Autor: Milutin Raković
Uvod
Tema
ovog rada biće kritike teorije religije francuskog istaknutog sociologa Emila
Dirkema koji se, između ostalog, bavio i religijom u delu Elementarni oblici
religijskog života. Emil Dirkem je bio začetnik francuske sociološke škole i
imao je bitnu ulogu u akademskom institucionalizovanju sociologije u
Francuskoj. Pored religije bavio se i istraživanjima društvene podele rada,
sociološkog metoda i nekim oblicima patoloških pojava kao što je samoubistvo.
Možemo reći da je bio salonski istraživač, tačnije građu za svoja istraživanja,
iz kojih je kasnije gradio teorije, je uzimao iz statističkih podataka kao i od
drugih istraživača.
Na
početku ćemo izneti kratak prikaz same Dirkemove teorije, sa akcentom na one
delove koje ćemo kasnije obraditi kroz kritike. Zatim ćemo se fokusirati na te
kritike i na kraju ćemo uz objedinjene kritike dati zaključak.
Teorija
religije
Dirkem
je, kao što smo već spomenuli, svoju teoriju izneo u jednom od svojih
najznačajnijih dela Elementarni oblici religijskog života. On je želeo da
sačini opštu teoriju religije kao pojma, kao i samo poreklo i nastanak
religije. Bazirao se na australijska plemena zato što je smatrao da je to
primer najjednostavnijeg oblika društva i najjednostavnije religije što bi
omogućilo objašnjenje i najbolje sagledavanje samog pojma kao i nastanka
religije (Hamilton, 2003: 186-187).
Na
samom početku svoga dela Dirkem daje definiciju religije. Religiju je definisao
kao „čvrsto povezan sistem verovanja i običaja koji se odnose na svete, to jest
izdvojene i zabranjene stvari, naime sistem verovanja i običaja koji sve svoje
pristalice sjedinjuju u istu moralnu zajednicu zvanu crkva“ (Dirkem, 1982: 44).
Ta definicija se može svrstati i u definicije prema suštini, jer govori šta je
religija (Hamilton, 2003: 32), ali i u definicije prema funkciji, jer govori
koja je uloga, odnosno fnkcija religije (Hamilton, 2003: 40).
Iz
gore navedene definicije se vidi najznačajniji element religije za Dirkema –
ona se odnosi na svete stvari. Dirkem je zastupao stav da sva društva prave
razliku između svetog i profanog na osnovu koje posmatraju svet oko sebe i na
toj razlici se i religija zasniva (Haralambos, 2002: 432). Dakle, Dirkem
definiše svete stvari kao „izdvojene“ i „zabranjene“ što u njegovom delu odnosi
na društvo, dok se profane stvari odnose na lično, individualno (Pals, 1996:
116). Iz ovog možemo videti izdizanje i favorizovanje društvenog i kolektivnog
nasuprot pojedinačnom i individualnom.
Dalje
u svom delu Dirkem analizira i kritikuje prethodne teorije o nastanku religije,
animizam i naturizam. Ove dve, u to vreme već ustaljene teorije, bile su
neprihvatljive iz više razloga. Prvo, Dirkem kritikuje sam metod koji su
koristili autori ovih teorija. Naime, iz njegove perspektive, postulata da se
društvene činjenice, u koje on ubraja i religiju, posmatraju kao stvari, nije
bilo moguće da se teorija zasniva na pretpostavkama i zamišljanju kako bi prvi
ljudi mogli razmišljati (Pals, 1996: 101). Sa druge strane Dirkem kritikuje
stav autora ovih teorija da je religija iluzorna pojava, kao i da će vremenom
nestati. Dirkem uviđa da je religija i dalje prisutna u društvima i da je od
velikog značaja i samim tim shvata da su ove teorije pogrešne i stvara svoju
teoriju po kojoj je prvobitna religija totemizam (Hamilton, 2003: 186).
Da
bi došao do materijala koji je bio neophodan za svoju teoriju, Dirkem je
iskoristio istraživanja od drugih antropologa i etnografa, Spensera i Gilena.
Proučavajući građu došao je do zaključka da je australijski totemizam
najjednostavniji oblik religije i samim tim najpogodniji za analizu i
istraživanje. Izučavajući aboridžinska plemena u Australiji, tačnije pleme
Arnuta, Dirkem uviđa pravilnost da se totemizam vezuje za određenu društvenu
jedinicu – klan. Klan po Dirkemu u kolektivnom životu australijskih plemena
zauzima pretežno mesto i ima nekoliko bitnih crta. Prvenstveno pojedinci koji
ga čine smatraju da su povezani srodničkim vezama. Tu je zanimljivo zato što te
srodničke veze nisu krvne veze već se oni smatraju srodnicima zato što nose
isto ime. Samo ime klana se odnosi na određene materijalne stvari za koje klan
veruje da odražava posebne odnose tj. srodničke odnose. Ono čime se klan
kolektivno označava naziva se njegovim totemom. Svaki klan ima svoj totem i dva
različita klana ne mogu imaju isti totem. Predmeti koji služe kao totem
uglavnom pripadaju biljnom i životinjskom svetu, mada češće životinjskom. Pored
biljaka i životinja ređe se koriste i druga imena kao što su kiša, led, mesec,
vetar... U nekim klanovima kao totem mogu se koristiti neki predak ili grupa
predaka. Pored toga što totem predstavlja ime klana, on takođe predstavlja i
njegov amblem. Totem kao amblem predstavlja dokaz koji pojedinac poseduje čime
dokazuje da je član određenog klana.
Totemi
su često predstavljeni stilizovanim slikama koje se nazivaju čuringe i te slike
se smatraju svetim. Čuringa zapravo ima veću svetost od same životinje ili
biljke jer ona predstavlja simbol klana. Dakle ovde vidimo da sam totem ili
predstava totema predstavlja simbol klana odnosno društva, a u isto vreme i
simbol nečeg svetog kao što bi bila bezlična sila u totemizmu ili božanstvo. Iz
toga Dirkem zaključuje da „ako je, dakle, totem u isti mah simbol i boga i
društva, nije li to zato što bog i društvo čine jedno?“ (Dirkem, 1982: 206).
Poštujući totem, pripadnici klana poštuju i sam klan. Dirkem izjednačava
prirodu društva sa prirodom samih bogova. On navodi da su bogovi moćniji od
ljudi odnosno da ljudi zavise od njihove volje, a to isto svojstvo ima i
društvo. Dirkem naglašava da društveno
ima prevlast nad individualnim i da se ta prevlast zasniva na moralnom
autoritetu. „Religija za Dirkema nije, dakle, ništa drugo do kolektivna moć
društva nad pojedincem“ (Hamilton, 2003: 191).
Na
kraju bitno još pomenuti da Dirkem kao bitno obeležje religije navodi i
rituale, a ne samo verovanja. Ti rituali imaju integrativnu ulogu preko koje se
ostvaruje solidarnost i jedinstvo u društvu. Ta uloga se ispoljava u određeim
periodima kada se članovi društva okupljaju i obnavljaju osećanja i osećaj
zavisnosti od spoljne sile, odnosno društva (Hamilton, 2003: 191). To je
element funkcionalizma u Dirkemovoj teoriji religije.
Kritika
Dirkemove teorije
Najpre
ćemo se osvrnuti na Dirkemovu definiciju religije. Kao što smo već rekli Dirkem
religiju definiše kao sistem verovanja i običaja koji se odnose na svete stvari
i koje svoje vernike objedinjuje u moralnu zajednicu. Dirkem je ovom
definicijom hteo da izbegne pojam natprirodnih bića koji ne postoji u svim
religijama (na primer budizam) pa je predložio pojam svetog. Međutim tu nastaje
problem jer postoje društva koja ne prave razliku između svetog i svetovnog. Tu
možemo primetiti naznake evrocentrizma jer taj pojam svetog, isto kao i
natprirodnog, postoji samo kod istraživača, a ne i kod samih vernika koji su
predmet proučavanja. Dirkemu se takođe može zameriti to što nije na jasan način
utvrdio razliku između svetih i profanih stvari. Dirkem je svete stvari
definisao kao svete i zabranjene kao i one koje zahtevaju poštovanje. Međutim
sva tri kriterijuma nisu pouzdana jer postoje stvari koje nemaju status svetog,
a ujedno poseduju ta svojstva (Hamilton, 2003: 33-34). Što se tiče
funkcionalnog segmenta Dirkemove definicije, onog koji govori da religija
vernike sjedinjuje u jedinstvenu moralnu zajednicu, on podleže svim onim
kritikama koje se odnose na funkcionalističke definicije religije. Te
definicije su preširoke i mogu uključivati i neke druge verske sisteme i
ideologije koje ne bi spadale u ono što se inače smatra pod religijom
(Hamilton, 2003: 40).
Zatim
ćemo izneti kritike koje se odnose na celokupnu Dirkemovu teoriju religije. Po
nekim autorima se dele na tri vrste kritika: metodološke,
etnografsko-empirijske, teorijske (Hamilton, 2003: 194).
Problematika
Dirkemove metodologije je ta što se njegovo istraživanje i zaključci zasnivaju
na ograničenim podacima. Tačnije Dirkem na osnovu podataka o jednom konkretnom
primeru zasniva teoriju o celokupnoj religiji. Ono što mu uglavnom zameraju
jeste to što je trebalo da prouči veći broj različitih primera na kojima bi
zasnivao univerzalnost svoje teorije. U metodološke primedbe takođe spada i
Dirkemova tvrdnja da u društvu koje se nalazi na tehnološki niskom nivou, kakva
su društva Aboridžina u Australiji koja je on proučavao, postoji
najjednostavniji oblik religije odnosno za Dirkema totemizam. Takođe, Dirkemova
tvrdnja da je totemizam karakterističan za aboridžinska plemena se dovodi u
pitanje zato što postoje mnoga druga plemena u Australiji koja se po strukturi
kao i praksi mnogo razlikuju od Dirkemovih uobičajni primera.
Empirijsko-etnografske
kritike je sistematizovao Evans-Pričard. Prvenstveno, Dirkema krtikuju za
nepostojanje dokaza o tezi da je totemizam nastao na način koji smo ukratko
predstavili u prikazu analize njegove teorije, kao i da iz totemizma nastaju
sve ostale religije. Zatim, distinkcija između svetog i svetovnog koju Dirkem
prikazuje kao apsolutnu, ne postoji u svim verskim sistemima, što smo takođe
napomenuli. Dalje, detaljnije i sistematičnije proučavanje podatak o
australijskim domorocima, dovelo je do zaključka da klan nije najznačajnija
društvena grupa, već je to horda i pleme. Takođe, pokazalo se da totemizam u
Australiji nije tipičan, a da je totemizam plemena Arnuta, koje je bilo u
fokusu Dirkemovog istraživanja, nije tipično uopšte za Australiju. I na kraju,
poslednja kritika ovog tipa koju iznosi Evans-Pričard je ta da ne postoji uzajamna veza između totemizma i rodovske
organizacije (Hamilton, 2003: 195-196).
Prva
zamerka što se tiče teorijskog dela kritike se odnosi na Dirkemovo svođenje
religije i osećaja božanskog na društvo iz čega proizilazi da je religija
stvarna. Iako se mogu pronaći određene sličnosti između društvenog i
religijskog, Dirkemova tvrdnja da je religija samo simbolička predstava društva
je preterana i neprihvatljiva. Ključni problem, prema nekim autorima, u
Dirkemovoj teoriji je odnos pojedinaca sa društvom koji se dovodi u vezu sa
Dirkemovim shvatanjem moralnosti (Hamilton, 2003: 196). Naime Dirkem govori da
društvo svojim pripadnicima nameće određene norme, pravila ponašanja, zahteve
koje vrše pritisak na pojedinca i tera ga da se pridržava istih. Taj pritisak
je jači od pojedinačne volje pa je zato udružen sa osećajem poštovanja prema
društvu. Ispunjavajući sve ono što društvo od pojedinca zahteva stvara moralno
delanje jer su ti zahtevi u osnovi moralnosti (Hamilton, 2003: 190). U prilog
kritici ovog Dirkemovog shvatanja uzimaju se primeri koji pokazuju da društveni
pritisak može dovesti do delanja koje stoje u suprotnosti prema moralnom i
opšte prihvatljivom. U teorijske kritike spadaju i one koje se odnose na
funkcionalističko objašnjenje religije. Prema funkcionalistima religija ima
pozitivnu, integrativnu ulogu u društvu, dok kritike ističu dezintegracije koje
su nastale usled nesaglasnosti između različitih verskih grupacija.
Prema
nekim drugim autorima kritike Dirkemove teorije o religiji ističu tri glavna
problema: pretpostavke o prirodi religije, pouzdanost izvora o Australijskim
domorocima i Dirkemov redukcionizam (Pals, 1996: 115).
U
ovim kritikama prvi problem koji je primećen je to što je Dirkem na početku
svoje analize izjednačio sveto sa društvenim i od te pretpostavke je gradio
svoju teoriju pa nije ni čudo što je došao do zaključka koji je u skladu sa tom
pretpostavkom. Dakle, ako na početku se postavi jedna fundamentalna pravilnost
da je sveto jednako društveno, a religijsko po definiciji predstavlja domen
svetog, logički sledeći Dirkema zaključujemo da je religijsko poistovećeno sa
društvenim.
Takođe
se dovodi u pitanje Dirkemova interpretacija građe koju je koristio za svoju
teoriju. Njegov saradnik Gaston Ričard je potvrdio da je moguće iste podatke
protumačiti na način koji bi doveo do sasvim drugačijih zaključaka. Možemo
iskoristiti i zaključak Arnolda van Genepa koji je tvrdio da će Dirkemova
teorija biti obačena kroz deset godina (Pals, 1996: 117).
Što
se tiče trećeg problema, redukcionizma, glavna kritika je ta da se ne može
religija svesti na samo jednu i jedino društvenu funkciju. Ispravniji zaključak
bi bio da religija između ostalog može imati i tu funkciju koju joj Dirkem
pripisuje.
Zaključak
Dirkemovo
delo Elementarni oblici religijskog života je pored brojnih kritika uspelo da
ostane jedna od najsistematičnijih i originalnih analiza religije. Nakon
objavljivanja ove teorije imao je veliki uticaj na sociologe i antropologe
funkcionalističke perspektive.
Ovim
prikazom smo pokušali da predstavimo glavne elemente Dirkemove teorije kao i
njene kritike da bi upotpunili razumevanje jedne od značajnijih teorija
fenomena religije.
Literatura:
Dirkem,
Emil. 1982. Elementarni oblici religijskog života, Prosveta, Beograd.
Pals,
Danijel. 1996. Sedam teorija religije, Oxford University Press, Oxford.
Hamilton,
Malkom. 2003. Sociologija religije, CLIO, Beograd.
Haralambos,
Majkl, Holborn, Martin. 2002. Sociologija: teme i perspektive, Golden
marketing, Zagreb.