Autorka: Ljiljana Radić
Uvod
U ovom radu prikazaću vam čuveno delo Fridriha Engelsa „Položaj radničke klase“ koje je izdato 1845. godine. Autor je ovo delo je posvetio radničkoj klasi Velike Britanije kako bi privukao pažnju na njihov težak položaj. Engels je pisanju ove knjige posvetio 21 mesec. Svakodnevno je radio na tome da prikupi što više dokaza koristeći različite metode, kao na primer posmatranje, novinske i medicinske izveštaje, intervjuisanje proletera, a i samih kapitalista.
Ova knjiga podeljena je na više delova, a ja ću se potruditi da u svom radu na najbolji mogući način prikažem najvažnije od ovih delova kako bi vas upoznala sa životom i položajem proletera Velike Britanije na način na koji ih je Engels predstavio. Engels nam kaže da je sve ovo što je želeo da nam prikaže na neki način samo blag prikaz položaja radnika jer je realna slika radnika tog doba izgledala još gore.
Uvodni deo knjige
U ovom delu Engels spominje industrijalizaciju i svoju pažnju posvećuje prikazom tradicionalne engleske porodice i promenama koje su je izmenile, a u daljem nastavku se bavi i promenama u pojedinačnim indrustrijskim granama.
Tradicionalnu englesku tkačku porodicu prikazuje idilično. Kaže da su ljudi pre industrijalizacije, kao i pre pojave konkurencije živeli dobrim i mirnim životom. Nikad nisu odlazili u grad jer nisu imali potrebe, njihove proizvode su otkupljivali agenti. Imali su puno slobodnog vremena, tako da su osim tkanja mogli da se bave i zemljoradnjom. A takođe slobodno vreme provodili su i po zabavama u komšiluku. Konkurencija nije postojala jer su svi živeli veoma raštrkano jedni od drugih. Oni su sami mogli da biraju koliko i kada će da raditi (Engels 1977:16).
Međutim idilični život ovih ljudi prekinut je razvojem mehaničke predilice „dženi“ koja je imala od 16 do 19 vretena, tako da je omogućila veću proizvodnju prediva. S povećanjem proizvodnje došlo je do sniženja troškova proizvodnje i pojeftinjenja finalnih proizvoda što je na kraju izazvalo veću tražnju. To je uslovilo da nekadašnja klasa tkača-zemljoradnika postane klasa čistih tkača koja više ne obrađuje poljoprivredne površine i živi isključivo od svoje nadnice. Na taj način su oni postali proleteri (Engels 1977:17).
U nastavku autor nam takođe priča o nastanku poljoprivrednog proleterijata. Za njih kaže da su nastali na taj način što su industrijski radnici napustili zemljoradnju i ostavili mnoge parcele slobodne koje je zauzela nova klasa krupnih zemljoposednika čiji su proizvodi bili znatno jeftiniji od proizoda običnih seljaka. Obični seljaci više nisu mogli da žive od svojih proizvoda tako da su postali nadničari na imanjima krupnih zemljoposednika (Engels 1977:18).
Osim mašine „Dženi“, koju sam malopre spomenula, na razvoj tkačke industrije uticali su i naredni izumi. Ričard Arkajt iz Prestona je 1767. izumeo novu mašinu Spinning – Throstle koja je uvrštena pored parne mašine u jedan od najboljih otkrića 18. veka (Engels 1977:19). On je kasnije izumeo i druge mašine, kao što su mašina za predenje i za češljanje pamuka.
Samjuel Krompton je izumeo čuvenu mjul mašinu. Tako da je uz sve ove izume nastao fabrički sistem proizvodnje (Engels 1977:19).
Sa razvojem tkačke industrije razvile su i ostale privredne grane. S obzirom da se u to vreme u tkačkoj industriji koristila parna mašina to je dobprinelo razvoju rudarstva i automatski većoj eksploataciji uglja. Sama industrija je zahtevala veću komunikaciju između gradova tako da je došlo do izgradnje i obnavljanja postojećih puteva, gvozdenih mostova, kanala i železničkih pruga. Prva železnička pruga otvorena je 1830. godine i povezivala je Liverpul i Mančester.
Na kraju ovog poglavlja izneću Engelsov zaključak, a to je da je proleterijat stvoren uvođenjem mašina (Engels 1977:27).
Industrijski proleterijat
O ovom poglavlju reći ćemo samo najbitnije, pošto je veoma kratko i predstavlja kao neki uvod za ostatak knjige, a takođe se oslanja i na ono što smo malopre napisali.
U ovom delu Engels na početku iznosi četiri faze nastanka industrije i to:
1)nastanak industrijskih radnika (radnike koji se bave preradom sirovina),
2) proizvodnja industrijskog materijala je uslovila pojavu rudarskog proleterijata,
3) poljoprivredni proleterija,
4) doseljavanje novih proletera iz Irske.
U nastavku Engels govori o interesima, tu naglašava da su industrijski radnici najsvesnijih svojih interesa jer su oni „ nastarija deca industrijske revolucije“ (Engels 1977:30).
Industrija utiče na centralizaciju kapitala što znači da se kapital sve više ukrupnjava i nalazi u sve manje ruku. To utiče na smanjenje srednje klase koja sve više prelazi u proletere.
U ovom delu autor nam takođe govori o položaju sela i grada. Sela poseduju potencijalnu jeftinu radnu snagu tako da tu često kapitalisti otvaraju fabrike, na taj način se selo razvija i proširuje i od njega nastaje grad. Što se tiče gradova u njima su negativne posledice industrijalizacije najizraženije. Svi običaji i odnosi starog vremena su potpuno uništeni. U gradovima postoje samo 2 klase: klasa bogatih i klasa siromašnih (Engels 1977:32). O položaju klase siromašnih pozabavićemo se u sledećem poglavlju.
Veliki gradovi
U ovom poglavlju videćemo kako žive proleteri u gradovima, kakav je njihov položaj, gde oni žive, kako se hrane i prikazaćemo kako uošte izgleda jedan britanski industrijski grad. Engels kaže da su svi britanski gradovi isti jer je svuda radnički položaj isti. Proleteri su samo sredstva kapitalista da dođu do što većeg profita. Iako su skoro svuda u većini njima upravlja manjina koja svakim danom njihov položaj čini sve gorim.
Autor se u ovom poglavlju bavi proučavanjem velikih gradova kao što su London, Dablin, Edinburg, Liverpul ali najveću pažnju posvećuje Mančesteru jer je on centar britanske industrije, a takođe i njegov zavičajni grad.
Mančester okružuje više manjih gradova, u njima uglavnom žive proleteri koji rade u njemu, tako da se za njih slobodno može reći da su radnički kvartovi, i to su: Bolton, Preston, Vigan, Beri, Ročdal, Midlton, Hejvud, Oldhem, Ešton, Stalibridž, Stokport itd (Engels 1977:48). Ono što je zajedničko za sve ove kvartove je da su svi građeni bez ikakvog pravila, da poseduju prljava dvorišta i da su ulice pune dima tako da su cigle od kojih su građene kuće potpuno pocrnele. Ono što je još zajedničko jeste da sve zgrade uglavnom poseduju podrumske vlažne stanove. Najgori od ovih kvartovi su Preston i Oldham, a „najbolje“ je sređen Ešton (Engels 1977:49).
Sam Mančester, kao grad, sastoji se od više naselja, kao što su: Salford, Pendleton, Gornji i Donji Bruton, Čitam Hil i Ardvik. U to vreme u njemu je živelo 400 000 ljudi. Ovi kvartovi čine stari Mančester koje ima odlike kao i ostali radnički kvartovi po Britaniji, velika zapuštenost ulica, nepostojanje nikakvog sanitarnog čvora, loša ventilacija, mali stanovi koji se sastoje od samo jedne male sobice u kojoj živi višečlana porodica. Novi Mančester ili Irski grad se ni po čemu ne odudara od Starog dela grada. Ovaj deo može se reći je još zapušteniji jer ulice nisu kaldrmisane, nemaju odvodne kanale, kuće su u veoma lošem stanju, prisutni su podrumski stanovi koji su ujedno i stanovi i obori, pošto mnogi i uzgajaju svinje (Engels 1977:58).
Kao što smo videli gradnja kuća je potpuno neplanska, međutim u kasnijem periodu pristupilo se novoj načinu gradnje kotedža. Određeni preduzimač bi otkupio zemljište na period od 20, 30 i više godina i tu bio izgradio desetak ili celu ulicu istim kotedžima koje bi kasnije izdavao. Međutim ono što ne valja kod ovih kotedža je što su svi izgrađeni tako da posluže malo vremena, koliko i zakup preduzimača, to znači da su pri gradnji koristili što manje materijala (Engels 1977: 61). S obzirom na ovakvu gradnju u ovim naseljima često dolazi do pojave epidemija, kad se to desi sanitetska služba bi automatski iselila celo naselje, ali posle određenog vremena kada to prođe ljudi ovde opet nastavljaju da žive pod naravno istim uslovima (Engels 1977: 62).
Za ljude koji nemaju gde da prenoće postoje opšta prenoćišta za koje Engels kaže da su stecišta poroka i nemoralnih vrednosti. Ta prenoćišta su veoma mala ali bez obzira na to ona primaju veliki broj ljudi. Imaju po par postelja na podu na koje legne onoliko ljudi koliko je i došlo (Engels 1977:67).
Što se tiče života radnika, njihov život u potpunosti zavisi od rada. Ako nema posla tad on automatski nema novca i jedino što mu preostaje je da umre od gladi. Ono što zaradi to potroši na osnovne potrebe za život kao što su hrana i stan (Engels 1977: 74).
Hrana koju radnik kupi je najgoreg kvaliteta, mada to zavisi od zarade radnika a i vremena kada mu se isplaćuje zarada. Mnoge dućandžije, kod kojih radnici kupuju hranu se služe kvantitavnim i kvalitativnim prevarama, često budu i uhvaćeni u tome i onda moraju da plaćaju kaznu, ali ih to ne sprečava da ponovo krenu sa svojim uobičajenim aktivnostima.
Konkurencija
Za konkurenciju Engels kaže da je za ovaj pojam najpotpuniji izraz rata svih protiv sviju koji vlada u buržoaskom društvu. Ovde Engels navodi dva tipa konkurencije: konkurenciju između bužuja i konkurenciju između samih radnika.
Konkurencija izmeđi buržuja predstavlja stalnu borbu između njih, u toj borbi jedni pobeđuju i bogate se dok drugi gube kapital i propadaju. To se dešava zbog opadanja tražnje određenih proizvoda usled toga fabrika propada a radnici koji su tu radili gube posao i prinuđeni su da naprave izbor između smrti ili lošijeg posla. Pošto je novi posao veoma teško naći oni prihvataju bilo koji posao koji će im omogućiti minimalnu egzistenciju.
Što se tiče konkurencije između radnika ona se u vremenu pisanja ovog rada odvijala izemeđu Engleskih i Irskih radnika. Konkurencija između radnika se ogleda i na visinu najamnine. Ukoliko radnika ima više nego što je potrebno tržištu njihova najamnina će biti na minimalnom nivou. Oni pored toga nemaju prava da se bune, ukoliko se pobune buržuj će lako naći novog radnika. Ukoliko ima manje radnika nego posla onda će radnici primati maksimalnu najamninu. Ovakav slučaj se dešava kad je na tržištu ogromna tražnja za nekim proizvodom. Prosečna najamnina se isplaćuje kad ima jedna broj radnika koliko ima i posla. Ova najamnina je malo viša od minimuma najamnine (Engels 1977: 79).
Osim toga što kapitalizam iskorišćava radnu snagu proletera, on u sebi nosi klicu propasti u obliku ekonomskih kriza. One se stalno javljaju posle određenih perioda prosperiteta, najčešće pet godina (Engels 1977:82). Ekonomske krize najviše utiču na onaj najniži sloj koji ostaje bez posla i postaje suvišan. Oni čine rezervu radnika koja ima posao samo u vreme prosperiteta, ali kada nastupi kriza oni su većinom prosjaci na ulici koji mole za milost (Engels 1977:84).
Iz ovoga možemo videti da je radnik rob buržoazije samo što je on u ovom novom sistemu slobodan u izboru svog robovlasnika kome će prodati svoju radnu snagu (Engels 1977:80).
Rezultati
Posle prikaza uslova u kojima žive radnici možemo zaključiti da posledice koje proizilaze iz tih uslova su veoma loše po fizičko, a i po duhovno stanje radnika.
Engels na početku ovog polavlja pokušava da dokaže da u Engleskoj vlada socijalni rat. Taj rat po njegovim rečima je pokrenula sama buržoazija protiv radničke klase. Ona je svesno stavila radnike u takav položaj u kome ne mogu ostati zdravi, a ni živeti (Engels 1977:93).
U nastavku Engels piše o posledicama koje se odražavaju na samu radničku klasu. Prvo govori o štetnosti zagađenog vazduha. U samim gradovima je veoma loša ventilacija, a takođe se u blizini nalaze fabrike koje ispuštaju ugljendioksida, tako da to, po Engesovim rečima, izaziva telesnu i duševnu malaksalost i smanjenje životne energije (Engels1977:93). Osim toga zagađenost vazduha prouzrokuje razna plućna oboljenja. Ona pospešuje razvitak tuberkoloze koja je najraširenija u samom Londonu. „Čak ni u Mančesteru ljudi tako ne izgledaju. Te blede visoke aveti sa uskim grudima i upalim očima koje se svakog trenutka mogu sresti, ta mlitava, mrtva i bez ikakve energije lica ja sam samo u Londonu video u tako ogromnom broju...“ (Engles 1977:95). Osim tuberkoloze među radnicima je prisutan i šarlah, ali to nije sve, bolest koja naročito pogađa radničku klasu je tifus. Ona često prouzrokuje epidemije. Kada je pisana ova knjiga, zadnja velika epidemija desila 1837. godine. Ona je često bila prouzrokovana ekonomskom krizom ili lošom žetvom, pa su posledice toga poskupljenje životnih namirnica, a i veliko smanjenje radnih mesta.
Osim što ovakvi uslovima utiču na radnike, oni se takođe odražavaju i na njihovu decu. S obzirom na nedostatak zdrave i kvalitetne hrane kod dece se pojavljuje rahitis. Rahitis izaziva smanjenje razvoja kostija tako da su posledice na kraju kriva kičma i krive noge (Engels 1977: 97).
I kada se na radniku primete neke od ovih bolesti on na kraju ne može da se leči jer nema novca da plati lekara, tako da na kraju mora da potraži alternativu kod, kako ih Engels naziva, „šarlatana“. Obično lekovi koje oni proizvode nemaju nikakvog efekta i uglavnom nisu štetni. Ali postoji jedan lek koji je veoma štetan i pravi se od opijata. Veruje se da je on dobar za razvoj dece, tako da ga majke daju maloj deci, međutim posle nekog vremena ta deca umiru (Engels 1977:100).
Sve ovo navedeno je bilo rezultat fizičkih posledica po radnika, ali u nastavku ćemo pomenuti i duhovne posledice koje su izazvane kod radnika.
Prva stvar koju pominje Engels je nedostatak obrazovanja kod radnika. U Engleskoj u to vreme nije postojalo obavezno školovanje, ali se polako išlo ka tome. Radničkom inicijativom došlo je samo do obrazovanja nedeljnih i večernjih škola, ali to njima i njihovoj deci nije pomoglo da steknu obrazovanje jer su obično kao učitelji tih škola radili obični radnici, a i pošto su u to vreme deca radila po 12 časova dnevno, odlaskom u večernju školu umorni i iscrpljeni, samo bi skratili svoje vreme za odmor.
Druga stvar koju bih izdvojila je zastupljenost poroka među radničkom klasom. Da bi nekako pobegli od teškog života radnici obično pribegavaju uživanju u alkoholu i neumerenosti u polnom životu. Engels o tome kaže: „Buržoazija je radničkoj klasi ostavila samo ta dva uživanja,dok je natovarila na leđa hiljadu muka i patnji, i tako radnici da bi bar imali nešto od života, svu strast koncentrišu na ta va uživanja...“ (Engels 1977:119). Kao posledica ovih uživanja dolazi do zanemarivanja porodičnog života tako da deca odrastaju bez vaspitanja, prepuštena ulici.
Kao što vidimo rezultati ovakvog života su veoma surovi, to ostavlja nemilosrdne posledice na radničku klasu. Zbog ovakvog stanja, koje je prouzrokovala buržoazija, radnici će povesti rat protiv nje (Engels 1977:123). Ovde već možemo nazreti tu Engelsovu želju, a i ideju da radnička klasa uspostavi svoju diktaturu.
Radnički pokreti
S obzirom na veoma loš položaj radnika, oni bi trebalo da teže tome da poboljšaju svoj položaj na taj način što će se boriti protiv interesa buržoazije. Interesi buržoazije su u suprotnosti sa radničkom klasom (Engels 1977:186). U to vreme s obzirom na njihov loš položaj postojala je izreka među seljacima: „Da je život stvar što se novcem može kupiti, bogataš bi živeo, a siromah bi mogao umreti“ (Hobsbaum, 1987:180).
Postavlja se pitanje kada su se radnici prvi put pobunili protiv buržoazije? Engels kaže da je taj konflikt nastao odmah sa razvojem industrije (Engels 1977:187). Tu nam navodi primere radnika koji su uništavali mašineriju, a njihove pronalazače progonili, kao npr. Arkajta. Međutim osobe koje su učestvovale u tim pobunama su imala tajna udruženja koja su bile namenjene samo nekolicini ljudi tako da te pobune nisu bile globalnog karaktera. Ali posle 1824. godine neke stvari se menjaju na bolje jer je tada radnička klasa po prvi put dobila pravo slobodnog udruživanja. Većina tajnih udruženja se posle 1824. raširili svuda po Engleskoj (Engels 1977:188).
Koji su ciljevi tih udruženja? Jedan od osnovnih ciljeva, a iz kojih proističu ostali, je da se poboljša njihov položaj. Među tim sekundarnim ciljevima su: utvrđivanje najamnine, novčano pomaganje nezaposlenih radnika, regulisanje najamnine tako da se ona poveća u povoljnim vremenima (Engels 1977:189).
Ono što je zanimljivo, a što bih izdvojila da su radnici već 1830. godine imali ideju da se ujedine i naprave jedan veliki savez radnika svih struka.
Ono što izdvaja Engels kao bitan preduslov za slogu radnika a to je ukidanje konkurencije među njima. On tu kaže: „Ako međusobne konkurencije radnika nestane, ako svi radnici odluče da se više ne daju eksploatisati od buržoazije, onda je carstvu svojine kraj“ (Engels 1977:192).
Dve najmasovnije radničke organizaciju su čartizam i socijalizam. U nastavku ćemo predstaviti oba ova radnička pokreta uključujući ciljeve za koje se zalažu.
Za čartizam, Engels kaže da je on nastao iz demokratske partije osamdesetih godina 18. veka. On je najviše ojačao za vreme Francuske revoluce, a posle toga je postao radikalna partija sa centrom u Birmingemu i Mančesteru (Engels 1977:199). Njihovi zahtevi su uvođenje zakona desetočasovnom radnom vremenu, zaštita radnika od kapitalista, dobra najamnina, ukidanje novog zakona o sirotinji i dr (Engels 1977:204). Parola čartista bila je: „ Politička moć je naše sredstvo, a socijalna sreća naš cilj“.
Što se tiče socijalizma on se u Engeskoj razvio od Ovena, jednog fabrikanta. Socijalisti zahtevaju uvođenje zajednice dobara, olakšanje razvoda braka, na vlasti zahtevaju da bude razumna vlada sa potpunom slobodom mišljenja i ukidanje kazni. Za socijaliste, Engels kaže, da imaju veoma dobra praktična rešenja ali pojavljuje se problem što su socijalisti obično iz redova buržoaske klase tako da ne mogu da se uklope u radničku klasu.
Kako je čartizam i socijalizam pomogao radničkoj klasi? Između svega ostalog čartisti i socijalisti su radničkoj klasi pomogli u njihovom obrazovanju. Engels kaže da su oni osnovali veliki broj škola i čitaonica u kojima su proleterima i njihovoj deci omogućuli pravo obrazovanje bez ikakvog uticaja buržoazije. I navodi primer da je on išao na jedno predavanje radnika u kome je video da je njihovo obrazovanje doživelo veliki procvat. Engels je bio pozitivno iznenađen činjenicom da radnici čitaju filozofska dela francuskih materijalista (Engels 1977:208).
Iz ovoga možemo zaključiti da su radnički pokreti već na samom početku uspeli da se izbore za deo prava i tako zadali početni udar buržoaziji. Za to je zaslužna njihova jedinstvena sveopšta volja da žive kao pravi ljudi.
Zaključak
Gledajući iz mog ugla, mogla bih da zaključim da je odnos buržoazije prema samim radnicima bio robovlasnički. Primer za to je da su pojedini radnici morali da izdaju stan i kupuju namirnice za život kod istog kapitaliste za koga rade. Na taj način je taj kapitalista uzimao sav novac od radnika koji on zaradi.
Ali da vidimo da li se nešto promenilo do danas? Odgovor na ovo pitanje je i da i ne. Po mom mišljenju vođe kapitalizma shvatile su da radnicima moraju da popuštaju jer ćemo samo na taj način produžiti svoju vladavinu nad njima. Danas radnici žive u boljim kućama, imaju mnogo više novca, bolje obrazovanje ali koje je pod uticajem kapitalista koji potenciraju prirodne nauke. Kapitalisti koji danas vladaju imaju mnogo veću moć i mnogo veći kapital. Njihove kompanije nalaze se svuda po planeti. Te kompanije obuhvataju skoro sve privredne sektore od finansija, proizvodnje do prodaje i usluga. Tako da kad sagledamo sav novac radnika koji on zaradi odlazi u ruke istog kapitaliste. Radnik je i dalje rob, samo skriven. On toga nije svetan jer je kapitalizam stvorio nova sredstva kako bi radnicima skrenuo pažnju od njihovog položaja. Ali uvek postoje izuzeci, jedno od tih je u Americi, u srcu kapitalizma. Tu je pokrenuto građansko udruženje „Okupirajmo Vol strit“ koje se bavi temama oko poboljšanja položaja radnika, a i borbom protiv kapitalizma.
Za kraj bih dodala samo još ovo:
„Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri nemaju šta da izgube sem svojih okova. A dobiće čitav svet! Proleteri svih zemalja ujedinite se!“ (Marks i Engels, 1945:67).
Literatura
Engels, F. (1977). Položaj radničke klase u Engleskoj, Beograd: Prosveta – Bigz
Marks, K. i Engels, F. (1945). Komunistički manifest, Beograd: Kultura.
Hobsbaum, E. (1987). Doba revolucije, Zagreb: Stvarnost.