Definicija religije

Autorka: Katarina Kecman

Uvod 

„ Religija je tako reći najdublje morsko dno, koje ostaje mirno i kada su na površini veliki talasi“. 

                                             -L. Vitgenštajn

Jedno od pitanja koje je uvek tinjalo u žiži ljudskog interesovanja jeste pitanje religije. A ako se upitamo šta li je razlog takvom interesovanju, nećemo biti iznenađeni odgovorom jer, na kraju krajeva, religija je ono što utiče na čoveka tako što mu pruža veru, određenu nadu u promenu, obećava moguće poboljšanje života, omogućava veru u više biće koje pomaže čoveku, pruža utehu ili objašnjenja prilikom suočavanja sa suštinskim pitanjima ljudske egzistencije. Ali šta je zapravo obuhvatio taj termin, na šta se sve to odnosi religija? Šta je ono što nju suštinski sačinjava? Kada se prvi put javila? Videćemo da čak i kada najtvrdokornijim vernicima postavimo ova pitanja, da se i oni moraju pomučiti nalazeći odgovore na njih, i uprkos čvrstoj uverenosti da su religiozni, neće moći da nam odgovore. Ova činjenica nam samo pokazuje koliko je pojam religije složen i težak za tumačenje i kategorisanje! 

Dakle, definisati pojam religije nipošto nije lak zadatak. Često se granice ovog pojma gube u magli neodređenosti, tako da možemo doći u opasnost da izvesnim religijskim pojavama pripišemo osobenosti religije. A ako nam se izgubi mogućnost definisanja,  nestaće i kriterijumi za razgraničenje religijskih od nereligijskih ideja, verovanja, ponašanja. Definicija je potrebna jer ona se pokazuje kao  linija razgraničenja, kao međa između religije i ostalih simboličkih sistema; ona određuje šta će u nju biti uključeno a šta isključeno. Pri samom činu definisanja pojma religije, neophodan prvi korak bi bio polazak od  stvarnosti, a zatim nužno je preći preko svih  predrasuda i osoboditi ljudski duh. Dirkem je ovom zadatku pristupio tako što je sistematično uporedio sve religije (kao i opšte oblike religioznosti), i izdvojio zakonitosti koje u njima vladaju, zakonitiosti koje su neodvojive od njih. „Za onoga ko u religiji vidi samo prirodnu manifestaciju ljudske delatnosti, sve religije su poučne, bez ikakvog izuzetka; jer sve, svaka na svoj način, izražavaju čoveka i mogu nam tako pomoći da bolje razumemo taj vid naše prirode“ (Dirkem, 1982: 24).

Religija kao verovanje u natprirodno, onostrano, transcendentno

Pojam koji je često uziman kao karakterističan za sve što je religijsko, jeste pojam natprirodnog. Za natprirodno obično uzimamo ono što je van granica objašnjivog sveta, sve što prevazilazi granice razuma i što što ne vlada u domenu racionalnog. Međutim, ako sledimo ovaj tok asocijacija i kroz njega pokušamo da oformimo definiciju religije, ispalo bi da se religija neminovano vezuje za elemente neobjašnjivog, iracionalnog, mističnog i čudesnog. To shvatanje moramo uzeti sa rezervom.  Ali ako već odlučimo da odredimo religiju kao nešto što je kategorički vezano za verovanje u natprirodno,  nailazimo na prepreku - kako ćemo onda razumeti neke religije koje uče da bog nije izvan ili iznad prirode, već sadržan u samoj prirodi? Tu se ostvaruje shvatanje da se Bog iskazuje kroz prirodne zakone kao unutrašnje načelo spoljašnje prirode, kao bezlični zakon svemira! Ova definicija je nesavršena, možemo slobodno reći netačna pošto nas navodi na pogrešno zaključivanje. Jer, ako neko određuje religiju kao verovanje u natprirodno, onda to znači da bilo koja religija, koja u sebi nema elemente natprirodnog nije religija.  A istorija, mitologija, filosofija, teologija ili bilo koja oblast proučavanja čovečanstva može nam potvrditi da to nipošto nije istina, jer često i drevne religije, a zatim budizam i taoizam, nemaju nikakve zamisli o natprirodnom, transcendentnom, onostranom. Konkretan primer je kineski taoizam. Tao u stvari i nije bog, nego bezlična kosmička moć. Tao je neko najopštije počelo, praizvor svih stvari, beskraj i bezimen, koji omogućava sve stvari. Samo mudrac zna šta je tao i zato ćuti. Onaj koji govori o tao zapravo ne zna šta je tao. Nekada davno Lao Ce je rekao: „ Tao je tajanstvena istina“. Onaj koj ćuti o tao taj zna šta je tao.

A onda imamo još jednu zanimljivost koja dodaje na složenosti kad je u pitanju pokušaj definisanja religije, a to je činjenica da je ideja natprirodnog uzeta u okviru današnjeg shvatanja, srazmerno drugačija shvatanju u okviru religijskog delovanja. Možemo se prisetiti da za antički um  Zevsova munja koja obara Feantontova kola nije nemogući prizor ili kakva mistifikacija elektriciteta, već bi takva slika bila pre prizor lepote i straha, prizor prožet zadivljenošću. Takav um se nije iznenađivao Atininom moći da preobrazi Arahnu Tkalju u pauka, ma koliko mi danas posmatrali takvu priču sa alegorijske strane. Što opet ne sprečava ni antički um da uzme u obzir alegoričnu potku priče, samo je ta priča ujedno i deo mogućeg, realnog sveta. A onda setimo se da se čudesno ozdravljenje nekog bolesnika nakon dodira svetitelja u srednjevekovnom svetu podrazumevalo kao sasvim moguće, da takav jedan događaj koji bi modernom umu izgledao posve čudesan, onda bio deo podrazumevane stvarnosti oblikovane religijskim shvatanjem. Da pojednostavim, to što mi zovemo čudom, je u ondašnjim okolnostima deo podrazumevane religijske istine, koja se manifestuje i potvrđuje kroz takav čudesan događaj. 

„ Uostalom, ideja natprirodnog, onakva kakvom je mi shvatamo, novijeg je datuma: ona, naime, pretpostavlja oprečnu ideju čija je negacija, a u ovoj nema ničeg prvobitnog. Da bi se za neke činjenice moglo reći da su natprirodne, trebalo je već osećati da postoji jedan prirodni poredak stvari, to jest da su pojave u univerzumu međusobno povezane u skladu s nužnim odnosima koji se nazivaju zakonima“ ( Dirkem, 1982: 26).

Religija kao verovanje u božanstvo

Još jedan pojam koji je često neodvojivo vezan za ideju religije jeste pojam božanstva. A. Revij tvrdi da je religija određenje ljudskog života svešću o vezi što sjedinjuje čovekov duh sa misterioznim duhom, kojem on priznaje da vlada svetom kao i njim samim, i sa kojim voli da se oseća sjedinjen. Međutim, ova ideja „višeg bića“ se može bolje odrediti ako je zamenimo pojmom „duhovnog bića“, pošto takav pojam bi obuhvatio i duše umrlih koje se poštuju, kao i na duhove svakog ranga i reda, a ne bi se odnosio samo na bogove u standardnom smislu te reči.  

Ako pokušamo da definišemo religiju isključivo kao verovanje u boga, nailazimo na zanimljivu situaciju. Jer kako ćemo onda pristupiti slučajevima religije u kojoj božanstvo nije dominantno za njenu ideologiju, ili ga čak i nema? Postoje i primeri za tu dilemu, i to su veoma stare i poznate religije, kao što su animizam, budizam, taoizam, konfučijanstvo, itd. 

E. Dirkem je imao pravo kada je tvrdio da religiju nadilazi ideja o bogovima ili duhovima, tako da se definicija religije ne može doneti zasnovana isključivo na njoj. On zamera i određenju božanstva kao svemogućeg, višeg ali i kao duhovnog bića. Njegovi argumenti počivaju na tome što na primer u religijama poput budizma i đainizma to više biće koje donosi istinu jeste čovek (Buda i Đina), i to čovek koji postaje prosvećen, savršen, ali koji to nije bio od samog početka svog postojanja. Dirkem ove dve religije doživljava kao izvesni vid ateizma (pošto obe religije ako i ne negiraju postojanje bogova, ne smatraju ih suštinskim važnim za čoveka). On je takođe posmatrao budizam i đainizam kao određeni evolutivni stupanj religijske dogme, stupanj izvesnog sazrevanja ljudskog duha i uma, stupanj na kojem se ogleda postepeno uzmicanje ideje o duhovnom biću i božanstvu. Prema tome, ukoliko definišemo religiju samo kao verovanje u boga dobićemo definiciju koja je preuska, jednostrana i bez vrednosti za razumevanje verskih tradicija koje ne znaju za boga. 

Takođe ako tako pristupimo određenju religije, mi sužavamo njeno značenje, ignorišemo njenu složenost, pošto smo onda iz definicije isključili ne samo religije bez boga, nego smo rekli i da je sama religija relativno skorašnja pojava, što ona svakako nije.

Religija kao verovanje u sveto i svetovno

Upoređujući sistematski religije, tražeći zakonitosti u njima, komparativno pristupajući njihovim specifičnostima, kao i zajedničkim odlikama, Dirkem je uočio  da sva poznata religijska verovanja (i složena i prosta) pokazuju isto zajedničko obeležje, a to je podelu sveta na sveto i profano. Uz to pojam „sveto“ obuhvata ne samo ono što je božansko biće ili duh, zapravo bilo koji predmet, simbol, pa čak i obred se može kategorisati kao svet. Svete stvari imaju svoju istoriju, vrline, moć i sistem odnosa u okviru kojih postoje i u okvru kojih se manifestuju. Obredna žrtva, recimo, ima funkciju povezivanja reda profanih i reda sakrilnih stvari.  On navodi primer budizma kao religije, koji umesto bogova prihvata svete stvari, tačnije četiri svete isitine i običaje koji iz njih slede. Međutim, postavlja se pitanje, po čemu se te svete stvari razlikuju od profanih? Prva asocijacija kojom bismo pokušali da rasvetlimo ovaj problem bi bila da postoji neka hijerarhijska podeljenost koja izdvaja sveto nad profanim (svetovnim). Međutim, ovakvo mišljenje lako je opovrgnuti ako se setimo da možemo naći i svete stvari čije postojanje nam ne uliva neko izuzetno poštovanje (npr. amajlija). Ovo se dakle smatra nepreciznim kriterijumom. Zato Dirkem zaključuje da je ono što razgraničava pojmove svetog i svetovnog njihova raznorodnost, i to apsolutna raznorodnost! On zapaža da kroz istoriju čovečanstva nije bilo većeg kontrasta od ova dva pojma, svetog i profanog, taj kontrast ne postoji samo kao misaoni entitet, već  je primenjen i u fizičkom svetu. 

Često se dakle svet profonog i područje svetog ne dodiruju, ali je moguć prelazak iz jednog sveta u drugi (obred inicijacije, mistički asketizam, religiozno samoubistvo). Ovaj kontrast se toliko ustalio da često se sreće ideja da je sveta stvar ona koju profani čovek ne sme dotaći, ili bar ne može proći nekažnjeno ako to učini (Dirkem ovde navodi primer jedne žene i muškarca koji su stupili na sveto tlo i zbog toga su bili pogubljeni). Međutim, ipak postoje tačke prelaza - jer ako bi se sveto u potpunosti odvojilo od profanog, izgubilo bi svrhu. Poenta je da sveto uvek čuva svoje obeležje i sve osobine koje ga izdvajaju od profanog. 

Magija i religija

Da bismo mogli da obuhvatimo potpunu i konačnu definiciju religije neophodno je pomenuti još sličnost i razlike koje se javljaju između magije i religije.  

Religija formira trajno jedinstvo društvene grupe. Zato svaka religija ima svoju crkvu, ili kako bismo pojasnili - mesto i organizaciju okupljanja i sistem jasno definisisanih obreda. Sveštenstvo je deo socijalnog sistema kojim se jasno definiše njihov položaj u odnosu na sveti, kao i u odnosu na profani univerzum. Ono što suštinski razlikuje magiju od religije po Dirkemu jeste činjenica da u magiji ne postoji crkva, tačnije svaki vrač (šaman, žrec, mag) radi za sebe, verujući u sopstvenu moć umesto u moć božanskog ili duhovnog bića. Mag obično dejstvuje sam, a sveštenik se obraća grupi vernika i Dirkem često poredi odnos maga i „klijenta“ sa odnosom lekara i pacjenta. 

„Vrač ima klijentelu, a ne crkvu, i vrlo je moguće da njegovi klijenti među sobom nemaju nikakvih odnosa, pa se i ne moraju poznavati; čak su i njihovi odnosi s vračem obično uzgredni i prolazni i veoma nalikuju odnosima bolesnika s njegovim lekarom” ( Dirkem, 1982: 42).

Svoje obrede vrač uglavnom vrši tajno, skriveno, a sveštenik javno u okviru crkve. Vrač živi udaljen od društva za razliku od sveštenika koji je deo zajednice. Iako i magija i religija  imaju sisteme verovanja i obreda, svrha magijskog rituala nije sajedinjenje sa božanstvenim bićem, već u tome da se utiče na neki događaj, pojavu u prirodi. Magijske delatnosti se uvek obavljaju s nekakvim konkretnim ciljem i svrhom u vidu, dok su religijska verovanja i prakse opštijeg karaktera. Može se reći da je svrha magije praktična. 

Zaključak

Kada se osvrnemo na prethodno navedena gledišta i pokušaje definisanja religije, sa sigurnošću možemo utvrditi samo jedno - a to je da se religija ne može objasniti uz pomoć samo jednog elementa koji je čini, pa bio to njen centralni element (npr. više biće ili obred, i sl.), niti da se na nju možemo osvrnuti sa jednog aspekta ili ugla gledišta. Dirkemova metoda komparativnog proučavanja i upoređivanja sličnosti - i još više razlika, koje se javljaju među različitim religijama, je doprinela da uvidimo svu složenost problema prilikom njenog definisanja, ali je i dala rezultate kad je reč o istom. Kritički i logički pristupivši analizi, Dirkemovi zaključci su izneli na svetlo dana svu višestrukost dejstva i međupovezanost elemenata koji čine religiju.

„Religija je čvrsto povezan sistem verovanja i običaja koji se odnose na svete, to jest izdvojene i zabranjene stvari, naime sistem verovanja i običaja koji sve svoje pristalice sjedinjuje u istu moralnu zajednicu zvanu crkva” (Dirkem, 1982: 44).

Literatura:

Dirkem, Emil. 1982. Elementarni oblici religijskog života, Prosveta, Beograd.

Sekundarna literatura:

Šušnjić, Đuro.1998. Religija, tom I, Čigoja štampa, Beograd.