Autorka: Tamara Zavođa
Uvod
U ovom radu ću
pokšati da opišem i analiziram koncept mane, mane u religijskom smislu, ali
takođe i kao pojavu u savremenim kompjuterskim igrama. Zaintrigiralo me je to
kako jedan tako stari i sveti koncept može biti primenjen u nečemu što je tako
svakodnevno i savremeno, i kako naizgled nepovezane stvari dele jednu vezu? Ono
što ih stvara i ono što ih definiše – mana. Kako bih uspela da izvedem
zaključak, ili možda čak i neku vezu između ova dva značenja istog pojma,
moraću prvo da definišem manu kao Okeanijski koncept i okvire njene upotrebe.
Zatim, da definišem, ili tačnije, odredim značenje mane u igrama i kako se ona
primenjuje, odnosno za šta konkretno služi i kako se koristi.
Manu kao
Okeanijski koncept je jako teško definisati, autori se već decenijama trude da
postignu dogovor i pronađu jedinstvenu definiciju mane. Izraz mana je pri put
upotrebljen od strane V. Vilijemsa 1814. godine. On ju je definisao kao moć ili
uticaj. Svoju popularizaciju je doživela putem Maksa Milera, koji
je držao niz predavanja 1878. godine, na kojima je citirao Kodringtona. Miler
je manu definisao kao nematerijalnu silu koja može biti korišćena za dobro i
zlo, i koja može zaposeti živa bića. Mana kao takva je mogla slobodno da
cirkuliše i nije pripadala nijednom posebnom obliku (Bošković 2010, 48).
Za manu se može reći da i danas realno postoji jer - ,,ona danas u
Malenaziji označava efektivnu moć koju poseduju ljudska bića, ali i određeni
objekti, i koja ljudima omogućava da budu dobri ratnici, dobri lovci ili dobri
ljubavnici“ (Bošković 2010, 49).
Danas je ljudima pojam mane vrlo dobro poznat, i svako sa sigurnošću može
reći da ona zaista postoji. Međutim, malo je verovatno da oni misle na manu u
Okenijskom smislu. Ako ne misle na to, na šta ljudi pomisle kada čuju reč mana?
Današnje kompjuterske igre bi bilo teško zamisliti bez moćnog koncepta mane.
Bez nje se ne može, zbog nje se sati i sati provode ispred ekrana, smišljajući
sve moguće načine za čuvanje ove dragocene plave tečnosti. Mana je, u ovom
smislu, tečnost koja dozvoljava herojima da bacaju magije, svaka magija skida
određenu količinu mane, pa je zato jako važno da se sa njom pažljivo raspolaže.
Definisanje mane u svetom kontekstu
Kodrington je manu definisao kao:
,, moć ili
nematerijalni uticaj koji je na određeni način natprirodan; ali se manifestuje
i kao fizička sila, ili kao nekakva moć ili uticaj koji čovek ima. Mana nije
fiksirana u jednoj jedinoj stvari, već je poseduju duhovi, koji dušu drže
odvojenom od njihovg tela, a duhovi mogu i da komuniciraju sa njom, u suštini
ona pripada ličnostima koje je proizvode, bilo pomoći kamena, vode ili kosti.“[1]
Iz ove definicijie vidimo da je mana slobodna, ali i da ona kontroliše
ljude koji je proizvode. Duhovi koji imaju moć nad manom, putem nje, kontrolišu
ljude i objekte. Ona se predstavlja kao nematerijalna stvar, ali se i navodi da
može uzeti fiziko obeležje. To se vidi i u sledećem navodu:
,,A strangly shaped stone could have much mana, and
if you buried it in your garden, your plant would grow better.“[2]
Uzimajući u
obzir ovaj iskaz mana se može posmatrati kao dobra stvar, ona doprinosi
blagostanju i veštini, jačini i brzini onoga ko je poseduje, i ko sa njom zna
kako treba da raspolaže. Međutim, problem definisanja mane, uprkos velikom
broju radova koji su izdati na tu temu, leži u pogrešnom pristupu ovom
fenomenu, kao i u neadekvatnim podatcima koji se koriste. Koristeći i
kombinovajući sledeća tri pristupa, naučnici u uspeli da mani daju negtivan
karaktre, što se razlikuje od onoga što je gore navedeno:
1) Pokušaj da se nađe bukvalan prevod reči, ili da se nađe
precizan ekvivalent same reči
2) Pokušaj da se izvuče lingvističko objašnjenje koncepta
mana od pripadnika naroda koji se njime i služe
3) Pokušaj proučavanja ubotrebne vrednosti mane, kao i
traženje objašnjenje pojma mana od nativnih naroda koji ga koriste (Firth
1940).
Posledica kombinovanja
poslednja dva pristupa jeste upravo stvaranje negativnog stava o mani, kao i veliki
broj drugačijih svhatanja i definisanja ovog pojma. Firt navodi primere
različitog shvatanja koncepta mane:
-Natprirodna moć, uticaj – Kodrington
-Magična moć, fizička sila – Maret
-Religiozna sila,
totemski princip – Dirkem (Firth 1940).
Uzrok svemu jeste potpuno neosnovano mišljenje da mana ima isto značenje u
svim zemljama Okeanije.
Hokart je mnogo doprineo shvatanju pojma mane, naglašavajuči da ona u
Okeanji ima čisto praktičan karakter, da označava blagostanje i uspeh, kao i to
da se nalčešće vezuje za moćne ljude, kao što su sveštenici i poglavice. Njegov
stav je izveden iz želje da se poveže sa kultom kraljeva božanstava (Firth
1940).
Možda je jedna od najnačajnijh teorija mane, Maretova, jer je on povezuje
sa religijom. On smatra da je ona najbliže predstavlja osnov i suštinu
religije. Sa njim se slaže i Rut Benedikt, koja navodi: „mana poseduje čudesnu
energiju, energiju kojom je sve u univerzumu ispunjeno, a manipulacija ovom
energijom, kao i verovanja u nju samu, predstavljaju religiju“ (Firth 1940).
Veliki broj definicija označava problem, čak i samog pojma koji pokušava
da se definiše. Kako definisati nešto što ni sami ljudi koji ga poznaju ne mogu
tačno da odrede? Možda bi se i uspelo da se veliki period nije fokusiralo na
prevođenje termina na evropske jezike, nego da se posmatralo i proučavalo sa
tačke gledišta onih koji u to veruju.
Upotreba mane
Mana se koristila za razne stvari i na razne načine. Mogla je da služi da
čovek koji je posleduje bude bolji ratnik, lovac, ljubavnik, služila je za brži
i bolji rast biljaka u bašti. Sve u svemu, izgleda kao da joj je namena bila da
stvari i ljude čini boljim. Na prvi pogled bi pomislila da je mana zapravo
adrenalin, tačnije jak udar adrenalina. Ali nije uvek mana samo takva, postoje
i drugi načini da se ona koristi, kao i druge stvari na koje ona utiče. Ono što
sam ja pročitala u literaturi je primer razmene darova kod Maora, u Mosovoj
knjizi ,,Sociologija i antropologija 2“.
Pleme Maora je verovalo da stvari koje oni poseduju u sebi sadrže njihovu
manu, odnosno njihovo duhovnu, religijsku i magijsku moć. Te stvari, kako su
oni verovali, su bile duboko povezane sa tlom na kojem je njihova teritorija,
sa klanom kome pripadaju, i na kraju sa pojedincem u čijem je vlasništvu sama
stvar. Zbog takvih verovanja otuđenje te stvari bi bilo katastrofalno, jer se
nekome na taj način uzima duša i energija koju on ima, te bi samim time bilo i
kažnjavano. Neko ko poseduje stvar ima pravo da je da nekome, međutim taj ko
primi dar mora na njega da uzvrati na adekvatan način, kako na sebe ne bi
navukao gnev duhova. U suprotnom se smatra da je on tu stvar otuđio, i onda će
duhovi progoniti svakoga kome u ruke dođe ta stvar. Duhovi se mogu umiriti ako se stvar povrati
prvobitnom vlasniku, ili ako mu se u zamenu za to da neka druga stvar, iste
ili, naravno veće, vrednosti (Mos 1998).
Iz ovog dela se vidi da je stvar koja nosi manu, deo duše čoveka, ona je tu
nastala, ona tu mora i da ostane. Ukrasti nekome nešto što poseduje manu, znači
uzeti mu dušu. Dalje se vidi da je mana bila jako važna za pleme Maora, oni su
je povezivali sa njima samima, sa njihovim klanom i zemljom. Ona ih je
određivala kao zajednicu.
Iz navednih primera se zaista pokazuje upotrebna vrednost mane, ali mana
kao reč, prevzilazi i ove okvire. Ona prelazi iz Okeanije u Sjedinjene Američke
Države, odakle iz sveta realnosti prelazi u svet mašte, u svet kompjuterskih
igrica.
Mana kao fenomen izmišljenih svetova
Svoj put od
Okeanije do svake kompjuterske igrice mana je prelazila dugo i polako. Sve je počelo sa pomenutim naučnicima koji su zapadne
zemlje i upoznali sa tim konceptom. Ali prava revolucija, da se tako izrazim,
je nastala pedesetih godina dvadesetog veka. U tom periodu u Americi je bilo
dosta mladih ljudi koji su želeli da otkriju nove svetove, iako su psihodelične
supstance bile dosta korišćene kako bi se pobeglo od realnosti, to izgleda nije
bilo dovoljno. Mladi su se oktrenuli knjiga Viktora Tarnera i Žosefa Kembela,
čitajući o dalekim nardima i njihovim običajima i kulturama. Jedan od autora
koji je i radio u Čikagu u to vreme jeste i Mirča Elijade, on je od velike
važnosti za ovaj put od Okeanije do kompjutera. On je zapravo, prvi pisao o
mani tada i na taj način je ubacio u svest novog sveta (Golub 2014).
Prva igrica koja je promenila pogled sveta na igrice, kao i sve igrice koje
su nastale posle nje je ,,Dungeons and Dragons“. Ova igra je bila zapravo, kako
mi to kažemo, društvena igra, odnosno ,,board game“, nastala je 1974. godine.
Postojalo je bacanje magije još tada u njoj, ali je bilo isuviše komplikovano.
Naime, bilo je potrebno da se napamet zapamti čin, koja je smela samo jednom da
se uptrebi, i onda je morala biti zaboravljena. Kasnije su se razvijale igrice
u kojima se tražilo jednostavnije rešenje za bacanje magije. Pa je tako igrica
,,Dungeons and Dragons“ dobila svog naslednika, ali ovoga puta na komjuteru, u
vidu igre ,,Dungeon Master“. Ova igica koja je nastala 1987. godine je prva kompjuterska
igrica koja je koristila reč mana za bacanje magije. Ali kako je
uopšte došlo do toga? Godine 1969. Leri Niven je objavio knjigu ,,Not long
before the end“. Knjiga je smeštena u daleku prošlost, kada je sve u svetu bilo
ispunjeno manom, manom koju su čarobnjaci koristili kako bi bacali čini, ali su
je polako trošili. Međutim, kao posledica korišćenja mane ostao je svet bez
magije. Iako je knjiga, verovatno, bila namenjena da ukaže na problematiku
društva tog vremena, globalno zagrevanje i drugo, ono što je privuklo najviše
pažnje jeste bila tajanstvena mana (Golub 2014). Ona je bila odgovor, i pre
samog pitanja.
Danas je
praktično nemoguće zamisliti kompjutersku igricu koja ne zahteva upotrebu mane.
Navešću samo neke primere, kao što su: ,,Dota 2“, ,,World of Warcraft“,
,,Starcraft“, ,,Diablo“. U skoro svim igrama
se mana koristi na isti način i u istu svrhu. Ona daje mogućnost herojima da
bacaju magije, koje im omogućavaju da poraze ili oslabe protivnika. U
zavisnosti od izbora heroja, zavisi i magija koja može da se koristi i koliko
mane ona troši. U igici ,,Dota 2“ najviše mane se koristi za takozvani ,,ulti“
koji može da ubije protivnika ili da mu oduzme manu. U igrici ,,World of Warcraft“ mana je magična
energija koju poseduju druidi, magovi, vitezovi, sveštenici, šamani i veštci.
Ovde se takođe meri u poenima, koji se troše putem bacanja čini i magija.
Postoje različiti predmeti, ,,item“-i koji mogu da vrate i povećaju količinu
mane, ali i takođe da je šire, na primer da je prenesu na oklop kako bi se
manje ,,helth“-a skidalo prilikom napada na svog heroja, ali i na oružje koje
bi uz pomoć mane nanosilo više štete prilikom napada na protivnika. Kako heroj
postaje jači, odnosno što je igrač veći nivo, količina mane se povećava (Golub
2014).
Mana u igricama predstavlja neophodan element, ono bez čega se ne može
zamisliti ratovanje ili napredovanje. Najgora stvar koja može da se desi igraču
jeste upravo da potpuno ostane bez mane, nakon toga on nema šta više da traži u
igri. Mana je ono što definiše ove igre.
Zaključak
Ako, na kraju, uzmemo u obzir definiciju Okeanijske mane koju je postavio
Kodrington, u kojoj je mana moć ili natpriodni uticaj, koju proizvode ljudi
koji je poseduju, i uporedimo je sa savremenom manom koja predstavlja mogućnost
bacanja čini i magija, možemo doći do zaključka da ove dve mane, zapravo i ne
dele skoro ništa drugo do imena. Međutim, prilikom izučavanja oba feneomena
uočila sam još jednu sličnost između njih. Naime, plemena koja su verovala u
manu su je poistovećivala sa sopstvenom dušom, teritorijom, pa čak i klanom
kojem pripadaju. Sa druge strane, ,,gejmeri“ manu posmatraju kao suštinu
njihovog života, odnosno života njihovih heroja koji zapravo i čine osnov svake
igre. Dakle, zajdnička stvar im je i to što su obe mane, svaka u svom svetu,
suština života i ono što definiše ljude koje u nju veruju, odnosno koje njome
rukuju.
Iako svaremena kultura koja je pruzela ovaj sveti pojam nije zadržala
osobine samog koncepta, ona ga nije ni oskrnavila. Dala mu je istu svetost koju
je imao, ali u drugačijem svetlu, u svetlu koje se više uklapa u vreme u kojem
danas živimo. Aleks
Golub navodi:
,,Gamers cared for it (...) and mana became part of
their heritage. Did they borrow it? Yes. Did they exoticize it? Perhaps. But by
playing with it, they honored it“[3]
Mana kao takva
ima vrlo široku upotrebu, ovaj primer je samo jedan od njih koji pokazuju
potencijal ovog koncepta. Takođe, ovo pokazuje kako se reči, koncepti i stvari
iz starih kultura prenose i ponašaju u savremenom dobu koje sve više zalazi u
fiktivne svetove, koji su pogodni za razvijanje novih/starih ideja.
Literatura:
Bošković, Aleksandar, Kratak uvod u antropologiju,
Službeni glasnik, Beograd, 2010.
Firth, Raymond, The analysis of mana: an empirical approach,
Ardent Media, New York, 1940.
Golub, Alex. The history of mana: how an austonesian
concept becamea video game Mechanic. 2014.
Dostupno na:
Mos, Marsel, Sociologija i
antropologija 2, XX vek, Beograd, 1998.
Varney, Allen.
Mana in the real world. 1995. Dostupno na: