Autorka: Olga Milićević
Dragana Antonijević, svojim istraživanjem
o značenju srpskih bajki, pokušava da ”pokrije” jedan značajan propust u prethodnim
poduhvatima na tu temu. Iako su pređašnje studije bile prilično opsežne, ona je
posvetila pažnju konkretno srpskim bajkama - ili, kako se većina svetskih bajki
bavi sličnom tematikom - srpskim uticajem na bajke. Nju ovde ne zanima poreklo bajki,
niti pokušava da na neki način uzdigne srpske verzije izvan ostalih, već na koji
bi način određena kultura - u ovom slučaju srpsko tradicionalno društvo - ”izvršila
izbor tema i motiva koji su toj kulturi razumljivi i prihvatljivi” i izmenila pojmovni
sadržaj ”originalnih” bajki.
Polazimo, dakle, od činjenice da
je srpsko tradicionalno društvo bilo izrazito patrijarhalno seljačko društvo koje
je počivalo na odnosima unutar porodice, zadruge, roda ili sela, i čije je istorijska,
etnička, i moralna svest održana upravo u narodnoj književnosti. Po mišljenju autorke,
upravo je ta dugotrajna dominacija patrijarhalnog sistema kod Srba i zaslužna za
očuvanje pojedinih arhaičnih elemenata koje nalazimo u srpskim bajkama.
Već na početku rada objašnjen
je pristup koji je autorka imala u toku istraživanja, zaobilazivši površnost i puku
estetiku priča, kako bi prodrla u njen dublji, simbolički sadržaj. Koristeći se
strukturalno-semantičkom analizom, autorka ”iscrtava” analizu svake pomenute priče
Gremasovim semiotičkim kvadratima. Naime, većina bajki počinje incidentom, koji
najčešće predstavlja nekakvo narušavanje ravnoteže društvenog reda i odnosa, i koji
služi kao prvi od više izazova koji junak ili junakinja mora da savlada kako bi
povratio društvenu ravnotežu. Druge motivacije, osim povraćaja normale, se retko
eksplicitno pominju, iako bi one bile bitan semantički element - ali ovaj put nije
na nama da analiziramo narativnu strukturu bajke. Dakle, u junaku se budi samosvest
i on se suprotstavlja, nastavlja da rešava određene zadatke dok se radnja konačno
ne završi srećno - najčešće venčanjem i sticanjem prestola.
Materijal koji je korišćen za istraživanje
je ograničen na bajke srpskohrvatskog govornog područja, uzete iz dve najpoznatije
i verovatno najbolje zbirke srpskih narodnih pripovedaka sakupljenih tokom devetnaestog
i dvadesetog veka: reč je o zbirkama Vuka Stefanovića Karadžića i Veselina Čajkanovića.
Iz ovih zbirki su analizirane nekih četrdesetak bajki o bračno-porodičnim odnosima,
koje su zatim podeljene na tri celine: Tajna
posvećenosti (koja govori o uslovima za sklapanje dobrog braka), Uzorne devojčice (o porodičnim sukobima
proisteklim iz želje da se sklopi neodgovarajući brak) i poslednji ciklus, U svetu vradžbina ili o ljubavi (o tabuima
unutar braka).
Prvi ciklus, Tajna posvećenosti, govori o idealnim
osobinama budućeg bračnog partnera junaka. Celina je podeljena na dva dela: Daleke princeze, koja govori o slučajevima
gde se prednost daje egzogamnom braku, odnosno dovođenje buduće neveste iz daleka
i Neugledni brakovi, u kojima se
govori kakve osobe treba izbegavati pri biranju partnera (kao u bajkama Ćela, u kojoj je u pitanju osoba naizgled
nižeg socijalnog statusa, i Gvozden čovjek,
u kojoj se radi o neprirodnoj osobi, ženi-žabi).
Druga celina, Uzorne devojčice, govori o izboru između
endogamnih i egzogamnih brakova, to jest mogućnost odlaska u ekstreme ovih opredeljenja
- traženja braka previše blizu (incest) ili daleko (stranac). Ovakva problematika
se pojavljuje u bajkama Careva kći ovca,
Zla svekrva, Pepeljuga i Car htio kćer da uzme, s tim što se u poslednje dve junakinje na
kraju opredeljuju za prihvatljivije opcije.
Poslednjim ciklusom, U svetu vradžbina ili o ljubavi, autorka
analizira bajke koje se tiču problema ”greha”, ”smrti” i ”polnosti”, a kroz njih
se provlači i komponenta erotizma, koja je najvidljivija kod bajki tipa ”lepotica
i zver”. Bajke koje predstavljaju ovaj cuklus su Baš-čelik, Čudnovat zmaj
i carev sin i Zmija mladoženja,
između ostalog.
Iz svega ovoga, autorka izvlači
”unutrašnju suštinu bajke” i zaključuje koje su vrednosti i situacije važile za
poželjne u braku u srpskim bajkama, a tako i u narodu. Na listi ”poželjnog” našao
se egzogamni brak, prostorno i statusno daleke, odnosno visoke, osobe, bračna ljubav
i vernost, polna zrelost i plodnost; dok na poziciji ”nepoželjnog” nalazimo statusno
niske i prostorno bliske osobe, incestuoznu i infantilnu ljubav, polnu nezrelost
i neiskustvo. Nešto što bi bilo prihvatljivo ali ”tajno”, kako kaže autorka, je
endogamni brak, socijalno visoke, ali prostorno bliske osobe, predbračna polna iskustva
i erotizam, ali i u mitološkom smislu visoka natprirodna bića. Neprihvatljive ili
”lažne” bračne okolnosti su moralno i društveno ”daleki neljudi”, vanbračni odnosi
i neplodnost, preljuba i bigamija, kao i niske natprirodne osobe.
Na samom kraju, autorka zaključuje
da su bajke ”kao svoju konačnu poruku, isticale ”normalnost” i uravnoteženost, služeći
se pri tom stalnim konstrastiranjem i pričanjem o raznim ”neprikladnostima”,” što
znači da ove bajke imaju ulogu da nam pokažu kako svet ”treba” da izgleda, ili,
u ovom slučaju, kako treba da izgledaju brak i bračni odnosi.
Ovo delo nudi novo viđenje srpskih
narodnih bajki i približava način razmišljanja srpskog tradicionalnog društva. Autorka
se često osvrće na druge naučnike kako bi utemeljila svoja razmišljanja u njihovim,
ali i sama nudi jake argumente koji podržavaju njen zaključak o bajkama kao nekim
“čuvarima” srpske patrijarhalne misli, koja je od velike vrednosti, kako za antropologe,
tako i za ljude van ove struke.
Literatura:
Antonijević, Dragana. 1991. Značenje srpskih bajki. Beograd: Etnografski institut SANU