Autorka: Olga Milićević
Multikulturalizam je, prema Stanfordskoj enciklopediji filozofije,
pravac razmišljanja u političkoj filozofiji koji predlaže način reagovanja ili ponašanja
prema kulturnoj i religioznoj različitosti unutar jednog društva. U svojoj suštini,
multikulturalizam postoji da bi se zaštitila prava manjina unutar jednog društva
(pod ovim mislim na pravo na očuvanje kulture, jezika, vere i tradicija), što znači
da se problem multikulturalizma menja prema zemljama koje izučavamo (na primeru
Sjedinjenih Američkih Država, preko multikulturalizma možemo razmatrati o problemima
latinoameričkih imigranata, ljudi islamske veroispovesti – čije su se teškoće naročito
povećale od fundamentalističkih terorističkih napada na kule bliznakinje 2001. godine,
zatim domorodačkih naroda, kao i kontinuiranog rasizma sa kojim se susreću afroamerikanci).
Očito, jedan od glavnih tradicionalno antropoloških
problema koji podstiče rađanje multikulturalizma jeste dihotomija “mi” i ”drugi”.
Uostalom, da te dihotomije nije bilo, odnosno da nije postojala ljudska potreba
da se ona ustanovi, ne bi ni postojalo pitanje o tome da li idealno društvo treba
biti etnički homogeno ili heterogeno (ili pak, kako stoji u knjizi Antropologija
potrošnje, “da li je različitost dobra ili loša za društvo”). Kada se pitanje
tako formuliše, pomislila bih da je odgovor očigledan – različitost, bar, čini društvo
zanimljivijim i, u krajnjem slučaju, daje antropolozima posao. Na primeru SAD-a
(samo ih pominjem zato što su najpoznatiji primer i imaju najveću medijsku pokrivenost
širom sveta, zahvaljujući internetu; kasnije ću se na kratko osvrnuti i na konkretnu
situaciju u Srbiji), po mom skromnom mišljenju, problem ne bi trebao da postoji.
To jeste relativno nova zemlja, ali je naseljena potomcima Evropljana koji su se
toliko dobro uklopili u model asimilacije po kojem se kulture mešaju dok se ne dobije
nova, sa izmenjenim elementima starih (“melting pot” model), da su razlike koje
su postojale između njuhovih predaka, kao pripadnika različitih evropskih zemalja
koji su svi otišli sa predrasudama o svojim prethodnim susedima, danas skoro neprimetne.
Naravno, u današnje vreme postoje mnogo različitih indikatora “drugih”, od kojih
su najvidljiviji boja kože i način oblačenja (burke, hidžabi, turbani), što je krajnje
nesrećna situacija, naročito pošto se u poslednjoj deceniji vodi “Rat protiv terora”
(koji veoma liberalno primenjuje tehnike rasnog profilisanja nad Američkim državljanima
islamske veroispovesti).
Veliku pomoć pri razumevanju ove teme pruža članak
“Trideset godina multikulturalizma i antropologije” (Fontefrancesco, 2012.) koji služi
da pojasni pojavu multikulturalizma i njegovog prijema u antropologiji, koji, uprkos
činjenici da antropologija i postoji kako bi zabeležila različitost ljudskih društava,
nije uvek bio pozitivan. Iako su debate o multikulturalizmu postajale od njegovog
postanka, osamdesetih godina dvadesetog veka, čini se da su tadašnji antropolozi
bili neradi da joj se priključe. Čovek bi pomislio da antropologija, koja se većinom
i zalaže za moralni relativizam, ne bi imala problema sa pravcem koji i tvrdi da
ni jedna kultura ne može biti pogrešna, ali izgleda da je upravo to bio problem
izvornog multikulturalizma u očima antropologa – njegova ograničenost. Naime, izgleda
da je multikulturalizam počeo kao politička strategija, u neku ruku, Ujedinjenog
Kraljevstva i SAD-a, kojom su i imigranti mogli biti smatrani državljanima, čak
iako nisu delili kulturu i tradiciju domorodačkih građana (nećemo o ironiji koju
predstavljaju beli amerikanci koji su protiv imigracije). Ovo je bio pomak prema
zapadnom modelu nacije, po kojem građane jedne zemlje definišu samo teritorijalne
granice, a ne i činjenica da su njihovi preci živeli i umirali unutar tih istih
granica. Dakle po mom shvatanju, antropolozi nisu biti toliko uključeni u prvobitnu
debatu samo zato što je multukulturalizam tada bio politički problem.
Ovaj članak dalje označava terorističke napade
11. septembra kao momenat menjanja samog značenja reči multikulturalizam, kao i
odnos antropologa prema njemu. Ne možemo da spekulišemo kakav bi bio odnos SAD-a
prema svojim imigrantima islamske veroispovesti da se ovaj napad nije desio, ali
kako jeste – možemo samo da primetimo da je pitanje moralnosti jedne kulture i religije
ponovo postalo od presudnog značaja, i da ta, obnovljena debata, u kojoj sada i
antropolozi pružaju udela, traje i danas, više od deceniju kasnije. Autor se ipak
zalaže za razmatranje kulture ne kao zacrtane tačke, već kao fluidne ideje na koju
utiče svaki čovek koji ima kontakta sa njom. Multikulturalizam je po njegovom mišljenju,
uprkos velikim izjavama određenih zvaničnika, daleko od propale ideje.
Pre nego što ponudim sopstveno mišljenje o svemu
ovome, želela bih da se osvrnem na par tuđih kritika i ideja o multikulturalizmu.
Endru Klavan, američki pisac, u pokušaju da objasni
multikulturalizam, skeptično ga definiše kao “filozofiju da je svaka kultura moralno
validna, tako da ni jedna kultura nema pravo da prisili drugu kulturu da prihvati
svoje vrednosti”, i da to znači da imigrantima koji dolaze iz “svojih propalih zemalja”
treba dozvoliti da zadrže “šarmantan maternji jezik, religiju i običaje od kojih
im je i propala zemlja”. Ovim se, kaže, izbegava “kulturni šovinizam koji predstavlja
proces asimilacije”. Njegovo objašnjenje se mojim ušima čini krajnje grubo i izrazito
obeleženo njegovim političkim pogledima, što dokazuje lakomislen pomen terorizma
za koji implicira da je direktan rezultat multikulturalizma u videu koji je na internetu
sa obrazovnom funkcijom (i time, iako nije objektivan, može uticati na beskonačni
broj ljudi).
Čovek koji ima mišljenje slično gorepomenutom
piscu, Mark Stein (priložen u intervjuu sa Majkl Korenom), me je već od početka
svog govora odbio svojom samouverenom i zapadnocentričnom izjavom da “većina ljudi
želi da živi u naprednom, zapadnjačkom društvu”. Klavan i Stein se obojica nadovezuju
na nemačkog kancelara Angelu Merkel, britanskog premijera Dejvida Kamerona i bivšeg
francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija, kada kažu da je multikulturalizam neuspeo/zabluda.
Izlaganja oba pisca obojena su arogantnim tonom, kojim tvrde da postoji jedan “relativno
uzak oblik civilizacijskog nasleđa koji isporučuje veći prosperitet, veće mogućnosti
i bolje zdravlje”, a to je zapadni tip kulture, i da je pomisao da su sve kulture
jednako validne apsurdan. Stein izjavljuje da se vrednost i “zdravlje” društva i
tek kako može meriti objektivnim parametrima da bismo konačno dobili idealan model
prema kojem bismo, kao “superiorna”, zapadna društva, usmeravali zemlje u razvoju.
Ovo stanovište samo po sebi predstavlja brojne probleme, ali Stein koristi primere
(kao taj da je u ekstremističkim islamskim zajednicama za silovanje zaslužna, i
kažnjavana žrtva) koji su dizajnirani da izazovu gađenje i da navedu slušaoca da
se složi sa njegovim argumentom. I dalje, ne mogu da kažem da se slažem sa Steinovim
i Klavanovim izjavama da je multikulturalizam propao, i ne mogu da kažem da i jedna
kultura za koju ja znam zaslužuje da se prema njoj ophodimo sa manje poštovanja.
Ljudi čije bih ideje lakše prihvatila su govornici
sa TED konferencija (Technology, Education and Design), Kristofer Čouk, student Internacionalne škole Bangkok na Tajlandu, i Džen Holadej, obrazovna radnica iz Denvera, koji su oboje bili u prilici da objasne pozitivne efekte koji multikulturalizam može da ima na vaspitno/obrazovne ustanove i nove generacije koje se prema principima multikulturalizma školuju.
Džen Holadej s početka govora objašnjava da je cilj uvođenja multikulturalizma u obrazovne ustanove podsticanje kritičkog razmišljanja kod dece od ranog doba, kao i njihovo razumevanje tuđih, ali i svojih kultura kako bi se razvile “pro-društveni kapaciteti” dece (što znači da deca lakše gledaju stvari iz različitih perspektiva i imaju bolje kolaborativne odnose u mešanim grupama), time sprečavajući rasizam, nasilje i diskriminaciju. Holadej naglašava da tip multikulturalizma za koji se zalažu ona i njena škola pospešuje društvenu pravdu (prev. Social justice) i tako čini decu svesnijim realnih problema sa kojima se svakodnevno nose ljudi različitih nasleđa. Na primeru zapadne ekspanzije, odnosno kolonizacije Amerika, i načinu na koji se taj istorijski period predstavlja osnovcima SAD-a, Holadej objašnjava da, iako učitelji moraju da objasne brojne pozitivne stavke koje je kolonizacija donela, takođe je od izuzetnog značaja decu upoznati da drugim stanovištem, u ovom slučaju, stanovištem američkih domorodaca, kako bi učenici, na kraju kursa, mogli da odgovore na pitanje “kako napredak može biti i pozitivan i negativan”. Ovo se postiže zamenom propisane literature (koju, ipak, određuju ljudi na vlasti – većinom beli muškarci koji su u svom detinjstvu prošli tu istu materiju koristeći određenu “obojenu”, ili pak izbeljenu, literaturu) sa širim alternativama, kako bi učenici bili bolje upoznati i angažovani materijom koju prelaze.
Sa druge strane, Kristofer Čouk, koji je učenik u školi sličnoj ovima koju Džen Holadej opisuje, u svom govoru pokušava da formuliše kako i zašto zemlje sveta moraju da uspostave multikulturna društva kako bi se lakše prilagodile neprestanom ulivu imigranata drugih porekla. Tokom izlaganja, Čouk pokušava da pokaže kako izjave Angele Merkel, Nikolasa Sarkozija i Dejvida Kamerona o propalim pokušajima ustanovljenja multikulturalnih društava u zapadnoj Evropi ne moraju da predstavljaju njihov kraj. Multikulturalizam je, kaže, propao, zato što nije dostigao stanje zrelosti. Ovaj argument mogu da sročim lakše od Klavanovog i Steinovog, po kojima je propast multikulturalizma znak da treba da ga se u potpunosti odreknemo i težimo da "pozapadnjačimo" ostale zemlje. U svakoj nauci, a naročito društvenim, koje se bave tako osetljivim temama, moraju postojati pokušaji i greške pre optimalnog dostignuća (ako nešto tako uopšte postoji).
Čouk predlaže tri ideje koje bi dozvolile očuvanje identiteta imigranta ali i podsticalo integraciju vrednosti zemlje u kojoj se nalaze. Prvenstveno, predlaže da se ideja da se neko može roditi jedne ili druge nacionalnosti u potpunosti ukine (sušinski predlaže da sve zemlje usvoje zapadni model nacije, ali ne u toliko reči). Ovu ideju, kao antropolozi i kao državljani bivše Jugoslovenske zemlje, prepoznajemo kao previše pojednostavljenu (jer su pokušaji da se na mesto više nametne jedan objedinjujući identitet na ovim prostorima spektakularno propali), ali, ko zna, možda će se u budućnosti čak i zemlje koje drže do istočnoj modela nacije preobratiti. Dalje, Čouk predlaže podsticanje prihvatanja (što, želim da napomenem, nije isto što i pojam “tolerancije”, čiju kritiku predstavlja Stanfordska enciklopedija filozofije u podnaslovu “Tolerancija zahteva ravnodušnost, a ne prilagođavanje”, odnosno tolerancija znači “trpljenje” čak i protiv volje – a ako država ima zakone o toleranciji, odnosno prisilnu toleranciju, šta sprečava nekoga da to iskoristi?) odnosno aktivnog proterivanja stereotipa i predrasuda o “drugom”. Naposletku, on govori kako je povoljno za imigranta da nauči jezik zemlje u kojoj živi (setimo se Klavanove opaske o “šarmantnim maternjim jezicima, religiji i običajima” od kojih je imigrantima i propala zemlja), ali da to ne znači da moraju da zanemare sopstvenu tradiciju. On kaže da bi državljane jedne nacije koja sprovede ove ideje “pod jednom zastavom ujedinila raznolikost nacije i ljubav prema njihovim korenima”.
U kontekstu svega ovoga, Srbija, kao i ostatak Balkana, se nalazi u delikatnoj situaciji, između zapadnog i istočnog, severnog i južnog sveta. Multikulturalizam u Srbiji dobija poleta 2007. godine, kada su sastavljene Komisija za interkulturni dijalog i Komisija za kulturu sećanja (Jovanov, 2013.). Iako su u prošlih par godina organizovani različiti festivali u cilju proslave različitosti, on i dalje nije dostigao onu sofisticiranost koju je dostigao u zapadnijim zemljama, ali polako se kreće ka tome, ako uzmemo u obzir promocije multikulturalizma koje se odvijaju u Vojvodini.
Multikulturalizam je za slavljenje ljudske
divergencije, pre nego njeno forsiranje. To na primeru Srbije, znači da nećemo doseljivati
ljude da bismo po svaku cenu imali raznovrsno društvo, nego da ćemo, po principima
multikulturalizma, ceniti one razlike među nama koje već postoje (jer i mi imamo
probleme sa netrpeljivošću različitih kutura). Slažem se sa Čoukom: pokret još nije
dovoljno zreo da bismo o njemu sudili, ali definitivno je povezan sa nekoliko drugih
tema koje ja lično smatram zanimljivim i bitnim, ne samo za antropologiju, već i
za dobrobit sveta uopšte – mislim na reprezentativnost različitih etničkih, seksualnih
i rodnih identiteta u medijima i delima fikcije i njihovog odnosa sa realnim stanjem
tih identiteta u svetu. Mnogo pametniji ljudi od mene su izjavili da je multikulturalizam
propao (Merkel, Sarkozi, Kameron), ali u ovom tekstu sam predstavila i ljude koji
se sa time ne slažu. Mislim da je ovo pokret koji treba poboljšati, i definitivno
primeniti i u našim školama, kako bi i Srbija imala društveno osvešćene buduće generacije.
Literatura:
Bošković, Aleksandar. 2014. Antropološke perspektive. Beograd: Institut društvenih nauka.
Chhouk, Christopher. 2013.
Multiculturalism - Is it Achievable?. TEDxYouth@ISBangkok [Video file]
URL <https://www.youtube.com/watch?v=GlscFs5mYjA>
Fontefrancesco, Michele Filippo. 2012. “Thirty years of multiculturalism and
anthropology”. Anthropological Notebooks 18 (3): 59-62.
Holladay, Jen. 2013.
Multiculturalism in the Modern World. TEDxDenverTeachers [Video file]
URL<https://www.youtube.com/watch?v=U5rKgDOs33U>
Jovanov, Lazar. 2013. “Različite perspektive tumačenja interkulturalizma – Francuska,
Nemačka, Hrvatska i Srbija”. Antropologija 13 (3): 109-130. Beograd.
Klavan, Andrew. Multiculturalism Explained. PJ Media [Video
file] URL <https://www.youtube.com/watch?v=9POkP2oCFhA>
Song, Sarah. “Multiculturalism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Spring
2014 Edition), ed. Edward N. Zalta. URL <http://plato.stanford.edu/archives/spr2014/entries/multiculturalism/>
The Michael Coren Show. The fraud of multuculturalism with Mark
Steyn [Video file] URL <https://www.youtube.com/watch?v=H-eNXWtXRQI>