Autorka: Žaklina
Veselinović
I
Uvod
Predmet rada je odlazak u penziju, shvaćen kao svojevrsna promena
društvenog statusa osoba koje iz statusa zaposlenih prelaze u status penzionera,
odnosno kao obred prelaza u jedan novi životni period čije objektivno trajanje nije
zanemarljivo.
U uvodnom delu rada je predstavljeni su teorijsko-metodološki
okvir i metodologija istraživanja, uključujući osnovnu hipotezu. U središnjem delu rada, tj. u istraživanju,
obrazložen je izbor i značaj teme i predstavljene su tri kratke studije slučaja
koje su zasnovane na podacima dobijenim kroz kvalitativno istraživanje, tačnije
iz nekoliko dubinskih intervjua. U zaključku
su sumirani glavni nalazi istraživanja i dat je osvrt na potvrdu osnovne hipoteze.
Teorijsko-metodološki okvir istraživanja
U radu se koristi teorijski okvir koji je postavio francuski etnolog Arnold
van Genep (van Genep 2005, 15), i koji podrazumeva tri faze pri svakom obredu prelaza, tj. promeni statusa – obred odvajanja
ili separaciona faza, obred prelaznih stanja ili liminalna faza i obred prijema
ili faza agregacije.
Kroz dubinske intervjue, vođenim sa ispitanicima i njihovim bliskim srodnicima,
istraženo je kako su tekle svaka od pomenutih faza i nalazi su predstavljeni u tri
kratke studije slučaja. U radu su ispitane sledeće pretpostavke:
-Da li i kakve implikacije imaju pol, obrazovanje, socio-ekonomski
status, porodična struktura i druge lične karakteristike na trajanje i osobine tri faze u obredu prelaza u penziju;
-Da li na trajanje i osobine tri faze utiče vrsta zaposlenja i priroda vlasništva firme u kojoj je
ispitanik poveo životni vek (državni/privatni sektor);
-Koji su ključni faktori koji utiču na lično osećanje
ne/zadovoljstva tokom i posle prolaska kroz liminalnu fazu;
-Koji su ključni kapaciteti i mehanizmi, lični i sredinski,
koji pomažu osobi da «bezbednije i bezbolnije» promeni status i uđe u novi životni
period.
Osnovna hipoteza rada je da pol, to jest stečena rodna uloga u patrijarhalnom
društvu, značajno utiče na kakvoću prelaska u penzionerski status (pre svega u subjektivnom
psihološkom smislu – da li se prelaz shvata bliže svojevrsnoj traumi ili kao događaj
koji prolazi sa lakoćom), tj. da je prateća
ambivalencija kod obreda prelaza pri odlasku u penziju pojačana kod pripadnika muškog
pola.
II
Istraživanje
Zašto baš ova tema?
Penzija je period koji ima potencijale da bude period uživanja i dokolice.
Za one koji dožive penziju, ona je na izvestan način poslednja stanica u životu.
Osim eventualnog pomaganja potomaka, nema drugih očekivanja koje društvo postavlja
pred penzionisanu osobu. Takođe, nema mnogo planova za njih. Sredina može gledati
na penzionere i kao na «bivše ljude», ne privređuju a zauzimaju mesto u autobusu
baš u vreme saobraćajnog špica.
Životni vek čoveka se konstantno produžava, i prosečni životni vek ljudske vrste na planeti Zemlji je 70 godina. U
Srbiji se takođe primećuje trend konstantnog rasta posle 1990. godine i od
2000. godine kada je očekivano trajanje života bilo 72 godine (69 za muškarce i
75 za žene), 2011. godine se prosek povećao do 74 godina (72 za muškarce i 77 za
žene). Međutim, prema prosecima Evropske unije, stanovnici Srbije u proseku žive
oko 5 godina manje.[1] Statistike
o sve dužem životnom veku jasno pokazuju trendove, i posledično dolazi do produžavanja
radnog veka.[2] Ako
bismo statistički pristupili pitanju trajanja «penzionerisanja», možemo reći da
se radi o oko 20 godina života. Ove društvene i demografske promene otvaraju novo
pitanje o dužini i kvalitetu života posle završetka radnog veka, kao i o zadovoljstvu
životom u tom periodu.
U kontekstu Srbije pitanje penzionera je izuzetno važno, o čemu govore sledeće
podaci: broj penzionera i broj zaposlenih je skoro izjednačen što je ekonomski neodrživo
i samo polovina sredstava za penzije prikuplja iz penzionog fonda (polovina se obezbeđuje
iz opšteg budžeta); broj porodica koje zavise od penzije je veliki zbog visoke stope
nezaposlenosti – penzije su primanja koja ipak redovno stižu;[3]
postoje političke stranke koje okupljaju upravo deo penzionerske populacije i koje
učestvuju u radu Vlade (PUPS); Srbija ima 23,3% stanovništva preko 60 godina, a
51,8% stanovnika je starije od 40 godina.[4]
Dodatno, po projekcijama Republičkog zavoda za statistiku broj osoba koje imaju
80 i više godina će se 2041. godine više nego udvostručiti.[5]
Penzioneri u Srbiji primaju niske penzije, ali iznos penzija nije fokus ovog rada.[6]
I u Srbiji postoje strateška dokumenta koja prepoznaju potrebu unapređenja položaja
starijih sugrađana, kao što je nacionalna Strategija o starenju 2006-2015 koja je
u skladu sa ključnim dokumentom koji su Ujedinjene nacije usvojile - Madridski internacionalni
plan akcije o starenju 2002. godine (MIPPA).[7] Evropska unija
je 2012. godinu prograsila godinom «aktivnog starenja i solidarnosti među generacijama»
sa glavnim ciljem da osvetli probleme starih i da ih postavi više na agendi nacionalnih
politika. U Srbiji trenutno teče kampanja «Stari nisu stvari»[8]
koja je usmerena na poboljšanje položaja najugroženijih starih stanovnika i na dizanje
svesti o problemu.
Rezultati zvanične statistike o upotrebi vremena osoba starijih od 15 godina
govore da postoje značajne razlike u potrošnji vremena muškaraca i žena. U strukturi
vremena pripadnika muškog pola najznačajnije mesto ima plaćeni posao – čak 1.8 puta
više nego kod žena, dok žene provode čak 2.1 puta više vremena nego muškarci radeći
neplaćeni posao, to jest provode vreme u kućnim poslovima i brizi i staranju o drugim
članovima domaćinstva (Blagojević Hjuson 2012, 58-59).
Ovakvi rezultati o razlikama upotrebe vremena kod muške i ženske populacije
posledično dovode do toga da se muškarci kada pređu u penzionerski status često
susreću sa teškoćama kako struktuirati vreme, mogu postati zatvoreniji za komunikaciju
i podložniji su depresivnim raspoloženjima.
Tri kratke studije slučaja
Svo troje ispitanika su rođeni na prostoru bivše Jugoslavije između 1935. i
1938. godine. Dosadašnji životni vek su proveli u urbanim sredinama, radeći kvalifikovane
poslove sa stečenim opštim srednjim i srednjim stručnim obrazovanjem. Takođe, svo
troje ispitanika pripadaju srednjem sloju[9]
i u trenutku odlaska u penziju nisu živeli sami, to jest u jednočlanoj porodici,
već sa potomcima, roditeljima ili sa supružnikom.
Svo troje ispitanika su rekli da su se smatrali relativno zdravim «za svoje
godine» u periodu od 1990. do 2013. godine (ovakvo vremensko određenje je zahtevano
s obzirom da je narušavanje zdravlja glavni
razlog odlaska u penziju trećeg ispitanika 2013. godine). Dvoje od troje ispitanika
su se udali/oženili i oni imaju svoje potomke, dok se treća ispitanica nije udavala
niti ima potomke. U slučaju ženske osobe koja ima potomke možemo reći da brizi o
njima i danas posvećuje značajan deo svog penzionerskog vremena (tokom 2013. godine
čak svakodnevno od tri do osam časova).
Velike razlike kod ovo troje ispitanika nalazimo u trajanju radnog veka. Obe
ženske ispitanice su iskoristile prvo ispunjenje uslova i otišle u penziju. Ovo
možemo tumačiti kroz ustaljeno verovanje da u našem društvu «žena uvek ima šta da
radi u kući», a u ovom slučaju radi se pre svega o staranju za članove porodice
(potomke i stare roditelje). Muški ispitanik je nastavio da radi sve do svoje
75. godine života, i 55. godine radnog staža. U intervjuu je otkriveno da muški
ispitanik nije planirao ni tada da ode u penziju da nije došlo do nastupanja sledeće
dve činjenice: 1) po prvi put se ozbiljno razboleo, sa prilično lošim prognozama
vezano za buduće kretne sposobnosti, i 2) bolest i, posledično, nerađenje su uzrokovali
i značajne ekonomske implikacije – ispitaik kaže da osim što tokom bolesti nije
mogao da privređuje za osnovne egzistencijalne potrebe, svakog meseca je morao da
uplaćuje doprinose za samostalne privrednike.[10]
Osnovni relevantni podaci o ispitanicima predstavljeni su ispod u tabeli 1,
radi lakšeg pregleda i praćenja (predstavljene su i relevatne godine).
Legenda:
OSO – opšte srednje obrazovanje (gimnazija)
SSO – srednje stručno obrazovanje
* V.V. je nastavila aktivno da radi iz penzije do 2004. godine
Slučaj 1
Ili
Starost kao privilegija i mladost duha
Faza separacije
V.V. je odlazak u penziju shvatila kao prilično nebitan događaj za svoj privatni
i porodični život. Kaže da je te 1990. godine bila u dobrom zdravstvenom stanju
i da je, planirano, odmah po odlasku u penziju honorarno nastavila da radi to što
je radila i tokom zvaničnog radnog veka – kao računovođa za nekoliko privatnih firmi.
Ona kaže da praktično nije ni morala da se «oprašta» od svog posla.
Liminalna faza
Shodno ne tako značajnoj fazi separacije, i liminalna faza nije bila turbulentna
– uz zvaničnu dodelu rešenja o penziji, otpremnine za odlazak u penziju i poklona
kolega (lampa sa abažurom i vaza za cveće) poslednjeg radnog dana, praktično se
završila liminalna faza koja je trajala samo nekoliko sati. Ispitanica je sa lakoćom
uskočila u svoj novi «penzionerski život».
Međutim, s obzirom da je ova ispitanica nastavila da radi honorarno, kao i da
se intenzivno brine o unucima, možemo tvrditi da je «druga» liminalna faza u stvari
tek počela 2004. godine kada je V.V. prestala da privređuje honorarno, a da je sve
do tada tekla faza separacije u kojoj je ispitanica praktično intenzivnije radila
nego dok je imala zvanični radni odnos. Radila je honorarno u tri firme, što je
podrazumevalo da je i tri lokacije dnevno posećivala u Beogradu koristeći gradski
prevoz, kao i da je najmanje četiri puta nedeljno posećivala starijeg sina i snaju u čijoj
je kući brinula o unučićima i njihovoj ishrani. Praktično «druga» liminalna faza
se desila 2003/2004. godine kada su nacionalni propisi o uslovima za računovođe
promenjeni a ispitanici je bilo suviše komlikovano da administrativno ispuni nove
uslove jer su podrazumevali dokvalifikacije, te je odlučila da više ne radi honorarno.
Osim toga, zdravsteno stanje supružnika se značajno pogoršalo upravo u tom periodu,
pa je V.V. svoj fokus prebacila na dodatnu brigu o mužu. U tom smislu možemo govoriti
o «drugoj» liminalnoj fazi, koja nije imala jasan početak i kraj, niti prateću ceremoniju.
Ta faza se nije završila onog trenutka kada je V.V. prestala da radi honorarno već
kada je shvatila da egzistencijalne potrebe porodice namiruje samo iz penzijskih
prihoda, što je bio proces od nekoliko meseci a ne uvid koji se desio «preko noći».
S tim u vezi, možemo tvrditi da je faza separacije, u kojoj se osoba odvaja
iz stare pozicije, u slučaju V.V. trajala punih 13 godina, jer svo to vreme V.V.
nije više pripadala svetu svojih radnih kolaga sa starog posla, a nije bila ni «obična
penzionerka».
Nije bilo porodičnih ceremonija koji su pratili ovu fazu, ili bilo koju drugu
fazu pri prelasku u status penzionera.
Faza agregacije
Prateći «prvu» liminalnu fazu, možemo reći da je faza agregacije protekla takođe
brzo. Međutim, ako se složimo da je faza separacije trajala od rešenja o penziji
1990. godine pa do faktičkog prestanka rada 2004. godine kada je počela liminalna
faza (i ne znamo kada je tačno prestala) onda je moguće da je i faza agregacije
ipak trajala duže, ali da nije bila praćena značajnim ambivalencijama. To se može
opisati odgovorima na pitanja o zadovoljstvu životom iz tog perioda: «fino mi je
bilo, nisam više radila, ali i što bi – tada sam imala 69 godina».
Slučaj 2
Ili
Zelena grana i penzija kao željena destinacija
Faza separacije
Z.C. kaže da se seća da je jedva čekala da ode u penziju. Poslednjih godina
radnog staža je pomno pratila propise i praktično je onog dana kada je ispunila
uslov za odlazak u penziju podnela zahtev. Svoj posao i radni kolektiv opisuje kao
jako prijatne za rad, tako da nije bilo nekih radnih sredinskih faktora koji bi
je nagnali da što pre «beži» iz nepovoljnog okruženja. Možemo reći, u psihološkom
smislu, da je faza separacije tekla makar godinu dana, i da je ispitanica bila vrlo
spremna i visoko motivisana da uđe u novi društveni status.
Liminalna faza
U ovom slučaju liminalna faza je trajala nekoliko nedelja – od podnošenja zahteva
do kraja svečane večere, a novi status je shvaćena kao svojevrsno ispunjenje dugotrajne
želje da se ode u penziju. Uz prigodnu ceremoniju u zgradi rada u kojoj je učestvovalo
oko 30 kolega i pri kojoj joj je uručen poklon – ogrlica, narukvica i prsten, i
uz večeru u kafani na koju su išli ispitanica i najbliže kolege, praktično je završena
liminalna faza. Običaj formalnog i neformalnog dela ispraćaja u penziju u radnoj
organizaciji poklapa se sa primećivanjem Dobrile Bratić o proslavi odlaska u penziju
u fabrici automobila u Priboju (Bratić 1984, 100).
Faza agregacije
Bez posebnih teškoća, ispitanica se prilagodila penzionerskom statusu. Vreme
je provodila sa majkom, sestrom i njenom porodicom, baveći se «svim onim stvarima
za koje nije imala vremena dok je radila»: čitala je, putovala po Srbiji, radila
ručne radove. Provela je 35 godina u administrativnoj službi velike fabrike oružja
ispunjenih radnim zadovoljstvom, ali nijednom nije zažalila što je otišla u penziju,
niti je poželela opet da zvanično radi.
Slučaj 3
Ili
Neprilagođeni i adolescent u osmoj deceniji
Faza separacije
Za slučaj J.M. već je navedeno da ima određene specifičnosti, pre svega produžavanje
radnog veka, samoinicijativno i, sa ekonomskog stanovišta, iracionalno. Objašnjenje
za to se može tražiti u nepostojanju obaveza i strukture vremena van okvira zaposlenja.
Ispitanik nikada nije imao značajne obaveze u podizanju dece ili u kućnim poslovima,
kao ni hobi koji nije bio vezan za automobil kao osnovno sredstvo rada.
Međutim, već od 1998. godine postoji određen pritisak na ispitanika, u porodičnom
okruženju, da ode u penziju, jer je ispunio uslov. U tom smislu možemo reći da je
faza separacije tada počela. Supruga ispitanika, koja je takođe bila intervjuisana
je podelila da je J.M. često danima bio zabrinut i snužden kada bi neko od kolega
otišao u penziju, i kako je često govorio da nikada neće otići u penziju «u kojoj
će mu se život svesti na pogrbljen hod po parku, sa rukama prekrštenim na leđima
i sa šahom ispod pazuha». Iz ovakvog ponašanja je postalo jasno da ispitanik ima
ozbiljnih problema sa prihvatanjem predstojeće životne promene i da odlazak u penziju
u ovom slučaju nosi sa sobom visok stepen anksioznosti i ambivalencije. Posle izvesnog
vremena, oko 2008. godine, ćerke ispitanika (koje su takođe bile intervuisane) su
se dogovorile da više ne vrše pritisak na J.M. da ode u penziju, jer su shvatile
da je rad za ispitanika od vitalne važnosti. U to vreme je ispitanik napunio 70
godina života, i u porodici se zaćutalo o neminovnosti odlaska u penziju. Troškovi
amortizacije automobila i plaćanja doprinosa državi, koji nisu bili mali u slučaju
taksiste koji je dnevno aktivno radio tek nekoliko časova i stoga nedovoljno zarađivao,
su prećutno pravdani «bolje da dajemo novac za doprinose nego za lekove».
Sledeći značajan momenat koji je mogao da pokrene liminalnu fazu, je rođenje
prvog unuka 2011. godine. Naime, supruga J.M. kaže da je J.M. govorio kako će otići
u penziju onda kada dobije unuče, jer tada definitivno postaje «starac». Međutim,
rođenje unuka 2011. godine nije pokrenulo postupke prelaska u penzionere, tj. liminalnu
fazu, već je ispitanik nastavio da radi.
Liminalna faza
J.M. je ušao u liminalnu fazu odlaska u penziju onog trenutka kada je postalo
neizvesno kada će opet moći da hoda (zbog zdravstvenih problema izazvanih spletom
ortopedskih, kardio-vaskularnih i neuroloških tegoba), to jest kada će mu se popraviti
zdravstveno stanje koje je narušeno početkom 2013. godine. S obzirom da sa 75 godina
života spada u populaciju starih osoba, prognoze nisu bile sjajne. Sa ispitanikovom
saglasnošću, članovi porodice su podneli zahtev za penziju. Posle nekoliko meseci
usledilo je rešenje o penziji. Ispitanik nije radio u radnom kolektivu, te stoga
nije bilo nikakve ceremonije u radnoj organizaciji koja bi označila prekidanje prethodnog
statusa zaposlenog. Rešenje o penziji nije proslavljeno ni u porodičnom okruženju,
pre svega zato što se ispitanik sporo oporavljao i što je manifestno bio depresivan
zbog toga što više neće moći da radi. S obzirom na navedeno, iako ispitanik ne radi
već godinu dana, liminalna faza i dalje traje.
Faza agregacije
Kod ispitanika J.M. faza agregacije još uvek nije nastupila. S obzirom da ponovo
hoda, i da mu uz medikamentnu terapiju trenutno zdravstveno stanje nije značajno
lošije nego što je bilo pre nastupanja bolesti, može se očekivati da će u narednim
mesecima pronaći «svoje mesto» u penzionerskom svetu i životu, bez obzira na trenutno
odbijanje da se poistoveti sa penzionerima. Moguće je da bi faza agregacije bila
potaknuta organizovanjem neke vrste rituala kako bi ispitanik simbolički uspešno
prešao u novi status.
III
Zaključak
Bračni status, porodična struktura i imanje potomaka ne utiču presudno na lakoću
prelaska u penzionerski status.
Radni vek koji je proveden u višečlanoj radnoj organizaciji u kojoj je priroda
posla zahtevala visoku interakciju među zaposlenima može donekle obezbediti uspešniji
prelazak u penziju u smislu organizovanja adekvatnog rituala koji će pomoći da se
simbolički napusti stari i pređe u novi status.
Rodna uloga koju osoba ima tokom života i radnog veka značajno utiče na lakoću
prihvatanja penzionerskog statusa. Rodna uloga može značajno utiče i na kvalitet
vremena i zadovoljstvo životom u penziji.
Organiizovani odlazak u penziju, u smislu ispraćaja radnika od strane kolega,
može doprineti lakšem ulasku u novu životnu ulogu.
Bibliografija:
Arnold Van
Genep. 2005. Obredi prelaza. Beograd: Srpska književna zadruga
Dobrila Bratić.
1984. Ceremonija ispraćaja radnika u penziju. Etnološke sveske V
Marina Blagojević
Hjuson. 2012. Žene i muškarci u Srbiji: šta nam govore brojevi? Beograd,
Program Ujedinjenih nacija za razvoj
Drugi izvori:
Pozitivno zakonodavstvo
Podaci republičkog zavoda za statistiku
Razni internet sajtovi
[1] Pogledati statistike Ujedinjenih nacija, Svetske zdravstvene organizacije itd. http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_life_expectancy pristupljeno 4. decembra 2013. godine
[2] Po pozitivnom zakonodavstvu, u starosnu penziju može otići osoba koja ima najmanje 15 godina radnog staža i 65 (muškarac) ili 60 (žena) godina života, ili kada osoba navrši 58 godina života i 40 godina staža (muškarac) ili 38 godina staža (žena). Takođe, osoba može otići u penziju bez obzira na godine života kada ima 45 godina staža osiguranja. Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju i pratećim podzakonskim aktima propisano je postepeno povećavanje radnog veka, što se može pratiti na sledećoj tabeli http://www.pio.rs/images/dokumenta/Penzije/uslovi%20za%20penziju-tabela-lat.pdf
[3] http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/U-svakoj-trecoj-opstini-u-Srbiji-vise-penzionera-nego-zaposlenih.lt.html i http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2013&mm=03&dd=02&nav_id=691593 pristupljeno 4. decembra 2013. godine
[4] Podaci Republičkog zavoda za statistiku za 2011. godinu
[5] http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/Popis2011/Projekcije%20stanovnistva%202011-2041.pdf
[6] Osim nacionalne statistike, postoji i globalna koja kaže da su penzioneri po primanjima na 64. mestu od 91 ispitane zemlje http://www.helpage.org/resources/publications/ pristupljeno 4. decembra 2013. godine
[7] Za više informacija pogledati
http://www.un.org/ageing/documents/building_natl_capacity/guiding.pdf pristupljeno 4. decembra 2013. godine
[8] http://pokret65plus.org/sr/starinisustvari/ pristupljeno 4. decembra 2013. godine
[9]Ovo je slobodna procena socio-ekonomskog statusa i nije zasnovana na krutim ekonomskim određenjima, već na informacijama da ove osobe i ljihove porodice nisu primale nikakvu socijalnu pomoć, da su živele od svog rada, da su mogle da priušte odlazak na godišnji odmor itd. Granica za srednji sloj, u kontekstu osiromašenog stanovništva Srbije, je verovatno spuštena.
[10] Obaveza uplaćivanja doprinosa za penzionog, socijalno, zdravstveno i obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti od strane samostalnih privrednika omogućila je ovom ispitaniku da toliko dugo ostane u radnom odnosu, što verovanto ne bi bio slučaj da je radio u državnoj ili privatnoj višečlanoj firmi, jer osim redovnog zdravstvenog pregleda o sposobnosti za vožnju, nijedan drugi mehanizam ga nije «terao» da ode u penziju i pored davno stečenih uslova.