O protestanskoj etici i duhu kapitalizma Maksa Vebera

Autor: Bogdan Car

Kapitalizam kao društveno-ekonomski sistem

Osnovni predmet većine Veberovih socioloških proučavanja jeste moderno kapitalističko društvo. U svojim istraživanjima Veber upoređuje različite pojave različitih društava: indijski kastinski sistem, hinduizam, taoizam, budizam, agrarne odnose u starom svetu, razvoj bankarstva i trgovine, razvoj srednjevekonih trgovačkih korporacija i razne druge društvene i ekonomske pojave. Sve to je Veberu bilo potrebno kako bi shvatio i objasnio postojeću društvenu stvarnost.

Veber nastoji da napravi razliku između društveno-ekonomskog sistema Zapada i drugih društveno-ekonomskih sistema, a središte njegovog proučavanja postaje sudbina čoveka u kapitalističkoj privredi. Ne poričući društveno-istorijski kontinuitet u razvoju društava, ipak je smatrao da je moderno kapitalističko društvo pojava koja je najnaprednija od svih i koja nikada do sada nije postojala u ovom obliku. Da bi objasnio pojavu kapitalističkog društva, Veber se okreće činjenicama i polazi od posmatranja u oblasti privrede i privredne organizacije života ljudi uključenih u proces. Objašnjavajući proces proizvodnje, Veber se uglavnom oslanja na Marksa i njegovu rečenicu, koja glasi: “Zakon tržišta neograničeno vlada čitavim kapitalističkim svetom.”(Đurić,1964:105)

Veber, oslanjajući se na Marksa, u jednom od svojih kasnih radova izjavljuje da je privreda najsudbonosnija sila moderno društva. Držeći se i dalje Marksa, Veber kaže da kapitalističku privredu karakteriše orijentacija ka dobiti, ali ne izolovanih pojedinaca već privrednih preduzeća, kao osnovna jedinica privredne organizacije u kapitalističkom društvu, koja su međusobno povezana radi pogodnosti na tržištu. Kapitalističko ustrojstvo, podrazumeva postojanje slobodnog tržišta i klase slobodnih radnika odvojenih od sredstava proizvodnje, a sastoji se u organizovanju delatnosti na principima stroge podele rada, tačnom vođenju poslovnih knjiga, i stalnom ulaganju kapitala u nove poslove. Profit je cilj svake privredne delatnosti, jer osim same dobiti on obezbeđuje i društvenu afirmaciju i jednu meru društvenog uspeha. Veber poriče da je težnja ka profitu lična osobina gramzivih i pohlepnih kapitalista, već da je to jedan objektivan i prinudan uslov tržišta kojem se kapitalisti moraju pokoriti. U marksističkom duhu, Veber piše da je “današnji kapitalistički poredak jedan čudovišan kosmos u koji pojedinac dospeva rođenjem i koji je za tog pojedinca dat kao faktički nepromenljiva ljuštura koja određuje njegov život.” (Đurić, 1964:107)

U ovom delu se završava Veberovo oslanjanje na Marksa. Dok se Marks usresređuje na klasnu borbu, Veber, iako ne poriče postojanje klase, ne pridaje samoj borbi mnogo značaja. Razlog toga leži i u samom načinu definisanja klase kod Vebera, gde ona predstavlja statističku kategoriju, a ne grupaciju ljudi sjedinjenih oko istog mesta u proizvodnom procesu. Veber piše da je kapitalistička privreda najviši oblik racionalne organizacije. Da bi što jasnije odredio svoje stanovište, Veber uvodi razliku izmedju političkog kapitalizma i modernog, gradjanskog i industrijskog kapitalizma. Politički kapitalizam je postojao u najrazličitijim epohama, i on se sastoji od korišćenja političkog položaja i moći koje on pruža da bi se nametnula sopstvena volja drugim ljudima, u ovom smislu radi sticanja kapitala, nad osvojenom teritorijom i pokorenim stanovništvom. Moderni kapitalizam, koga Veber naziva i miroljubivi, podrazumeva da se težnja za sticanjem dobiti zadovoljava racionalnim i disciplinovanim radom, i korišćenjem pogodnosti koje pruža situacija na tržištu. Takav kapitalizam je prema Veberu složenim procesom nastao tek u 19. veku na Zapadu, iako njegove klice se mogu naći već u 15. veku.

Religiozni osnovi kapitalističke privrede

Baza za izgradnju kapitalizma u Veberovim spisima čine specifičan pogled na svet koji on označava kao kapitalistički duh i jedna posebna privredna etika, odnosno protestantska etika. U svojoj osnovi kapitalistički duh se suprostavlja tradicionalizmu, odnosno shvatanju privredne delatnosti na konzervativni način u cilju očuvanja privredne delatnosti koja je važila u prethodnim epohama. Kapitalistički duh ima idealnotipsko, a ne maetafizičko značenje. Osnova kapitalističkog duha jeste pozitivan odnos prema privrednoj delatnosti. Nasuprot tradicionalističkom shvatanju da je sticanje rđava i prljava rabota, težnja za sticanjem dobiti i povećavanjem materijalnog bogatstva je osnovna dužnost svakog čoveka koji poseduje kapitalistički duh. Takođe, kapitalistički duh podrazumeva nepostojanje granice za sticanje, već čovek mora dok je živ konstantno da radi i stiče. Sa druge strane, protestanska etika nagrađuje samo pošten rad i sticanje, a kažnjava beskrupulozno bogaćenje.

Proširujući svoje razmatraje kapitalističke privrede Veber objašnjava da se kapitalistički oblik privredne organizacije kao konkretan društveno-ekonomski sistem na koji postoji na Zapadu ne može zamisliti bez određenih idejnih elemenata, kao što je kapitalistički duh. S druge strane, Veber se posebno interesovao za poreklo kapitalizma i za reazvijanje kapitalistčke proizvodnje i stoga postavlja pitanje: zašto se moderni kapitalizam razvio baš na Zapadu? Prema Veberu kapitalizam ima duboke korene u religiji. Presudnu ulogu u stvarnju moralnosti i određenih političkih preduslova za genezu kapitalizma odigrali su religiozni pokreti reformacije u 16. i 17. veku, tačnije asketski protestantizam koji se razvio u krilu reformisane, pre svega kalvinističke crkve. Da bi ovu svoju tvrdnju ojačao, Veber je morao da pronađe vezu između kapitalističkog duha i maksima koje su se ticale prakse i rada u svetovnom životu, u okviru protestanske etike. Glavni dokaz za ovakvu tvrdnju Veber pronalazi u ideji poziva. Pobornici protestanske etike baš kao i pristalice duha kapitalizma, vrednuju ovozemaljski, svetovni rad kao najsvetiju dužnost čoveka, i kao najbitniji izraz etičkog samopotvrđivanja. Sticanje se u ovom slučaju sankcioniše usklađenjem materijalne dobiti sa principima religiozne askeze. Ideja poziva u protestanskoj etici, ima religiozno značenje koje se vezuje za određene dužnosti koje čovek mora izvršiti da bi ispunio svoj zadatak od Boga dat. Širenjem kapitalističkog duha i sve većom ekonomskom racionalizacijom, ovaj religiozni prizvuk se gubi, tako da ideja poziva dobija svetovni karakter. Pozitivan stav prema radu i materijalnim stvarima je,  prema Veberu, jedna od najbitnijih uspeha reformacije crkve. To je značilo da vernici raskrštaju sa katoličkom crkvom, uporištem tradicionalizma, i njenim učenjem,  koje je sputavalo stvaralačku delatnost. Ipak, religija je i dalje malo prostora ostavljala zas samu čovekovu slobodu, i nosioci reformacije su ponekad i više nego crkveni oci katoličanstva bili zaokupljeni pravovernošću i religijskim dogmama. Protestanske religije, pogotovo kalvinizam, imali su stroge sisteme kontrole pojedinca od strane crkve, te bi zbog prethodno navedenih teza bilo pogrešno misliti da su reformatori mogli da budu prožeti kapitalističkim duhom, samim tim njihova delatnost nije povezana sa svesnim procesima niti sa nekom težnjom ka dobiti. Nova religija je bila aktivističkog karaktera, i ona je isticala zahtev ostvarenja Božjeg carstva na zemlji. Bežeći od kvijetizma i “lažnog” monaškog asketizma, protestantizam je od svojih vernika tražio da svoju veru afirmišu preko rada i svojih dela, a osigurala se da će to biti ispunjeno nametanjem relativno stroge disciplne u svakodnevicu. Ukidanjem mogućnosti spasenja, ukidanjem razlike između svetovnog i monaškog života i proklamovanjem opšte dužnosti rada i asketskog odricanja, protestantizam oličuje svoje specifično mesto u genezi posebne etike - protestanske etike. Novo značenje rada, koje se provlači kroz religijski diskurs protestantizma, jeste da rad više nije u funkciji iskupljenja  za prvobitni greh već je sredstvo spasenja. Ovakva teza je direktna posledica Kalvinovog učenja o predestinaciji.

Prema ovom učenju, čovek je oruđe Boga u izvršenju njegove volje. (Đurić, 1964:116) Bog je stvorio ovaj svet kako bi uvećao svoju slavu, i njegova volja, kao volja Tvorca, mora svima biti opšta maksima. Međutim, Bogu se nikako ne može primaći, već mu se samo može služiti, a sudbina svakog čoveka je unpared određena. Jednima je udeljen večni život i blaženstvo, drugima večno mučenje i smrt. Božija milost se ne može adresirati sa jednog na drugog vernika, niti neko može da je “zaradi” svojim trudom, već svi moraju raditi. Kod koga se pokaže da je uspešan, i ko bude imao luksuzan svetovni život, vrata raja su za njega otvorena i njega čeka blaženstvo. Veber na ovom mestu utvrđuje sličnost kapitalističkog duha i protestanske etike. Ideja poziva dominira i u kapitalističkom duhu i u protestanskoj etici, i oba slučaja je racionalan i sistematski rad, uz odricanje od uživanja u proizvodima tog rada. I od kapitalista i od protestanata se zahtevaju slične vrline – vrednoća, poštenje i štedljivost.

Kao dokaz o uzročnoj vezi između ova dva pojma, Veber koristi veliki broj biliografskih podataka i konfesionalnu statistiku. U konfesionalnoj statistici mogu se pronaći korelacije između verske pripadnosti i položaja koji zauzimaju pojedinci u drštvenoj strukturi. Kapitalisti i industrijalci, klasa upravljača i onih koji poseduju preduzeća, su pretežno protestanski orjentisani, a takođe i u radničkoj klasi se primećuje da viši slojevi radničke klase imaju veliki broj protestanata u odnosu na nižu radničku klasu, mahom katoličku. Takodje protestanska preduzimljivost i humanističnost, se ogleda u broju maturanata koji završavaju stručne, tehničke i trgovinske škole protestanske veroispovesti mnogo više, a da je katolika više u gimnazijama. Kritičari Vebera, pa i sam Veber u svom delu “Protestanska etika i duh kapitalizma” naglašavaju da se ovakvi rezultati statistike mogu pravdati preko niza drugih činilaca - ekonomski razlozi, imućnost najviših slojeva kojima je odgovarala crkvena reformacija, stav katolika i protestanata ka obrazovanju.

Druga stavka jeste da kapitalistički duh nastaje odmah posle reformacionih pokreta, te Veber izvlači zaključak da je asketski protestantizam uzrok stvaranja kapitalsitičkog duha. Naravno i ova stavka je kritikovana, jer se već u Firenci i Veneciji u 15. veku može uočiti kapitalistički duh, i da je zapravo ono što se desilo u Engleskoj i Holandiji tokom industrijske revolucije, zapravo samo uslovljeno tehnološkim napredovanjem i ekonomskim dostignućima. Treće, Veber ističe da je protestanska etika, prilikom modernizacije, pretrpela dosta promena, i da je prvobitna, religiozna prinuda na rad i racionalno vođenje života postepeno ustupila mesto ovozemaljskom utilitarizmu. (Đurić, 1964:118) Nakon detaljnog ispitivanja teoloških spisa, Veber pokazuje da religiozni osnov ove ideje postepeno slabi; umesto shvatanja rada kao sredstva pomoću koga čovek može shvatiti vlastitu sudbinu, vremenom jača shvatanje da je sticanje materijalnih dobara “I Bogu ugodno” (Đurić, 1964:118), ukoliko se ono zaradi na pošten način. Umesto da nabraja okolnosti koje potkrepljuju tvrdnju da kapitalistički duh nastaje pod uticajem određenih elemenata protestanske etike, Veber kreće obrnutim putem. Veber se pita: zašto kapitalistički sistem ne nastaje nigde drugde nego baš na Zapadu i da li se ova geneza kapitalizma može dovesti u vezu sa tim da nijedna svetska religija nema takvu etiku kao što to ima asketski protestantizam.

Uporedna istorija kapitalizma
Veberova uporedno-istorijska proučavanja jesu delo koje je direktan naslednik knjige “Protestanska etika i duh kapitalizma”. U njima se temeljno razmatra privredna etika starih zemalja sa Istoka, i religija koje prate ta područija. Veber tu identifikuje konfučijanstvo i taoizam u Kini, hinduizam i budizam u Indiji, kao i stari judaizam. Da bi se razumela metodološka i teorijska važnost ovih komparativnih istorijskih proučavanja treba imati na umu Veberove reči: da je ovo delo posvećeno objašnjenju i razumevanju zapadnoevropskog kulturnog razvitka. Detaljnim ispitivanjem mnogih elemenata društvene strukture Kine i Indije u periodu stvaranja velikih religijskih sistema konfučijanstva i hinduizma, Veber utvrđuje da je opšta situacija u tim zemljama isto tako povoljna za stvaranje kapitalističke privrede kao i u zapadnoj Evropi u istom periodu, na pragu reformacije. Zašto se onda kapitalizam razvio u zapadnim zemljama?

Slični uslovi ovih zemalja zaista su bili samo slični i razlike između Kine i Indije, sa jedne strane i zapadne Evrope sa druge strane su postojale. Na primer, uKini je postojala gotovo neograničena sloboda u privrednom životu i saobraćaju i bogatstvo se poprilično cenilo, tehnika proizvodnje je bila na relativno visokom stupnju, a zemljom je vladao mir posle burnih unutrašnjih trzavica. Ove okolnosti deluju kao plodno za ovaploćenje kapitalizma. Međutim, Kina je imala i velikih poteškoća: problemi sa pravnim sistemom, nedostatak birokratije, i nerazvijena ekonomija samo su neki od problema. Na Zapadu su, na primer, postojale druge poteškoće koje su kočile napredak kapitalizma: feudalna zatvorenost, esnafska zatvorenost i postojanje monopola nad trgovinom. Slične je bilo i u Indiji, koja je u pogledu političke organizacije i razvijenosti trgovine i zanatstva bila slična Kini. Jedna od specifičnosti Indije jeste postojanje kasta. Međutim, pogrešno bi bilo pretpostaviti da se kapitalizam nije razvio u Indiji zbog kasti, jer su zapravo kaste produkt razvoja indijskog društva, i u doba pre kasti je postojala ista društvena pokretljivost kao i u zapadnoj Evropi.

Po Veberovom mišljenju, nenastajanje kapitalizma u Kini i Indiji se može objasniti uticajem religioznih činilaca, i to zato što velike religije Istoka nisu bile u stanju da razviju pozitivan odnos prema radu i ovozemaljskim stvarima u onom smislu u kojem je to učinio asketski protestantizam, u skladu sa kapitalističkim duhom.Protestanska etika odbacuje i eudemonizam i hedonizam i potvrđuje samo predan rad na uspostavljanju Božjeg carstva na zemlji, što omogućava njeno raskrštanje sa katoličanstvom i učvršćenjem tradicionalizma. Sa druge strane, konfučijanstvo i hinduizam doprinose učvršćenju tradicionalizma u privrednom i društvenom životu. Konfučijanstvo ne može baš tako strogo odrediti kao religija, jer ne poseduje metafizičku podlogu, niti se interesuje za onozemaljsko. To je jedno utilitarističko učenje koje propagira bogatstvo dug život i dobro ime kao najbitnije vrline, ali najbitnije učenje jeste učenje o pozitivnom stavu prema trenutnom poretku, u kome se vidi klica održivosti istog poretka u cilju njegove reprodukcije kroz generacije. Dakle, konfučijanstvo se usmeravalo ka racionalnom prilagođavanju svetu, a ne prema racionalnom gospodarenju, kako navodi Veber.

Sa druge strane hinduizam je panteistička religija, koja kaže da je dužnost svakog vernika da predano vrši položaj zadat prema kastinskom sistemu. Samo na taj način se čovek može inkarnirati u sledećem životu u boljem položaju, a krajnji ideal jeste spajanje sa bezličnim božanstvom. Da bi se to postiglo, mora se odustati od svih ovozemaljskih stvari. Ovakav kvijetistički stav nema zahtev za racionalnim preuređenjem sveta govori o tome da se ni ovde nije mogao razviti pozitivan stav prema sticanju.

Glavni oponent konfučijanstvu u Kini je bio taoizam. To je jedna mistička religija koja ima negativan stav prema ovozemaljskom svetu i društvenoj delatnosti, tako da ovaj pokret definitivno ne može imati bilo kakvu privrednu etiku.

U Indiji se pored hinduizma izrodio budizam. Budizam je bio antikastinski pokret koji se suprotstavljao svakoj racionalnoj privrednoj etici. Polazili su od shvatanja da je ovaj svet dolina plača, i da treba težiti da vernici stupaju u kontakt sa spoljnim svetom u što manjoj meri. Prema Veberu, orijentacija taoizma i budizma je čisto onozemaljska.

Pošto je razmotrio sve religijske okvire i dominantne životne dogme pripadnika ovih religija, Veber je mogao zaključiti samo jedno: da je upravo ta protestanska etika jedina religiozna etika koja u smisaonom pogledu odgovara kapitalističkom duhu i da je jedino ona mogla potpomognuti stvaranje modernog kapitalističkog društva, kao društveno-ekonomskog sistema.

Literatura

Đurić, M., (1964) “Sociologija Maxa Webera”, Matica Hrvatska, Zagreb.

Weber, M. , (1989) “Protestanska etika i duh kapitalizma”, "Veselin Masleša" Svjetlost, Sarajevo.