Autor: Milan Urošević
Nauka
kao poziv
Veber
polazi od konstatacije da ljudi kroz svoja iskustva usvajaju različite
vrednosti i različite poglede na svet. On ove sfere vrednosti naziva „bogovima“
i tvrdi da su ti bogovi u večnoj borbi između sebe. Pošto pojedinci usvajaju
vrednosti iz svog subjektivnog iskustva Veber smatra da se nauka ne može baviti
etičnošću i ispravnošću ličnih životnih ciljeva.
Da
bi bolje razumeli šta nauka kao poziv predstavlja Veber nastavlja kritikom
fakultetske omladine koja po njegovom mišljenju u profesoru traži vođu, i
dolaze na predavanja „...da bi čuli nešto više od samo analize i konstatacije
činjenica“ (Đurić 1987: 201). Studenti dolaze na predavanja da bi od profesora
dobili uputstva o vođenju života, ali profesor im to ne može dati, uloga
profeosra i uloga vođe ili proroka su dve različite stvari. Veber ovde
radikalno odvaja profesorku poziciju od pozicije nekoga ko bi bio omladinu savetovao
i orjentisao u različitim pogledima na svet; on tvrdi da ako se neki profesor
oseća pozvanim da bude vođa to treba da učini van profeosrske katedre napolju
na „tržištu života“ (Đurić 1987: 202). Ovde vidimo da Veber smatra da je mesto
profesora treba biti što je više moguće vrednostno neutralno, da se sfera nauke
i sfera privatnog života i političkog angažmana moraju odvojiti, naučnik se
mora truditi da ne služi nijednom „bogu“.
Ako
stvari tako stoje, šta onda zapravo nauka može da pruži što bi bilo korisno za
praktički i lični život? (Đurić 1987: 202). Pošto svako od nas zauzima neki
određeni vrednosni stav, on podrazumeva neki pogled na svet i neki životni
cilj, tu naučnik stupa na scenu. U skladu sa naučnim iskustvom i saznanjima
naučnik nam može ukazati na sredstva koja su potrebna da bi se taj cilj
ispunio. Veber takođe napominje da će ova sredstva nekada biti takva da ćemo mi
hteti da ih odbacimo, dužnost naučnika je da nas suoči sa izborom između cilja
kome težimo i sredstava koja su potrebna za njegovo ispunjenje. Naučnik nas
mora suočiti sa ovakvim izborom ali ne sme nas podsticati da izaberemo jednu
ili drugu stranu. Ovde dolazimo do granice nauke, ona je nam može ukazati na
posledice onoga što moramo učiniti ako želimo da dođemo do našeg cilja, ali ne
i pri odabiru samog cilja.
Iz
ovoga možemo zaključiti, kao što Veber kasnije ukazuje, da nauka pruža sredstva
koja se izvode iz određenih pogleda na svet. Prema Veberu naučnik vrši jednu
etičku dužnost jer otkriva pojedincu šta je ono što on stvarno želi i time
razvija osećaj odgovornosti, i što više izbegava nametanje sopstvenog stava to
se ova dužnost bolje obavlja (Đurić 1987: 204).
Ovakvo
Veberovo stanovište o ulozi nauke i dužnosti naučnika proizilaze iz njegovog prethodno
pomenutog shvatanja porekla ljudskog pogleda na svet i tvrdnje da postoji večna
borba između tih različitih pogleda. Na pitanja o tome kako treba urediti život
i kojim ciljevima treba težiti nauka ne može dati odgovor, prema Veberu na ova
pitanja odgovore mogu dati samo proroci, a njih više nema, usled opšte
racionalizacije društvenog života.
Politika
kao poziv
U
ovom razmatranju Veber polazi od razmatranja veze između politike i etike.
Veber smatra da ne možemo istu etiku primeniti na sve oblasti života, a to
uključuje i političko delovanje. Ovo prevashodno važi za politiku, jer se ona
služi moći a moć je takvo sredstvo koje uvek sa sobom povlači nasilje.
Prema
Veberu onaj ko se upušta u politiku zaključuje pakt sa „demonskim silama“
(Đurić 1987:215) i da bi svoj posao obavljao dobro mora biti svestan da ne
postoji nikakva apsolutna maksima kojom se može voditi nezavisno od situacije u
kojoj se nalazi. Pošto je nasilje najvažnije sredstvo politike postoji velika
napetost između sredstava i ciljeva politike i onoga ko se njome bavi.
Prema
Veberu svako etičko delovanje se rukovodi jednom od dveju bitno različitih i
nepomorljivo suprotstavljenih maksima (Đurić 1987: 2011): etikom čiste volje i
etikom odgovornosti. Prva podrazumeva apsolutno delovanje u skladu sa onim što
smatramo ispravnim u svakom trenutku bez obzira na posledice, druga maksima
podrazumeva proračunavanje posledica našeg delovanja. Onaj koji se vodi etikom
čiste volje je etički racionalista, zbog ne prihvatanja etičke iracionalnosti
sveta on nije pogodan za bavljenje politikom.
Upravo
ova etička iracionalnost je prema Veberu glavni problem, nijedan etički princip
ne može poreći činjenicu da iz nekih etički sumnjivih sredstava možemo postići
dobar cilj, ovo je suština politike i nasilja kao njenog najvažnijeg sredstva.
Osobenost svih etičkih problema politike uslovljava to što se u rukama ljudskih grupa
nalazi specifično sredstvo legitimnog nasilja. Svako ko paktira sa ovim
sredstvom radi postizanja bilo kakvih ciljeva – a to radi svaki političar –
izložen je specifičnim posledicama. (Đurić 1987: 2017). Ove posledice
podrazumevaju suočavanje sa etičkim paradoksima, i načinima na koji oni deluju
na pojedinca, onaj ko želi da se bavi politikom odgovoran je za to kako će
podneti ovaj pritisak.
Prema
njemu onaj ko je pozvan da se bavi politikom mora celim svojim bićem osećati
odgovornost za svoja dela i svoje ideale pratiti strastveno ali ujedno i
odmereno, balansirajući između dve prethodno pomenute maksime.
Jedino
onaj koji ima dovoljno snage da izdrži sve uspone i padove i koji može da ide
dalje čak i kada mu deluje da je svet previše prost da bi spoznao ono što on
želi da mu pruži e samo taj je pozvan da se bavi politikom (Đurić 1987: 221).
Literatura:
Đurić, Mihajlo (1987) Sociologija Maksa Vebera, Zagreb: Naprijed