Uvod
U delu „Sociološki metod“ Vojin Milić nam predstavlja vrlo značajna znanja o metodologiji, nauci, čije je poznavanje jedno od ključnih stvari ukoliko želimo da se bavimo ozbiljnijim istraživačkim radom i takođe između ostalog, govori i o osnovnim načelima tehnika za prikupljanje podataka radi formiranja iskustvene naučne građe. Konkretno, na samom početku knjige, razmatra polazne odredbe metodologije, njen odnos prema gnoseologiji i logici, kao i prema naučnoj teoriji, sa ciljem da nam približi razumevanje svake od ovih disciplina ponaosob i njihov međusobni odnos sa metodologijom.
Neka od glavnih pitanja na koja Milić u ovom delu knjige pokušava da odgovori, mogu glasiti: Šta je metodologija i čime se ona konkretno bavi? Koje perspektive su u metodologiji neprihvatljive? U čemu se ogleda razlika između metodologije i metoda primenjenog u određenom istraživanju? Na kojim područjima se dodiruju, a gde razlikuju metodologija, teorija saznanja i logika? Kakav je odnos metodologije i naučne teorije? „Proučavanje metodologije omogućuje šire i svestranije upoznavanje s naukom u njenoj delatnoj strani; drugim rečima, omogućuje da se vidi šta naučnici rade u svom laboratoriju, kabinetu ili na terenu, da se bolje upoznaju putevi i sredstva pomoću kojih naučnici dolaze do pojedinih saznanja i da se shvati logika koja povezuje u misaonu celinu najraznovrsnije postupke naučne delatnosti“ (Milić, 1996: 15).
Polazna odredba metodologije
Ukoliko za metodologiju kažemo da predstavlja granu logike, možda je najadekvatnije shvatiti je kao „primenjenu logiku“ u smislu, da ona saznanja koja dobijemo iz nastojanja da se na što moguće bolji i objektivniji način shvati veza između čoveka i stvarnosti, primenimo u samim istraživanja. Međutim, pre pojašnjenja veze koja postoji između ovih disciplina, bitno je istaći da je metodologija samo jedna, tj. da postoji samo opšta metodologija, koju različite nauke prilagođavaju svojim istraživačkim potrebama i karakteristikama. „I tada, kao metodologija jedne posebne nauke ona ostaje, pre svega, specijalna logička disciplina čiji je zadatak da proučava i razvija logičke okvire naučnog saznanja, ali i istraživačka sredstva i postupke koje određena nauka, ili grupa srodnih nauka, primenjuje u svojim istraživanjima i pomoću kojih nastoji da dođe do novih saznanja“ (Milić, 1996: 15-16). Da bi smo razumeli prethodnu konstataciju, najpre je potrebno odrediti pojam metoda. Možemo ga shvatiti kao određen način istraživanja, koji je neophodan i sastavni deo istraživačke delatnosti neke nauke. Osim istraživačko-operativnog on ima i konstitutivni značaj za neku nauku. Usled toga, vrlo je bitno da postoji opšta saglasnost o osnovnim karakteristikama i načelima metoda među naučnicima neke nauke. Ukoliko ona ne postoji, onda možemo reći da data nauka nije dovoljno napredovala u svom egzaktnom pogledu tj. nema jedinstven teorijski oblik niti saglasnost oko različitih teorijskih pitanja. „Metodologija, pak, kao logička disciplina koja proučava metod, razvija njegova logička načela, nastoji da sistematizuje i oceni istraživačko iskustvo jedne nauke, mnogo je samostalnija u odnosu prema osnovnoj istraživačkoj delatnosti određene nauke“ (Milić, 1996: 17-18). Metodološka raspravljanja je najkorisnije upotrebiti onda kada metod posebne nauke iz nekog razloga ne funkcioniše. Osim proučavanja sredstava i načina istraživanja, metodologija takođe nastoji da svoju analizu protegne i na naučni sistem tj. na način formiranja iskustvene naučne građe. Samim tim, njena primarna funkcija bi bila „logičko-epistemološka kritika čitave naučno-istraživačke prakse“ (Milić, 1996: 18). Na osnovu ovoga, možemo da uočimo postojanje tehničke komponente u metodologiji, koja opet, nije jedina.
Odnos metodologije prema teoriji saznanja i logici
Kao što je već rečeno da metodologija predstavlja granu logike, možemo zaključiti da ona ima logičku bazu na osnovu koje razvija svoja saznanja, ali kada smo već to utvrdili, postavlja se pitanje kakav je njen odnos prema teoriji saznanja ili gnoseologiji. Ono što u ovom pogledu metodologiju zanima jeste epistemologija, kao uži deo teorije saznanja ili drugim rečima, teorija o naučnom saznanju. Povezivanje ove tri discipline odvija se na dva polja:
1) postojanja ontoloških i gnoseoloških pretpostavki
2) ispitivanje kriterija istinitosti saznanja i razrade načela njihovog proveravanja (Milić, 1996: 21)
Međutim, osnovnom gnoseološkom pitanju „da li je saznanje uopšte moguće“ (Milić, 1996: 21) metodologija prilazi iz drugačije perspektive, gde ona zapravo objektivno saznanje prihvata kao postulat ili aksiom, tj. bez ulaženja u neko dublje gnoseološko ispitivanje, ali to nužno ne mora da znači da ne postoje različita shvatanja istih. Takođe, određene perspektive koje se pojavljuju u teoriji saznanja poput subjektivizma, gde je otežano bilo kakvo proveravanje tačnosti određenih hipoteza ili dobijenih rezultata, ili apsolutna skepsa, koja predstavlja sumnju u apsolutno saznanje u nauci, neprihvatljive su.
Ukoliko metodologiju ograničimo samo na logiku i razvijanje logičkih elemenata, zanemarićemo malopre pomenute tehničke elemente kojima se ona bavi, ali takođe ne smemo zanemariti i heuristički element koji nam pruža naučna teorija. „Svođenje uloge metodologije na logičko ispitivanje nauke i proveravanje naučnih stavova i teorije bilo je dosta rašireno među logičkim pozitivistima“ (Milić, 1996: 24).
Metodologija i naučna teorija
Kada se govori o naučnoj teoriji, to se uglavnom čini kroz njen odnos sa metodom istraživanja, gde postoji tendencija njihovog izjednačavanja, koja nije opravdana. Takođe, poistovećivanje metodologije i naučne teorije je još manje opravdano. Prvenstveno, u naučni metod spada:
1) misaone radnje za formiranje hipotetičke osnove
2) prikupljanje određenih aspekata koji govore o opravdanosti početne pretpostavke
3) uključivanje rezultata istraživanja u postojeći fond znanja nauke (Milić, 1996: 26).
Moramo imati u vidu da je nauka kao takva šira od samog naučnog metoda, gde pored njega spadaju još i različita uopštavanja, zakoni, teorije itd. Ukoliko sve ove elemente nauke uključimo u naučni metod, sama nauka će se po svemu sudeći svesti samo na pedagošku komponentu koja služi za obrazovanje budućih naučnika. „Naučna teorija je jedan od delova postojećeg fonda naučnog znanja, njegov bitan opšti deo. Ona je, nesumnjivo jedan od najsnažnijih izvora heurističkih ideja metoda“ (Milić, 1996: 27). Na osnovu postojanja ove heurističke komponente vrši se povezivanje naučnog metoda i naučne teorije, gde je ova komponenta samo jedan njen deo, ali je bitno poznavati razlike u funkciji koju vrše sa jedne strane naučni metod i sa druge naučna teorija.
Jedna od bitnih funkcija metodologije jeste proveravanje tačnosti naučne teorije, a to je nemoguće ukoliko ih poistovetimo ili drugim rečima, govorimo o njenoj zavisnosti od naučne teorije. Da bi proveravanje uopšte bilo mogućno, potrebno je da to metodologija čini sa stanovišta svoje opšte teorije, tj. da bude nezavisna od bilo koje druge posebne nauke. Druga bitna funkcija metodologije, a koja se opet tiče naučne teorije, jeste da ubrza proces integracije različitih naučnih shvatanja u nekoj nauci. Najvažnije sredstvo za postizanje ove integracije jeste ona oblast gde su metodologija i gnoseologija najbliže, a to je ispitivanje kriterija istinitosti saznanja i razrade načela njihovog proveravanja. U svakom slučaju, bitno je da nauka ne ostane skamenjena u vremenu, već da na osnovu postojećih proverenih naučnih saznanja teži ka novim, što je i zadatak heurističke komponente u metodologiji.
Zaključak
Milić u svojoj knjizi na vrlo iscrpan način odgovara na sva pitanja koja mogu biti implicitno postavljena, na taj način pružajući dosta informacija. Takođe, veoma pomaže u shvatanju osnovnih karakteristika metodologije. Ono što je najbitnije shvatiti, jeste da ona ne treba da bude zavisna ni od koje posebne naučne discipline, ali i to da treba imati u obzir da je sačinjena od tehničke, logičke i heurističke komponente. Samim tim, bilo kakvo svođenje metodologije na naučni metod, logiku ili naučnu teoriju je neopravdano iz razloga što naglašavamo ulogu jedne, a zanemarujemo ulogu drugih komponenata.
Literatura:
Metodologija i naučna teorija - Milić, V. 1996. Sociološki metod, Beograd: ZUNS, str. 15-28