Autorka: Marina Radičević
Uvod
Kontrakultura oličena u hipi pokretu, nastaje kao odgovor na krizu
industrijskog društva u SAD tokom šezdesetih godina dvadesetog veka. Sa problemima
na međunarodnom planu, porazom u sukobu sa kubanskim vođom Fidelom Kastrom
1961. godine, kao i ulaskom u rat protiv Vijetnama, SAD su pokušavale da stanu na
put širenju komunizma u svetu. U samoj Americi najznačajnija je borba crnaca za
građanska prava, što je pored mobilizacije vojnika za rat u Vjetnamu, pojačavalo
tenzije u zemlji. U takvom političkom okruženju, već bogate kapitalističke, industrijske
države, koja se i dalje privredno razvija i koje se svim silama bori protiv pojave
neomarksističkih ideja i kod kuće i u svetu javljaju se dve struje kontrakulture
- Nova levica i Hipi pokret.
New Left ili „nova levica“, se borila protiv društvene
nejednakosti, rata u Vijetnamu, siromaštva i kapitalizma, industrijalizacije. Hipi
pokret se javlja nešto kasnije i okrenut je prema suštinskoj kritici načina života
i mentaliteta srednje klase američkog društva. Oni nose dugu kosu, oblače se u rite
živopisnih boja, bore se za svoju ličnu slobodu, žele da spoznaju sami sebe, postignu
unutrašnju sreću i mir i to kroz rok muziku, seksualnu i psihodeličnu revoluciju,
odbacujući sve stege i obaveze modernog društva. Hipi pokret nastaje u gradovima
ali se širi i u unutrašnjost SAD[1].
Pokret se gasi početkom 70-ih godina, i pretapa se u „baba-cools“.
Okolnosti nastanka i razvoja hipi pokreta
- društvena podloga
Na
američkim univerzitetima u periodu od 1960. do 1970. godine, broj studenata se više
nego dva puta uvećao.[2] Zapravo,
to je bila posledica povećanog nataliteta u Americi, a zatim i u Evropi posle Drugog
svetskog rata, a koji se u istoriografiji naziva baby boom. Međutim, povišeni natalitet
je postao i jedan od uzroka kontrakulture, jer kada su se mlade generacije slile
na univerzitete (koji su homogene zajednice u pogledu strosne strukture i stavova
onih koji ih pohađaju), stvorile su sopstvene kritične stavove prema potrošačkom
društvu i njegovom nosiocu-srednjoj klasi. Zahvaljujući mogućnosti dužeg školovanja,
nego što su to imali njihovi roditelji, kao i višku slobodnog vremena, ondašnji
studenti, u tom materijalnom društvu, usled nedostatka novca, nisu mogli sebi da
priušte potrošačka dobra, pa ih stoga odbacuju. Zapravo, bunt mladih je nastao kao
odgovor na iskrivljen sistem vrednosti američkog potrošačkog društva, gde se teško
radi, da bi se zarađen novac potrošio na aparate i industrijske proizvode, koji
omogućavaju brzo zadovoljenje potreba i uživanje. Tada se biti poistovećuje sa imati,
a umesto njihove prave namene ističe se samo zadovoljstvo koje ti proizvodi donose.
Stoga omladina odbacuje materijalno i pokušava da zadovoljstvo pronađe u svom telu
i duhovnom životu. Nije zanemarljiva ni činjenica da se pedesetih godina dvadesetog
veka, preko filma i muzike, izražava nezadovoljstvo društvom, a koji zahvaljujući
prisutnosti televizora i radija u domaćinstvima, vrše sve veći uticaj na omladinu
željnu života.
Na nove
generacije uticali su pisci i mislioci takođe iz pedesetih, kao što su Herbert Markuze
(nemački filozof, koji je političku borbu i seksualne slobede poistovećivao sa slobodom
uopšte)[3], Ginsberg
i Keruak. Ginsberg je bio taj čije je stvaralaštvo bilo od uticaja, zahvaljujući
njegovoj poemi Urlikanje iz 1953. godine,
koji ponosno ističe da je komunista i poredi američko društvo sa čudovištem koje
jede ljude, i opevava halucinogene biljke koje će uživati mladi u narednim decenijama.[4]
Politička pozadina
U vremenu velikih svetskih previrnja, počevši
od borbe za nacionalno oslobođenje Afričkih država (što je uveliko uzbudilo duhove
u SAD), kao i širenje komunizma u jugoistočnoj Aziji i Kubi, u SAD se javljaju veliki
pokreti, levičarski, oličeni u intiligenciji koja mnoge probleme, koje je Amerika
imala i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu, tumači kao neuspehe kapitalizma.
Pokret kontrakulture nije nastao naglo i vuče korene još iz pedesetih, kada počinju
prve akcije Martina Lutera Kinga (bojkot autobusa u Montgomeriju, protest sedenja
u Severnoj Karolini,..) i kada se pojavljuju dela koja pokazuju kritički stav mislilaca
i uopšte intelektualaca prema američkom društvu kao što je knjiga S. V. Milsa Elita moći.[5]
Kroz šezdesete, podjednako turbulentne, sa pojčanjem
rata u Vjetnamu, ubistvom predsednika Kenedija, nastavkom borbe crnaca za jednakost
do ubistva njihovog vođe Martina Lutera Kinga, javiće se ne tradicionalna komunistička
i socijalistička levica, već studentske organizacije i udruženja. Studentski savez
za radničku demokratiju ili Studenti za demokratsko društvo, samo su neki od tadašnjih udruženja
koji izražavaju svoje socijalističke ideje sve više kroz nenasilne proteste uperene
protiv rata u Vjietnamu, socijalnih i rasnih nepravdi. Od svih tih udruženja, ideja
borbe mirnim protestima potekla je od Studentskog koordinacionog odbora za nenasilne
proteste kao i od udruženja Studenti za demokratsko društvo.[6]
Posle ubistva Malkoma X[7] dolazi
do znatne radikalizacije svih ostalih organizacija pa i onih u kojima većinu čine,
beli studenti. Po uzoru na Black power (crna moć), Studenti za demokratsko duštvo
počinju da se pozivaju na Student power (studentska moć). Za hipi pokret je važno
pomenuti grupu od dvadesetak umetnika i intelektualaca koji su osnovala Youth
International Party[8],
čiji su članovi nazivani Jipi, a čije su vođe bili Alen Ginsberg, Džeri Rubin i
Abi Hofman. Idealisti, skloni uživanju droga, jipi su propovedali više kulturnu
nego političku revoluciju sa elementima psihodelizma. Međutim, bitno je naglasiti,
da tada nije bilo razlike između političkih aktivista i članova hipi zajednice:
svi su oni imali isti levičarski stav i vodili su isti način života.[9]
Ideologija kao način života
Pripadnici
hipi pokreta su nastojali da svojim načinom života, opovrgnu i ismeju sve vrednosti
kapitalističkog, potrošačkog društva, samim tim što su se odlučili da žive odvojeno
od američke civilizacije. Hipici odbacuju materijalizam, seksualni moral i radnu
etiku američkog kapitalizma, i levičarski nastoje da osnuju novo društvo, bez ugnjetavanja,
u kome su svi jednaki i gde je sve besplatno. Pokret se pojavljuje prvo u velikim
gradovima, gde se nalaze univerzitetski centri, sa dosta mladog sveta. I to nastaje
najpre u boemskim četvrtima, kao što su Hejt-Ešberi u San Francisku, koji je ujedno
predstavljao i centar celog pokreta, Grinič Vilidž u Nju Jorku ili Venis u Los Anđelesu.
„Kvart snova“ kako su nazivali Hej-Ešberi, inače blizu parka Golden Gejt i Državnog
Univerziteta u San Francisku, bio je pravo stecište mladih ljudi koji su bili željni
života i novih iskustava. U njemu je pokret i nastao, i obilovao je kafićima i prodavnicama
u kojima su se mogle kupiti psihodelične supstance, pribor za njihovo uzimanje,
kao i razne đinđuve, broševi i perle kojima su se hipici kitili. Zaista, u tom kvartu
je bilo prodavnica u kojima je sve besplatno, a često su se mogle naći i stvari
kao što su pasta za zube sa drogom, jastuci koji zavijaju kao policijske sirene
kada se na njih sedne,...i druge stvari psihodeličnog sadržaja ( u to vreme je doživelauspeh
Tolkinova knjiga „ Gospodar prstenova“). Posebnu čar ovim kvartovima, a noročito
Hejt-Ešberiju davalo je stalno prisustvo književnika, glumaca i muzičara sklonih
uživanju droga i podržavaoca takvog načina života koji veliča prirodu i njenu prolaznost.
Zbog toga su često mladi i odlazili u parkove gde bi pod uticajem halucinogenih
supstanci uživali u svoj lepoti prirode. Poznati po svojim okupljanima koje su nazivali
acid test na kojima su svi prisutni uzimali
drogu, u životu hipi zajednica koje su živele u četvrtima kao što je bio Hejt[10], vrlo
važnu ulogu su imale razne svečanosti koje su se odigravle uz paradiranje sa dosta
plesa, rok muzike i uz prisustvo glumaca, medija i drugih poznatih ličnosti. Takve
svečanosti održavane su da bi se odala počast prirodi, i drogama kao što su marihuana,
LSD, pejot, maskalin, koje omogućuju da se doživi veliko ushićenje, unutrašnji mir,
lepota prirode i svet halucinacija.[11] Takođe, glavni događaji u životu svkog
hipika bili su rok koncerti, a najpoznatiji
izvođači koji su svojom muzikom podražavali ovakav način života bli su : Janis
Joplin, Jimy Hendrix, Jimy Morrison i rok grupe - Beatles,
Rollling stones. Ono što je kvarilo utisak bili su
pretrpane prljave prostorije u kojima su hipici živeli ili crash-pads i pune smeća, ulice kvartova
kao što su Hejt, Venis i drugi. Svojim izgledom hipici su takođe ispoljavali svoje
stavove. Sebe su nazivali „decom cveća“, a išli su bosi, nosili široku odeću i farmerke
kako bi dali veću slobodu svome telu. Kite se velikim i raznobojnim perlama, velikim
obojenim đinđuvama (love beads), egipatskim krstovima i ostalim simbolima mira[12].
I muškarci i žene nose bez izuzetka dugu kosu i isti nakit, kao da žele da se približe
detinjstvu kada razlika među polovima nije bila izražena. Sanjare, putuju, slušaju
rok i propovedaju mir i uzimanje droga za šta su smatrli da će im pomoći da spoznaju
sebe i ostvare unutrašnji mir bez trunke muke, učenja i duhovnog usavršavanja. Ovi
mladi sanjari su krali ili živeli od milostinje
ostalog dela društva u kome ništa nije bilo besplatno.
Vrhunac pokreta je ujedno i njegov kraj
Postojanje
hipi pokreta kao aktivne grupe, koja ima snage da svojim načinom života utiče na
društvo u Americi, može se okvirno smestiti u period od 1966. do 1969. godine. Sam
vrhunac, dostignut je već 1967. godine, zahvaljujući
mnogim festivalima i „događajima“ ( happenings), od kojih su najznačajnije svetkovine
hipika u Hejt-Ešberiju i Golden Gejt parku, koje su se odigravale u čast prirode
i lsd-ja, a tog leta je održano i veliko okupljanje hipika uz uzimanje droge i slušanje
roka-„Human Be-in“.[13] Takođe,
važno je pomenuti i festival rok muzike u Montereju u Kaliforniji koji lansirao Hendriksa i Dženis Džoplin
u svetu šou biznisa, na koji se okupilo oko 50. 000 ljudi, a koji je protekao u
znaku mira i sloge, bez ijednog nasilnog ispada. Ono što je definitivno obeležilo
godinu 1967. jesu mirni protesti studenata i omladine u oktobru ta godine, protiv rata u Vjetnamu, kada
su hipici vođeni Abi Hofmanom, vojnicima ispred Pentagona u Vašingtonu, davali cveće,
što je ostalo zauvek zabeleženo.[14] Njima
su se pridružili i njihovi vršnjaci sa fakulteta i profesori koji su takođe širili
dva prsta što je tada, kao i danas simbolizovalo mir. Gest davanja cveća ispred
Pentagona vojnicima, tada je izgledao kao simbol pobede ljubavi nad ratom. Međutim,
uskoro su usledili znaci kolapsa i dezintegracije u hipi redovima. Od proleća
1967. godine Hejt-Ešburi postaje sve više turistička atrakcija neprestano prisutna
u medijima, kvart se sve više punio ljudima od kojih neki dolaze da uživaju drogu
i zatim odu kući, dok zavisnici u njemu postaju skloni kriminalu i nasilju kako
bi zadovoljili svoje potrebe. Već u oktobru 1967. dolazi do svetkovine zvane
The death of Hippie Ceremony and Birth of Free Man[15] kada
se se organizuje povorka za dugim kovčegom kroz ulice Hejta, koji se na kraju spaljuje,
dajući mu tako karakter simbolične lomače i plamena radosti.[16] Od
1968. godine, sa dolaskom Ričarda Niksona na vlast u SAD, koji obećava zakon i red
polako počinje da se gasi hipi pokret, sa hapšenjima zbog posedovanja narkotoka
i skitničenja.[17]
I pred festivala Woodstock, 1969. godine, gde je 500.000 ljudi uživalo drogu i slušalo
rok izvođače, bez ijednog ispada, omladina kao da je htela da pokaže da je to moguće,
da bi se zatim svaki naredni koncert pretvorio u nerede sa mrtvima, a hipi kvartovi
u stecište kriminala i dilera drogom.
Zaključak
Hipi
pokret se javlja kod jednog dela omladine, koja potiče, najčešće, iz srednje klase,
i svojim ponašanjem želi da pokaže da saoseća sa svima koji su ugnjeteni zbog svog
rasnog ili društvenog porekla. Zbog toga se protive ratovima, propovedaju mir i
ljubav, a svojim načinom ponašanja i oblačenja žele da pokažu ne samo saosećanje
već i neku vrstu bliskosti sa dalekoistočnim narodima protiv kojih je bila uperena
agresivna američka politika. Nezdovoljni istinom koju nudi Hrišćanstvo kao religija,
a u želji da pobegnu od surove, ali i dosadne svekadnevnice, posla, porodice i obaveza,
mladi šezdesetih teže životu bez obaveza i svih drugih stega, unutrašnjem miru i
sreći. U želji da to dostignu što pre i bez mnogo ličnog usavršavanja, oni se okreću
uzimanju droga i istočnim kultovima zapadajući u misticizam i sektaštvo. Pokret
je i došao do svoga kraja upravo kada je većina mladih shvatila da se sve postiže
radom i učenjem, i da se ne može život providiti pod uticajem psihodeličnih supstanci,
čekjući da hleb padne sa neba.
Literatura:
K. Sen-Žan-Polen, Kontrakultura, Beograd 1999.
T. Pandergast, S. Pandergast, The sixties in America Almanac, Thompson and Gale 2005.
[1] Misli se na život hipika u komunama (zajednicama) najčešće u selima.
[2] K. Sen-Žan-Polen, Kontrakultura, Beograd 1999, 12.- autorka navodi da se broj studenata u periodu od 1960. do 1970. godine uvećao sa 3,2 na 7,1 miliona, sto je jednako ukupnom broju američkih studenata na Harvardu od njegovog osnivanja.
[3] K. Sen-Žan-Polen, Kontrakultura, Beograd 1999,19.
[4] Isto,17.
[5] Isto,25.
[6] U prvoj organizaciji preovladavali su crni, a u drugoj beli studenti.
[7] Malkom X je bio vođa grupe CRNI PANTERI, koji su propagirali nasilje prema belcima i čija se idologija zasnivala na crnom rasizmu
[8] Omladinska nacionalna omladina. Njihove tri glavne lozonke bile su: Spalićemo Čikago do temelja; Vodićemo ljubav na plaži; Droga za sve.
[9] K. Sen-Žan-Polen, Kontrakultura, Beograd 1999, 37.
[10] U budući će se odnositi na Hejt-Ešberi u San Francisku.
[11] Takve svečanosti su održavane u Golden Gejt parku u blizini Hejt Ešberija naročito 1967. godine, kada su hipici prolaznicima i delili kapsule sa LSD.
[12] K. Sen-Žan-Polen, Kontrakultura, Beograd 1999, 46.
[13] T. Pandergast, S. Pandergast, The sixties in America Almanac, Thompson and Gale 2005, 166.
[14] Isto, 167.
[15] Smrt hipi ceremonije i rođenje slobodnog čoveka.
[16] K. Sen-Žan-Polen, Kontrakultura, Beograd 1999, 70.
[17] T. Pandergast, S. Pandergast, The sixties in America Almanac, Thompson and Gale 2005, 169..