Shvatanje antičkog kapitalizma Maksa Vebera

Anonimni autor

Ova analiza se zasniva na delu ''Agrarna sociologija antičkih društava'' (1896) i to samo na uvodu (odnosno celom prvom poglavlju). Nažalost ono što je karakteristično za taj deo Veberovog ranog rada jeste to što podseća na istraživački projekat koji nije do kraja završen, koji je zbrzan i pokazuje konceptualnu krutost. Tek u svojim kasnijim radovima Veber jasnije objašnjava svoje osnovne koncepte (Love: 167). U ovom radu ću pokušati da objasnim Veberovo shvatanje antičkog kapitalizma, do mere u kojoj je to moguće zbog same prirode teksta.

Problem određenja antičke privrede

Na početku gore navedenog dela Veber pokušava da se suoči sa problemom određenja antičke privrede koji se iznedrio unutar ekonomske teorije. Početna tačka ove kontroverze je bila teorija Rodbertusa, koji je tvrdio da je u Antici dominirala ''oikos'' ekonomija, gde je proizvodnja bila fokusirana na domaćinstvo, a domaćinstvo je uključivalo ''neslobodne radnike''. Rodbertus je tvrdio da je podela rada u Antici zapravo samo specijalizacija unutar velikih robovlasničkih domaćinstava, i da je trgovina bila samo povremeni i sekundarni fenomen, kroz koju su velika domaćinstva htela da se reše viška proizvodnje. Rodbertus je tvrdio da je oikos autarkičan odnosno zasnovan na privrednoj samodovoljnosti. Veber potom napominje da Karl Buher prihvata Rodbertusovo poimanje oikosa, ali sa razlikom. Naime, Veber tumačeći Buhera navodi da je on smatrao da je oikos idealni tip koji ukazuje na ekonomski sistem koji se pojavio u Antici. Čak i kada je oikos bio dominantan to je značilo ograničenje trgovine i njene uloge u snabdevanju potrošača. To ograničenje je bilo snažno i efikasno, i izazvalo je odgovarajuće ekonomsko i socijalno degradiranje onih klasa koje bi u suprotnom vršile mnogo ekstenzivniju trgovinu (Weber, 2013). Buher je smatrao da privredni život Antike nikada nije prekoračio granicu zatvorene kućne privrede (Antonić, 1995), odnosno da je proizvodnja bila usmerena na zadovoljavanje neposrednih potreba.

Buherovoj koncepciji suprotstavio se Mejer. Mejer je dokazivao da autarkična privreda usredotočena na oikos nije opšta karakteristika antičkog ekonomskog života: antika je poznavala sistem međunarodne razmene i prometa, široke upotrebe novca, manufakturne proizvodnje, poslovnih transakcija pa čak i komercijalnog računa (Antonić, 1995). Mejer je otišao tako daleko da je u potpunosti odbijao korišćenje specijalnih ekonomskih koncepata u proučavanju Antike. On je potom pokušao da operiše isključivo sa modernim ekonomskim konceptima, i koristio je termine kao ''fabrika'' i ''fabrički radnik''. Mejer je time hteo da pokaže da ako ne koristimo ove moderne termine ne možemo da razumemo kako je ''moderna'' ekonomija tada zapravo bila. Veber ukratko kaže: faza koja je prethodila razvoju fabričkog sistema u modernim vremenima nema paralelu u Antici, kao i da ne postoje nikakvi dokazi koji upućuju na postojanje fabrika u Antici. Veber pokazuje da je zapravo podela bila bazirana na neizdiferenciranoj grupi radnika robova, a ne na diferenciranoj organizaciji rada. Veberova kritika Mejera je, dakle, da ništa ne bi moglo da bude više pogrešno kao kada bi ekonomske institucije Antike opisivali modernim ekonomskim terminima.

Takođe, Veber naglašava da je oikos, onako kako ga definiše Rodbertus, zapravo igrao vrlo važnu ulogu u ekonomiji Antike. Veber smatra da nije tačno da se oikos razvio iz autarkičnih domaćinskih zajednica, kao što je Rodbertus verovao. Pre je bio ''državno socijalistički'' u početku, kao u Egiptu gde se izdigao kao rezultat javne regulacije sistema navodnjavanja. Takođe je bio delom oblikovan u ranoj Grčkoj kroz komercijalne profite kupljene od strane prvih zagovornika regularnih trgovinskih odnosa, poglavica i prinčeva (Weber, 2013).

Veber smatra da pokušaji da se definišu specifične ekonomske karakteristike Antike, jedna od kojih je robovski rad, obično vode potcenjivanju kvantitativnog značaja slobodnog rada. U Antici je bio poznat ne samo neslobodni, polu-slobodni već i slobodni seljak, kao vlasnik, stanar ili zakupac (seljak koji plaća rentu delom svojih useva). Takođe, u Antici je postojao slobodni, nestručni nadničar; ovaj tip se postepeno razvio od ljudi koji su prodati u privremeno ropstvo od strane njih samih ili nekog drugog (Weber, 2013). Tako, ova rasprava povodom karaktera antičke privrede i mogućnosti primene koncepta kapitalizma u njenom objašnjenju, jeste bila zasnovana na komparativnoj metodi i razvojnom objašnjenju, na čemu je Veber umnogome zasnivao sopstvenu argumentaciju. Da vidimo kako je on shvatio problem određenja antičke privrede konceptom kapitalizma.

Veberovo shvatanje antičke privrede i ključni problemi

Svoju analizu Veber započinje pitanjem da li je kapitalistička ekonomija postojala u Antici, do stepena koji je bitan za kulturnu istoriju? Veber postavlja ovo pitanje zbog činjenice da je u Antici bilo perioda koji su bili obeleženi velikim porastom bogatstva, a odmah zatim i periodima opadanja istog; on želi da zna da li su ovi periodi dokaz postojanja kapitalističke ekonomske strukture (Love: 162). Svoju dalju analizu Veber nastavlja tvrdnjom da je postojao jedan generalni faktor: ekonomski višak stvoren u antičkom gradu uvek je imao svoj izvor u rentama koje su prinčevi i plemićki klanovi sa zemljom dobijali od svojih imanja i od prisilnih danaka od svojih podanika. Veber smatra da su antički gradovi uvek bili više centri za potrošnju nego za proizvodnju.

Naime, ne bi li potkrepio ove tvrdnje i pronašao osnove ovih ekonomskih obrazaca, Veber ističe da je antička civilizacija bila priobalna u karakteru i da otuda potiču sledeće karakteristike antičke ekonomije: 1. Gradovi su izvozili određene artikle koji su bili sačinjeni od stručnog rada i bili su kvalitetni; 2. Gradovi su bili konstantno zavisni od uvoza žitarica iz udaljenih zemalja; 3. Robovima je bilo trgovano; 4. Gradsku politiku su oblikovali specifični komercijalni interesi. U svetlu ovih faktora, Veber smatra da se moramo zapitati da li su ovi događaji zaista bili deo ekonomske strukture koja se može nazvati ''kapitalističkom''? On smatra da bi odgovor trebalo da zavisi od definicije ''kapitalizma''. Jedan element se prema njegovom mišljenju posebno mora naglasiti: kapital uvek znači bogatstvo korišćeno za sticanje profita u trgovini. Zato treba da očekujemo da se kapitalistička ekonomija zasniva na trgovini. Ovo znači da se dobra proizvode (barem delom) da bi postali objekti trgovine, kao i da su sredstva za proizvodnju sama objekti razmene (Weber, 2013). Ovde moramo imati na umu Veberovo razlikovanje antičkog od modernog kapitalizma. Moderni je ''racionalni kapitalizam'' okrenut tržištu i racionalnim metodama planiranja i ostvarenja dobiti, a antički je ''politički kapitalizam'' koji ekonomski uspeh ostvaruje zahvaljujući sprezi sa prerogativima vlasti i koji zbog toga može sebi da dozvoli neodgovorno i beskrupulozno špekulantstvo.

Ni zemlja koja se poseduje niti ljudi podanici ne mogu se smatrati za ''kapital''; sticanje zemlje i podanika je zavisilo (u principu) ne na kupovini na otvorenom tržištu nego na tradicionalnim vezama (u Antici). Ovo je bila forma manorijalizma (kada se kaže manorijalizam, misli se na posede nižeg plemstva koji su organizovali seljački rad; uvođenjem ovog pojma, Veber pravi dijahrono poređenje sa feudalizmom) i bila je poznata u Antici. Takođe je u Antici postojala komercijalna praksa podele imanja na parcele i iznajmljivanja parcela. U tom slučaju zemlja je korišćena kao izvor rente i kapitalistički poduhvat je bio odsutan (Weber, 2013).

Tako, ovde možemo da vidimo kako Veber gleda na neke objekte kao na kapital u zavisnosti od toga da li su kupljeni na tržištu uz saglasnost dve strane. Ovo je problem jer isti objekti mogu izazvati iste (ekonomske) efekte bez obzira kako su stečeni. Takođe, on smatra da izdavanje zemlje i zarađivanje novca od renti na njoj ne može biti kapitalistički odnos, dok bi iznajmljivanje brodova za transport možda mogao da posmatra kao takav.

Na drugoj strani, Veber smatra da je analiza domaće poljoprivrede teška jer se nalazi dosta varijacija. Primera radi, on smatra da tamo gde zemlju obrađuje kolonat, koloni nisu sami po sebi ''kapital'', jer nisu bili deo autonomnog radnog tržišta, ali je njihov rad zajedno sa zemljom na kojoj rade mogao postati objekat trgovine. U ovim slučajevima sistem je za Vebera posredan u karakteru: on je kapitalistički toliko koliko su dobra proizvođena za tržište i koliko je zemlja bila objekat trgovine; on nije kapitalistički toliko koliko se radna snaga kao sredstvo za proizvodnju ne može kupiti ili iznajmiti na otvorenom tržištu. Veber tvrdi da je postojanje domaće poljoprivrede promenljiv fenomen, od oikosa ka kapitalizmu ili od oikosa ka naturalnoj ekonomiji. To je uvek simptom relativnog nedostatka kapitala, naročito rizičnog kapitala. Obično razlog za ovaj nedostatak kapitala jeste relativno nizak nivo trgovačke aktivnosti.

Robovska poljoprivreda, kada su robovi objekti razmene, a zemlja na kojoj se radi je iznajmljena ili u privatnom vlasništvu, naravno je kapitalistička u karakteru iz ekonomskog ugla prema Veberu. To je zato što su zemlja i robovi stečeni na otvorenom tržištu i jasno su ''kapital''. Postojao je i veliki kapitalistički poduhvat zasnovan na ''slobodnom'' radu, ali ova forma poduhvata nije bila uobičajena odlika privatne ekonomske aktivnosti u Antici, bilo u poljoprivredi ili van nje.

Danas, smatra Veber, koncept ''kapitalističkog poduhvata'' je generalno baziran na formi velike firme vođene slobodnim radom. Iz ove tačke gledišta tvrđeno je da kapitalistička ekonomija nije igrala dominantnu ulogu u Antici, niti da je postojala. Ovo je zapravo bila Marksova primedba (da antička ekonomija ne poznaje slobodni najamni rad pa se, bez obzira na tržišni karakter, ne može smatrati kapitalističkom) (Antonić, 1995). Ipak, smatra Veber, prihvatiti ovu premisu znači nepotrebno ograničavati koncept kapitalističke ekonomije na jednu formu valorizacije kapitala – eksploatacije rada drugih ljudi na ugovornoj osnovi – i tako ubaciti socijalne faktore. Zapravo u razmatranje bi trebalo uzeti samo ekonomske faktore, smatra Veber. Veberova opšta teorija kapitalizma (koja uključuje već pomenute ideje o trgovanju proizvodima i sredstvima za proizvodnju) jeste da se kapitalizam nalazi tamo gde je vlasništvo objekat razmene i korišćen je od individualaca u svrhu pravljenja profita u tržišnoj ekonomiji (Weber, 2013: 51). Ako se ova definicija kapitalizma prihvati, onda je kapitalizam oblikovao čitave periode u Antici, i upravo te periode nazivamo ''zlatnim dobima'', tvrdi Veber.

Kada Veber tvrdi da su čitavi periodi oblikovani kapitalizmom, da li on misli da je kapitalizam u takvim vremenima postao glavno sredstvo za zadovoljavanje potreba masa? Ili je kapitalizam stekao svoj značaj na neki drugi način? Takođe, kada Veber koristi termin kapitalizam, na šta se to tačno odnosi? Da li na plantaže zasnovane na robovskom radu (latifundijama)? Ili misli na širi spektar, ili drugačije forme, poduhvata? Ovde je ključan karakter tržišta. Da li je on bio do kraja razvijen sistem razmene baziran na novcu kao što je poznat danas? Takođe, mora se postaviti pitanje kakva je uloga kapitalizma bila u periodima kada nije bio dominantan. Kakva je ekonomija tada bila najviše zastupljena? Da li je kapitalizam postojao na neki minoran način? Nažalost, Veberovu poziciju prema ovim pitanjima nije lako utvrditi na osnovu teksta koji je ovde analiziran. U Agrarnoj sociologiji Veberov tretman uloge i karaktera antičkog kapitalizma je dvosmislen (Love: 163).

Među raznim ekonomskim aktivnostima koje se mogu naći, Veber smatra da je poljoprivreda bazirana na ropstvu bila kapitalistička u gore navedenom smislu (''iz ekonomske perspektive'' kako on kaže), zato što su robovi i zemlja bili objekti razmene i sticali su se na otvorenom tržištu. Sa druge strane, veliki kapitalistički poduhvati zasnovani na slobodnom radu i slični moderni kapitalistički poduhvati nisu bili regularna odlika privatne ekonomske aktivnosti, ni u poljoprivredi ni drugde. Ali, generalno, čini se da Veber zaključuje da je tip tržišne ekonomije postojao koji je, iako nije do kraja sličan modernoj varijanti, bio svakako kapitalistički u adekvatnom smislu termina. Jer antički kapitalizam se razlikuje od modernog samo u smislu načina pojave svojih definišućih karakteristika (Love: 163).

Antika je imala formu kapitalnih dobara koja se danas ne koriste: dužničke robove. Sa druge strane forma ekonomske aktivnosti sada od malog značaja je bila od apsolutno dominantne važnosti u Antici: državni ugovor. Veber smatra da su najvažnije forme kapitalnih ulaganja u Antici bile: 1. Državni ugovori za delimično ili totalno prikupljanje poreza i javnih radova; 2. Rudnici; 3. Morska trgovina, sa vlasništvom brodova ili delimičnim vlasništvom; 4. Plantaže; 5. Bankarstvo i srodne usluge; 6. Hipoteke; 7. Prekomorska trgovina; 8. Iznajmljivanje robova; 9. Kapitalistička eksploatacija robova stručnih u zanatu, bilo da su u vlasništvu ili iznajmljivani, nekad u radionici a nekad ne (Weber, 2013).

Iako odbija da prihvati veliku količinu robe kao dovoljnu da bi utvrdio da je kapitalizam bio prisutan u Antici, Veber dalje razmatra razne tipove ''kapitalnih ulaganja'' iz kojih izvlači bitne zaključke. Ukratko, Veber tvrdi da je kapitalizam bio od velikog značaja u nekim periodima upućujući na kombinovani uticaj širokog spektra gramzivih aktivnosti. Njegova lista navodno kapitalističkih poduhvata je već nabrojana (Love: 163). Teškoća u ovom pristupu je nejasnoća kako je specifičan karakter nekih od ovih aktivnosti usklađen sa Veberovom početnom definicijom kapitalizma kao proizvodnje robe za tržišnu razmenu. Primera radi, da li je prikupljanje poreza kapitalistički poduhvat ako imamo na umu prethodnu definiciju? Svakako da nije, kao ni još neke stvari koje Veber ubraja u kapitalna ulaganja. Tako se mora zaključiti da Veberova definicija kapitalizma nije konzistentna (Love: 164).

Drugi, srodan problem Veberovom pristupu tiče se precizne uloge ovih različitih formi kapitalnih ulaganja u celokupnom ekonomskom sistemu. U tekstu koji se razmatra ne nalazimo iscrpnu procenu njihove individualne učinkovitosti. Veber samo ističe u jednom delu da je ergasterion (zanatska radionica koja se zasnivala na robovskom radu) imao vrlo malu ulogu, dok je državni ugovor imao veliku važnost. Takođe smatra da latifundije nisu toliko bitne kao što se nekada mislilo. I gde nas ovo ostavlja u pogledu antičkog kapitalizma (Love: 164)? Veberovi stavovi o ekonomskoj ulozi robovskog rada u poljoprivredi su važni ovde. Za početak on tvrdi da rob može da bude odlično kapitalno dobro, i u ovoj formi robovi jesu skupljani u velikim brojevima. Robovi kao radnici jesu sredstva za proizvodnju, oni su lako prenosivi i mogu se brzo razmeniti zbog čega mogu postati deo špekulativne trgovačke aktivnosti (Love: 164). Ali uprkos tendenciji ka kvazi-kapitalističkom sistemu zasnovanom na razmeni robova, Veber žuri sa tvrdnjom da postoje određena ograničenja na stepen u kojem robovi mogu da budu zaposleni na kapitalistički način. Ovo je uglavnom zbog prepreka kojima se generalno može koristiti prinudni rad (Love: 164).

Veber otkriva da je postojao veliki rizik u investiranje kapitala u robovski rad. Ovo je bilo zato što je stopa smrtnosti robova bila vrlo visoka i nepredvidiva. Ne samo da je robovski kapital bio nesiguran i podložan nepredvidljivim rizicima, tu je bila i činjenica da su robovi korišćeni u velikim poduhvatima prirodno bili bez interesa za bilo kakav tehnički napredak ili za povećanje kvantiteta ili kvaliteta proizvodnje. Veber objašnjava da je korišćenje velikog broja robova u radu bilo profitabilno (u poljoprivredi) kada je zemlja bila plodna a tržišne cene robova niske (Weber, 2013). Iz istih razloga korišćenje robovskog rada u industriji (u punom potencijalu) nije bilo moguće. Izvesne ''polu-kapitalističke formacije'' su se izdigle, kao npr. ergasterion prikačen na oikos ili trgovačko skladište. U tim slučajevima, sami robovi su konstituisali sredstva za proizvodnju, a oni su bili u posedu jednog gospodara što je činilo organizirajući princip poduhvata; ovde nije bilo pitanje postojanja prave fabrike sa fiksnim kapitalom i racionalno koordinisanom podelom rada (Love: 165). Prema Veberu, najefikasniji način eksploatacije stručnih robova u industriji je bio ili dati im posao kojim bi oni upravljali i odatle (bi gospodar) izvlačio rentu, ili izdati ih izvođačima radova u velikim brojevima. Nijedan slučaj ne čini punu kapitalističku eksploataciju robovskog rada. Prema Veberu pravi ekonomski karakter ropstva se može razumeti kroz razmatranje sistema manumisije (davanje prilike robu da kupi svoju slobodu). Ekonomski efekat tog sistema prema Veberu je bio da transformiše kapitalističku eksploataciju roba iz sredstva za proizvodnju u izvlačenje profita iz robovog rada kao izvora kirije ili novca za oslobađanje roba (Love: 165). Sada je možda jasnije šta Veber misli kada tvrdi da je kapitalizam bio dominantan u određenim periodima, dok u Antici kao celini to nije bio slučaj. Samo kad su vojna osvajanja i teritorijalne ekspanzije dovele do velikog porasta broja robova (a time i do smanjenja njihove cene), samo tada je eksploatacija robova u poljoprivredi, rudarstvu, industriji bila dovoljno profitabilna i tako dala zamaha kapitalističkom razvoju. Za njega, ovi uslovi su nastajali samo u retkim slučajevima. On takođe smatra da ne bi trebalo da posmatramo kapitalističke formacije kao konstituišući element dominantnog ekonomskog temelja Antike (Love: 165). Čak i kada su se desili, veliki poduhvati u Antici zasnovani na robovskom radu nisu stvoreni zbog ekonomskih razloga, već su se izdigli iz čisto ličnih okolnosti, tačnije srećnog pribavljanja velikog broja robova pod jednim gospodarom (Weber, 2013: 66).

Ako uporedimo ove Veberove stavove sa početnim zamerkama iz uvoda, uočava se promena perspektive. U ranijim primedbama Veber se mučio da ukaže da su kapitalističke poslovne brige bile ne samo prisutne u Antici, već da su imale i dalekosežan uticaj. Kasniji delovi uvoda predstavljaju mali obrt. Ovde je kapitalizam sveden na nivo gde se, ako uopšte postoji, misli da je značajan samo na krajnjem rubu ekonomskog života, a i tu je samo prolazan. U skoro svakom ekonomsko-relevantnom aspektu, Veber je sada zainteresovan da pokaže kako je antičkim formama malo falilo do ''pravog kapitalizma'' (koji je sada identifikovan sa modernim industrijskim kapitalizmom). Za osnovne odlike kapitalizma je utvrđeno da su odsutne, kao postojanje velikih tržišta, ekstenzivne podele i racionalne koordinacije rada u jednom poduhvatu, i konačno, tehnološka inovacija u svrsi povećanja produktivnosti. Svuda u Antici, u kontrastu, vlasnici kapitala preferirali su rente koje su dobijali iz raznih izvora, umesto profita dobijenih kroz industrijski poduhvat (Love: 166).

Veber smatra da su kvantitativni i kvalitativni značaj kapitalističkog poduhvata u Antici bili određeni brojem nezavisnih varijabli koje su se pojavile u različitim kombinacijama u različitim vremenima. Ove varijable su bile sledeće: 

(1) Ponuda dragocenih metala imala je veliki značaj za tempo kapitalističkog razvoja. U nekim periodima Antike prisustvo velikih zaliha dragocenih metala omanulo je da proizvede ''kreativni'' značaj; nisu doveli do razvoja kvalitativno novih formi ekonomske aktivnosti, tvrdi Veber.

(2) Veber dalje napominje ekonomsku specifičnost kapitalističkog korišćenja robovskog rada, da je mnogo veći udeo kapitala morao biti investiran da bi se okupila i održavala radna snaga.

(3) Veber analizira i uticaj politike. Tvrdi da su u svakoj zemlji Antike politički događaji i uslovi oblikovali rast slobodnog i neslobodnog rada, ali i stepen i način na koji je neslobodni rad bio podvrgnut kapitalističkoj eksploataciji. Za Vebera su organizacije javnih finansija bile najstariji i najveći poduhvat u Antici, koje on potom detaljnije ispituje: 1. Najpre, finansijski autoriteti su bili zamene za privatni kapital i ovo ukazuje da nije bilo privatnih akumulacija kapitala dovoljnih za finansiranje javnih projekata. Novac prikupljen kao danak od strane političkog ili religijskog autoriteta morao je da se koristi za tu namenu; 2. Javne finansije dale su podsticaj za privatnu kapitalističku formaciju u gradovima-državama koje su mogle da funkcionišu bez birokratskog aparata; 3. Takođe, javne finansije antičkih država mogle su da uspore privatni kapitalizam na razne načine. Najznačajnija ''katastrofa'' prema Veberu je bila generalno ograničenje nametnuto od strane javnih administracija na profite privatnog kapitala, i time na kapitalističku formaciju (što je bilo je izraženije u monarhijama nego u republikama).

Sumirajući, Veber ističe da je najznačajnija smetnja razvoju kapitalizma u Antici došla od političkih i ekonomskih karakteristika antičkog društva. Ekonomske karakteristike su uključivale: a) Ograničenja na tržišnu proizvodnju nametnutu uskim okvirima u okviru kojih je transport zemljom dobara bio ekonomski moguć; b) Inherentno nestabilna struktura i formacija kapitala; v) Tehnički limiti eksploatacije robovskog rada u velikim poduhvatima; g) Ograničeni stepen do koje je cenovno računovodstvo bilo moguće, izazvan primarno nemogućnošću tačne kalkulacije u korišćenju robovskog rada.

Zaključak

Poteškoće oko pitanja kapitalizma u Veberovoj proceni antičke ekonomije dolaze delom od prirode objekta. Ali, Veberovo okolišanje se pojavljuje takođe zbog određenih suprotstavljenih motiva koji su uključeni u konstrukciju njegovih ključnih definicija. On je u uvodu prihvatio definiciju kapitalizma sa modernim prizvukom. Kao što smo videli, uključio je samo ekonomske faktore, označavajući tržišno-razmenske aktivnosti usmerene ka profitu kao ključne definišuće karakteristike. Paradoksalno, osetio se obaveznim da usvoji ovo stanovište kako bi protivurečio poziciji (verovatno marksističkoj) za koju je verovao da nosi još veću modernizacijsku predrasudu. Tačnije, Veber je tvrdio da stav koji smatra da kapitalizam ne može da postoji tamo gde moderni fenomeni (kao radni ugovori) nisu prisutni proizvoljno ograničava koncept na jednu formu valorizacije kapitala, i tako neopravdano uvodi ''socijalne faktore''. Ovde je Veber mislio na razmatranja o legalnom ili društvenom statusu rada: da li je rad slobodan ili ne. Prema Veberu, suprotno, kapital je, po svojoj prirodi, ravnodušan na društvene karakteristike rada (Love: 166-7).

Na kraju se može zaključiti da sama Veberova pozicija nije ništa manje proizvoljna od one koju napada; jer on tvrdi, kao da je to očigledna istina, da koncept kapitalizma mora da uzme samo ekonomske faktore u razmatranje. Nije dao razloge zašto. Ovde možemo objasniti Veberov dogmatizam ukazujući na njegovu očiglednu želju za pomirenjem dve pretpostavke o kapitalizmu i Antici koje su na prvi pogled u suprotnosti. Sa jedne strane, on želi da ospori stav da je kapitalizam potpuno jedinstven modernom svetu. Sa ovom svrhom Veber uzima dovoljno široku definiciju kapitalizma (jednu koja nije zasnovana na radnom ugovoru) da bi spremno dozvolio inkluziju određenih vrsta aktivnosti u Antici (i drugde). Onda je vrlo lako prikazati postojanje nekih ''kapitalističkih aktivnosti'', kao one koje uključuju eksploataciju robova, gde su pravljenje profita i novac centralni motivi. Sa druge strane, Veber takođe želi da pokaže kako je drugačija antička ekonomija u celini od modernog kapitalizma. Ovo objašnjava kvalifikaciju njegovog početnog stava (da je kapitalizam postojao u Antici) koji negde ide skoro do svoje suprotnosti – gde se čini da je samo prikaz graničnog slučaja na koju je kategorija kapitalizma primenljiva (Love: 167).

Literatura:

1. Weber, Max; The agrarian sociology of ancient civilizations, Verso books, London, 2013

2. Antonić, Slobodan; Izazovi istorijske sociologije, Institut za političke studije, Beograd, 1995

3. Love, John; Max Weber and the theory of ancient capitalism, Wiley for Wesleyan University, Middletown, Connecticut, 1986

 (http://www.jstor.org/stable/pdf/2505303.pdf pristupljeno 26.06.2015)