Kratka istorija budućnosti

Autorka: Pavlina Videnović

Uvod

Slično Marksu, koji je pokušao da predvidi kako će se situacija u svetu odvijati, ubeđen u kolaps kapitalizma pod pritiskom svojih nepremostivih unutrašnjih protivrečnosti i onda potom njegovom zamenom komunizmom, Žak Atali ne govori o propasti kapitalizma i samog tržišta, već o njegovoj, ako to tako možemo nazvati, „postepenoj modifikaciji“. Koristeći se istorijskim metodom, ali takođe i statističkim podacima, utvrđuje potrebu za prolaskom kroz određen broj „talasa“ koje nam budućnost donosi, kako bi se tržište izmenilo u prihvatljiv oblik, koje se pre svega neće zasnivati na nejednakosti i eksploataciji. Važno je napomenuti da se date faze ne moraju nužno odigravati po redu, tj. neke se mogu uporedo razvijati, pa čak postoji mogućnost da budu sukobljene.

„Ovu knjigu pišem upravo zato što ne želim da budućnost liči na ono od čega strahujem, i da bih omogućio razvoj mogućnosti koje se danas sprovode u delo“ (Atali, 2010: 16). Cilj ove knjige upravo jeste predstavljanje najverovatnije slike budućnosti, sa kojom se čitalac nužno ne mora složiti. Vrlo značajan je kontekst dešavanja koji se uveliko odvijao i pre nego što je knjiga objavljena, koji i služi kao jedna od glavnih inspiracija, a to je svetska ekonomska kriza 2007. godine, koja je samo jedna u nizu kako nam istorija svedoči. Da li će SAD prebroditi novonastalu ekonomsku krizu i ponovo se vratiti na vrh hijerarhije? Hoće li tržište povećati standarde  potrošnje, ostavljajući za sobom sve veći broj onih koji žive na rubu egzistencije? Da li će tehnologije omogućiti stabilizaciju prirodnih uslova na Zemlji ili će pak doprineti nastanku novih oblika diktatura? Da li će se sloboda pojedinca zaista povećati ili će ostati samo formalno slovo na papiru? Šta je potrebno učiniti kako bi se sprečio nastanak „okrutne“ hiperimperije i potom poražavajućeg hiperkonfikta? Data od mnogih pitanja koje autor ovog teksta postavlja predstavljaju ujedno i probleme, jer ukoliko se ne pronađe adekvatno rešenje, sam prosperitet čovečanstva može biti doveden u pitanje.

Kratka istorija kapitalizma

„Da bi smo shvatili kakva bi mogla biti budućnost, treba u širokim crtama da ispričamo istoriju prošlosti. Utvrdićemo da nju definišu konstante i da poseduje određenu strukturu zahvaljujući kojoj možemo predvideti decenije koje su pred nama“ (Atali, 2010: 18). Za proučavanje onoga što će se desiti u skorijoj ili čak daljoj budućnosti, nije potrebno izmišljati nove forme i modele, već je najbolje poslužiti se onim što nam je istorija već ponudila. Iako na prvi pogled deluje redukcionistički, pa možda čak i neprihvatljivim, Atali, smatra da istoriju čovečanstva možemo razumeti na osnovu posmatranja tri dominantna politička poretka kao što su: Religijski, Imperijalni i Trgovinski. Svaki od njih ima specifičan vid organizovanja, ideale kojima teže, ali osnovni i ujedno univerzalni prioritet jeste korišćenje različitih metoda, poput tehnoloških inovacija, kako bi održali moć koju poseduju. Ukoliko se legitimitet jednog poretka dovede u pitanje, automatski biva zamenjen drugim. Međutim, nas ovde konkretno zanima nastanak i razvoj trgovinskog poretka kao takvog, jer živimo u vremenu u kojem je on dominantna forma. Naime, primitivne trampe se uspostavljaju mnogo pre pojave jednostavnog oblika tržišta, dok su potom, imperije težile da stvore višak prinosa uglavnom kroz primenu sile, prisvajajući bogatstva pokorenih teritorija. Polako počinju da se pojavljuju sitni trgovci; zasnovan je Judejsko-grčki ideal. „ … krajnji cilj je sloboda, poštovanje moralnog kodeksa, uslov opstanka; bogatstvo je nebeski dar; siromaštvo - pretnja“ (Atali, 2010: 34). Pred naletom demokratije, koja zahteva sve veće slobode, slomljen je otpor imperija. Hrišćanstvo, koje se kasnije pojavilo, propovedajući upravo suprotno od načela individualizma i bogaćenja, predstavlja tipičan primer poretka u želji da potkopa drugi. I pored toga, dolazi do formiranja sve većeg broja „trgovinskih“ gradova, gde će pojedini od njih postati centri, dok će drugi ostati u njihovoj neposrednoj blizini „miljeu“, nadajući se skorašnjoj zameni. Sve ostalo se nalazi na periferiji, iz koje se crpe radna snaga i resursi. Za ovakvu vrstu raspodele snaga možemo reći da se zadržala i danas, sa po kojom izmenom, ali je suština ostala ista. Tako je Trgovinski poredak prošao kroz devet sukcesivnih formi, koje možemo označiti imenom gradova: Briž, Venecija, Antverpen, Đenova, Amsterdam, London, Boston, Njujork, Los Anđeles - danas (Atali, 2010: 46). Svaki od centara je nastao pod uticajem spoljašnjih faktora i situacija koje su se odigravale u određenom trenutku u svetu. Takođe, iako su predstavljali trgovinska središta, oni nisu bili centri tehnoloških inovacija, već su primenjivali ono što su drugi osmislili, bilo da je to poteklo iz prethodnog centra ili pak nešto što dolazi sa periferije. Trgovinski centar nije mogao da postane onaj grad koji nije imao luku, jer je u početku glavna razmena vršena preko okeana i mora. Iz tog razloga jaka flota je bila vrlo značajna, kako bi se uspostavila kontrola nad vodenim površinama. U svakom od ovih gradova je postojala i vremenom se povećavala kreativna klasa, sačinjena od različitih intelektualaca, trgovaca, zanatlija itd. Obim slobode za potrošače i građane se proširivao, dok je nastajalo sve veće otuđenje za radnike. Osnovni razlog propadanja svakog od dosadašnjih osam centara jeste njihova finansijsko iscrpljivanje, ali i sve veća konkurencija koja dolazi sa strane. Bankrot jednog centra je predstavljao kraj dominacije istog. „Lekcija za budućnost: nijedna imperija, iako se čini večnom, ne može večno da traje“ (Atali, 2010: 65). Na osnovu izloženog trebalo bi postaviti pitanje, da li sadašnja ekonomska kriza, koja je zahvatila čitav svet, zbog sve veće globalizacije, predstavlja kraj dominacije jednog centra (SAD)? Da li će postojeći biti zamenjen drugim ili su efekti krize toliko razorni da je bilo ko sa „miljea“ nesposoban za ulogu „glavnog“? 

Današnja Evropa - sutrašnja Afrika

Prvi talas budućnosti: kraj Američke imperije. Nijedan dosadašnji trgovinski centar nije bio ovako dominantan na svim mogućim poljima, bilo da govorimo o ekonomiji, političkoj ili vojnoj moći, kulturi, životnom standardu itd. Iz tog razloga autor smatra da trenutno ne postoji nijedna tačka na planeti koja bi mogla da zameni moćni Vol strit, pa čak iako SAD izgube borbu na geopolitičkom planu, dugo vremena će ostati jedna od najvažnijih regija. Ali, pre nego što dođe do masovnog smanjenja njenog uticaja, odigraće se mnoštvo promena. Globalizacija će biti sve intenzivnija, prouzrukujući sve češće migracije, gde će se pojedinci retko kad duže zadržavati na jednom mestu. Gradovi će biti sve veći, uglavnom podeljeni na bogate četvrti, opkoljene siromašnim, kao što je slučaj sa Rijom. Tehnološki napredak je neminovan proces, a znanje će predstavljati jednu od najznačajnijih „aktiva“. Prisustvovaćemo, kao i do sad, rastu potrošačkog društva, koje će diktirati tempo i potom sve većem otuđenju radnika. Najzastupljenije će biti dve industrije: osiguranje, koje će imati sve veći značaj, jer će se rizici povećavati, i s druge strane, razonoda. „I jedni i drugi će biti izgovori za nelegalne aktivnosti: reket čini kriminalnu formu osiguranja; seksualni trafiking i dilovanje droge čine kriminalne forme razonode“ (Atali, 2010: 122). Mediji će imati ogroman uticaj na širenje demokratskih ideja na ostatak sveta. Marksisti bi to nazvali ideologijom vladajuće klase, ali se u ovom slučaju radi o ideologiji najbogatijih zemalja, koje iza iste skrivaju svoju nameru, koja opet, ne mora nužno da korespondira sa  dobrim. Međutim, nema smisla govoriti mnogo o svemu ovome, ukoliko čovečanstvo ne pronađe način kako bi se izborilo sa opasnostima koje dolaze iz prirode, poput zagađenja i iskorišćenosti neobnovljivih resursa. Već je sada primetno izmeštanje fabrika u zemljama gde je cena rada jeftinija, ali to što se ne nalaze na području bogatijih zemalja, ne znači da će iste biti pošteđene negativnih eksternalija, poput zagađenja. Naprotiv, biće tako upakovane da vodeće zemlje neće ni primetiti; o čemu uostalom piše Bek, kada govori o efektu bumeranga. „Kružni tok ovog efekta društvene ugroženosti može se generalizovati: pod krovom rizika modernizacije, ranije ili kasnije, počinilac i žrtva postaju jednaki“ (Bek, 2001: 56). S druge strane, ljudi će moći da koriste obnovljive resurse tek onda kada pronađu načina kako da skladište dobijenu energiju. Atali smatra da je „ekološku krizu“ moguće prevazići uz napredak tehnologije, ali se sa tim ne slažu svi. Naime, tehnološki prosperitet se može shvatiti kao maska, sredstvo za odlaganje problema, a da se pravi uzrok nalazi u samom čoveku i njegovom pogledu na svet, koji je prilično etnocentričan. „Kultura Moderne, odnosno moderna kultura je „zaražena“ racionalizmom, naivnom verom u progres i tehnički razum kao sredstvo spasenja čovečanstva“ (G. Myerson, „Ekologija i kraj postmoderne“, navedeno prema: Kovačević, 2012: 104). Posle dugog niza promena, ustupiće kraj devete forme. Ekonomska kriza koja je nastala 2007. godine dovešće do uplitanje država u tržište i formiranje nacrta za masovnu regulaciju istog, što su SAD odbile par meseci ranije. Možemo reći da ona predstavlja prvu fazu, koja je uzdrmala temelje Američke imperije, dovodeći njen legitimitet u pitanje. Polarizacija između najbogatijih i radnika biće sve očiglednija, što će dovesti do povećanja frustracije i napetosti. A onda će oko 2025. godine uslediti druga finansijska kriza, možda čak još gora, koja će definitivno ozvaničiti kraj devete forme. „SAD bi tada mogle da postanu ili socijalna demokratija skandinavskog tipa, ili diktatura, a možda i jedno za drugim“ (Atali, 2010: 135). Na sličan način kao i prethodnih osam, nestaje i ova poslednja forma, dok budućnost nikad neizvesnija bila nije. 

Drugi talas budućnosti: policentrični sistemi. Da li je moguć nastanak desete tržišne forme? Pomalo skeptično, Atali, govori o mogućnosti ovog ishoda kao malo verovatnog, gde bi se centar opet formirao u SAD. Problem se nalazi u nedovoljnom vremenskom raskoraku za obnovu i povratak „na tron“, nakon ekonomskih kriza, koje su ozbiljno uticale na njenu ekonomiju. Zapravo, više je verovatna decentralizacija tržišne moći, pa ćemo prvi put u istoriji prisustvovati nastanku Trgovinskog poretka bez centra. Uprkos tome što su mnogi vlasnici različitih kompanija u Americi bili ubeđeni u njenu večnost, nastaće novih jedanaest ekonomsko-političkih sila, koje su podjednako važne: Japan, Kanada, Kina, Indija, Rusija, Indonezija, Koreja, Australija, Kanada, Južna Afrika, Brazil i Meksiko. (Atali, 2010: 143). Američko učešće u svetskom BDP-u će stagnirati, dok će se evropsko smanjiti. Azija će dominirati, ali svaka od vodećih država moraće da poradi na unutrašnjim problemima, poput onih koji prete njihovim raspadu ili pak se odnose na modernizaciju infrastrukture. Afrika neće uspeti da ponudi veliku srednju klasu, uprkos privrednom rastu koji je dodatno potkrepljen demografskim. Naprotiv, u 2025. godini moći će da prehrani svega 40% svog stanovništva. (Atali, 2010: 148-149). To se podudara sa Maltusovim predviđanjima, koja kažu da će u jednom trenutku stanovništvo premašiti raspoloživa sredstva koja su neophodna za njihov život, kao što su na primer zalihe hrane. Takođe navodi da stanovništvo raste geometrijski (2,4,6,8,32,64), a hrana aritmetički (2,4,6,8,10,12) (Maltus, navedeno prema: Kovačević, 2012: 114). Uglavnom je kritikovao siromašne delove stanovništva zbog svoje bede, ali takođe i zbog prekomernog razmnožavanja, što možda baš i nije adekvatno, uzimajući u obzir raspodelu moći u svetu do sad. 

Treći talas budućnosti: hiperimperija. Pojedina predviđanja, sa kojim se između ostalog slaže i autor ove knjige,  govore nam o sve većoj generalizaciji tržišta; zemlje koje već nisu tržišne demokratije, ubrzo će to postati, njenim prihvatanjem kao nešto što je normalno. „Svim zemljama će zavladati logika koja je ranije oborila diktaturu u Čileu, Španiji, Rusiji ili Turskoj“ (Atali, 2010: 152). Međutim, ukoliko konkretno uzmemo za primer Čile i način na koji je tamo uspostavljena „demokratija“, ne možemo se složiti da je bilo na dobrovoljnoj bazi. Drugim rečima, svaki vid kapitalizma je u početku bio uspostavljen na represiji. Uspon tržišta, čije su namere usredređene prema kupovnoj moći, doprineće slabljenju demokratije i potom konačnoj pobedi nad njom. Sve veća globalizacija doprineće slabljenju država i brisanju granica, što će dovesti do povećanja nejednakosti između stanovništva, zbog trenutnog gubitka regulacija tržišta. Privatni sektor će zadirati i u one oblasti za koje je bila zadužena država, sve do potpunog preuzimanja kontrole. U konkurenciji će pored ogromnih, legalnih, na onaj ili ovaj način, kompanija, ući i piratska preduzeća, za koje tržište, a ni država neće imati rešenja. Tehnologija će toliko napredovati, da će doći do formiranja hipernadzora i kasnije samonadzora. Treba se podsetiti Fukoa, koji govori o promenu načina kontrole nad pojedincima. Naime, nekada su izvođena javna mučenja, koja su služila za primer ostalima, ali je postojala opasnost od revolta i pobune. Iz tog razloga su uvedena pravila i norme, kojih se treba pridržavati i koje ujedno predstavljaju mnogo efikasniji način kontrole. U doba hipernadzora, biće proizvedena tehnologija koja će služiti za preispitivanje izvršenja zadatih obaveza pojedinaca, dok će se kasnije, u doba samonadzora, ugrađivati čipovi. Oni će služiti kao merilo odstupanja od normi, kojima će se svaki pojedinac dobrovoljno povinovati. Privatnost kao takva postaće suvišna, ali i nemoguća. Hipernomadi će biti na čelu hiperimperije; vlasnici apsolutno svega nezainteresovani za direktno učešće u javnim poslovima. Oni koji se ne snađu, predstavljaće infranomade, koji žive u ne tako humanim uslovima, pa su primorani na razne akcije kako bi preživeli, poput priključenja piratskim preduzećima. Pomalo ironično, čini se da čovečanstvo koje je oduvek težilo individualnoj slobodi upada u zamku prividne slobode. Ovom scenariju, suprotstaviće se nekolicina, ali na pogrešan način, upadajući u laičke diktature, na primer. Osiguravajuća preduzeća neće biti u stanju da pokriju sve rizike. Zavladaće opšta nestabilnost i panika. „Dok Afrika bude uzalud pokušavala da se izgradi, ostatak sveta će početi već da se razgrađuje pod udarcem globalizacije. Sutrašnja Afrika neće podsećati na današnji Zapad; već će upravo sutrašnji Zapad podsećati na današnju Afriku“ (Atali, 2010: 167). A onda će pući mehur, kao što je 2007. godine, samo ovog puta sa mnogo kobnijim posledicama po sve - nastaće hiperkonflikt. „Nakon nasilja novca, nastupiće - već nastupa - nasilje oružja“ (Atali, 2010: 187). 

Četvrti talas budućnosti: hiperkonflikt. Nezadovoljstvo novonastalom situacijom će veoma brzo rasti, a slabljenje država, imaće za posledicu nedovoljno sredstava radi sprečavanja konflikta. Zbog toga što će biti sve manje dobrovoljaca, države će morati da regrutuju najamnike u svojim redovima, tzv. gusare. Trgovinski poredak će voditi rat na više frontova. Prvo, protiv pirata (mafija, teroristi) čiji su interesi sve zahtevniji, a koji jačaju usponom hiperimperije, i protiv onih, koji žele da pokore čitav svet i tako ujedine svoj narod, što nas donekle asocira na fašističke i potom nacističke tendencije. Kao činjenica verodostojnosti odigravanja ove faze, danas nam govori pojava Islamske države, koja pretenduje sličnim ciljevima, vodeći se „načelima“ islama, kojima opravdava svoje zločinačke poduhvate. Drugo, sve više ljudi, počeće da dovodi u pitanje i samo tržište, a i demokratiju, usmeravajući svoju kritiku prema SAD, zbog beskrupulozne politike koju je godinama vodila. Religije će takođe napadati trenutni poredak, koristeći svoje vrednosti, kojih se pridržavala do tada, kao glavno oružje i privući će ne mali broj vernika. Na potpuno drugom polju, vodiće se rat oko preostalih resursa, naročito zbog nestašice nafte i vode. Što se tiče naoružanja, ne možemo ni zamisliti njihov razvoj, ali je dovoljno samo spomenuti upotrebu atomske bombe tokom Drugog svetskog rata. Međutim, kao i do sada, mediji i propaganda koja se provlači kroz njih, predstavljaće glavno oružje svih. A onda, kao u predratnom periodu, hiperimperija će se postepeno zatvarati, koncentrišući se samo na unutrašnje finansijsko-političke sile, ne mareći za ostale. Možda se za neke bude ukazao tračak nade, kada se pokuša, poslednjim grcajima snage i volje, stupiti u pregovore. Opasnost nastaje kada se određen sporazum odbije, a to neće biti redak slučaj, jer niko ne želi da neko drugi vlada nad njim. „Ako se, čim se uspostavi hiperimperija, svi izvori konflikta spoje u jednu jedinu bitku, ako svi učesnici o kojima je dosad bilo reči nađu interesa u stupanju u isti sukob, izbiće hiperkonflikt“ (Atali, 2010: 221). Neće biti potreban nikakav transcendentalni događaj, niti vanzemaljski objekat da uništi čovečanstvo; to će pre svega biti ljudska glupost.

Prekretnica (peti talas) budućnosti: hiperdemokratija

„Sve nagoveštava postepeno preobraženje čoveka u objekat, sve učestalije nepravde, sve veću nestabilnost i nasilje; sve govori da ulazimo u jedan tmurni predratni period: najrazvijenije nacije varvarstvom reaguju na varvarstvo, egoizmom na strah, represijom na teror“ (Atali, 2010: 225). Prethodna dva talasa ne moraju se nužno do kraja odigrati, ali se čini neophodnim da čovek doživi katastrofu kako bi shvatio pravi razlog svog postojanja. Dosta optimistično, Atali, želi da veruje u ne odigravanje ovog scenarija, jer smatra da će doći do sve osetnijeg razvoja hiperdemokratije, koja će, doprineti u formiranju jedne nove ljudske inteligencije, čije je primarno načelo, altruizam i uopštena ne postojanje pohlepe. Ovim činom, čovek će prevazići sam seme, tj. prevazići sve svoje prethodne nedostatke, koji su ga sputavali. Hiperdemokratija će postojati kod onih ljudi koji budu raspolagali prava na osnovna dobra i delili ih sa drugima. Na čelu će se naći transhumanisti, koji će istovremeno i voditi svet, ali i postavljati se u poziciju pripadnika istog, deleći slične osobine. Relaciona ekonomija, koje ne žudi za profitom, sačinjena ponajviše od mikrokredita, koji pomažu širokim narodnim masama, zameniće do tada bezobzirno tržište. Konačno će se uspostaviti ravnoteža između demokratije i tržišta. Već i tokom hiperimperije, a naročito sad, doći će do uspostavljanja globalne vlade i potom njenog funkcionisanja na jedan pravedan način. Ovom prosperitetu demokratije, usprotiviće se oni na čelu hiperimperije, koji će na bilo koji mogući način pokušati da pronađu adekvatnu strategiju kako bi je sabotirali, ali bezuspešno. “Želim da verujem da će jednog dana, pre kraja XXI veka, uprkos nizu prepreka, vrtoglavih provalija i karikatura, hiperimperija steći potrebnu prostranost da bi istakla jedinstvo sveta koju će ostvariti ne uništavajući ljudski identitet. Takođe želim da se nadam da će hipernasilje dovoljno zapretiti čovečanstvu da ono postane svesno potrebe da radikalno promeni stav prema njemu. Još sam ubeđen da će transhumanisti tada biti u velikom broju i da će biti organizovani kako bi izdržali treći talas budućnosti i uništili četvrti“ (Atali, 2010: 242). 

Zaključak

Predstavljeno delo nas navodi na pomisao da je s jedne strane, Hobs bio u pravu, rekavši da je čovek po prirodi samoživ i sebičan, ali odmah potom i Ruso, koji tvrdi upravo suprotno, da stvaranjem društva ljudi stiču određene dobre ili loše osobine. Promenom društvenog sistema, menjaju se i osobine ljudi. Atalija, možemo smestiti u hiperglobaliste, koji veruju u značaj i prosperitet globalizacije, koja nam donosi jedno novo doba uz pomalo skepticizma, koji je prvenstveno usmeren na način odigravanja predstavljenih faza. Iako je adekvatno odgovorio na svaka od pređašnjih pitanja, smatram da vera u hiperdemokratiju, predstavlja pomalo utopijsku perspektivu. Naime, mislim da će pre doći do stvaranja desetog trgovinskog centra, nego li do formiranja hiperimperije. Čak i da dođe do iste, moć će biti skoncentrisana u rukama jednih, jer nikome neće odgovarati konkurencija koja ugrožava interese onih sa najvećim uticajem. Borba oko moći koja vekovima unazad postoji, odigravaće se i u budućnosti. Takođe, valja dovesti u pitanje i ravnotežu tržišta i demokratije, kao i postojanje globalne vlade. Zar se opet neće pojaviti generacija koja će želeti da vlada nad drugima? Možda još adekvatnije pitanje jeste, a šta nakon hiperdemokratije? Zar ona u jednom trenutku neće prerasti u imperijalni poredak u kojem će se kažnjavati svako ko odstupa od propisanog koda? Zašto je baš demokratija idealan model? Dugo vremena se isto mislilo i za monarhiju. Možda ona predstavlja samo jednu dominantnu formu u određenom vremenskom periodu? S druge strane, autor prenaglašava pojedine aspekte, kao što je razvoj tehnologije. Međutim, to ne znači da nema elemenata istinitosti u ovom predviđanju, iako je ono malo verovatno. Bitno je izvući suštinu, a ona glasi: Ukoliko civilizacija nastavi da se razvija ovim tempom i smerom, očekuje nas nemilosrdna budućnost, isprepletana strahom, samoćom i nemoći. Pitanje je da li će zasijati svetlost na kraju tunela. Sve činjenice ukazuju na opšti haos koji nam sledi. Da li će čovečanstvo pronaći načina da izbegne nemilosrdan scenario, koji sam sve više kreira svakog dana?

Literatura:

Atali, Žak. 2010. Kratka istorija budućnosti, Arhipelag, Beograd

Bek, Urlih. 2001. Rizično društvo, „Filip Višnjić“, Beograd

Kovačević, Irina. 2012. Moderni pogled na svijet i ekološka kriza, Evropski defendologija centar za naučna, politička, ekonomska, socijalna, bezbjednosna, sociološka i kriminološka istraživanja, Banja Luka