Autorka: Pavlina Videnović
U svom radu ću pokušati da na što bolji mogući način predstavim knjigu Luja Altisera „Ideologija i državni ideološki aparati“, u kojoj se detaljno razrađuje koncept same ideologije, ali takođe i samo funkcionisanje sistema procesa proizvodnje u kapitalističkim društvima.
Luj Altiser (1918-1990) spada među najuticajnije francuske filozofe druge polovine XX veka. Rođen je u Alžiru, koji se u to vreme smatrao delom ili bolje rečeno, kolonijom Francuske, ali se školovao u Marseju i Lionu. Tokom Drugog svetskog rata bio je zarobljenik u nacističkom ratnom logoru, što je znatno uticalo na njegovo mentalno i fizičko stanje. Nakon ovog nemilog događaja, postao je predavač na École Normale Supérieure u Parizu, istovremeno se približavajući Komunističkoj partiji.
Njegova najznačajnija dela su: „Za Marksa“, „Kako čitati Kapital“, „Lenjin i filozofija“, „Ideologija i državni ideološki aparati“ itd. Marksizam je prikazivao kao „istorijski materijalizam“ tj. kao istorijsku revolucionarnu nauku o klasnoj borbi. Najveći uticaj je imao na polju savremenih marksističkih studija i klasnog sistema, ali je uticao i na francuske postrukturaliste. Takođe, bio je poznat i po svojim ekstremno levim stavovima. Uticao je na gotovo sve velike filozofe druge polovine HH veka, kao što su Fuko, Deride, Balibar, Ransijer, Maršer itd. Zbog teške duševne bolesti koja ga je pratila gotovo čitav život, 1980. godine je zadavio svoju ženu zbog čega je završio u zatvoru. Umro je od srčanog udara 22. oktobra 1990 godine.
Reprodukcija uslova proizvodnje
U svakom društvu postoji dominantan oblik proizvodnje, ali da bi ona uopšte bila moguća prvenstveno je potrebno omogućiti reprodukciju uslova proizvodnje, koja može biti jednostavna (stvaranje prethodnih uslova proizvodnje) ili proširena (dodavanje novih uslova proizvodnje već postojećim). Drugim rečima, to znači da bi se sama proizvodnja održavala, potrebno je reprodukovati osnovne elemente na kojima je zasnovana, a to su, između ostalog: proizvodne snage i postojeći proizvodni odnosi. Radi lakšeg razumevanja, potrebno je slediti marksističku tradiciju kod definisanja ovih pojmova. Pre svega, veoma je značajno razlikovati proizvodne snage i sredstva za proizvodnju, iz razloga što oni predstavljaju samo jedan bitan deo proizvodnih snaga. Sredstva za proizvodnju možemo označiti kao tehničku komponentu koju pojedinac legitimno poseduje i kao osnovu za određivanje date klase. Što se tiče reprodukcije materijalnih uslova proizvodnje, Altiser govori o nemogućnosti odigravanja na nivou firme, jer firma pruža samo neophodne ideje na različitom nivou od same reprodukcije materijalnih uslova proizvodnje, na osnovu čega se reprodukcija odigrava u razgranatom proizvodnom sistemu. Druga osnovna komponenta jeste ljudska sposobnost da upravlja ovim sredstvima, gde imamo pojavu same organizacije, a posebno potrebnog znanja. Drugim rečima, neophodna je reprodukcija radne snage. Sistem po kom ona funkcioniše je naizgled jednostavan iz razloga što imamo pojavu najamnina. Iako nije definisana kao uslov za reprodukciju radne snage, već kao kapital namenjen istoj, ona funkcioniše po tom principu. Zašto? „Ipak, to je način na koji najamnina „deluje“ jer najamnine predstavljaju samo deo vrednosti koja se proizvodi utroškom radne snage, a koja je nezamenljiva za obnavljanje radne snage radnika za najamninu, a trebalo bi dodati: nezamenljiva za odgajanje i obrazovanje dece kojom se proletarijat kao radna snaga reprodukuje“ (Altiser, 2009: 11-12).
Osnovni elementi države
Da bi smo uopšte mogli pričati o državi, potrebno je osvrnuti se i objasniti marksističko shvatanje društva. „Rekli smo (a ova teza samo ponavlja poznate stavove istorijskog materijalizma) da je Marks shvatio strukturu svakog društva kao sačinjenu od „nivoa“ ili „instanci“ koje su artikulisane specifičnim određenjima“ (Altiser, 2009: 16). Ta određenja jesu ekonomska baza, za koju smo malopre pokazali da se sastoji iz proizvodnih snaga i odnosa, i nadogradnja, koja predstavlja upravo te „nivoe“ ili „instance“ svakog društva, a to su: pravo i država sa jedne i ideologija sa druge strane. Pisac nam predstavlja prostornu metaforu ili topografiju metafore društva, po kojoj su delovanja u spratovima (tj. nivoima nadogradnje, a ima ih dva) determinisana delovanjem u ekonomskoj bazi. Ovo direktno znači da bez baze, koja čini „kamen temeljac“ svakog društva, nema ni nadogradnje. Takođe, delovi nadogradnje mogu uslovljavati na svoj način samo ukoliko su određeni ekonomskom bazom. Ovo nas dovodi do respektivnih mera delotvornosti, koje govore o odnosima unutar same strukture društva:
1 nadogradnja poseduje „relativnu autonomiju“ u odnosu na bazu
2 postojanje uzajamnog dejstva nadogradnje i baze
Ono što se uzima kao mana ove topografije, jeste to što ona ostaje deskriptivna.
„Država je „mašina“ represije koja omogućuje vladajućim klasama (u XIX veku, buržoaskoj klasi i „klasi“ velikih zemljoposednika) održavanje vladavine nad radničkom klasom kako bi je podvrgla procesu iznuđivanja viška vrednosti (to jest, kapitalističke eksploatacije“ (Altiser, 2009: 20). Data konstatacija ukazuje na postojanje deskriptivne marksističke teorije države, što znači: da bi se data teorija razvila potrebno je da prevaziđe ovaj prvobitni oblik. Upravo on predstavlja polaznu tačku svake teorije koja u ovom slučaju rasvetljava samu funkciju države, a to je bezuslovna represija vladajuće klase nad proleterijatom, koja se najpre ogleda u samoj eksploataciji. Drugim rečima, o državi možemo govoriti kao o klasnoj, gde imamo tlačenje pripadnika jedne od strane druge klase, kojoj država služi kao instrument represije. Kako ova teorija ne bi ostala samo deskriptivna potrebno je dodati još par značajnih stavki koje je određuju. No, krenimo od početka, tačnije od značajnosti razlikovanja državne moći i državnih aparata. Gotovo svaka borba koja se u istoriji vodila, bila je oko sticanja i očuvanja državne moći, a posedovanje iste značilo je vladavinu određene klase. Međutim, kao posledicu toga javlja se upotreba državnih aparata kao represivnih, iz razloga što predstavljaju sredstvo za postizanje cilja, u ovom slučaju sticanje državne moći. Oni će opstajati nakon svake borbe sve dok se društvo ne usmeri ka uništenju državne moći, a ne ka njenom posedovanju. Upravo je ovo rešenje koje marksizam nudi stvaranjem komunizma, jer u istom države neće biti. „Proleterijat mora doći do državne moći kako bi uništio postojeći buržoaski državni aparat i, u prvoj fazi, zamenio ga drugačijim, proleterskim, državnim aparatom, a onda u kasnijim fazama pokrenuo radikalni proces uništenja države (kraj državne moći i svakog državnog aparata)“ (Altiser, 2009: 25). Takođe, od velikog značaja je praviti razliku između državnih (DA) i državnih ideoloških aparata (DIA). Koje su te diferencije?
1) Prvenstveno, DA predstavljaju centralizovanu organizovanu celinu koja je vođena politikom klasne borbe, gde oni sami pripadaju i služe kao instrument vladajuće klase. Sa druge strane, DIA su „rascepkani“ zbog čega se javljaju određene protivurečnosti i poseduju određenu „relativnu autonomiju“ u odnosu na DA.
2) Razlika je i u načinu njihovog funkcionisanja, gde je kod DA dominantna represija, dok je kod DIA dominantna ideologija. Ono što je bitno, jeste da ne postoji čisto represivni ili ideološki aparat, što znači da i jedan i drugi predstavljaju kombinaciju ova dva, ali svaki od njih sadrži dominantan način delovanja.
3) Dalje, pored jednog državnog aparata, postoji mnoštvo državnih ideoloških aparata. Kao primer može poslužiti vlada (DA) i sa druge strane politički sistem koji uključuje političke stranke (DIA).
4) Državni aparati pripadaju javnoj sferi, a državni ideološki aparati privatnoj. Ovo se uglavnom odnosi na prava i legitimnost moći koju buržoazija vrši u podređenim oblastima, jer je prema Altiseru, država u službi buržuazije. Privatni karakter DIA se ogleda u činjenici da direktno zadire u sferu privatnog života, kao što npr. utiče na proces socijalizacije.
Kako DIA opstaju, s obzirom da postoje određene kontradikcije? Održavaju se zahvaljujući najosnovnijem elementu bez kojeg ni oni sami ne bi bili mogući, a to je ideologija. Dokle god ona postoji kao forma vladajuće klase i dokle god je ujedinjena, postojaće jedinstveni DIA. „Koliko nam je poznato, nijedna klasa ne može posedovati državnu moć tokom dužeg perioda vremena, a da ne ostvaruje hegemoniju nad državnim ideološkim aparatima i kroz njih“ (Altiser, 2009: 32). Drugim rečima, nijedna vladajuća klasa ne može opstati ukoliko ne ostvari političku i ideološku dominaciju, ali po Gramšiju, ista mora biti spremna na kompromis i saradnju sa drugim klasama. „Poslednji komentar nam omogućava da shvatimo da državni ideološki aparati nisu samo razlog već mesto klasne borbe, često žestokih oblika klasne borbe“ (Altiser, 2009: 32). Naime, da bi se steklo i održalo upravljanje unutar samog DIA treba preći dosta teži put nego li u slučaju sa DA, iz razloga što pored održavanja prošlih vladajućih klasa, DIA predstavljaju mesto gde potlačene klase mogu izraziti svoje nezadovoljstvo ili se čak suprotstaviti vladajućoj klasi.
Škola kao dominantan DIA
Pošto smo još na početku pomenuli reprodukciju proizvodnih odnosa i sam školski sistem, kao mesto u kojem se data radnja odigrava, potrebno je to temeljno ispitati. Kako se obezbeđuje reprodukcija proizvodnih odnosa? Najpre, početna uloga pripada državnim aparatima koji zahvaljujući svojim funkcijama imaju sposobnost da obezbede političke uslove za ostvarenje proizvodnih odnosa. Paralelno sa ovim, stvaraju se uslovi za delanje državnih ideoloških aparata, koji prema ovome, služe za širenje dominantne ideologije određenog društva, kako bi obezbedili reprodukciju proizvodnih odnosa, u kapitalističkom društvu reč je o eksploataciji, kako bi obezbedili harmoniju u društveno-klasnom sistemu. Kako je uopšte došlo do toga da u kapitalizmu obrazovni sistem zauzme vodeću ulogu kao DIA odmah posle političkog? Moramo se vratiti u predkapitalistički period, kada je Crkva bila dominantan DIA koji je bio tesno povezan sa porodičnim DIA. Ona sama je stvorila mnoštvo različitih funkcija kao što su npr. obrazovne, kulturne, informativne itd, koje su se kasnije izolovale i postale osnov novog DIA. Altiser pominje Francusku revoluciju, koja je pored ukidanja feudalizma, za cilj imala i sputavanje državnog ideološkog aparata broj jedan, a tada je to bila crkva. Drugim rečima, tadašnja buržoazija je želela da uspostavi hegemoniju nad funkcijama koje je obavljala crkva, a posebno nad obrazovnom. Tako da sada par Crkva – porodica, zamenjuje par škola – porodica. „Verujemo da je obrazovni ideološki aparat državni aparat postavljen na dominantnu poziciju u zrelim kapitalističkim društvenim formacijama kao rezultat nasilne i ideološke klasne borbe protiv starog dominantnog državnog ideološkog aparata“ (Altiser, 2009: 40). Sledeće pitanje koje treba postaviti jeste, na koji način škola funkcioniše tj. na koji način ona učestvuje u reprodukciji proizvodnih odnosa?
Kako bi prikazana slika bila jasna, potrebno je imati u vidu da svaki DIA radi na sebi svojstven način. U ovom slučaju, prvo se uzimaju deca iz svake klase, koja pod univerzalnom vladajućom ideologijom stiču određene veštine koje im kasnije mogu koristiti za posao koji obavljaju, ali pored toga, uče se i pravila koja se tiču poštovanja podele rada i poretka u klasnom sistemu. Ovde je pisac upotrebio reč „univerzalna“ ideologija, kako bi time označio da je ona lažna zato što predstavlja školu kao neutralnu sredinu. Već oko 16. godine počinje da se javlja buduća radnička klasa, jer svi učenici ne mogu imati istu količinu sredstava potrebnu za dalje školovanje. Upravo je to klasa koja se nalazi pri dnu predstavljene piramide i nosi obeležje eksploatisanih. Oni koji dalje nastave sa školovanjem dok ne popune mesta malih i srednjih kadrova, predstavljaju činioce eksploatacije, koji zapravo učestvuju u odnosu sa radnicima, tako što bi im npr. naređivali. Najzad, mali deo društva koji uspe da završi kompletno školovanje predstavlja „intelektualne kolektivne radnike“ tj. buduću vladajuću klasu koja u svojim rukama može posedovati DA i/ili DIA. „Naučnom terminologijom rečeno, kazaćemo da reprodukcija radne snage zahteva ne samo reprodukciju njenih veština, već istovremeno i reprodukciju njene potčinjenosti pravilima ustanovljenog poretka, to jest, reprodukciju potčinjavanja vladajućoj ideologiji za radnike i reprodukciju sposobnosti da se tačno manipuliše vladajućom ideologijom za činioce eksploatacije i ugnjetavanja kako bi oni omogućili dominaciju vladajuće klase „putem reči“ (Altiser, 2009: 14). Na kraju se treba zapitati, da li nakon prethodnog rečenog, ipak postoji srednja klasa, koja bi u ovom slučaju bila predstavljena kao „činioci eksploatacije“, a ne samo dve ekstremne krajnosti?
Povodom ideologije
„Ideologija je sistem ideja i predstava koje dominiraju umom čoveka ili društvene grupe“ (Altiser, 2009: 47). Ovako je Marks definisao ideologiju, na način koji se potpuno razlikuje od određenja njenih tvoraca, Kabanisa i Destit de Trasija. Ono što je bitno jeste da se pisac ove knjige usredsredio na ideologiju uopšte, a ne na posebne ideologije, iz razloga što ova prva izražava klasne pozicije. U sledećih par tačaka ću izdvojiti bitna obeležja ideologije:
Ideologija nema istoriju. Data konstatacija znači da ona sama kao pojava nema sopstvenu istoriju, preciznije rečeno, ona je njoj spoljašnja. Međutim, to ne znači da ne postoji istorija njenih činilaca, u ovom slučaju individua, koji je upotrebljavaju.
Ideologija je večna. Kroz istoriju možemo videti promenu različitih sistema vladanja, ali ideologija kao pojava je opstajala, prilagođavala i nije se menjala. Upravo iz tog razloga, ona je večna. Pisac pominje Frojda, koji o nesvesnom govori kao o večnom, a pošto samu ideologiju shvata kao san ili čistu iluziju, odatle proizilazi da je ideologija večna.
Ideologija je „predstava“ imaginarnog odnosa individua prema njihovim realnim uslovima egzistencije. Iz kog razloga je ovaj odnos imaginaran? Ovde je zapravo reč o tome da sami ljudi stvaraju otuđenu predstavu sopstvenih uslova egzistencije, a upravo razmišljanje o tim uslovima dovodi do malopređašnje akcije, iz razloga što njima dominira „otuđen rad“. Takođe, imaginaran je zato što grupa ljudi sličnih interesa (npr. sveštenici ili despoti) iz sopstvene koristi stvara „ideološku mistifikaciju“ (Altiser, 2009: 57). U centru imaginarne predstave, koja se opet nalazi unutar ideologije, nalazi se naš imaginarni odnos prema tim uslovima egzistencije i realnog sveta. Iz ovoga se mogu izdvojiti dve interpretacije, koje je najbolje predstaviti preuzetim citatima. Prvi je mehanicistički tip: „Sveštenici ili despoti su odgovorni. Oni su „izmislili“ lepe laži kako bi, verujući da slušaju Boga, ljudi u stvari bili poslušni prema sveštenicima i despotima, koji su najčešće udruženi u prevari, sveštenici koji delaju u interesu despota i obrnuto, u skladu sa političkim pozicijama dotičnih „teoretičara““ (Altiser, 2009: 54). I drugi, hermeneutički, koji je već predstavljen kada smo govorili o imaginarnom odnosu.
Ideologija poseduje materijalnu egzistenciju. Reč je pre svega o jednom cikličnom kretanju gde se za ideje koje prvenstveno nastaju smatra da poseduju materijalnu egzistenciju. Zašto je to tako? Upravo ove ideje su deo određene prakse, koja se realizuje kroz činove. Ona sama pripada određenom ideološkom aparatu iz kog opet postoji mogućnost izviranja novih ideja. Kao primer može poslužiti religijska ideologija: „Ako veruje u Boga, ona odlazi u Crkvu kako bi prisustvovala liturgiji, kleči, moli se, ispoveda se, čini pokoru (jednom je bila materijalna u svakom smislu reči), te se, naravno, kaje, itd.“ (Altiser, 2009: 60).
Ideologija interpelira individue kao subjekte. Ukoliko termin „interpelirati“ prevedemo kao izolovan entitet, dobićemo nešto što se ne uklapa u navedenu rečenicu. Iz tog razloga, potrebno ga je posmatrati u okviru celine. U ovom slučaju, ideologija, kao što je i sam pisac naglasio, postoji samo za određene subjekte i jedino je možemo koristiti uz pomoć kategorije subjekta. „Kažemo: kategorija subjekta je konstitutivna za svaku ideologiju, ali istovremeno dodajemo da je kategorija subjekta konstitutivna za svaku ideologiju samo ukoliko svaka ideologija ima funkciju (koja je određuje) „konstituisanja“ konkretnih individua kao subjekata“ (Altiser, 2009: 65). Iz prethodnog rečenog možemo zaključiti da je ovde reč o vrsti ideološkog prepoznavanja, koji se npr. može izraziti kroz određen čin, osoba kao individua, ukoliko ga izvrši, prestaje da postoji kao ona već postaje član kategorije subjekta za koju je karakteristična „očiglednost“ u samom prepoznavanju i samim tim osoba postaje deo određene ideologije. Na primer: „Pretpostavljajući da se zamišljena teorijska scena odigrava na ulici, pozvana individua će se okrenuti. Tim jednostavnim fizičkim okretom za 180 stepeni, ona postaje subjekt. Zašto? Jer je prepoznala da je poziv „zaista“ bio upućen njoj i da je „zaista ona bila pozvana“ (a ne neka druga)“ (Altiser, 2009: 69).
Individue su uvek-već subjekti. Ako se prisetimo šta smo rekli u jednoj od prethodnih tačaka, tačnije u onoj u kojoj smo obrazložili da je ideologija večna, shvatićemo onda da sama ideologija interpelira subjekte oduvek i samim tim sve individue su već subjekti. Ovo vodi ka tome da je osoba pre samog rođenja subjekt, iz razloga što se zna čije će ime nositi ili kako će se odgajati. Zapravo reč je o primeru porodične ideologije.
Hrišćanska religijska ideologija
Prethodno smo rekli da ideologija interpelira individue kao subjekte, ali na koji način to religijska ideologija čini? Pored subjekata koji u ovom slučaju predstavljaju narod, imamo i centralni Subjekt koji predstavlja Boga. Ideološko prepoznavanje se dešava onog trenutka kada se Bog nama obraća, tj. kada nas imenuje, gde se mi sa tim identifikujemo. Na taj način on nam govori šta je ispravno, a šta ne i na koji način treba sprovoditi određene činove. Drugim rečima, narod predstavlja ogledalo Boga. Ovo je slučaj udvajanja Subjekta u subjekte. Dalje, postoji i udvajanje Subjekta u subjekat. Ukoliko se okrenemo Bibliji, znamo da je Bog poslao svog Sina na zemlju, kako bi njemu samom čvršće verovali, jer je on sada materijalizovan ili bolje rečeno, opipljiv. Takođe, možemo reći da se ovo poslednje udvajanje vrši radi empirijskog dokazivanja postojanosti. Rezultat veze Subjekt – subjekti, pored interpelacije individua, jeste prvenstveno potčinjavanje prvom, ali takođe subjekti stiču određenu garanciju da ih je Bog prepoznao, da se tiče samo njih u okviru porodice, da će sve biti onako kako jeste, što nas dovodi do tvrdnje „Neka tako bude“ (Altiser, 2009: 78). To im omogućuje da delaju „sami od sebe“ ili bolje rečeno putem ideologije, tj. oni postoje samo putem potčinjavanja Subjektu i tako što mu se prepuštaju.
Međutim, da li zaista ne postoji pozadina svega ovog? Da li se ljudi stvarno potčinjavaju samo Bogu? Odgovor je negativan. Kako bi se ova misterija rešila, možemo početi sa pitanjem, zašto se Bog takođe naziva Subjektom? Naziva se tako, zato što on služi kao „instrument“ preko kojeg sveštenici (koji su sastavni deo nje ili ih možemo drukčije shvatiti kao one koje šire religijsku ideologiju) uspevaju da vrlo vešto pokoravaju narod, koji radi ono što Bog, tj. sveštenici, propovedaju. Rekli smo da je Bog ogledalo naroda, dok ovde imamo da je religijska ideologija ogledalo Boga. Ono što je istina, jeste da se mnogi od predstavnika drugih socioloških struja ne bi složili sa marksističkom, možda iz razloga što gotovo svaki element života smešta u negativni kontekst.
Zaključak
Nakon izloženog, možemo reći da se pisac ovog teksta, kao i sam Marks, bavi predstavljanjem protivrečja kapitalističkog sistema. To je sistem u kojem jedna strana profitira na račun druge, koristeći državu kao instrument delanja. Svaki deo nje pripada vladajućoj klasi, pre svega DA i DIA, stvarajući hegemoniju. Govoreći o konceptu ideologije, treba postaviti pitanje, da li se ceo život sastoji iz posebnih ideologija ili bolje rečeno ideoloških činova? Da li je sam život jedna velika ideologija? Pomoću nje čovek sebi postavlja realne uslove sopstvene egzistencije, koje opet oblikuju DIA, tako da se gotovo uvek nalazi u začaranom krugu ideologi
Literatura
Altiser, Luj. 2009. Ideologija i državni ideološki aparati, Karpos, Beograd
http://karposbooks.com/com-luj-altiser.html