Privatizacija u Srbiji

Autorka: Aleksandra Korać

Uvodna reč o privatizaciji

Privatizacija predstavlja proces transfera imovine, odnosno kapitala iz javne (državne) u privatnu svojinu. U Zakonu o privatizaciji stoji da se ona zasniva na sledećim načelima: stvaranju uslova za razvoj privrede i socijalne stabilnosti; obezbeđenju javnosti; fleksibilnosti i formiranju prodajne cene prema tržišnim uslovima (Zakon o privatizaciji, 2001: 1). Uprkos svemu ovome, privatizacija u većini slučajeva služi kao paravan za razne pljačke i finansijske malverzacije.

Aktuelna privatizacija se odvija po četvrtom po redu modelu za proteklih deceniju i po (Okrugli sto, 2004: 9). Proces privatizacije u Srbiji je započeo donošenjem zakona o društvenom kapitalu 1989. godine. 1991. je donet Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine. 1997. je donet Zakon o svojinskoj transformaciji, što predstavlja taj treći model da bi, konačno, 2001. bio donet Zakon o privatizaciji koji je na snazi i danas.

 U knjizi „Privatizacija- dokle se stiglo i kuda dalje?“ u uvodnom delu stoji da se od procesa privatizacije očekuje da doprinese povećanju produktivnosti i konkurentnosti privrede, povećanju zaposlenosti i, u krajnjoj liniji, povećanju životnog standarda stanovništva kao krajnjeg cilja svih ekonomskih aktivnosti. U ovoj knjizi su navedeni govori učesnika Okruglog stola na temu privatizacije čiji će delovi biti kasnije navedeni u ovom tekstu.

 Osnovno polazište za raspravu o privatizaciji predstavlja premisa da je privatna svojina efikasnija od društvene i državne (Cvetković, 2004: 13). Iz dosadašnjeg iskustva se dolazi do zaključka, na osnovu brojnih kritika privatizacije, da ovaj stav nije toliko široko rasprostranjen kao što se na prvi pogled čini. Nasuprot ovim stavovima stoji činjenica da se može uspostaviti korelacija između privatizacije i ekonomskog rasta. Kada se govori o problemima vezanim za privatizaciju uglavnom se navodi da oni proizlaze iz smanjenja transparentnosti. Utvrđeno je da je transparentnost jedan od ključnih preduslova za poštenu i uspešnu privatizaciju (Nenadić, 2004: 11). Transparentnost u ovom slučaju predstavlja dostupnost informacija o tržištu.

2004. su se za naredni period planirala tri važna procesa (Cvetković, 2004: 15). Prvi je restruktuiranje 65 velikih sistema koji obuhvataju oko 500 pravnih lica koja su u veoma teškoj poziciji. Drugi je privatizacija državnog sektora. To je izuzetno važna oblast za koju još uvek ne postoje adekvatno izrađene strategije. Još uvek treba da se odluči koje segmente treba privatizovati a koje ne. Treći bitan proces je završetak privatizacije društvene svojine. Još uvek postoji i oko 1300 pravnih lica koja se uopšte ne nalaze u procesu privatizacije, jer je njihov status nerešen. To znači da ova pravna lica su ili u stečaju, ili su u statusu zadruga koje se kao takve ne mogu privatizovati, ili predstavljaju bivše radne jedinice čija je matica u drugim državama, koje su sada nezavisne, pa se kao takve ne mogu privatizovati zbog sukcesije i nerešenog odnosa. Treba pomenuti da postoji i određeni broj preduzeća čija je privatizacija obustavljena na zahtev resornih ministara koji su smatrali da su delatnosti tih preduzeća od državnog interesa i da ona moraju biti nacionalizovana a ne privatizovana.

Od 2002. privatizovano je ukupno 2288 preduzeća i ostvareni su prihodi od tri milijarde evra dok je ostalo da se privatizuje još 491 firma. 29% ovih privatizacija su bile neuspešne. Ipak u prvim mesecima 2013. Agencija za privatizaciju nije uspela da proda nijednu firmu. Bolji slučaj nije bio ni prethodne dve godine kad je privatizovano svega 7 firmi. Neki pravdaju smanjenje prodaje preduzeća ekonomskom krizom. Od kada je ona počela evidentno je drastično smanjeno interesovanje investitora. Ali tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević izjavio je da je u 11 slučajeva privatizacije pokrenuta istraga protiv 93 osumljičenih, među kojima su tri bivša ministra, direktor Agencije za privatizaciju, direktor Akcijskog fonda i još direktora. U ovim slučajevima se vide primeri raznih vrsta pljački kroz ove privatizacije u jednom slučaju čak i prodaju firme osobi sa Interpolove poternice. Ništa od ovoga naravno ne može ostaviti dobar utisak na javno mnjenje koje od tih privatizacija, uprkos obećanjima ranije aktuelne vlasti i bivšeg ministra finansija Mlađana Dinkića, nije dobilo ništa.

U nastavku ovog teksta razmotrićemo nalaze ISIFF03 istraživanja i nalaze anketa koji su navedeni u knjizi Slobodana Vukovića „Čemu privatizacija?“ iz 1996.

 

Istraživanja javnog mnjenja

Anketa ISIFF03 je sprovedena 2003. godine sa ciljem istraživanja stavova o privatizaciji. Taj period, prvu trećinu prve decenije XXI veka odlikuje sve jasnije ispoljavanje razornih posledica nasilnog nametanja neo-liberalne strategije globalne akumulacije transnacionalnog kapitala i potiskivanja svih oblika ne-kapitalističkih društvenih odnosa (Vratuša, 2004: 84). U to vreme se i povećava nejednakost u primanjima ljudi u svetu: na jednoj strani imamo ogromnu koncentraciju bogatstva i moći a na drugoj masovnu nezaposlenost, bolest i siromaštvo.

Ovakvo stanje u državi je posebno karakteristično za bivšu multi-etničku i multi-konfesionalnu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju. Dolazi i do polupravne i nelegalne privatizacije kroz potpisivanje štetnih ugovora i oterivanje firmi u stečaj, pri čemu se dešava direktna krađa državnih i društvenih dobara.

Anketa ISIFF03 je sprovedena u godini u kojoj je ubijen premijer Zoran Đinđić, u vreme vandrednog stanja u kome je zatvoreno 12000 ljudi od kojih je na kraju samo četrdesetak optuženo za neko krivično delo zato ne iznenađuje nalaz ankete da se „povećao procenat ispitanika i ispitanica koji smatraju da žive lošije nego pre 5. oktobra 2000. godine (33%)“ (Vratuša, 2004: 86).

Rezultati ove ankete su pokazali da su ispitanici sa višim (boljim) radnim mestom u većem procentu bili za privatizaciju. Oko 40% domaćica je bilo protiv privatizacije dok je malo više od 40% preduzetnika bilo za privatizaciju. Među preduzetnicima najveće zalaganje za privatizaciju je bilo među onima koji poseduju deonice u drugim firmama (Vratuša, 2004: 87).

„Nadprosečno izjašnjavanje u prilog privatizacije pripadnika ove potencionalno glavne regrutne osnove za upravljačke uloge u društvenoj podeli rada se može obrazložiti delom na osnovu njihovog očekivanja da će u okruženju dominantno privatnog oblika vlasničkih odnosa više biti vrednovana njihova stručna kompetentnost, a manje će biti insistiranja na zadovoljavanju osnovnih potreba sviju, što će im obezbediti viši standard života“ (Vratuša, 2004: 90).

Takođe se pokazalo i da se za privatizaciju više zalažu obrazovaniji ispitanici i ispitanice od onih manje obrazovanih. A što su stariji to se više zalažu protiv. Ipak su najveće pogoršanje u načinu života prijavili ispitanici između 45 i 59 godina (39%) (Vratuša, 2004: 92).

Istraživanje ISIFF03 je potvrdilo da postoji mala ali statistički značajna veza između pola i stava prema privatizaciji. „(...) ispitanice svih socio-profesionalnih kategorija se ređe (15% zalažu za potpunu privatizaciju i češće se protive privatizaciji (24%) od svojih muških kolega (24% i 19%)“ (Vratuša, 2004: 96).

U ovom upitniku su se odvojeno ispitivali stavovi prema privatizaciji i stavovi prema participaciji. Utvrđeno je da su „ispitanici koji su se opredelili za potpunu privatizaciju, najviše premašivali prosek u protivljenju participaciji (32%), i obratno“ (Vratuša, 2004: 100).

 „(...) ubedljiva većina ispitanih građana pristaje samo na oblike delimične privatizacije ili joj se odlučno protivi (57%), odnosno zalaže se barem za konsultovanje zaposlenih prilikom donošenja strateških odluka u firmama ili čak zahteva prava veta“ (Vratuša, 2004: 107).

Ankete, čiji su nalazi objavljeni u Vukovićevoj knjizi, su rađene desetak godina pre ISIFF03 (1990, 1993 i 1994). Da će društveni napredak uvek počivati na društenom vlasništvu najviše (73,9%) misle privatnici, dok se najmanje (47%) sa tom izjavom slažu politički funkcioneri. Ovde vidimo i veliko slaganje stručnjaka sa ovom izjavom (65%) što kasnije u ISIFF03 nije primetno jer im se razvija svest o većem cenjenju njihove stručnosti u privatnim preduzećima.

Negativnu ocenu dosadašnje privatizacije (tj. dotadašnje jer govorimo o stanju sa početka devedesetih) u manjoj ili većoj meri dele pristalice gotovo svih političkih stranaka (Vuković, 1996: 69). Smatraju je čistom pljačkom društvene imovine.

Kad se postavilo pitanje da li bi privatizacija bila izlazak iz društvene krize, većina (41,4%) je odgovorila da je privatizacija samo jedan od neophodnih uslova. Veliki broj ispitanika (27,6%) nije izrazio nikakvo mišljenje.

Kada se uporede nalazi ovih anketa sa nalazima ISIFF03 dolazi se do zaključka da se stav javnog mnjenja promenio u korist privatizacije iako je nejasno zašto s obzirom da ćemo u nastavku teksta videti negativne posledice privatizacije koje su navedene u naučnom radu Nade Novaković „Štrajkovi, sindikati i privatizacija u Srbiji“.

 

Negativne strane privatizacije u Srbiji

Donošenjem Zakona o radnim odnosima 1988. godine započela je praktično tranzicija u Jugoslaviji (Novaković, 2013: 31). U tom trenutku sindikat dobija novu ulogu da obavlja što predstavlja i kraj legitimiteta vlasti vladajuće klase u ime radničke klase. Usporena privatizacija je obavljena u vreme hiperinflacije i šokantnog raslojavanja i siromašenja stanovništva.

Novi okvir za ubrzanu privatizaciju u Srbiji predstavlja Zakon o privatizaciji iz 2001. Najvažnija karakteristika privatizacije je da je vremenski oročena i obavezna (Novaković, 2013: 36). Sa dolaskom privatizacije, dolaze i štrajkovi. Prvi veliki talas štrajkova nailazi sa ubrzanjem privatizacije 2003. i 2004. godine a drugi tokom 2009. i 2010. godine. Štrajkovi u preduzećima u kojima je privatizacija započeta su ređi nego u onim u kojima je izvršena. Jedan od razloga za to je što radnici nemaju uvid u pravo stanje u poslovanju a samim tim ni u njegove loše posledice. Privatizacija je od strane političke elite predstavljena kao važno sredstvo za ozdravljenje privrede, stvaranja novih produktivnih radnih mesta, konkurencije i pokretanja individualne inicijative. Vrlo retko su se pominjali gubitnici tranzicije, a kad je to i rečeno, dodavalo se da će na duži rok i oni doći do posla i boljeg kvaliteta života (Novaković, 2013: 40). Ali, kao što i danas vidimo, to se nije desilo. Radnici se samo nalaze u sve lošijim i lošijim radnim uslovima. 2010. godine je 44% građana izjavilo za privatizaciju da je „čista pljačka“ (Novaković, 2013: 40).

Istraživanje efekata privatizacije potvrdilo je da se sindikati marginalizuju, otpuštaju radnici u velikom broju, što dovodi do enormnog broja nezaposlenih,  i da se ne poštuju prava iz radnog odnosa. Sam proces privatizacije je najvažniji proces kojim se menjalo društvo u tranziciji. Njom je upravljala politička elita. Na taj način menjana je i socijalna struktura i postepeno je nastajalo kapitalističko društvo.

Utvrđeno je da je privatna svojina jedini zdrav temelj ekonomskog života zbog čega se pribeglo privatizaciji. Osamdesetih godina dvadesetog veka započet je svetski proces privatizacije, iniciran u Ujedinjenom Kraljevstvu od strane vlade Margaret Tačer. U Srbiji je proces privatizacije uglavnom iskorišćen za ostvarivanje ličnih interesa manjine na indirektnu ili direktnu štetu većine zbog čega i dalje ne postoji pozitivan stav prema privatizaciji od strane „običnog naroda“.

 

Literatura:

2001. Zakon o privatizaciji, Službeni glasnik, Beograd.

Vratuša, Vera (2004) "Stavovi prema privatizaciji u Srbiji krajem XX i početkom XXI veka", u Anđelka Milić (ur.), Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: svakodnevnica Srbije na početku trećeg milenijuma, Beograd: ISIFF, str. 71-109. 

Vuković, Slobodan. 1996. Čemu privatizacija?, Sociološko društvo Srbije- Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd.

Novaković, Nada. 2013. Štrajkovi, sindikati i privatizacija u Srbiji, Institut društvenih nauka, Beograd. 

Okrugli sto. 2004. Privatizacija- dokle se stiglo i kuda dalje. Transparentnost Srbija, Beograd.

http://sr.wikipedia.org/sr/Privatizacija