonomija na međunarodnom
nivou dovesti do izjednačavanja faktora proizvodnje, kapitala i rada. Što znači
da će biti iste u celom svetu, ne uzimajući u vid druge faktore. Najvažnije je
slobodno tržište. S druge strane Gunar Mirdal daje suprotan zaključak i on
smatra da će slobodno tržište dovesti do veće polarizacije između bogatih i
siromašnih, što znači da će razlika plata između najviše plaćenih i najmanje plaćenih
biti veoma velika. Mirdal je zapazio „začarane krugove“ u privredi i pokazao je
negativne efekte koji se ogledaju u pomeranju kapitala iz zemalja kojima je
najpotrebniji u zemlje kojima je kapital manje potreban. Autor naglašava da
ekonomska politika MMF-a i Svetske banke predstavlja naprimitivniju verziju
teorije Pola Samjuelsona (Reinert, 2006: 23). Ove dve teorije globalizacije
imaju koren u dve različite ekonomske tradicije. Jedan tip teorija se bazira na
razmenu i trgovinu dok se drugi bazira na proizvodnju. U ekonomskoj tradiciji
koja u svom korenu ima razmenu i trgovinu postoji nevidljiva sila koja vrši
samoregulaciju i stvara harmoniju. U njoj je glavni fokus na finansijskim i
novčanim varijablama. Glavni pokretač i garant harmonije je privreda iz koje su
isključeni faktori kao što su novo znanje, tehnologije i sinergijski efekti za
koje smatra autor ove studije da su glavni faktori ekonomskog razvoja. U
teorijskog tradiciji koja se bazira na inovacije i proizvodnju finansijske i
novčane varijable su samo jedan deo uz pomoć koga se stvaraju pokretači
ekonomija – znanje, tehnologije, sinergija i infrastruktura.
Autor smatra da ovako polarizovan svet – na bogate i
siromašne ima svoje korene u prvom periodu globalizacije: od 1840. do 1914. gde
su se bogate države industrijalizovale dok je treći svet ostao nerazvijen jer
je kolonijama bilo zabranjeno da razvijaju svoju industriju. Kolonije su
proizvodile sirovine i postajale sve siromašnije, slična stvar se danas dešava
sa zemljama trećeg sveta (Reinert, 2006: 32).
Opravdanje za ovakav odnos prema kolonijama su nalazili u teorijama
Smita i Rikarda, dok pre njih su svesno održavali kolonije siromašnim. Danas,
tokom ovog perioda globalizacije u teorijama i praktičnim rešenjima su prisutni
Smit i Rikardo gde privredne strukture siromašnih zemalja liče na privredne
strukture kolonija – baziranje na izvoz sirovina i uvoz industrijske robe.
Reinert smatra da ove teorije koje su oblikovale kolonijalizam, danas stvaraju
neokolonijalizam.
Kako su bogate zemlje postale
bogate
U ovom delu knjige autor najpre opisuje razvoj shvatanja o
premeštanju, odnosno stvaranju bogastva kroz istoriju. Izvorno je postojalo
shvatanje da se bogastvo ne može stvoriti već da ono već postoji kao takvo. Ono
je bilo rezervisano za mali broj ljudi i ono se sticalo tako što je menjalo
vlasnika, odnosno u pitanju je bila igra sa nultom sumom. Vremenom ovaj model
razmišljanja je nestajao, dok je doživeo promenu u renesansi. Gradovi
predstavljaju dobar primer pomoću kojeg možemo videti na koji način su se
promene ispoljavale. Najpre, gradovi su bili bogati i u njima su živeli
slobodni građani, dok na selu su bili neslobodni kmetovi (Reinert, 2006: 38).
Zašto su gradovi bogatiji od sela? Autor smatra da je to produkt sinergije,
velikog broja ljudi koji su obavljali različite delatnosti i na taj način su
stvarali „zajedničko blagostanje“. Takođe u obzir moramo uzeti i stvaralštvo
pojedinca, jer uz pomoć slobode koju je grad pružao, pojedinac je mogao
intelektualno i kreativno da se razvija. Ova dva fenomena: zajedničko
blagostanje i stvaralaštvo pojedinca su bila prisutna u ekonomskoj misli sve do
Drugog svetskog rata. Drugi važan element ekonomskog rasta koji autor ove
studije želi da nam predstavi tiče se načina nastanka bogastva. Bogastvo se ne mora steći pljačkanjem, ono se
može stvoriti putem inovacija i dostignućima. Začarani krugovi opadajućih
prinosa u privredi koji su tokom istorije prisutni su prekinuti inovacijama u
industriji. Sve do pojave Maltusove teorije veliki broj stanovnika nije bio
problem jer je ekonomija obima u proizvodnji i podela rada vodila ka ekonomskom
razvoju. Takođe ne smemo gubiti iz vida i smanjeni uticaj religije nakon pada
Konstantinopolja jer su mnogi filozofi otišli u Italiju i promenili su
shvatanje o ljudskoj svrsi. Kreacija i inovacija je postala deo čovekovih obaveza.
Primer razvoja engleske Engleske
u 15. veku
Nakon što je došao na vlast 1485. Henrik VII, engleska je
bila izraženo siromašna kraljevina. Svoje iskustvo koje je stekao tokom
odrastanja u Burgundiji iskoristio je da učini preokret u Engleskoj privredi.
Najpre je shvatio da tehnološki rast u jednoj grani se može proširiti i na
druge grane. To je i sam uvideo dok je bio u Burgundiji koja je živela od
proizvodnje vunenih tkanina, ali pored toga su bili bogati pekari i zanatlije
(Reinert, 2006: 42). Henrik VII je iskoristio izvozne carine da bi zaštitio engleske
proizvođače tekstila, tako da su domaći proizvođači dobijali jeftinije sirovine
u odnosu na strane. Takođe, domaći proizvođači su imali mogućnost posedovanja
monopola u određenim teritorijama kao i oslobađanje od poreza. Ovakva politika
je dovela da proizvodnja raste ali su i izvozne carine rasle do nivoa dok
Engleska nije mogla svu vunu obraditi koju je proizvodila. Od 1485. do 1603.
Engleska je primenjivala ove principe i to je razlog zašto je ona postala
razvijena zemlja. Naravno, ostatak evropskih zemalja je trpeo negativne
posledice jer nisu mogli da konkurišu engleskim proizvođačima tako su
Firentinci prešli sa vune na svilu. Fridrih list je 1841. zapazio jednostavan
princip koji je bio pokretač engleske privrede: uvoz sirovina i izvoz industrijske
robe. Ovaj prost princip je bio primenjivan od strane bogatih država kako bi
prešli put od siromašnih do bogatih (Reinert, 2006: 44).
Globalizacija
-argumenti za su i argumenti protiv
-argumenti za su i argumenti protiv
Reinert u svom izlaganju nije protiv globalizacije, on smatra
da principi globalizacije koji su zasnovani na Rikardovoj teoriji trgovini nisu
adekvatni. Prvi argument za globalizaciju je da se proizvodnja uglavnom odvija
na značajnim ekonomijama obima. Globalizacija pruža veliko tržište koje uspeva
da rasporedi fiksne troškove na više jedinica i samim tim će činiti proizvode u
proizvodnji jeftinijim i pristupačnijim stanovništvu (Reinert, 2006: 57). Ipak, i pored toga što postoji mogućnost za
postojanje visokih fiksnih troškova, veoma je teško konkurisati velikim
korporacijama jer su i one deo velikog tržišta. Tu nastaje problem jer se u tom
slučaju privrede nerazvijenih zemalja specijalizuju za ono što imaju, a to je
uglavnom poljoprivreda determinisana prirodnim ciklusima. Reinert naglašava da
na ovaj način zemlje dolaze do opadajućih prinosa jer na početku se koriste
najbolji delovi zemlje, dok vremenom prelazi se na lošiju zemlju što za
posledicu ima manje prinosa i tada održavanje privrede postaje skuplje
(Reinert, 2006: 63). Drugi argument su inovacije i tehnologija – ovo možemo
povezati sa prvim argumentom. Znanje koje nam je neophodno da bi došli do
inovacija i tehnologija će biti jeftiniji jer će se troškovi raspodeliti između
velikog broja potrošača na velikom tržištu (Reinert, 2006: 58). Kao suprotnost
autor navodi proizvode koji se ne mogu proizvoditi industrijski, ali se prodaju
kao industrijski proizvodi. Zbog nedostatka mehanizovane tehnologije
proizvodnja loptica za bejzbol je izmeštena na Hajiti i Honduras jer su za to
neophodni manuelni radnici jer se loptice prave ručno. Proizvodnju nije moguće
mehanizovati, stoga je efikasnije plaćati radnike minimalno, a prodavati
proizvod po daleko većoj ceni jer to omogućava veliko tržište radne snage. Ovim
primerom autor nam želi reći da u ovoj situaciji nema potrebe da se ulaže u
tehnologiju jer je jednostavno efikasnije platiti manuelnog radnika. Treći
argument su sinergijski efekti i efekti klastera – u globalnoj ekonomiji znanje
i inovacije će najbolje napredovati kada više preduzeća rade zajedno. Što znači
da svaka zemlja treba da razvije različite grane gde se preduzeća mogu
razvijati specijalizovane klastere Ipak mogučnosti koje pruža globalno
tržište čine da efekti klastera i
sinergije nisu uvek prisutni. Možemo uzeti primer bejzbol loptica. Sirovine za
njihovu proizvodnju su proizvedene u Sjedinjenjim Američkim Državama, tako da
efekti klastera ne postoje pogotovu u slučaju kad je proizvodnja premeštena u
siromašne zemlje.
Zašto države koje proizvode
sirovine su siromašne
U ovom odeljku autor se bavi paradoksima svetske
poljoprivrede i primetio je tri protivrečnosti: glad je najprisutnija u
državama koje su se specijalizovale za proizvodnju hrane, produktivnost u
poljoprivredi poslednjih 50 godina se povećala 6 puta, dakle poljoprivreda je postala
efikasnija, ali ipak ne može da funkcioniše samostalno bez subvencija i državne
zaštite i nakon "zelene revolucije" gde kao posledicu imamo povećanu
produktivnost broj siromašnih i gladnih u svetu nije smanjen. Uz razumevanje
ove tri povezane protivrečnosti, razumećemo i zašto nijedna država ne može biti
bogata bez industrije i sektora usluga (Reinert, 2006: 98). Danas se gubi iz
vida činjenica da proizvodnju sirovina i industrijsku proizvodnju oblikuju
različiti zakoni, ali današnja ekonomska politika od strane MMF-a i Svetske
banke nije u stanju da obradi te razlike i zbog toga globalizacija ima
negatvine efekte po siromašne zemlje. Zato se siromašnim zemljama predlaže da
se specijalizuju samo za jedan proizvod koji je uglavnom sirovina ili
poljoprivredni proizvod. Ovu vrstu privrede determiniše priroda što znači da će
pre ili kasnije doći do uticaja opadajućih prinosa. Vremenom svaki novi radnik
će proizvoditi manje nego prethodni jer postoji fizičko ograničenje. Da bi ovo
zaobišli može da se poveća površina koja se obrađuje, ali plodna zemlja je
ograničen resurs. Do određene tačke zemlja koja može da se ekspoloatiše biće
sve ređa i bez alternativnog zaposlenja, odnosno industrije opadajuća
produktivnost će obarati plate i zemlja će biti sve više siromašna (Reinert,
2006: 102). Poljoprivredu karakteriše nestabilnost i velike fluktuacije cena i
to može dovesti do situacije da ukupna vrednost proizvoda može biti veča u
lošoj godini nego u odličnoj. Naravno, ovo nije uvek pravilo. U poljoprivredi
je neophodna nekvalifikovana radna snaga koje ima dovoljno i samim tim ne
postoji potreba da se dižu plate u ovom sektoru. Takođe, usled fluktuacija cena
i teškoće da prodamo proizvode u pravo vreme dizanje plata može negativno
uticati tokom loše godine. U ovom slučaju cenu proizvoda ne određuje proizvođač.
Autor navodi primer Bila Gejtsa koji sam određuje cenu svojih proizvoda, ali u
slučaju poljoprivrede cenu formira tržište nevezano za to koliko je kapitala i
rada uloženo (Reinert, 2006: 107). Reinert navodi primer Perua uz pomoć kog će
najlakše objasniti odnos globalizacije kroz institucije Vašingtona i država u
razvoju. Nakon drugog svetskog rata Peru je uz pomoć carina na gotovu robu
razvijao industriju. Primenjena ista strategije koju su primenjivale bogate
države da bi se razvile. Odmah su bili prisutni pozitivni efekti u vidu većeg
broja radnih mesta i većih plata. Ipak zbog "neefikasne industrije"
od 1970. uz pomoć MMF-a i Svetske banke pokrenut je program rekonstrukcije
privrede i to je značilo da Peru mora otvoriti svoju ekonomiju. Posledice su
bile katastrofalne: industrija je nestala, nivo plata je opao. Kada se uporede
plate pre i posle otvaranja tržišta možemo zaključiti da je plata u Peruu sa
"neefikasnom industrijom" bila duplo veća nego kasnije bez
industrije. Iz ovoga se vidi da zemlje koje po procenama MMF-a i Svetske banke
"pogrešno rade", one su ustvari bile najbogatije.
Reinert nije protivnik
slobodnog tržišta, on smatra da principi koji uvode siromašne zemlje u slobodno
tržište su pogrešni. Tu navodi principe Fririha Lista koji se odvijaju kroz
nekoliko etapa. U prvoj etapi zemlja prolazi kroz period slobodne trgovine radi
povećanja potražnje za industrijskom robom. Potom sledi etapa u kojem male
države izgrađuju sopstvenu industriju uz pomoć carina. U sledećoj etapi treba
da nastupi integracija sve većih geografskih regija na istom nivou razvoja. Nakon
treće etape, kada sve nacije imaju razvijenu i konkurentnu industriju, može
doći do otvaranje granica, odnosno slobodne trgovine (Reinert, 2006: 108).
Globalizacija - Morgentauov plan
Nakon što su shvatili da će pobedtiti u Drugom svetskom ratu,
Saveznici su razmišljali o obnovi sveta nakon rata, a najveće pitanje se ticalo
privrede Nemačke. Najbitnija stvar je bila onemogućiti Nemačku da opet izazove
svetski konflikt i zbog toga je u načelu ekonomija bila u drugom planu. S tim u
vezi Henri Morgentau, ministar finansija Sjedinjenih Američkih Država je
smatrao da Nemačku treba deindustrijalizovati i pretvoriti u poljoprivrednu
zemlju. Ipak, od ovog plana su saveznici odustali nakon istraživanja gde su
zaključili da poljoprivredom ne mogu prehraniti celokupno stanovništvo
(Reinert, 2006: 100). Ovaj plan je zamenjen Maršalovim planom koji se i danas
interpretira kao transfer resursa i kapitala u siromašne zemlje. Ovde autor
naglašava da Maršalov plan predstavlja reindustrijalizaciju Evrope, dok su
resursi i kapital sekundarni efekti. Da bi ovaj plan bio uspešan, neophodno je
bilo zaštititi nacionalne industrije. (Reinert, 2006: 122). Po mišljenju
autora, od 1980. godine globalizacija dobija oblike Morgentauovog plana. Slabo
razvijene države su izložene naglim promenama u kojima su tržišta naglo otvorena.
Ovo je dovelo do toga da te zemlje izgube svoje industrije i da im se realne
plate duplo opadnu. Reinert zaključuje da globalizacija predstavlja
neokolonijalizam gde uz pomoć principa Morgentauovog plana kolonije, odnosno
nerazvijene zemlje smeju samo proizvoditi sirovine i razvijati sopstveno
siromaštvo.
Zaključak
Čitajući ovu knjigu postao sam malo pesimističan jer mi se
čini da je i Srbija deo „modernog“ Morgentauovog plana. Ova knjiga nas upravo
opominje da ako nastavimo putem MMF-a i Svetske banke i da npr. „razvijamo“
proizvodnju malina ne možemo nikako postati razvijena zemlja. Naravno, o industrijskom sektoru ne bih govorio.
Dakle, možemo zaključiti da ukoliko države ne razviju sopstvenu industriju,
ustvari, ukoliko se ne razviju na onaj isti način na koji su se bogate zemlje
razvile teško da se možemo nadati nekom blagostanju u nerazvijenim državama.
Literatura:
Reinert,
Erik. 2006. Globalna ekonomija : kako su bogati postali
bogati i zašto siromašni postaju siromašniji. Beograd: Čigoja štampa
Stiglic,
Jozef. 2004. Protivrečnosti globalizacije.
Beograd: SBM-x.