Autorka: Pejakov Isidora
Uvod
Sukobi su kao sociološka pojava veoma interesantni
za izučavanje. Neki ih definišu kao situaciju, neki kao sredstvo, a neki kao
uzrok mnogih nedaća, iako sa pozitivnim ishodima kod nekih autora, što se
vezuje kako za psihologiju, tako i za sociologiju. Naime, sukob može biti
konfliktnog karaktera, ali i ne mora biti tako, a Japan u Sengoku eri je primer
kako u sukobu mogu biti sadržana oba ova atributa.
Japanska istorija
se deli na mnogo era i podera. Sistematična klasifikacija prema društvenim
karakteristikama svake ere, omogućila je istoričarima, kao i sociolozima, sa
tzv. Oksidenta, da sa lakoćom izučavaju japansko društvo kao pojavu, jednu
posve autentičnu, kako za antički, tako i za moderni svet.
U svakoj od era u
istoriji Japana, dešavali su se neki unutrašnji, spoljašnji, latentni ili
manifestni sukobi, kao i u svakom drugom društvu. Međutim, Sengoku eru su
obeležili najpotresniji i najplodonosniji sukobi za japansko društvo.
Georg Zimel je
jedan od socioloških teoretičara čije određenje društva kao pojma je
najpribližnije japanskom društvu. Naime, kao proces psihičke interakcije
ljudskih bića, društveni odnosi nisu puko psihički ili biološki, već i moralni.
Moral je dosta diskutabilan koncept u japanskom društvu, jer niti jedna njihova
religija, čak ni autohtoni šinto[1], ili filozofija, nikada nije propagirala moralni kod i
načela. S druge strane, japansko društvo je najpoznatije upravo po tome kako su
njihove društvene norme dosta stroge i koliko se članovi društva čvrsto
pridržavaju istih otkad su poznati naučnoj istoriji.
Šta je Sengoku era?
Sengoku era je
potperiod, koji je obeležio godine od 1467. do 1603. nove ere. Ova era se
smatra prelaznim periodom između dve velike istorijske ere u japanskom društvu:
Muromaći ere i Azući-Momojama ere. Ovaj potperiod je poznat i po nazivu „era
zaraćenih zemalja“, po uzoru na istoimeni period u kineskoj istoriji, a razlog
tome su neprestani, intenzivni i izcrpni sukobi i ratovi unutar Japana. Naime,
unutrašnjost Japana je u ovo doba bila poprilično razjedinjena – ostrvlje je
bilo podeljeno na ono što se u evropskoj istoriji nazivalo feudalnim posedima.
Japan je bio podeljen u oblasti kojima su vladali razni ratnički klanovi, a
glavna figura na jednom posedu bio je daimjo. Daimjo je bio reprezentativac
svog poseda, ubirao je takse od obrade zemljišta i polagao je svoje račune
šogunu[2].
Međutim, tokom
Sengoku ere, zvanična vlast je bila u rukama cara Fusahitoa, kome su i sami
daimjoi polagali račune. Međutim, na latentnim nivoima društvene strukture,
stvarnu vlast je ipak držao šogun, dok je car samo „figurirao“. Međutim,
Sengoku era nije samo po ovome karakteristična, već i po tome što je uzdrmana
vlast i cara i šoguna. Razlog ovome su upravo vojni sukobi koji su doveli do
situacije van kontrole, u kojoj titulu šoguna u jednom periodu niko nije nosio.
Ove provincije na
koje je Japan bio podeljen, mahom su naseljavali porodični klanovi, koji su se
isticali po svojim zanatima i profesijama[3]. Najviše je bilo vojnih klanova, odnosno onih koji su
učeni u specifičnim japanskim borilačkim veštinama korišćenim u ratovima. Još
od početka prvog šogunata, Kamakura ere, ratnička klasa ili stalež[4], bio je najprivilegovaniji i najcenjeniji u čitavom društvu.
Tako, u Sengoku eri, provincijski klanovi su raspolagali ogromnim vojnim
snagama.
Sa sociološke tačke
gledišta, veoma je transparentno zašto je ova era bila puna sukoba: društvena
situacija je bila sledeća: šogun, kao vojni generalisimo, uživao je sve
privilegije i posedovao je najveću količinu moći i ugleda u Japanu;
privilegovanje ratničke klasa (samuraja) dovelo je do međusobne borbe klanova
za titulu šoguna; takođe, u situaciji rata, pojedinci koji nisu bili iz
samurajskih klanova[5], dobili su priliku da postanu samouki samuraji
(ronjini), a ronjinima su se zvali i samuraji koji nisu imali nadređenog
(majstora koji ih je učio veštini), te su isti ti ronjini bili odgovorni za
„terorisanje“ nižih klasa.
Inicijalna kapisla Sengoku ere
Početkom Sengoku
ere se smatra Onjin rat, koji je trajao čitavu deceniju. Sve je krenulo 1464.
godine, kada je ustanovljeno da tadašnji šogun, Ašikaga Jošimasa nema
naslednika za ovu titulu. Svog mlađeg brata, Jošimija, pokušao je da ubedi da
ga nasledi za ovaj poziv. Međutim, Jošimi je to u početku odbijao, jer je do
tada živeo skroman i povučen život monaha. No, nenadano, svega godinu dana
kasnije, Jošimasa dobija sina, Jošihisu, što je poremetilo ceo koncept šogunove
vlasti, dovedevši nasledstvo u pitanje. Jošihisa i Jošimi su bili
„suprodstavljeni tabori“, jer je Jošimi ipak odlučio da bi mu titula šoguna
odgovarala. Vrlo brzo je narod počeo da se deli na dve strane i obojica
kandidata za šogunovu titulu su dobili sopstvene pristalice.
Ove pristalice su
većinski bile visoko kotirane na društvenoj lestvici, tj. skoro svi su bili
samuraji. Ova činjenica opravdava nastanak konflikta, odnosno fizičkog sukoba u
Kjotou, zbog različitih mišljenja. Iako uzdrman, Ašikaga šogunat je ovaj sukob
proglasio pobunom i pokušao da ga zaustavi. Međutim, bilo je prekasno kada su
se dvema stranama pridružili i ostali ratnički klanovi širom Japana,
zauzimajuvši svoje pozicije prema opredeljenju. Ovo je bio predznak da su na
pomolu nezaustavljivi sukobi i velike društvene promene.
Ipak, 1469. godine,
Jošimasa imenuje Jošihisu za svog naslednika, te se četiri godine kasnije
povlači. No, dva suprodstavljena tabora su i dalje bila u antagonizmu, sa
opštim nazivima tabora „Istoka“ i „Zapada“. 1477. godine je Onjin rat napokon okončan,
što je bilo prouzrokovano odlaskom jednog ratničkog klana, Oući klana, iz
tadašnje prestonice, Kjotoa. Iako je spor oko mesta šoguna rešen, Kjoto je
ostao u ruševinama od jednodecenijskog sukoba.
Vlast
centralizovana, ali sukob ne prestaje?
Pomenutim, naizgled minornim, građanskim sukobom,
zagarantovana je nesigurnost vođa ratničkih klanova i vodećih daimjoa. Iako je
vlast formalno centralizovana, ipak je njena moć drastično opala, jer ju je
suprotni tabor dovodio u pitanje i sabotirao njenu moć. Ovako, postojala je
veoma slaba i nesigurna centralizovana vlast, a car je i dalje imao samo
figurativnu ulogu. Ova situacija je doprinela tome da na daimjoima ostaju
odluke o daljem kretanju društva, a daimjoi su opet bili podeljeni.
Ono što je značajno pogoršalo situaciju ovih sukoba
je činjenica da se 1542. godine u Japanu pojavilo vatreno oružje. Portugalski
brod koji se slomio u vodama blizu Japana je nosio određene količine, tada
Zapadu odavno poznatog, vatrenog oružja. Portugalci su to doneli u Japan, što
je za Japance bilo poprilično inovativno[6]. U
ovom momentu, neki ratnički klanovi su počeli da obučavaju samuraje da se
koriste vatrenim oružjem, jer su u njemu videli mogućnost za nadmoć. Međutim,
tradicionalniji klanovi su se i dalje držali „puta“ i koristili su
tradicionalno oružje[7].
1549. godine je još
jedan događaj razbuktao konflikte. Tada su portugalski misionari, predvođeni
Franciskom Gzavierom, došli na japansko tlo da bi propovedali hrišćanstvo. Ovaj
novitet je za većinu Japanaca ipak bio neprihvatljiv, jer su razlike u filozofiji
i učenjima između hrišćanstva i zena bile prevelike. Tek je mali deo
stanovništva zaista primio hrišćanstvo iz radoznalosti, što će se kasnije
pokazati kao pogubna greška.
Svi ovi događaji su
dosta potresli tradicionalno japansko društvo. Daimjoi su međusobno počeli da
se shvataju kao konkurencija. Poverenje je inovacijama skroz uništeno, te je to
otvorilo prostor „ratu sviju protiv svih“, kako je Tomas Hobs to nazvao.
Razvili su se mnogi tabori, opredeljeni prema religiji, filozofiji, borilačkoj
školi, politici, klasi, polu, geografskom položaju itd. Tabora je bilo previše,
a danonoćno su vođene bitke samurajskih klanova za šogunsku vlast. Mnogi manji
klanovi su borbom uspeli da steknu poštovanje svojih protivnika i da se uzdignu
na viši nivo. Interesantno je to da situacija sukoba, gde je, prema nekim
autorima, Kozeru recimo, jedini cilj neutralizacija protivnika, otvara
mogućnost i za veće poštovanje protivnika u japanskom društvu, te da je
društvena mobilnost znatno povećana. Zimelovim rečnikom, sukob je istovremeno
ovde značio i proces podruštvljavanja.
Kada se sociološki
pogleda odnos klasa u ovo doba, jasno se da uočiti položaj zemljoradnika,
trgovaca i ratnika i onih koji su radili za ratničku klasu. Naime,
zemljoradnici su u ovo doba jedva preživljavali, zbog obavezne takse daimjou,
kao i obaveze da opskrbljavaju hranom samuraje koji su bitisali na njihovoj
teritoriji. Kultni film Akire Kurosave, „7 Samurai“ upravo prikazuje položaj
zemljoradnika i pokušaje pobuna istih u ovo vreme. Nadalje, trgovci su oduvek
bili najniža, odnosno najomraženija klasa u japanskom društvu, jer su imali
neprestane kontakte sa spoljašnjošću i mogućnost da se lako obogate. Pogotovo u
Sengoku eri, kada je ostvaren kontakt sa Evropom po prvi put u istoriji,
krijumčarenje i preprodaja oružja i opijuma su bili izvor bogatstva za trgovce.
Omraženost ove klase potiče od činjenice da trgovci nisu nikome lojalni, već
izdaju svakog podjednako, nezavisno od klana koji je u pitanju. Ratnici su, kao
što je već pomenuto, kao i njihovi saradnici, dominirali društvenom scenom ove
ere. Iako su se vredno i lojalno borili za svoje ciljeve, obrazovali i umirali
u raznim bitkama, imali su najpovlašćeniji položaj u društvu. Vertikalna
društvena mobilnost je naprasno aktivirana u ovoj eri, a jedino trgovcima nije
bilo dozvoljeno da se bve ratnim veštinama. U ovoj eri, član društva je mogao
da pređe „od prosjaka do kraljevića“ kroz nekoliko borbi koje su dokazivale
njegovu veštinu.
Bitke
I lideri – između rivalstva I prijateljstva
Ovaj period je obeležen brojnim bitkama koje su
zabeležene, ali je verovatno bilo i onih koji nisu. Poznato je 44 velike bitke
i osvajanja. Istomišljenički klanovi su se organizovali u „koalicije“, gde su
neki klanovi bili lojalni, neki su gajili dvostruke aršine, a neki i trostruke.
No, interesantno je to da su svi klanovi išli u krvave borbe pod parolom mira.
Naime, svima je cilj bio mir u Japanu, ali su za taj mir svi davali svoje
živote na bojnim poljima. Od pomenute 44 bitke, neke su bile trgovačkog tipa
(npr. sprečavanje trgovine sa Kinom), neke religijskog (netrpeljivost prema
hrišćanstvu), a neke ideološog tipa (za mir).
Najveće bitke su vođene kod Kavanakađime. Tu su se
sukobljavala dva velika rivala – Takeda Šingen, vođa Kai provincije i Uesugi Kenšin,
vođa provincije Ećigo. Ova dva velikana Sengoku perioda su se sukobila pet puta
za redom kod Kavanakađime, a peta bitka se završila povlačenjem obeju trupa
nakon šestdeset dana iscrpnih borbi. Takeda Šingen, sa nadimkom Tigar Kaia i
Uesugi Kenšin, zvan još i Bišamon[8] su
bili doživotni rivali, ali i veliki prijatelji. Naime, kada bi jedan napustio svoju provinciju, bio je u
strahu da mu je ovaj drugi ne napadne. Međutim, ako bi se našli zajedno
napadnuti van svojih matičnih provincija, međusobno bi se pomagali, što svedoči
o sociološkom fenomenu gde zajednički neprijatelj nakratko smiruje tenziju
sukobljenih strana, te se iznalazi faktor unifikacije zarad višeg cilja. Cilj
je u ovo doba bio jedan za sve – mir pod okriljem centralizovane vlasti, koja može
biti samo jedna – ona koja osvoji najviše provincija.
Klanovi koji su
zauzimali najveće ili najmoćnije provincije u Japanu su bili: Šimazu, Takeda,
Uesugi, Oda, Mori, Imagava i Hođo. Neke veće provincije su pripadale ronjinima
direktno, koji su učestvovali u većini bitaka zarad svojih ideala mira, a nisu
se priklanjali drugim klanovima. Najpoznatije vođe Sengoku ere su imale ogroman
uticaj na društvo tog doba. Svi su bili specijalizovani u nečemu i imali svoje
izvanredne talente. Primer Takeda Šingena je dovoljan – on je odolevao svim
izazovima Uesugi Kenšina, iako je Ećigo provincija bila mnogo veća od Kai
provincije, a suvišno je i pominjati konjicu i mnogo brojniju vojsku Bišamona. Mnogi
od ovih proslavljenih ljudi su kasnije zauzeli visoke pozicije u bakufuu[9].
Između ostalog, ovo
je era koja je iznedrila, sada već nadaleko poznat, duh bušidoa[10] i iz koje su emergirali neki od najpoznatijih japanskih
ratnik mislilaca, zen filozofa i umetnika. Jagju Munenori, Mijamoto Musaši,
Jukimura Sanada i Date Masamune su samo neki od njih. Musaši je iznedrio bušido
u svojim delima kao samuraj koji nikada nije izgubio niti jednu bitku. Masamune
je bio čovek koji je imao samo jedno oko, a dobio je nadimak Dokuganrju
(jednooki zmaj), jer je bio izvrstan taktičar, kasnije i pregovarač, što ga je
koštalo pozicije[11].
Ovde se može
primeniti i Darendorfova ideja o institucionalizaciji sukoba – naime, prema
bušidou, svi su morali da prate ista „pravila igre“ i da ratuju na jedan
institucionalizovan način. Stoga, sukobi jesu imali uporište u instituciji. Te
institucije su osetile blago narušavanje pojavom hrišćanstva i vatrenog oružja,
ali to srećom nije dugo trajalo.
Trijada unifikacije
Georg Zimel je u
svoje doba postavio jednu veoma interesantnu teoriju brojeva. Naime,
on tu implicira na odnose dominacije i subordinacije u zavisnosti od kvantiteta
članova društvene grupe. Prema toj teoriji, u dijadi su odnosi uglavnom na
istom nivou. Međutim, u trijadi se već otvaraju mogućnosti izdaje, obmane,
ujedinjenja zarad subordinacije manjinskog člana itd. Tako su u trijadi
automatski odnosi dosta komplikovaniji. Ovakav primer imamo i u Sengoku eri
Japana.
Kao krajnji ishod ovih sukoba, zaista je bilo
ujedinjenje. Trojica velikih vođa su se istakli kao tri ujedinitelja Japana. To
su Oda Nobunaga, Tojotomi Hidejoši i Tokugava Iejasu. Neprestane bitke
samuraja, osiromašenje dovoljno necenjenih klasa, glad i opšti rad su imali
integrativni efekat po japansko društvo. O integrativnom efektu sukoba govori i
Luis Kozer, još jedan sociološki konfliktni teoretičar. Za razliku od Talkota
Parsonsa, koji sukobe vidi kao bolest, Kozer ne vidi samo negativne faktore,
već mogućnost za vršenje raznih funkcija u društvu. To se upravo ovde i
dogodilo. Marksističe teorije klasnih borbi jesu primenljive na ovaj slučaj,
jer su zemljoradnici više puta dizali pobune, zbog svog lošeg položaja.
Međutim, revolucija koju je Marks svojevremeno predviđao ovde nije bila
ostvarena. Sociologija bi na ovom mestu mogla da predvidi dva moguća ishoda:
raspad kompletnog društva urušavanjem unutrašnjeg sistema ili osvajanjima iz
spoljašnjosti ili ujedinjenje naroda pod žezlom nekog harizmatskog vođe.
Međutim, da li se ostvarilo išta od ovih predviđanja u punom smislu?
Oda Nobunaga je imao kontrolu nad centralnom
provincijom ostrvlja. Svoje pohode je započeo osvajanjem teritorije nad kojom
je vladao Imagava Jošimoto i time dobija titulu frontalnog vođe Sengoku ere, u
bici Okehazama. Mikava provincija tada ulazi u savez sa njim. Zatim je imao
dvanaest uspešnih pohoda širom ostrvlja, te time zauzeo više od pola teritorije
Japana. Krenuo je sa idejom
ujedinjenja koje je imalo liberalni karakter – pokušavao je da ostvari kontakte
sa Evropom i kontinentalnim delom Azije. Takođe je slao pomenutog Date
Masamunea da pregovara sa hrišćanima. Iako u jeku civilnog rata, Japan je
uspevao da drži na distanci kolonijalistički nastrojene Evropljane, prevashodno
Francuze, Holanđane, Engleze i Portugalce. Oda je pokušavao da, tokom svoje
teritorijalne dominacije, ostvari trgovinske odnose sa pomenutim zemljama i
pronađe saveznike i van samog Japana. Međutim, Nobunagin „najlojalniji“ sluga,
Akeći Micuhide, u jednom momentu bitke je namestio situaciju tako da Nobunaga
ostane u hramu Hono-đi zarobljen sa delom svoje vojske. Zapalivši hram,
Micuhide je, prema bušidou, Nobunagu primorao da izvrši sepuko[12]. Ovaj incident se dogodio 1582. godine i
poznatiji je pod nazivom Hono-đi incident. Međutim, osećaj dominacije
nelojalnog Micuhidea nije dugo trajao, jer je Nobunagin saveznik, vođa Tojotomi
Hidejoši, osvetio Nobunagu.
Tojotomi Hidejoši je jedan od primera koji svedoči o
mobilnosti na društvenoj lestvici u Japanu u ovom dobu – rođen u zanatskoj
porodici, sa talentom pravljenja uobičajenih predmeta, stekao je poverenje
Nobunage, te mu se priklonio i naučio kako da postupa kao vođa. Međutim,
Hidejoši je imao različit plan od svog prethodnika. Imao je dosta agresivnije
metode i ne tako liberalnu politiku. Šest uzastopnih bitaka je dobio, veliku
površinu Japana zauzeo i spremao se da „zauzme tron“ seitaišoguna. Naime, on je
svo stanovništvo koje nije bilo u samurajskoj klasi ratnika razoružao. U
periodu ovakvih bitaka i turbulencija unutar društva, stanovništvu je oružje
bilo veoma dostupno, što je za Hidejošija predstavljalo veliku pretnju, zbog
pobuna. Kada je razoružao stanovništvo u masovnim akcijama plenenja, primetio
je da hrišćanstvo ima sve veći uticaj na stanovnike. Osim što se protivio
hrišćanskoj filozofiji i učenjima, heterogenost stanovništva je video kao
veliku opasnost iz unutrašnjosti, dok kolonizatori vrebaju spolja. Naredio je
iz tih razloga razapinjanje 26-oro hrišćana na krsteve. Ovi ljudi su dobili
status svetaca u Vatikanu, a Hidejoši je ovime dokazao na šta je sve spreman u
borbi za ujedinjenje. Raskinuo je sve kontakte sa Zapadom koje je Nobunaga
omogućio i sa pozicija rasterao sve ljude koji su imali ikakvog kontakta sa
Oksidentom, osim što su usvajana medicinska i još neka naučna znanja iz
Holadnije i Francuske, radi prosperiteta japanskog društva. Dobivši bitku kod
Odavare nad Hođo klanom, Hidejoši je pokorio ceo Japan i presto šoguna mu se
približavao. Njegove ambicije su bile toliko velike, da je dva puta pokušao
pohod na Koreju i jednom na Kinu. Ovi pohodi nisu uspeli, a zbog lošeg zdravlja
je ubrzo nakon njih i preminuo, ostavljavši za naslednika svog maloletnog sina
Hidejorija.
Sekigahara
– jedno mesto, hiljade života
Ašikaga Jošiaki je bio poslednji Ašikaga šogun, ali
je tu titulu imao samo formalno, dok se celo društvo „klalo“ za taj položaj.
Njega je Nobunaga proterao i time okončao „vladavinu“ Ašikaga šogunata. U tom
momentu, Japan ostaje bez velikog vojnog generalisimoa, a car nije imao
dovoljno pristalica da se istakne u svom tom haosu.
Naime, Hidejošijeva smrt je otvorila nova poglavlja
povoljna za vođe vodećih klanova da opet krenu u pohode i povrate ono što su
nekada posedovali. Kato Kijomasa i Fukušima Masanori su bili lojalni službenici
Hidejošija. Oni su primetili raskol između sebe i ostalih službenika, poput
Išida Micunarija i Koniši Jukinage, koji su pokušavali birokratskim metodama,
pokupljenih sa Oksidenta, da učvrste svoje pozicije i možda ih i poprave. Ovaj
jaz među Hidejošijevim ljudima je veoma pogodovao Tokugava Iejasuu. Bitke
klanova su se nastavile širom Japana, sve do 1600. godine, kada je sve
kulminiralo u jednoj od najvećih bitaka u istoriji Japana – u bici kod
Sekigahare.
U ovoj bici su se susrele armije Tokugava klana,
Mori klana, Ćosokabe klana i Šimazu klana. Ovi klanovi su bili podeljeni u dva
tabora – Istočni: Tokugava sile i Zapadni: Išida sile. Bitka je imala veoma
neočekivani kraj. Naime, Tokugava sile su bile manje od sila Išide i dugo su
gubile, mada odolevale napadima. Išida je imao „keca u rukavu“, odnosno još
jednu armiju spremnu da dokrajči Tokugave. Ova armija je bila na uzvišenju,
čekajući naredbu da se iznenada spusti na sile Tokugave. Kada je naređenje
izrečeno, ova armija je stajala u mestu neko vreme. Išidi je to bilo sumnjivo,
ali je i dalje polagao sve nade u ovaj potez, jer se Tokugava prilično dobro
držao. Međutim, Tokugava
Iejasu je jednom prilikom spasao društvenog stida lidera te armije. Ovaj to
nije zaboravio. Par momenata nakon izricanja naredbe, ova „rezervna armija“ se
spustila niz dolinu i napala Išidine sile, čime je Istočni tabor, sa Tokugava
Iejasuom na čelu, odneo ubedljivu pobedu. Ovde je odnos trijade veoma
očigledan, s obzirom na faktore izdaje i lojalnosti koji su delovali
istovremeno, gde je „najslabija karika“ pobeđena. Ovo je bio početak kraja
Sengoku ere.
Nakon ove bitke,
usledilo je još par osvajanja Tokugava klana, nakon kojih je Tokugava Iejasu
postao samoproklamovani seitaišogun i time zauzeo šogunat za sopstveni klan za
naredna, skoro, tri veka. Ceo Japan je bio ujedinjen pod jednim vladarom. Neke
teze Luisa Kozera su potpuno primenljive na ovaj slučaj – integrativna funkcija
konflikta: emergencija jednog autoriteta koji ujedinjuje sve; signalizacija
opasnosti kao funkcija nasilja kod Kozera je ovde odigrala važnu ulogu: pretnje
velikog kolonizatora i spoljašnje pretnje uopšteno, nisu uticale na japansko
društvo, jer su delovali po kodu koji je strancima potpuno nepoznat; na vreme
je sprečena propast ovog društva.
Zaključak
Veoma je
interesantno posmatrati sposobnost jednog društva da opstane u stogodišenjem
unutrašnjem sukobu, a da pritom ne bude osvojeno od strane drugih. Geografski
položaj je tu igrao bitnu ulogu, ali i struktura japanskog društva, bušido i
njihov način borbe je bio dosta specifičan i stran potencijalnim osvajačima,
što jeste izazivalo strah u njima.
Ovaj period velikih
društvenih sukoba je doprineo jačanju ratničke klase, povećanju socijalne
mobilnosti, a kulminirao je u najprosperitetnijoj eri za japansko društvo – Edo
eri. Ovde su ustanovljena sva pravila borbe, državni aparat i funkcionisanje
organizacija u društvu. Iako se Edo period popularno smatra najnazadnijom erom
Japana, zbog zatvorenosti ka spoljašnjosti, unutar Japana su se baš u to doba
desila najveća cvetanja – da nije bilo ovakvih sukoba, naredni šogunat ne bi
bio toliko čvrst i razvio jake paradigme u ratničkim veštinama. Daleko od toga
da je Iejasu bio harizmatski vođa – nije imao propagandne govore niti je sebe
„reklamirao“ niti je obećavao mnogo, niti je uživao neki poseban status, u
poređenju sa ostalim vođama. Njega je iznedrila sposobnost dogovora i iskrena
želja za mirom.
Edo period je bio
praćen i selektivnim uvoženjem znanja sa Zapada, zarad unapređenja sopstvenih
sposobnosti. Međutim, dogme poput hrišćanstva su žestoko kažnjavane. Dogme i
demagogija nikada nisu bili predmet japanskog društva. Ono je uvek bilo sam
svoj demagog sa svojom autentičnom kulturom.
Literatura:
Jamasaki-Vukelić,
N.
(s.a.). Istorija Japana, Zavod za udžbenike Beograd
Mijamoto,
M. (1645).
Knjiga o pet krugova, prim. prev.
Škorić
M. i
Kišjuhas A. (s.a.). Klasične sociološke teorije
[1] Šinto ili put kamija je originalna
japanska religija. Kami veoma često u prevodu označava padnan bogu, međutim, to
je daleko od istine. Šinto nema moralni kod, kami je entitet koji označava
život, a knjige Njihonšoki i Kođiki koje svedoče o šintou sadrže folklorne
priče. Takođe je interesantna činjenica da u tim mitološkim pričama postoji
samo mit o stvaranju Japanskog ostrvlja, a ne čitavog univerzuma, kao što su
bliskoistočne i zapadne antičke religije imale.
[2] Šogun, odnosno, punim nazivom:
seitaišogun, bio je vodeća figura u Japanu od Kamakura ere, zaključno sa Edo
erom. Šogun je označavao titulu vojnog generalisimoa koji je polagao pravo na
svu vojnu silu u zemlji, a tokom istorije je preuzeo veću ulogu od samog cara.
[3] Zapravo se može govoriti o punom značenju
profesije kao takve, jer su vojnici imali sistemski zaokruženu teoriju,
tradiciju i organizaciju, koje su se držali.
[4] Na ovom mestu možemo govoriti o klasi kao
takvoj, zbog velike klasne svesti koja je vladala Japanom i i dalje vlada, u
marksističkom smislu. Međutim, ako sudimo po periodu o kom govorimo i globalnom
društvenom stanju tog doba, onda moramo govoriti o staležima, jer je za neke
autore pravično govoriti o klasama samo u periodu nakon tzv. industrijske
revolucije.
[5] Status samuraja je pre Sengoku ere bio
strogo određen – na njega su polagali pravo samo pojedinci čiji su klanovi
tradicionalno samurajski. Do Sengoku ere, pomeranje na društvenoj lestvici je
bilo izuzetno teško.
[6] Japanski način ratovanja je bio
poprilično „ritualizovan“. Naime, oružje je bilo mesecima pravljeno u
radionicama klanova specijalizovanih samo za ovaj zanat. Oružje je bilo hladno,
bez upotrebe baruta. Vatra se upotrebljavala retko u kjudou (japansko
tradicionalno streljaštvo). Uglavnom je oružje bilo kovano od posebne vrste
čelika koji se pretapao. Najviše su korišćene japanske sablje (poznatije kao
katane) i razne varijacije istih, porom koplja (naginate), šurikeni, kao i
razne vrste bodeža (tanto, sai).
[7] Ovde je izražen momenat filozofije „puta
ratnika“ – vatreno oružje je imalo sposobnost da ubije čoveka sa veće daljine
ispaljivanjem jednog hica. To je za Japance koji su se držali „puta“ bilo
nečuveno i varvarski, jer je svaka borba sabljama imala svoj ritual: početak,
odmeravanje, određenje korake, poštovanje protivnika, ubistvo.
[8] Bišamon je „bog“ rata u japanskoj
mitologiji i predstavlja veoma snažan entitet u japanskom društvu, kao veoma
moćan. Uesugija su smatrali inkarnacijom samog Bišamona.
[9] Bakufu je naziv za šogunsku vlast.
[10] Bušido ili put ratnika je naziv za sva
učenja veština u svim školama. Međutim, bušido je bio ujedinjen u spisima
Mijamoto Musašija, gde bušido dobija definiciju, postaje savetodavan i jednak
za sve, sa svojim pravilima i principima.
[11] Date Masamune je u jednom periodu
pregovarao sa hrišćanima i spašavao ih od napada širom Japana. Kada je ušao kao
savetnik u novi bakufu, uhvaćen je u pregovorima sa papom, te je smenjen odmah
sa tog mesta.
[12] Sepuko ili sepoku je naziv čina
sečenja sopstvene utrobe u trenutku slabosti u bici, zarobljeništva, društvenog
stiga za samuraja ili kazne za kršenje bušidoa. Ovaj čin je
poznatiji i kao hara kiri.