Uvod
Profesor Ričard Hajman je jedna od značajnijih figura u
britanskoj i evropskoj misli istraživanja radnih odnosa. Pisao je opširno na teme
komparativnih industrijskih odnosa, kolektivnog pregovaranja, radničkih sindikata,
industrijskih konflikata i politike tržišta rada (2008). [1]
U ovom delu je pružio svoje viđenje marksističke misli o radu, koje ne može posebno
da se izdvoji kao oblast proučavanja već se mora sagledati zajedno sa ostalim aspektima
Marksove misli. To i jeste ono što čeka čitaoca – naizgled skakanje sa teme na temu,
dok je zapravo svaki aspekt suštinski povezan sa temom proučavanja sveta rada.
Osnove Marksa
Na početku autor tvrdi da Marks nije bio pasivni posmatrač
sveta rada, već da je bio aktivni učesnik borbe unutar i protiv novog kapitalističkog
poretka u kome je rad za nadnicu postajao dominantni oblik rada. Malo je sociologa
koji su pisali o sferi rada na koje njegova dela nisu izvršila uticaj. Marks je
bio socijalni teoretičar i politički aktivista i nijedan aspekt njegovih dostignuća
ne može se razumeti odvojeno bez drugih. Sam pojam marksizma implicira konzistentan,
sistematičan i integrisan skup mišljenja, međutim takav skup ne postoji već je sam
pojam marksizma varirao zavisno od vremena, mesta i političke pripadnosti. To je
bilo zbog toga što je Marksova teorija inspirisala masovne pokrete, a političke
frakcije u međusobnoj borbi su se borile za nasleđe marksističke misli, pretvarajući
ga u dogmu (što je ironično, jer je Marks koristio kritiku kao osnovu svojih misli).
Za moderne socijalne teoretičare još jedan bitan problem je što Marksove ideje imaju
visok nivo apstrakcije, neki pojmovi su tada jedva bili pojmljivi engleskim empiricistima.
Takođe, Marks je pisao dok je još kapitalizam nastajao, a primeniti njegove ideje
u moderno vreme je značajno teško, gotovo nemoguće bez dopune modernijih teoretičara
(ali onda nastaje pitanje da li oni obogaćuju ili osiromašuju Marksovu teoriju).
Autor tvrdi da je Marks, pre svega, bio materijalista što
znači da je zagovarao dominantan stav u Nemačkoj filozofiji ranog XIX veka da ideje,
verovanja i moralne vrednosti poseduju bezvremenski kvalitet i mogu da se posmatraju
kao pokretačka sila istorije. Ali je takođe tvrdio da su one proizvod slučajnosti,
vremena i mesta. Takođe, tvrdio je da su ljudske praktične aktivnosti u osiguravanju
njihovog fizičkog postojanja (proizvodnja hrane i skloništa, briga o deci, kao i
socijalni odnosi stvoreni kroz te aktivnosti – oblikovale ljudske ideje i shvatanja).
Ova materijalistička perspektiva u najjačem izražaju ima
formu ekonomskog determinizma. Mnoga njegova dela bila su deterministička u smislu
da su naglašavala spoljne zakone prinude koja su osnov za pokretanje ljudskog ponašanja
i ostavljaju malo ili nimalo mesta za namerne izbore i uticaj. Ovaj determinizam
je ekonomski u smislu da su vlasništvo nad imovinom i organizacija proizvodnje viđeni
kao kauzalna sila koja stoji iza socijalnog, političkog i intelektualnog života
generalno – odnos koji se nekad izražava pojmovima baze i nadgradnje. Povremeno
je Marksov pristup vrlo usko uključivao i tehnološki determinizam: sile proizvodnje
(koje uključuju ne samo fizičku mašineriju već i dostupan repertoar veština i naučnog
razumevanja) oblikovale su odnose proizvodnje. Marks nije uvek naglašavao spoljnu
prinudu društvenih sila: često je ukazivao na vezu između materijalnog konteksta
i svesne intervencije društvenih aktera. Marks je tvrdio da svako društvo, bez obzira
na njegovu veličinu, može adekvatno da se razume samo kao totalitet. Nijedna oblast
društvenog života ne može da se razume odvojeno, već se mora posmatrati u interakciji
sa drugim oblastima. Međutim, za Marksa društva nisu bila harmonično integrisani
sistemi, jer bi neke institucije iz prošlosti mogle da spreče dinamizam društvenog
delovanja.
Kontekst rada u modernoj industriji: kapitalizam i klasa
Autor tvrdi da je centralni element u marksističkoj analizi
bio pojam klase. U njegovom pogledu, karakterišuće odlike klasnog društva u
XIX-om veku su slabljenje moralnog cementa koji je ranija društva držao na okupu
kroz recipročnu mrežu prava i obaveza, a jačanje sukoba materijalnih interesa između
radnika zavisnih od svoje plate i poslodavaca čiji je uspeh zavisio od smanjenja
troškova i maksimizacije profita. Marksističko je uverenje da će klasni antagonizam
na kraju dovesti do komunističkog društva. Šta se tačno podrazumeva pod klasom?
Sama reč je derivat iz antičkog Rima i primenjivala se na cenzus grupe, a klasifikacija
društvenih grupa prema ključnim atributima je poznata od tada. Posedovanje ili neposedovanje
različitih tipova vlasništva je uvek bio važan kriterijum, ali u predkapitalističkim
društvima takođe su bili bitni neekonomski atributi statusa. Marks je za razliku
od Vebera mislio da će ovi drugi atributi u kapitalizmu izgubiti na bitnosti. Iako
nije dao kompletnu analizu pojma klase, Marksov pristup ujedinjuje insistiranje
da klasa zahteva odnos. Ključna razlika između Marksovog i Veberovog pojma klase
je u tome što je Marks naglašavao proizvodnju kao primarnu dinamiku socijalnih odnosa.
Klasni odnosi su bili oblikovani silama i odnosima proizvodnje ali su mogli i da
redefinišu tu materijalno-institucionalnu matricu. Stvarajući klasu proletera bez
vlasništva kapitalizam je stvarao svoje grobare.
Fetišizam robe
Autor smatra da je za Marksa karakteristika kapitalističkog
odnosa proizvodnje dominantna proizvodnja robe. To znači da je za Marksa proizvodnja
osnovni proces u svakom ekonomskom sistemu, ali u kapitalizmu ona je podređena dinamici
tržišne razmene. U svim društvima je postojala tržišna razmena ali uglavnom kroz
cenkanje i posredstvom novca. Ali pre kapitalizma mnogi proizvodi su bili konzumirani
od strane kolektiva (šire porodice, lokalne zajednice) uključenog u njihovu proizvodnju,
ili su bili direktno razmenjivani za druge proizvode. Novac je odavno postojao,
ali je novčana ekonomija činila mali deo ukupne proizvodne aktivnosti. Kapitalizam
je ovaj deo učinio najvećim jer su tržišna razmena i tržišna kalkulacija počele
da dominiraju odnosima proizvodnje. Ranije su ljudi pravili svoju robu i direktno
je razmenjivali na tržištu, ali sada je cena koju bi dobili na tržištu za taj proizvod
direktno određivala da li će taj proizvod uopšte biti napravljen. Ovo je takođe
bilo zbog toga što robu više nisu proizvodili nezavisni seljaci/zanatlije već ljudi
zaposleni od strane kapitaliste koji je hteo da maksimizira profit. Marks je razlikovao
dva lica svake robe, svojstvenu za kapitalizam. Prvo je bilo njegova korisnost ili
upotrebna vrednost. Ovo je bio kvalitet nezavistan od ekonomskog sistema: stvari
u svakom društvu su pravljene zato što su korisne. Drugo lice je bila prometna vrednost,
odnosno vrednost koju bi proizvod dobio na tržištu. U predkapitalističkim društvima
proizvodnja nije bila povezana sa tim koliku bi cenu neki proizvod dostigao na tržištu
kao roba, međutim u kapitalizmu je prometna vrednost postala bitnija od upotrebne
vrednosti. Ako su siromašnima bile potrebne cipele ali nisu imali novca za njih,
one se neće proizvoditi, dok će se luksuzni proizvodi sa malo korisnosti proizvoditi
ako bogati mogu da ih plate. Dakle, mera svakog objekta ili aktivnosti je postala
njegova cena i iz ovoga Marks izvlači pojam fetišizma robe. Fetiš je bio objekat
koji su primitivni ljudi stvorili i obožavali kao Boga. Za Marksa se to isto dešavalo
sa robom u kapitalističkom društvu.
Dvostrukost rada i ponovno otkriće radnog procesa
Klasični politički ekonomisti su se pitali odakle dolazi
vrednost ako se svi proizvodi razmenjuju za njihovu jednaku vrednost? Mnogi pisci
pre Marksa su uvideli da je rad proces iz koga nastaje ekonomski rast, ali ako su
radnici plaćeni tačno onoliko novca koliko su proizveli robe, odakle dolazi profit?
Marks je tvrdio da se u kapitalizmu ne dešava klasična razmena rada i plate, jer
radnici su retko dobijali poslove koji su od njih zahtevali da urade tačan i unapred
određen niz zadataka. Ono što radnici zapravo nude u razmeni rada i plate je njihova
sposobnost da rade (tačnije njihova radna snaga) i time ovlašćuju poslodavca da
im daje poslove i preuzima vlasništvo nad onim što radnici proizvedu. Dakle, za
Marksa višak vrednosti proizvode radnici, jer njihova radna snaga (u kombinaciji
sa poslodavčevim materijalima i mašinama) čini najveći deo ukupnog proizvoda, dok
zapravo kapitalista prisvaja najveći deo ukupnog profita. Kod Marksa kapitalista
ima dvojnu funkciju: prva je produktivna u smislu koordinacije velikog broja različitih
radnika kao i celog sistema, a druga se sastojala u tome da prisvoji najveći deo
viška vrednosti od svojih radnika (da bi opstao na tržištu) uprkos njihovom protivljenju
– a ta druga funkcija je stvorila prinudni aparat za nadgledanje i kontrolu.
Kako poslodavci koji se međusobno takmiče mogu da povećaju
proporciju viška vrednosti u njihovoj proizvodnji? Marks je analizirao ono što je
on nazvao radni proces. Proizvodna aktivnost radnika je način na koji je poslodavac
prisvajao njihovu radnu snagu da bi stvorio korisne vrednosti, a u isto vreme da
stvori višak vrednosti (proces valorizacije). Marks je razmatrao ovaj proces u svojim
beleškama, tvrdio je da razvoj kapitalizma pokazuje kvalitativnu promenu OD početne
faze kada je radna organizacija bila slična predkapitalističkim društvenim relacijama,
ono što je Marks nazvao ''formalna subordinacija'' (ili ''subsumpcija'') rada DO
procesa ''realne subordinacije'' u kojem je ceo sistem proizvodnje strukturisan
u cilju da minimalizuje radničku autonomiju i diskreciju i maksimizira stvaranje
viška za poslodavca.
Neomarksizam
Autor smatra da je analiza radnog procesa u engleskoj sociologiji
počela je sa Harijem Bravermanom i njegovom centralnom tezom da je radni proces
degradiran jer je kapitalizam XX veka napao i poslednje delove predkapitalističke
forme organizacije radnog procesa. To je urađeno kroz mehanizaciju i podelu rada
zbog povećanja profita (Adam Smit) i kroz ''Babbage-eov princip'' (autor iz XIX
veka koji je zagovarao da se ručni rad odvoji od pomoćnog rada koji bi mogli da
obavljaju manje stručni i jeftiniji radnici). Prema Bravermanu pristup XX veka je
bio ''naučni menadžment'' koji je zagovarao F. V. Tejlor a tražio je od poslodavaca
da odvoji dizajn radnog procesa (koncepciju) od stvarnog obavljanja (izvršenja)
da bi se osigurala jedna najefikasnija tehnika kao i da bi se ukinula diskrecija
koja je omogućavala radnicima da odrede svoj ritam i metod rada, koja je bila potencijalno
sredstvo otpora poslodavčevom autoritetu. Braverman je hteo da vrati marksistički
aspekt i da kroz njega prouči dinamiku menadžmenta. Kritičke diskusije na Bravermanova
dela su se ticala dva aspekta: neizbežnosti despecijalizacije i status Tejlorizma
kao ''idealnog'' menadžerskog pristupa radu. Problem procesa despecijalizacije se
javio 1970-ih kada su kompjuteri počeli da se uvode u industriju, period koji je
Braverman nazvao ''naučno-tehnička revolucija''. Primena kompjutera u industrijskoj
proizvodnji, prema njegovom mišljenju, omogućila je definitivno odvajanje koncepcije
od izvršenja u praksi, nezamislivoj u vreme Tejlora.
Kolektivizam, kontrola i otpor
''Proleteri nemaju šta da izgube osim svojih lanaca. Imaju
svet da osvoje. Proleteri svih zemalja ujedinite se!''. Autor smatra da se ovaj
zaključak komunističkog manifesta često uzima kao kristalizacija Marksove analize
sveta rada, i od tada je inspirisao mnoge radničke pokrete. Marks je u Londonu održavao
veze sa politički aktivnijim predstavnicima britanskih radnih sindikata kao i veze
sa dosta kontinentalnih socijalista koji su učestvovali u građenju sindikata drugde
u Evropi. Ovo je kulminiralo 1864. osnivanjem Internacionalne asocijacije radničkih
muškaraca kasnije poznatom kao Prva internacionala. Međutim, Marks nikada nije proizveo
produženu i sistematizovanu teorijsku analizu radničkih sindikata i kolektivne radničke
borbe. Većina onoga što je pisao bilo je obojeno trenutnim okolnostima u kojima
je delao i konkretnih polemika koje je vodio. Centralno mesto u njegovoj analizi
zauzima princip koji tvrdi da kapitalizam sam organizuje radnike kolektivno, jer
ih je podela rada činila međuzavisnim jedinicama u kolektivnom proizvodnom procesu
– ''kolektivni radnik''. Radnički sindikati su dali formalni karakter organskom
kolektivitetu, koji su činili radnici zbijeni zajedno pod jednim fabričkim krovom,
a kasnije u slamovima i zgradama urbanog centra koji se brzo širio. Njihova zajednička
borba u održavanju nivoa nadnica ujedinjuje ih u borbi sa šefom, u zajedničkoj ideji
otpora – kombinaciji. Iako je naglasak na kombinaciji bio ekonomski, Marks je osporavao
ekonomski potencijal radničkih sindikata, ali je verovao u njihov jak politički
potencijal. Engels je smatrao da štrajkovi, iako brzo ugašeni, služe da se gaji
mržnja radnika prema klasi onih koji poseduju imovinu. Nakon 1848-e mnoga Marksova
pisanija su sugerisala razloge zašto su radnički sindikati bili neuspešni u njegovim
očekivanjima. Prvi je bio da radnički sindikalizam u sebe uključuje ''radničku aristokratiju''
tačnije relativno sigurne i stručne grupe radnika koji nisu identifikovali svoje
interese sa interesima radničke klase generalno. Drugi, koji je kasnije obrazložio
Lenjin, je bio taj da je radnički sindikalizam najutemeljeniji u kolonijalnim zemljama
i da je profit od kolonija dozvolio da se neke beneficije sliju do organizovanih
radnika koji su prošli proces ''buržoaiziranja''. Treći, koji će takođe dopuniti
Lenjin, je bio taj da radnički sindikati teže da formulišu njihove zahteve i da
se cenjkaju (povremeno i bore) sa poslodavcima na terenu koje je već oblikovalo
postojeće kapitalističko društvo. Marks je bitan jer ukazuje na sveprisutni potencijal
kolektivnog otpora, jer je odnos zapošljavanja inherentno konfliktualan. Marksisti
su u skorijim decenijama bili prinuđeni da traže objašnjenja za ograničenja kolektivnog
otpora. Prvo je formulisao Marks tvrdeći da iako je odnos rada i kapitala eksploatativan
on uključuje međuzavisnost, jer radnikova nadnica zavisi od kapitala. Dakle, ako
je radni odnos nestalan, njegove materijalne prednosti mogu da utiču na stavove
i akcije radnika. Drugo objašnjenje se tiče svesti i ideologije, kada je Marks pisao
kapitalizam je bio nov socijalni eksperiment, a danas predstavlja hegemoniju i njegove
alternative su daleko od popularne mašte, dakle sam sukob i otpor može da bude samo
ograničavajući. Treće, neki kasniji marksisti su na teoretskom nivou istraživali
dvojni karakter radničkih sindikata: u isto vreme, sindikati remete kapitalističku
eksploataciju i funkcionišu kao izvor socijalnog reda koji pomaže stabilizaciji
kapitalističkog društva. Četvrto se tiče uloge vođstva, oko koga se marksisti dugo
spore. Za Marksa i Engelsa i mnoge njihove naslednike radničko iskustvo klasne opresije
će manje-više spontano dovesti kroz proces kolektivnog učenja do borbe protiv kapitalističkog
društva. Za druge, naročito Lenjina, samo koordinisano vođstvo može da dovede do
antikapitalističkog pokreta, a to zahteva disciplinovanu, elitnu revolucionarnu
partiju.
Povrede klase
Autor smatra da je ono što se nalazi u suštini priče o
klasi zapravo pitanje svesti. Marks je pravio razliku između nastanka proletarijata
sa zajedničkom situacijom i zajedničkim interesom protiv kapitala i između radničkog
razvoja kroz kolektivnu organizaciju i borbu u ''klasu za sebe''. Ovo je kasnije
pojašnjeno formulom: objektivno definisana ''klasa po sebi'' koja se nalazi u proizvodnom
odnosu će uz dodatak klasne svesti postati revolucionarna ''klasa za sebe''. Shodno
tome, svaki neuspeh proleterijata da izvrši svoj revolucionarni potencijal mora
biti odraz ''lažne klasne svesti''. Autor tvrdi da se Gorc nije slagao sa ovim,
tvrdeći da je to proizvod hegelijanskog misticizma, verovanja da istorija poseduje
neizbežnu svrhu kojom će proletarijat ispuniti svoju istorijsku misiju nezavisno
od okolnosti i aspiracija trenutnih radnika. Još jedan Marksov koncept koji je nastao
pod uticajem Hegela je koncept otuđenja. Njegov smisao i značaj je kompleksan i
osporavan: delom zato što je uobičajeno korišćen u engleskom da bi označio dva odvojena
koncepta u Marksovoj analizi, delom zato što istovremeno kombinuje reference na
filozofiju religije, prava i političke ekonomije, i delom zato što se debatuje koliko
su ideje mladog Marksa istrajale u njegovim kasnijim delima. Pojednostavljeno, mogu
se uočiti tri ključne primene Marksove ideje otuđenosti. Prvo, radnik koji radi
za nadnicu je predao poslodavcu legalno vlasništvo nad onim što proizvede. Danas
je to možda očigledno i samorazumljivo, ali je u ranim fazama kapitalizma to bilo
teško zamislivo, jer su nezavisne zanatlije i seljaci uglavnom radile šta su htele
sa svojim proizvodima. Drugo, nastao je gubitak autonomije nad radnim procesom:
kapitalista je stekao pravo da kontroliše prisustvo radnika i njihov radni učinak.
Treće i najbitnije, za Marksa je ovo bila negacija ljudskog stanja. Njegova teorijska
premisa je bila da je samosvesna kreativna aktivnost definišuća karakteristika čovečanstva,
neka vrsta samoafirmacije koja je izdvojila ljudsku rasu od životinja. Rad za nadnicu
u kapitalizmu pretvorio je ''proizvodni život'' u puko sredstvo fizičkog opstanka.
Zaključak
Autor je pružio vrlo značajan i zanimljiv uvid u marksističko
shvatanje sveta rada, od kojih neki delovi navode na razmišljanje. Međutim, ne mogu
da se upustim u vrednosnu ocenu nekih delova teksta, već samo da se zapitam da li
su neki događaji morali da se sprovedu obavezno, da bi imali svet rada kakav je
danas (nesporno je da su neki morali, na primer masovna proizvodnja robe, ali da
li bi ta roba bila bolja u tržišnoj utakmici sa istom tom robom proizvedenom od
malih proizvođača, kao u pretkapitalističkom načinu proizvodnje?). Da li je za ljude
(individualno gledano) stvarno bolje potčinjavanje jednom kapitalisti i prodaja
svog rada njemu, ili je mala lokalna proizvodnja bolja (i individualno i generalno
gledano)? U svakom slučaju, kritike na ovo delo nisam uspeo da nađem, a sam da je
pružim trenutno ne mogu, jer nisam dovoljno upoznat sa Marksom kao autor.
Literatura:
stranici pristupljeno: 09.01.2015.
Hyman, Richard (2006) Marxist thought and the analysis
of work. In: Korcynski, Marek, Hodson, Randy and Edwards, Paul K., (eds.)
Social Theory at Work. Oxford University Press, Oxford, UK, pp. 26-55.