Autorka: Ljiljana Radić
Uvod
Knjiga koja je tema ovog rada i koja će biti predstavljena je čuveni dokument koji je obeležio ceo jedan istorijski period i koji je uzrokovao čitav niz promena u drušvu i ostavio neizbrisiv trag u istoriji čovečanstva.
„Manifest Komunističke partije“ napisala su dva čuvena borca za prava radničke klase, Karl Marks i Fridrih Engels 1848. godine u Londonu. Nastao je po nalogu tajnog međunarodnog radničkog udruženja „Saveza komunista“, koji su predložili da se sastavi program partije, na kongresu u Londonu, u novembru 1847. Prvo izdanje bilo je na nemačkom, a zatim je manifest, s obzirom na popularnost koju je doživeo, preveden i na ostale svetske jezike. Marks i Engels upozoravaju da će praktična primena ovih načela, kako to objašnjava sam manifest, zavisiti svuda i u svako doba od istorijski datih okolnosti (Marks i Engels, 1945:9).
Reč ,,komunizam“ potiče od latinske reči „communis“ što znači „zajednički“. Pod tim pojmom se podrazumeva društveno-ekonomska formacija koja će smeniti kapitalizam. Prema Marksovom mišljenju, postoje 2 vrste komunizma: socijalizam ili niža faza i komunističko društvo ili viša faza (Ekonomski leksikon, 1975:587).
Naziv ovog manifesta nije socijalistički iz razloga, kako nam objašnjava Engels u predgovoru iz 1888, zato što su se pod socijalistima podrazumevale pristalice raznih utopističkih sistema kao što su npr. furijeristi u Francuskoj, koje su počele da propadaju i koje su postale proste sekte kojima je bio izvesan kraj. U to vreme 1847. socijalizam je bio pokret srednjeg staleža, a komunizam radničke klase. (Marks i Engels, 1945:14-15).
U istoriji Manifesta ogleda se u velikoj meri i istorija modernog radničkog pokreta. On je opšti program koji priznaju milioni radnika od Sibira do Kalifornije (Marks i Engels, 1945:20).
Posle uvodnog dela prelazimo na analizu „Manifesta“.
Uvodni deo Manifesta
Početna strana manifesta počinje najpoznatijim citatom:
„Jedan bauk kruži Evropom - bauk komunizma. Sve sile Stare Evrope ujedilile su se u svetu hajku protiv tog bauka, papa i car, Meternih i Gizo, francuski radikali i nemački policajci.(...) Uveliko je vreme da pred celim svetom otvoreno izlože svoja shvatanja, svoje težnje, te da pripovetka o bauku komunizma protivstave manifest same partije“ (Marks i Engels, 1945:30).
Ovo citat se u novijoj istoriji često navodi. Često je korišćen tokom Hladnog rata kada je „bauk“ predstavljao komunizam SSSR-a. Komunizam je „bauk“ svim onim kapitalistima koji poseduju ogromna sredstva za proizvodnju, preko kojih eksploatišu radničku klasu i prisvajaju njene plodove rada. U slučaju da dođe do velike revolucije radničke klase, oni će izgubiti svo svoje botastvo i moć, zbog toga je komunizam „bauk“.
Komunistički pogled na buržuje i proletere
„Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi“ (Marks i Engels, 1945:31).
Marks je verovao da se zapadno društvo razvijalo kroz četiri glavne epohe:
1. primitivni komunizam,
2. antičkodruštvo,
3. feudalno društvo,
4. kapitalističko društvo (Haralambos, 2002:33).
Primitivni komunizam postojao je predistorijskim društvima i jedini je primer besklasnog drušva. Nakon toga sva su društva podeljena u dve glavne klase: robovlasnike i robove u antičkom društvu, feudalce i kmetove u feudalnom društvu te kapitaliste i najamne radnike u kapitalističkom društvu (Haralambos, 2002:33).
Moderno građansko društvo se odlikuje sve većom podelom na dva neprijateljska tabora, na dve velike klase koje stoje neposredno jedna prema drugoj: buržoazija i proleterijat (Marks i Engels, 1945:32). Pod buržoazijom se podrazumeva klasa modernih kapitalista koji su vlasnici sredstava za proizvodnju i iskorišćavaju najamni rad, a pod proleterijatom klasa modernih najamnih radnika koji su pošto ne poseduju sredstva za proizvodnju, prinuđeni da prodaju svoju radnu snagu da bi mogli živeti (Marks i Engels, 1945:31).
„Proleterski pokret je samostalni pokret ogromne većine u interesu ogromne većine (Marks i Engels, 1945:43).
Marks i Engels zatim objašnjavaju kako je buržoazija postala vladajuća klasa. Dolazak buržoazije na vlast omogućen je industrijskim razvojem i raznim istorijskim događajima, to možemo videti u sledećem citatu:
„Otkriće Amerike, otkriće morskog puta oko Afrike stvorili su rastućoj buržoaziji nov teren. (...) Krupna industrija stvorila je svetsko tržište koje je bilo pripremljeno otkrićem Amerike. Svetsko tržište neizmerno je razvilo trgovinu, brodarstvo, kopneni saobraćaj. (...) U istoj meri u kojoj se širila industrija, (...) u istoj meri se razvijala buržoazija, uvećavala svoje kapitale i potiskivala u pozadinu sve klase koje je zaveštao Srednji vek (Marks i Engels, 1945: 32-33).
„Gde god je došla na vlast, buržoazija je razorila sve feudalne, patrijarhalne i idilične odnose. Ona je nemilosrdno pocepala šarolike izukrštane feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog prirodnog pretpostavljenog, i nije ostavila između čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezosećajnog „plaćanja u gotovu“ (Marks i Engel, 1945:34).
Iz ovog citata možemo videti da je buržoazija stvorila takav sistem koji je zasnovan samo na novcu. Gube se tradicionalne i duhovne vrednosti, sve što postoji pretvara se u novac. Kao u crtanom filmu, zenice u ljudskim očima su postale novac i cifre. Buržoazija je stvorila takav materijalno-novčani sistem kojim je omogućila manipulaciju i kontrolu širokih masa. Ljudi da bi imali novac i preživeli, moraju da rade za kapitalistu, drugi izbor im je samo smrt.
Međutim, bez obzira na to što rade, radnici ostaju siromašni i bedni, dok su oni koji ne rade, bogati i poseduju čak i previše. Tada je među seoskim radnicima nastala izreka: „Da je život stvar što se novcem može kupiti, bogataš bi živeo, a siromah bi mogao umreti“ (Hobsbaum, 1987:180).
Sve ovo ukazuje na to koliko vladajuća iskorišćava radničku klasu. Međutim ništa nije večno, tako da će i buržoaziji jednom doći kraj.
„Oružjem kojim je buržoazija srušila feudalizam, okreće se sada protiv same buržoazije. Ali buržoazija nije samo iskovala oružje koje joj donosi smrt, ona je stvorila i ljude koji će to oružje nositi – moderne radnike, proletere“ (Marks i Engels, 1945: 38).
Prema Haralambosu, faktori koji će usloviti propast buržoazije su:
1) Sve veća upotreba mašina, što će dovesti do poništavanja razlika unutar rada. To će dovesti do stvaranja homogene radničke klase.
2) Razlike u bogastvu između buržoazije i proleterijata postaće sve veće. Radnici će biti sve siromašniji u odnosu na buržoaziju, ovaj proces je poznat kao pauperizacija.
3) Konkurencija će potisnuti pripadnike srednje klase u redove proleterijata. Na taj način će kompanije postajati sve bogatije, a kapital će se koncentrisati u sve manje ruku (Haralambos, 2002:36).
Propast buržoazije i pobeda proleterijata podjednako je neizbežna (Marks i Engels, 1945:44).
Marks i Engels o proleterima i komunistima
U drugom poglavlju „Manifesta“, Marks i Engels pišu o odnosu proletera komunista, kao i o optužbama buržoazije protiv komunizma, gde oni iznose argumente u svoju odbranu.
„Komunisti se razlikuju od ostalih proletereskih partija samo time što s jedne strane oni u različitim nacionalnim borbama proletera ističu i ostvaruju zajedničke, od nacionalnosti nezavisne interese celokupnog proleterijata, a sa druge strane time što oni na različitim stupnjevima razvitka, kroz koje prolazi borba između proleterijata i buržoazije, stalno zastupaju interese celokupnog pokreta“ (Marks i Engels, 1945:45).
Najbliži cilj komunista je: formiranje proleterijata u klasu, rušenje buržoaske vladavine, osvajanje političke vlasti od strane proleterijata (Marks i Engels, 1945:45).
S obzirom da im buržuji stalno nameću kritiku kako oni, komunisti, žele da ukinu privatnu svojinu, a oni im na to kažu:
"Nama komunistima se prebacivalo da hoćemo da ukinemo lično stečenu, radom dobijenu svojinu, svojinu koja predstavlja osnovu svake lične slobode, delatnosti i samostalnosti. Ono što čini odliku komunizma nije ukidanje svojine uopšte, već ukidanje buržoaske svojine“ (Marks i Engels, 1945:46).
U nastavku imamo deo o nagomilanom radu, gde upoređuju buržoasko i komunističko društvo. U komunističkom društvu nagomilani rad samo je sredstvo obogaćivanja, unapređivanja životnog procesa radnika, dok je u buržoaskom društvu nagomilani rad sredstvo koje omogućava samo uvećanje kapitala buržoaskog društva (Marks i Engels, 1945:48).
Takođe im buržoazija prigovara da će ukidanjem privatne svojine, prestati svaka delatnost i nastupiti opšte lenstvovanje, međutim oni im na to odgovaraju:
„Buržoasko društvo bi već odavno moralo propasti od lenjosti, jer oni koji u njemu rade ne stiču ništa, a oni koji u njemu stiču, ne rade“ (Marks i Engels, 1945:48).
Zatim sledećim argumentom odbacuju optužbe o svojim shvatanjima o porodici i deci.
„Buržoaske fraze o porodici i vaspitanju, o prisnom odnosu roditelja i dece postaju utoliko odvratnije, što se više za proletere usled krupne industrije cepaju sve porodične veze, a deca pretvaraju u običnu trgovačku robu i oruđe rada“ (Marks i Engels, 1945:50).
Komunisti u nastavku ističu da su i žene postale sredstva za proizvodnju, a takođe one su predmet zadovoljstva buržuja putem prostitucije. Buržuji ih kritikuju zato što žele da stvore zvaničnu komunističku zajednicu žena, a oni ističu da oni neće morati da uvode zajednicu, jer je zajednica gotovo uvek postojala (Marks i Engels, 1945:50).
Da bi se uništilo buržoasko društvo potrebno je preduzeti određene mere.Prvi korak koji bi radnička klasa trebalo da preduzme u revoluciji je podizanje proleterijata u vladajuću klasu, osvajanjem demokratije. Zatim će se preduzeti određene mere, te mere će biti različite u različitim društvima. U najnaprednijim drušvima se mogu preduzeti sledeće mere za uspostavljanje komunizma: ekskproprijacija zemljišne svojine, uvođenje velikih poreza na dobit, konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika, centralizacija saobraćaja, umnožavanje nacionalnih fabrika, ukidanje prava nasleđa, javno i besplatno vaspitavanje sve dece, centralizacija nacionalne banke, ujedinjavanje zemljoradnje i industrije i jednaka obaveza rada za sve (Marks i Engels, 1945:53).
Kada dođe do uspostavljanja komunizma vlasništvo proizvodnih sredstava će biti kolektivno, a ne individualno, dok će članovi društva deliti bogastvo koje proizvodi njihov rad. To će usloviti pojavu bezklasnog društva. Jedna društvena skupina više neće iskorišćavati i tlačiti drugu. To će stvoriti materijalnu bazu bez sukoba. Budući da je istorija, istorija klasnih borbi, to znači da će se ona sada završiti. Komunističko društvo s obzirom da neće imati nikakvih sukoba interesa, neće se više menjati (Haralambos, 2002: 12,35).
Marksovo i Engelsovo mišljenje o socijalističkoj i komunističkoj literaturi
U nastavku manifesta, stižemo do 3 dela, koji se tiče kao što nam i sam naslov kaže do socijalističke i komunističke literature. Ovaj deo podeljen je na više delova, i to na: reakcionarni socijalizam, konzervativni ili buržoaski socijalizam i kritičko-utopistički socijalizam i komunizam.
Reakcionarni socijalizam je posebno podeljen na: feudalistički socijalizam, malograđanski socijalizam i nemački ili „istinski“ socijalizam.
Feudalistički socijalizam je nastao na taj način što su francuska i engleska aristokratija bile pozvane da pišu pamflete protiv modernog buržoaskog društva. Da bi izazvale simpatije i formulisali optužnicu protiv buržoazije, morali su se osloniti na radničku klasu i formulisati interese u njihovu korist (Marks i Engels, 1945:55). To možemo videti iz sledećeg citata: „Oni su lepršali proleterskom prosjačkom torbom kao barjakom, da bi iza sebe okupili narod. Ali kad god je narod pošao sa njima, video je na njihovim zadnjicama stare feudalne grbove i razbežao bi se uz glasni smeh bez respekta“ (Marks i Engels, 1945:56).
Malograđanski socijalizam se pojavljuje u zemljama koje su industrijski i trgovački manje razvijene, u kojima se buržoazija tek uzdiže. U takvim uslovima se razvija jedno novo malograđanstvo, koje lebdi između proleterijata i buržoazije. Ovaj sloj će sa razvojem krupne indrustrije potpuno nestati jer će njegovi članovi postati deo proleterijata. On je stvoren u Francuskoj kada su pisci kritikujući buržoaziju stali na stranu radnika sa stanovišta malograđanstva. Njihov predstavnik je bio Sismondi (Marks i Engels, 1945:57). Ovaj socijalizam je reakcionaran i utopistički u isto vreme, i to nam pokazuje sledeći citat: „Esnafstvo u industriji i patijarhalna privreda na selu, to njegova poslednja reč“ (Marks i Engels, 1945:58).
Nemački ili „istinski“ socijalizam je nastao pod uticajem francuske literature. Nemački filozofi i ostali intelektualci su ovu literaturu oberučke prihvatili, ali oni nisu računali na to da je ta literatura nastala pod drugačijim prilikama od onih koje vladaju u Nemačkoj. Rad nemačkih pisaca sastojao se u tome da prisvoje francuske ideje sa svog filozofskog stanovišta. Ovaj socijalizam je zastupao, s jedne strane ciljeve nemačke vlade i interese malograđanskog stanovništva (Marks i Engels, 1945: 58-61).
Konzervatvni ili buržoaski socijalizam je podeljen na dva dela. Jedan deo želi da suzbije socijalnu bedu kako osigurao opstanak buržoaskog društva. Oni žele životne uslove modernog društva bez borbi i opasnosti koje iz njih proizilaze. Oni žele buržoaziju bez proleterijata. Drugi deo se trudi da radničkoj klasi pokaže da revolucijom ne možemo ništa postići, nego samo promenom materijalnih i ekonomskih prilika. Oni žele da pokažu da su u buržuji u interesu radničke klase (Marks i Engels, 1945:62).
„Slobodna trgoivina! U interesu radničke klase. Zaštitne carine! U interesu radničke klase. Ćelijski kazamati! U interesu radničke klase, to je poslednje, jedino ozbiljnog mišljenja reč buržoaskog socijalizma“ (Marks i Engels, 1945:62).
Kritičko-utopistički socijalizam i komunizam zastupa interese radničke klase kao klase koja najviše pati. Po mišljenju, Marksa i Engelsa ovaj sistem je najbolji mogući plan najboljeg mogućeg društva. Međutim oni svoj cilj žele da postignu mirnim putem. Vremenom padaju u kategoriju reakcionarnih ili konzeravativnih socijalista (Marks i Engels 1945:65).
Saradnja komunista sa raznim opozicionim strankama čiji su interesi usmereni protiv buržoazije
Komunisti sarađuju u Engleskoj sa čartistima i sa američkim reformistima u Severnoj Americi. U Francuskoj podržavaju socijalističko-demokratsku stranku protiv radikalne i konzervativne buržoazije. U Švajcarskoj podupiru radikale. (Marks i Engels, 1945:66).
Što se tiče Poljske tu pomažu stranku koja agrarnu revoluciju smatra uslovom za nacionalno oslobođenje. U Nemačkoj se zajedno sa buržoazijom bore protiv apsolutne monarhije. Ali takođe pokušavaju da ukažu na neprijateljske suprotnosti kod buržoazije. Na nju obraćaju najviše pažnje. Osim ovih nabrojanih zemalja, komunisti svuda pomažu svaki revolucionarni pokret protiv vladajućeg i političkog sistema (Marks i Engels, 1945:67).
Iz svega navedenog u „Manifestu“, za kraj komunisti radničkoj klasi poručuju: „Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri nemaju šta da izgube sem svojih okova. A dobiće čitav svet! Proleteri svih zemalja ujedinite se!“ (Marks i Engels, 1945:67).
Zaključak
Ovaj dokument napisan je davne 1848. godine, ali mnoga načela još uvek mogu da se primene. S obzirom da je od tada prošlo 155 godina, kapitalizam je još više uznapredovao i dobio svoju novu dimenziju u obliku transnacionalnih korporacija, to je uslovilo da radnička klasa još više bude pauperizovana i nezadovoljnija.
Klasne nejednakosti postaju sve očiglednije. Na jednoj strani imamo veoma bogate, koji imaju moć, a s druge strane siromašne, koji su prepušteni na milost i nemilost kapitalizma.
Kao što je pisao Marks, kapitalizam je vrlo nestabilan sistem koga odlikuju povremene ekonomske krize. Poslednja u nizu desila se 2008. godine padom njujorške berze, to je uslovilo rast nezaposlenosti i pad privrednog razvoja čak i u najrazvijenijim zemljama.
Kriza je dovela do porasta klasne svesti među stanovnicima razvijenih zemalja, tako da je za ovih 5 godina došlo do pojave masovnih protesta u svim delovima planete. Prvo je počelo „Arapskim prolećem“ u decembru 2010. da bi se zatim prebacilo u Ameriku gde je u septembru 2011. nastao pokret „Okupirajmo Wall Street“, koji svakodnevno sprema anti-kapitalističke akcije.
S obzirom da „Arapsko proleće“ još uvek traje, a akcije „Okupirajmo Wall Street“ se stalno dešavaju i planiraju, čini se da je kapitalizmu počelo odbrojavanje.
Literatura
Marks, K. i Engels, F. (1945). Komunistički manifest, Beograd: Kultura.
Haralambos, M. i Holborn, M. (2002). Sociologija. Zagreb: Golden marketing.
Ekonomija(1975). Srdić, M., Đ. Miljković(ur.), Ekonomski leksikon, Beograd: Savremena administracija.
Hobsbaum, E. (1987). Doba revolucije, Zagreb: Stvarnost.