Атанасије Рашковић и његово потомство

Ауторка: Марина Радичевић

АПСТРАКТ

The paper ‘Atanasije Rašković and his Offspring’ is divided into several sections which is prompted by the subject itself. Since the aim of this paper is to focus on the life of Colonel Atanasije Rašković in his homeland and in the Habsburg Empire to the extent the sources and literature found on this subject allow us, as well as on the lives of his offspring, a number of logical sections can be singled out within the paper. These sections are: In Turkey where the organization of the Christian rural population in the Stari Vlah-Raska area is being dealt with in order to get a better understanding of the position of the duke as an intermediary between the Serbs and the Ottoman authorities and by doing so, of the Atanasije’s position as one of the dukes from this area; In The Habsburg Empire is a section dealing with the Ottoman-Austrian war as the cause of Atanasije’s leaving Turkey to go to the Habsburg Empire, as well as with the deployment of the regiment that Atanasije Rašković was the commander of, and with the problems they encountered during their deployment in Srem. Here we have the part about his offspring, too, where the fate of Atanasije’s children is presented based on published sources. In this paper, there are explanations related to the basic questions about Atanasije’s title of duke in his homeland, his connection to the great migration under the Patriarch of Pec Arsenije IV Jovanović Šakabenta whose daughter was his spouse, and his tragic death which is explored in relation to what extent his children and his grandchildren who were the last members of Atanasije’s family had continued to protect the family’s reputation.

УВОД

Атанасије Рашковић је рођен у области Старог Влаха, као турски поданик. У родном крају је обављао службу кнеза, а после аустро–турског рата 1737–1739. с патријархом Арсенијем IV Јовановићем је прешао у Хабзбуршку монархију, где је ступио у царску војну службу. Добио је чин пуковника и задатак да од војно способних Срба и арбанашких Климената, пореклом из Руговских планина и Пештера, формира војнички пук. У првој половини 18. века је био један од најугледнијих Срба у Хабзбуршкој монархији, чему је свакако допринела и чињеница, да је био зет српског патријарха Арсенија IV.

Циљ овога рада је да у општим цртама укаже на прилике у којима је Атанасије Рашковић живео као кнез у Старом Влаху, као и неке од најважнијих детаља из његовог живота после пресељења у Хабзбуршку монархију. У раду ће бити указано да Атанасије, његов отац Братул Јанковић, и други Рашковићи који се у српским и турским изворима из XVII и прве половине XVIII века помињу као кнезови, нису били потомци средњовековних српских феудалаца, већ старешине Срба с влашким статусом, чија је основна улога била да посредују између турских власти и српског живља. Поред тога, биће указано и да Рашковићи нису били породица, како тврди аутор текста ,,Свидетјелство истиное“, који је после Атанасијеве смрти наручио његов син Александар. У завршном делу рада ће бити речи о његовим потомцима, тачније о онима који су о свом постојању оставили довољно трага у до сада познатим изворима.

*

Када је реч о изворима који садрже податке о Рашковићима, незаобилазан је опис породичног архива Рашковића од Мите Костића (Св. Матић, Опис рукописа народне библиотеке (Београд 1952)). У овом архиву се налазио текст ,,Свидетјелство истиное“ у коме су српски патријарх Василије Јовановић, хиландарски архимандрит Јелисеј, рашки митрополит Јефтимије, студенички архимандрит Константин и игуман Рувим, дечански игумана Захарије и новопазарски протопрезвитер Андрија Николајев потврдили, да Рашковићи потичу ,,од древних кнезова и владатеља србских“, а наводе се и границе њиховог кнежевства које су биле од града Звечана на истоку до реке Лима на западу, и од Маглича на северу до Рожаја на југу. Главни градови су били: Брвеник, Трговиште и Критово на Лиму. Текст овог сведочанства у потпуности је пренео и Јован Рајић у делу  История разнихъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ IV (Беч 1795). Такође, ,,Линија Древнаја от фамилија Рашкович“ се налази у датом опису породичног архива Рашковића, која сведочи да су Рашковићи и остали кнезови у тим крајевима, као знак турског поданства морали годишње плаћати извесну своту, мада мало нејасано јер каже ,,за пределе Старог Влаха“.[1] Јован Рајић даје преписе врло значајних документа као што је ,,Свидетјелство истиное“, и диплому цара Карла VI Атанасију Рашковићу којим га потврђује за пуковника милиције Срба и Албанаца тј. Климената. Ово грандиозно дело српске књижевности пре Доситеја, како га још називају, поред преписа оригинала докумената који су били битни за израду овог мастер рада, садржи и податке о сеобама за време рата 1737-1739. и каснијем распоређивању и животу придошлица у Срему које је сам аутор могао да чује од тада још живих очевидаца.

Димитрије Руварац као уредник званичног листа српске православне митрополије Карловачке преноси врло важна документа која сведоче о учешћу Атанасија Рашковића у народно-црквеним пословима као и о угледу његове личности. Тако су реметски монаси тврдили да они са манастиром Раковица код Београда имају уговор да реметски игуман буде игуман за оба манастира правдајући се да је Атанасије Рашковић потврдио његову истинитост. (Д. Руварац, Опис српских фрушкогорских манастира 1753. године, Српски сион VI, Сремски Карловци 1904.) Што се тиче извора које даје Димитрије Руварац у раду ће бити искоришћени: Представка краљу Леополду II и угарском сабору, Српски Сион XVIII, Сремски Карловци 1905, (у представци се налазе информације о положајима које су добили први досељени Рашковићи преко Саве и Дунава 1690. године), О прелазу владике нишког Георгија Поповића на ову страну, Српски Сион XVI, Сремски Карловци 1906, 537-538. Од значаја за рад био је и Архив за историју српске православне карловачке митрополије (19. и 20.), Сремски Карловци 1912, као и Архив за историју српске православне карловачке митрополије (20. и 21.), Сремски Карловци 1912, које је такође издао Димитрије Руварац, а у којима се даје добар део преписке патријарха Арсенија IV Јовановића од 29. септембра 1742. до 20. октобра 1743. године, која је од значаја за реконструисање живота пуковника Атанасија Рашковића.

За историју Атанасија Рашковића и његовог положаја у Старом Влаху, најзначајнији је берат којег поред Славка Гавриловића у Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официри, даје и Јован Радоњић у Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII, XVIII веку I, Нови Сад 1909, 258-260. Код Радослава Грујића у Прилози за историју Србије у доба аустријске окупације (1718-1739), Споменик СКА LII, 1914. такође се могу наћи подаци везани не само за пуковника Атанасија већ и друге угледне Рашковиће као што је био Гаврило Рашковић управник Београдске вароши док је још била под аустријском влашћу. Извесне податке црпимо и из М. Митровић, Подаци о Србији у протоколима  Дворског ратног савета у Бечу (1717-1740), Споменик САНУ CXXX, Београд 1988.

Неке од најзначајнијих сачуваних извора за биографију Атанасија Рашковића сакупио је Славко Гавриловић и објавио у раду: Рашковићи – старовлашки кнезови и ћесарски официри (Споменик САНУ 139, Одељење историјских наука 13, Београд 2004, 7-66). У овој збирци се, поред осталог, налази и поменуто ,,Свидетјелство истиное“, које садржи кратку историју живота Рашковића у Старом Влаху. Ту је дат и опис земље у којој су живели Рашковићи, који је саставио Атанасијев унук Мојсије. Ова збирка докумената садржи грађу која осветљава поједине детаље у вези с Атанасијевим учешћем у рату против Турака, као и указ о његовом наименовању за пуковника милиције ,,Албанаца и Климената“ (1739), где се износе његове заслуге у рату против Османлијског царства.

Нарочито смо се ослањали на спис од Jоhana Langera, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 239-304, јер преноси са оригинала писма патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте фелдмаршалу грофу Кевенхилеру о потреби насељавање српске милиције која по аустријском губитку Србије прешла преко Саве и Дунава, у коме помиње људе пуковника Атанасија које треба населити по шанчевима и једне и друге границе (мислећи на Посавску и Подунавску), такође ту је и писмо самог пуковника Рашковића генералу Хелфрајху где пише о тешком положају својих људи, Климената и Срба, где поред основних потрепштина (брашна и намирница), Атанасије моли да они буду што пре насељени у Посавској крајини. Генерал Шметау пише о рату и из тог списа добијају се подаци о току рата 1737-1739.[2]

Када су немачки извори у питању неизоставно је поменути и патријархову борбу да досељеницима из Београда после рата 1737-1739. обезбеди земља и опроштење дугова, о чему је он водио живу преписку 1741. описујући имања која су становници Београда морали оставити за собом, а што је издао Славко  Гавриловић као Четири документа из 1741. о мигрантима из Србије у Аустријску монархију (Зборник Матице српске за историју 69-70, Нови Сад 2004, 249-258).

О потомству Атанасија Рашковића, а највише о његовим кћерима значајне податке даје Васа Стајић у Новосадским биографијама из архива Новосадског магистрата свеска трећа  Л-О, Нови Сад 1938. Нажалост у објављеним изворима понекад се не наводе имена појединих чланова Атанасијеве породице, што представља тешкоћу за њихово идентификовање. Поред преписке из које се види да су најчешће мађарски грофови утицали на царицу Марију Терезију како би појединим Рашковићима ускратила новчана примања зарад имовине коју је пуковника Атанасије оставио када се преселио у Срем, то непријатно окружење у коме се нашао наш народ после сеоба с краја 17. и из прве половине 18. века врло сликовито описује и Симеон Пишчевић у његовим мемоарима, нарочито када описује Атанасијеву смрт као један од повода због којих је емигрирао у Русију.(С. Пишчевић, Мемоари, Београд 1963).[3]

Да би се добила потпунија слика о приликама времена о коме се говори и покаже да су личности о којима се пише заиста учествовале у појединим догађајима послужили су Стари српски записи и натписи I-VI, Београд 1902-1926, од Љубомира Стојановића и Стари српски записи и натписи из Војводине I, Нови Сад 1994. које је приредио Петар Момировић.

*

У историографији нема много наслова који се баве пуковником Атанасијем Рашковићем. Њему је једну расправу посветио Мита Костић и то под називом Бератлиски кнез од Старог Влаха, Атанасије Рашковић, Гласник српског научног друштва, Скопље 1932. Поред те расправе, Мита Костић је написао и Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији  против Турака 1737-1739.  и сеоба у Угарску, Гласник Скопског научног друштва, књ. VII-VIII, Скопље 1930.

Што се тиче радова из којих се може извући мноштво информација о положају кнеза у Старом Влаху под османлијском влашћу и Атанасијевом ,,кнезовању“ у тим пределима поред наведених Костићевих расправа ту је двотомна докторска дисертација Радмиле Тричковић под називом Београдски пашалук 1687-1739. годинe која је издата у Београду 1977, која је значајна управо због тога што на основу османских докумената осветљује тематику кнеза под турском влашћу и положај Рашковића и њиховог иметка. Како би се боље расветлило питање институције кнеза под турском влашћу за рад је била од велике важности и расправа Бранислава Ђурђева О кнезовима под турском управом, Историјски часопис I, Београд (1949), 132-166, као и други његови мањи и већи радови, настали на основи истраживања турских пописа и канун-нама претежно из 16. и 17. века, који говоре о власима под османском влашћу и њиховим старешинама кнезовима и примићурима, и који су наведени у списку литературе овог рада.

Радови Славка Гавриловића Студије из привредне и друштвене историје Војводине и Славоније од краја XVII века до средине XIX века (Нови Сад  2009), Срем од краја XVI до средине XVIII века (Нови Сад 1979), О насељавању Српске милиције и Климената у Срему (1737-1742) (Историјски часопис, IX-X, Београд 1960), Хајдучија у Срему у 18. и почетком 19. века (Београд 1986), Обнова славонских жупанија и њихово разграничење са Војном границом 1745-1749. (Зборник Матице српске за друштвене науке 25, Нови Сад 1960), дају драгоцене информације о животу Атанасија Рашковића и његове породице по пресељењу у Хабзбуршку монархију. Као пуковник или командант чете састављене од Срба и припадника арбанашког племена Климената пуковник Атанасије је морао да учествује прво у њиховом насељавању, па у сузбијању разбојништва које се појавило око 1739. и 1740. а које је скоро искорењено до 1744/1745. године.

На нека од поменутих питања дао je одговоре и Милутин Јакшић у његовим лекцијама из историје Карловачке митрополије или О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, Сремски Карловци 1899. Јакшић је писао своје дело на основу докумената пронађених у Митрополијском архиву у Сремским Карловцима, које је било замишљено као преглед историје те митрополије док је Арсеније IV Јовановић Шакабента био њен митрополит. Јакшићеве Лекције за историју Карловачке митрополије представљају збирку интерпретираних извора из Архива Карловачке митрополије, али то им не умањује вредност. Захваљујући њима можемо да реконструишемо и повежемо податке које даје горе помињани Димитрије Руварац у једну целину. Добро поткрепљен изворима Јакшић пише о улози патријарха у црквено-народним пословима, при чему је немогуће а не поменути и Атанасија Рашковића. Нажалост, Јакшићу се мора замерити то што се ипак информације о Атанасију дају врло штуро, у једној или пар реченица, а понекад се његово деловање помене без већег удубљивања или објашњавања догађаја.

Још неколико мањих радова је било потребно да би се написао овај рад, али од највеће користи су били текстови Рајка Веселиновића из Историје српског народа IV, као и његова расправа Војна крајина у Србији 1718-1739, Зборник Историјског музеја Србије (XXI), Београд 1989.

Хронолошки оквир рада обухвата период од 1689. када се браћи Јовану, Мојсију, Илији и Михаилу упућује Патент или Позив од генерала Штаремберга да се прикључе Аустрији у рату против Турске, гарантујући им и добијање повластица ако Аустрија рат изгуби, а они се стога повуку северно од Саве и Дунава, па сеже до 1791. године, и касније до периода пред Први српски устанак, када се кнезови из Рашке области обраћају руским владарима због турског зулума. Иако хронолошки оквир рада сеже од 1689. сам рад се не бави првим поменутим Рашковићима, нарочито због тога што је тешко утврдити у каквом крвном сродству су они били са Атанасијем Рашковићем и његовим оцем Братулом Јанковићем.

1. У ТУРСКОЈ

Кнезови под турском влашћу

О кнезовима у српским земљама под османлијском владавином мало се зна. На просторима српске средњовековне државе постојале су друштвене групе, са старешинама које су називане кнезовима и примићурима.^[4] Кнез је био старешина локалне заједнице, једног или више села, и очито је да се тај начин организовања нашег народа задржао од давнина. Када су Османлије освојиле српске средњовековне земље постојећу локалну организацију становништва тих земаља су прилагодиле свом војном, правном и фискалном систему. ^[5]

После 1530. године, када је укинут на подручју Смедеревског, Крушевачког и Зворничког санџака, влашки статус је опстао превасходно у пасивним деловима српског етничког простора и у некадашњим угарским областима, које су се налазиле уз границу с хабзбуршким територијама. Да је очување влашког статуса, који је државну благајну лишавао значајних пореских прихода, био у вези с економским приликама у појединим областима, сведочи и канун-нама Црногорског санџака из 1523. године, у којој је истакнуто, да је Црна Гора тврда и кршевита земља, да раја није способна да даје ушур, харач, испенџу и друге порезе, па је била одређена сума коју је свака кућа с баштином давала – по влашком обичају.[6] По свој прилици, из сличних разлога је исти систем опорезивања после 1530. године опстао и у Старом Влаху. Тамошњем становништву је, дакле, основна пореска обавеза била филурија.[7]

У канун-намама појединих санџака се помињу и старешине Срба с влашким статусом. Они су називани кнезовима и примићурима и њихове обавезе су се односиле на посредовање између народа (свога села, нахије) и османлијских власти. У канун-намама се налазе подаци на основу којих се могу у грубим цртама дефинисати права и обавезе кнезова и примићура.

Један од најстаријих познатих турских закона о кнезовима под турском управом је канун-нама за смедеревски, видински и браничевски крај из првих година владавине султана Сулејмана I, у којој су наведени ,,влашки закони“. Она, међутим, даје мало података о правима и обавезама кнезова. Једино што се на основу овог документа сазнаје је да су кнезови узимали десетину од глоба и казни и да се примићурима није могла одузети дужност без кривице.^[8] Друге канун-наме указују да су њихове основне обавезе биле да прикупљају порезе и враћају одбегле становнике на стара седишта. У канун-нами за Босански санџак из 1530. године стоји да су примићури с баштинама били ослобођени од дажбина – харача, испенџе, ушура, овчарине и других намета. И у канун-нами за Пожешки санџак из 1545. године стоји: ,,У том крају међу неверницима кажу својим нахијским начелницима (ћехајама) кнез, а сеоским начелницима кажу премићур и теклић… Будући да споменути кнезови при насељавању и колонизацији земље при скупљању добара царског и у прикупљању пореза и намета од раје труде се и задовољавају, од раније је уобичајено да су опроштени од свих пореза и намета…“.^[9] У канун-нами Босанскoг санџака из 1530. године је наведено, да су примићури са својим баштинама били ослобођени од дажбина, да они и њихови синови не плаћају харач, нити остале порезе и намете, али да помажу скупљачима харача и еминима. Такође, када они умру ,,нека на њихова места њихови синови постану примићури“.^[10] Да су кнезови постојали и у рајинским селима, сведочи између осталог, Сремска канун-нама из 1588. године, где стоји да су кнезови и примићури били ослобођени свих дажбина и пореза, јер су их они сакупљали, док им се као важније дужности наводе и рад око ,,унапређења земље“, и одлазак у војни поход када то буде потребно. ^[11] Дужности кнеза у 16. веку, независно од тога који санџак је био у питању и како се у њему привређивало и живело, у суштини су биле исте.

Из 17. и 18. века је сачуван мањи број кнезовских берата, којима су кнезови, па и примићури постављани на дужност. Султан Мурат III је издао берат 1638. којим је Петар син Гаврилов постављен за кнеза у Херцеговачком санџаку, нахији никшићкој.^[12] А да су турске власти прихватиле обичај да ову дужност преносе са оца и сина показује берат из 1704. којег је Ахмед I подарио Тодору сину кнеза и катунара Дукоману. У њему се каже: ,,Кнез и катунар, немуслиман по имену Дукоман, села по имену: Јазова, Врхоштица, Руднице, Буковац, Крушево, Доње Рудинице Јасен (?) и Орах, који су у нахији Пиви, у кадилуку Церници, од своје добре воље захвалио се на то звање. Пошто је његов рођени син, хришћанин турски поданик, по имену Тодор у сваком погледу молио да се њему да тај положај и звање, то ја, на изложени начин поменутоме уделих овај царски берат и заповедам да именовани немуслимански турски поданик, по имену Тодор, оде и да назначеним селима буде кнез и катунар на место свог оца…“.^[13] Четири деценије касније (1746), када је смењен извесни Ивша, који је на основу царског берата био кнез села: Требјеса, Магинац, Рагусиџа, Кличево и Бршно у Никшићкој нахији, у санџаку херцеговачком, пошто је ,,сиротињи раји да на правди Божијој досађивао“, на његово место је постављен Симо, јер је уживао опште поверење, и њему је предат берат да је кнез у овим селима нахије никшићке.^[14]

Али Чауш из 17. века за кнезове и примићуре каже да пошто су потпали под турску власт примили државну службу у својим покрајинама, и колико је села дато поједином, они су за становнике тих села били старешине. Убирали су државне порезе и помагали код ратних снабдевања. Њихова дужност је била да саопштавају раји оно што је наређено. Ако неко од раје побегне из села које је под њиховим надзором у непријатељску или другу земљу, били су дужни да их поврате на своја места.^[15] Али Чауш наводи да су неки кнезови имали тимаре, што је било забележено у њиховим бератима.^[16]

Обавезе примићура у основи су биле сличне кнезовским, али су у хијерархији сеоске самоуправе они стајали нешто ниже од кнезова. О томе сведочи Зворничка канун-нама која је настала крајем 16. и почетком 17. века, где се каже да су примићури помагали при купљењу харача, пореза и овчарине код раје која станује у њиховом селу, и да су били одговорни за штету „причињену државном добру“.^[17] Примићури су помагали око прикупљања наведених дажбина, а кнезови су у свакој нахији били одговорни за своје примићуре, и помагали су еминима и царским слугама у сакупљању харача, овчарине и намета. Примићури су били ослобођени харача, ушура, саларије и других пореза. Добијали су ,,тескеру“ и били уписивани у царски дефтер као такви, јер су се бринули за ,,царско добро“. Син умрлог примићура постајао је нови примићур.^[18]

Из наведених извора се може закључити: да се служба кнезова сводила на убирање државних дажбина од народа, да је за постављање на ту дужност била потребна препорука кадије или неке друге инстанце (војводе како стоји у Атанасијевом берату), да се бератом та служба могла пренети са оца и сина, али и да се због злоупотребе дужности она могла дати другој особи подобној за обављање те службе. Већ у 18. веку, у берату Атанасију Братуловићу стоји да је Атанасије на препоруку војводе Јусуфа постављен за кнеза скупине села (gehörigen dörfern) којима је „законито“ управљао Атанасијев отац Братул. Атанасије је требало да чува ,,царске вредности“, и да покаже вредноћу и марљивост при сакупљању пореза.^[19] Крајем 18. и почетком 19. века како преноси Вук Караџић, кнезови су се мало разликовали од богатијих сељака.^[20]

*

У којој је мери установа кнеза била дубоко усађена у вековима устаљени начин живота и менталитет српских сеоских заједница, сведочи и чињеница, да је у XVI и XVII веку ова институција била присутна и међу Србима изван Турске. Тако је у хабзбуршку Војну крајину са српским досељеницима дошла и кнежинска самоуправа. До почетка Бечког рата 1683. године она се учврстила у готово свим српским селима у Карловачком и Вараждинском генералату.    

У Вараждинском генералату, штавише, установа кнеза је била озакоњена Српским статутима (Statuta Valachorum) које је издао цар Фердинанд II 1630. године. Србима је тада дато право на самоуправу на челу са сопственим народним старешинама – сеоским кнезовима, капетанијским великим судијама и војводама.^[21] Српским статутима је било предвиђено да свако српско село између Саве и Драве на Ђурђевдан у својој средини бира кнеза на годину дана. Кнезови су били поштеђени војничке службе и нису били оптерећени радном обавезом на изградњи тврђава, путева и мостова, међутим ове повластице изгубили су у четвртој деценији XVIII века, регулацијом Вараждинског генералата. Иначе у оба генералата за кнезове су бирани најугледнији људи из села, они из најбогатијих и најбројнијих породица. Што се тиче обавеза кнезова оне нису биле једнаке на свим крајиштима, поготову што је то зависило и од тога колико су самосталности поједине крајишке заједнице успеле да изборе за себе чувајући је и од пресезања крајишких заповедника. У најкраћим цртама обавезе су: да посредовањем код војних и државних власти обезбеде повољан правни положај и одговарајући животни и привредни простор за своје заједнице, али и да касније спречавају крњење стечених права; да се старају о насељености својих села и врше надзор над кретањем становништва; да воде рачуна о јавној безбедности и прогоне разбојнике; да својим учешћем у доношењу или спровођењу судских одлука помажу војним властима у вршењу судске власти; да зависно од прилика на појединим крајиштима доприносе извршавању војних обавеза крајишког становништва, што је понекад укључивало и вршење војничких старешинских дужности; да организују и надзиру обављање царске и општинске работе и извршавање других обавеза крајишког становништва.^[22]

Дакле, и на подручју Хазбуршке монархије српски кнезови су, у основи, били посредници између сеоског становништва и државних власти, стара установа српског народа која је само прилагођавана уређењима која су успостављали нови владари.

Кнез Атанасије

Појам Стари Влах се и у данашње време употребљава како би се означила широка регија између река Западне Мораве на северу, Лима на западу, планине Мокре на југу и реке Ибра на истоку. Под османлијском управом ови предели су у административном смислу припадали Босанском санџаку. Према подацима из пописа овог санџака из 1604. године у његовим оквирима је постојала нахија Рас с кадилуком Нови Пазар. Нахија Рас се састојала од 145 села која су се налазила између града Маглича (на доњем Ибру) на северу, Рожаја на изворишту истоимене реке на југу, града Звечана на Ситници на истоку и реке Лима на западу. У овако брдовитом пределу, становници су се претежно бавили сточарством, а од дажбина плаћали само филурију. Они су имали кнезове који су били одговорни пред османлијским властима, чија се служба потврђивала бератом, а могла се и наследити. Ти кнезови, почели су се јављати још у XV и првим деценијама XVI века, јер је било потребно сакупљати порез и бити одговаран пред османлијским властима за народ (хришћане), од којих су неки морали обављати и војну службу као војнуци. Стога поред кнезова и примићура у пописима ових крајева налазе се и војнуци.[23]

Јован, Мојсеј, Илија и Михаило Рашковић, били су синови једног од кнезова са простора нахије Рас који су се прикључили аустријској војсци у рату против Османлијског царства од 1683. до 1699. године. Њихов отац звао се Хаџи Арсеније и захваљујући попису баштина мукате Стари Влах који је настао у периоду од 1699. до 1708, сазнаје се да је његов син Хаџи Мојсије, који је после рата с Турском отишао у Хабзбуршку монархију и постао пуковник српске милиције, имао баштину на ,,конаку“ Брезови.[24] Захваљујући истом попису може се пратити како су баштине на овом подручју прелазиле из једне руке у другу. Тако се поменута баштина нашла у рукама Братула Јанковића, пореклом из Мочиоца, који је имао синове Атанасија и Јована, од којих је први предмет изучавања овога рада.

*

На основу једног записа у рукопису Карловачке библиотеке види се да је и Атанасијев најстарији син Александар учествовао у бици код Гроцке 1739. године.[25] Овај податак указује да је Атанасије за време овог рата могао имати наjмање 40. година. На то нам указује и податак да је његов најстарији син (поменути Александар) рођен око 1721. године.[26] У литератури се може пронаћи и податак да је Атанасије Рашковић рођен 1697. године.[27] Међутим за ово тврђење нема основа због тога што се у изворима овај податак не може наћи, а и сами аутори који се држе ове године не наводе како су до ње дошли.

Два најважнија извора која говоре о Атанасију Братуловићу (Рашковићу) и његовом положају у Старом Влаху су немачки превод берата из 1722. године којим се поставља да врши дужности кнеза уместо свога оца Братула у конаку Брезови.[28] Када је Братул Јанковић почео да врши дужност кнеза није познато али то се догодило у периоду између 1699. и 1708. године, када је настао поменути попис баштина мукате Стари Влах. Он је, по свој прилици, преузео баштину Јована (оца патријарха Арсенија IV) у селу Опаљенику, да би од 1708. године постао и Арсенијев старатељ, коме је помагао да се школује.^[29] У овом периоду поред баштине хаџи Михаила у рукама Братула Рашковића су се нашле још и: баштина Аџи-Мојсија и кнеза Александра такође у Мочиоцима, баштина Хаџи-Арсенија (оца Мојсија и Јована Рашковића) у Брезови Горњој; баштина Баре Херака и баштина Јована и Арсенија у Опаљенику, баштина Томаша и Раје, баштина Цветкова и баштина Вукадинова у Деретину, баштине Мичете Михаиловића у Сугубини, баштина Бранислава, једна баштина коју су некад држала четири лица од којих је један био Братулов отац Јанко, као и Јанкова баштина у Курјаку.[30] Из овога се види да је Братул пореклом био из села Курјака или Божетића у близини Нове Вароши, где је баштину имао његов отац Јанко. Међутим, у том селу дужност кнеза су обављали прво Милован, а касније Јефто Лаушевић и врло је могуће да Братул обављање те службе није наследио од оца већ се за то сам изборио.[31] На то указује и натпис на зиду у манастиру Сопоћанима из 1724. године, у којем се говори о посети Атанасија Аџи Братуловића, за кога се каже да је био из Нове Вароши, пошто се још његов отац Братул када је стекао богатство тамо преселио.^[32] Из турских пописа не може се закључити да ли је Братул Јанковић са оцем поменуте браће био у сродству или не, због тога што се у њима бележи име оца, сина и брата.^[33] 

Бератом је кнезу Атанасију потврђено право да сакупља филурију и друге порезе који се дају одсеком у 12 села старовлашке области: Горња Брезова, Мочиоци, Куманица, Шареник, Церова, Чепова, Сивчина, Опаљеник, Прилике, Комадине, Равна Гора и Глеђице.[34] Поред берата сачуван је и један недатирани документ издат кнезу Атанасију, у коме је дат опис 12 села у којима је служио као кнез. Од тих 12 села три назива се не могу прочитати, али осталих 9 се у потпуности поклапају с горе наведеним.[35] Атанасије је од поседника баштина наведених села убирао и турским властима предавао 107 гроша годишње.[36]

*

Да именом Рашковића нису били означавани само крвни сродници једне те исте породице сведочи и чињеница да се Атанасијев шурак – патријарх Арсеније IV Јовановић и сам у једном периоду потписивао као Рашковић. Док је био рашки митрополит потписао се у манастиру Св. Тројице у Овчару као Арсеније Рашковић 1723. године, да би се последњи пут као патријарх тако потписао 1725, a можда и 1734. године у Рилском манастиру.^[37] „Знати сја буди јегда приходи ва манстир Рилски на поклоненије светому отцу Јовану аз последни приставник вјелицен цркви патријарх србскои Арсеније Рашковит …“^[38] С друге стране, да Рашковићи нису доследно и у свакој прилици инсистирали на своме „презимену“, сведочи помињани натпис из године 1724. у манастиру Сопоћанима, где се говори о посети – Атанасија Аџи Братуловића.[39]

2. У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

                                                                                                 

У аустро-турском рату 1737–1739.

Хабзбуршка монархија је 1737. године ушла у рат против Турске због раније склопљеног уговора с Русијом. Према овом уговору, Монархија је била дужна да у случају рата против Турске, помогне Русији с 20.000 пешака и 10.000 коњаника.[40] После дугих преговора између бечког и петроградског двора Аустрија се обавезала да 80.000 регуларних војника упути на турску територију, чим Руси стигну под Очаков.[41] Израђен је и ,,операциони план“ по коме је требало да се најпре освоји Босна, затим Видин и Ниш, а потом да се крене даље према југу ако околности то буду дозволиле. Врховна команда је поверена херцогу Фрањи Стефану Лотариншком (будућем мужу царице Марије Терезије), којем су били подређени фелдмаршал гроф Секендорфа, фелдмаршали Филипи и Кевенхилер и артиљеријски генерали Шметау и Вурмбранд.[42] Главни део војске под Секендорфом је кренуо 29. јуна из Београда, преко Гроцке, Лапова, Баточине и Јагодине и 24. јула оформио главни штаб у селу Тешици код Ниша, истог дана када је војска под командом принца Јозефа Хилдбургхаузена прешла из Лике у Босну, где је убрзо поражена код Бањалуке.[43]

*

У пролеће 1737.  пре формалне објаве рата, Хабзбурговци су започели тајне преговоре о устанку Срба и римокатоличких албанских племена Климената против Турака.[44] Српски патријарх Арсеније IV Јовановић је после хабзбуршког освајања Београда успоставио везе с новим господарима Београда. У Пећкој патријаршији је почетком марта 1737. одржан тајни састанак на коме се договарало о подизању устанка и стављању на страну Хабзбурга, коме су присуствовали рашки митрополит Јефтимије Дамјановић, скопски митрополит Ћирил, штипски епископ Атанасије, самоковски епископ Симеон, архимандрит манастира Студенице Василије, пећки игуман Никон, старовлашки кнез Атанасије Рашковић, студенички кнез Стефан, брвенички кнез Стефан и други.[45] Они су одлучили да поведу устанак и дојавили су команданту Београда, генералу Марулију, да не креће с војском на Нови Пазар, већ да по избијању рата крене на Сталаћ, Крушевац, Прокупље и Куршумлију и тим правцем избије на Косово.[46] Овакав предлог вероватно је дат из предострожности, јер су виђенији људи из старовлашке области страховали, да би те територије пљачкала аустријска војска.[47]

Као свог изасланика ова група је послала студеничког архимандрита Василија. Он је 8. марта 1737. године генералу Марулију предао писмену предстаку, којом се сви устаници заклињу Богу и цару, да ће „ако Његово Величанство заиста намерава да удари на Турке, сви они једнодушно на највећег непријатеља Хришћанства устати, да ће на ћесареву страну прећи, верни му бити и за њега живот и имање жртвовати.“ Предходницама је требало забранити да народ пљачкају .[48]

Наде цара Карла VI и хабзбуршке владе су биле усмерене и на подизање устанка међу брдским и херцеговачким племенима, као и у Старом Влаху. Стога је патријарх Арсеније IV Јовановић требало да ступи у контакт с брдским племенима и подстакне их на устанак. Устаници су требали да се споје с аустријском војском, која се кретала у више праваца: главни део је под командом фелдмаршала грофа Секендорфа ишао долином Велике Мораве према Нишу, а њен главни стан је био установљен у селу Тешици северно од Ниша. Други део се одвојио и под вођством пуковника Лентула кренуо према Крушевцу и Трстенику, како би се приближио Ужицу, одакле је требало изгнати Турке и прекинути везу Цариграда с Босном. Лентул је имао задатак да побуни ,,Албанце“ из околине Новог Пазара.[49] С њим је кренула и српска национална милиција из Краљевине Србије, коју је предводио крагујевачки оберкапетан Станиша Марковић звани Млатишума. После ослобођења Крушевца он је позивао Атанасија Рашковићу да у свом крају подигне устанак: „Доброродниј Господин Атанасие Рашковић! Како имамо заповест од них Екселенцие Гдна Генерала Фелдмаршала грофа Секендорфа да пишем Блаженејшему Г. Патријарху и Вашему Господству да подигнете наш народ супрот непријатела цесарскога у помоћ светлому Цесару у тому писао сам Блаженејшему Гдну, и ми пођосмо на Новиј Пазар а Ваше Господство како и одавно желите светлом Ц. Величанству у служби и у верности служити какое и стара ваша вамилија Рашковића верно светлога цесара служила и у томе дигнете ваше људе те удри на Сеницу каде ми ударимо на Новиј Пазар.“ Писмо је написано у Крушевцу 10. јула 1737. године.[50] 

На овај позив Атанасије је стигао до Новог Пазара у који су аустријска војска и он са устаницима ушли 28. јула, на исти дан када су Турци Аустријанцима предали Ниш.[51] Атанасије Рашковић у то време вероватно није могао да окупи 1.500 како је сам тврдио на крају рата. Може се закључити да је са њим пошло неколико стотина бораца, а можда и мање. На то указује и писмо Станише Марковића патријарху од 15. августа 1737. године, да се заповедници хабзбуршке војске осећају превареним, јер им је обећано да ће се њиховим трупама код Новог Пазара придружити 2.000 тамошњих Срба, а пришло им је само 150.[52] У литератури се наводи да је то био други пут у току овог рата да је Нови Пазар ослобођен, и то захваљујући кнезу Атанасију Рашковићу, што је мало вероватно јер, као што Млатишума пише, он није имао довољно људи који би то извели.[53] Подаци о Атанасијевом уласку у Нови Пазар и 1.500 устаника које је повео и издржавао о свом трошку, налазе се само у акту цара Карла VI, којим му се додељује чин пуковника националне милиције. У овом документу се наводи да је Атанасије Рашковић с 1.500 људи његове националности кренуо у устанак.[54] Укупан број устаника није познат, јер извори о њима не говоре, а број који је наведен у дипломи је вероватно потекао од Атанасија Рашковића.[55]

Међутим, Атанасије је у једном писму генералу Хелфрајху из 1738. године навео како је под својом командом имао 600 људи с којима се борио против Турака уз царску војску.[56] У овом организовању је учествовао и српски патријарх Арсеније Јовановић. Патријарх је како гроф Череда један од команданата, пише из Будима 25. септембра 1738. у Беч, обећао регрутовати 2.000 војника, да би  успео да сакупи свега 150 људи.[57] После пада Ниша 16. октобра 1737. из табора аустријске војске у близини села Тешице код Параћина, аустријска војска се почела повлачити према Сави, а с њом и србијанска милиција, под заповедништвом обрштера Вука Исаковића и крагујевачког оберкапетана Станише Марковића Млатишуме, и неки припадници каснијег Атанасијевог пука.[58] Устаници су се приликом повлачења суочавали с одређеним тешкоћама, о чему је рашки митрополит Јефтимије Дамјановић 2. априла 1738. године писао принцу Францу Лотариншком. Према његовим речима, он са 6 свештеника и 6.000 душа, прешао у Хабзбуршку монархију где се они „пате“ већ 9 месеци (што значи да су пребегли већ почетком септембра 1737) и умиру од глади и оскудице.[59]

Када је 16. октобра генерал Доксат предао Ниш Турцима завршене су ратне операције за 1737. годину. Крајем октобра стекла се аустријска војска из Србије код Шапца, заједно са одељењем пуковника Лентула, са србијанском милицијом Вука Исаковића и нешто Рашковићевих устаника. Атанасије је тада са својом породицом и патријархом Арсенијем већ био приспео у Београд. О пребегу патријарха Арсенија IV сведочи и један запис из Крмчије у Карловачкој библиотеци из 1738. године у коме пише да је то патријарх пребегао заједно с митрополитима рашким, нишким и ужичким.[60] Исте године непосредно пре пада Ниша под турску власт, и Брђани под вођством кучког војводе Радоње Петровића су се дигли на устанак и кренули према аустријској војсци у нади да ће се са њом састати. Арсеније је патријаршију у Пећи напустио 7. августа 1737. године, одакле се склонио у Руговске планине, а потом и у Васојевиће, одакле је с Брђанима кренуо у Нови Пазар. Међутим, када је аустријска војска уместо да одмах заузме Видин прво заузела Ниш, било је очигледно да устанак у Старој Србији неће успети.[61] Већ половином августа ратна срећа је почела да се мења у корист Турака. Најпре су се Турци прикупили на Косову и одатле почели да угрожавају тек освојени Нови Пазар од стране оберкапетана Станише Марковића Млатишуме и Рашковићевих устаника, који су због тога овај град морали да напусте. Још 16. августа генерал Шметау је писао пуковнику Лентулу, да се око Митровице и Пештера скупљају Турци, услед чега су Арбанаси, Клименте и Срби почели да напуштају одреде и да се враћају кућама.[62] Нови Пазар је коначно напуштен 24. августа 1737.[63]

Када је патријарх Арсеније стигао с 3.000 брђана у Нови Пазар, он је већ био пуст.[64] Наиме, патријарх је с Брђанима стигао у Нови Пазар само дан касније пошто се војска повукла 25. августа 1737. Одатле се повукао у Студеницу, па у Крагујевац, а онда до Тешице где је била аустријска војска. Када су сазнали да се турска војска приближава, кренули су према Београду, Карловцима и Петроварадинском Шанцу.[65] Успут патријарх је због писма које је покушао да пошаље оберкапетану Млатишуми, био утамничен.[66] Патријарх Арсеније IV у писму од 14. марта 1741. пише, да су га Турци били затворили, и да су били решили да га погубе. Све то, наводно му је дојавила пашина жена, која му је помогла да превари чуваре.[67] Патријарх Арсеније Јовановић, митрополити нишки Георгије Поповић, рашки Дамјановић и ужички Алексије Андрејевић, стигли су у Београд 17. септембра 1737.[68] Мањи део брђанских и арбанашких војвода, који су заједно с патријархом Арсенијем и војводом Радоњом Петровићем били на договору у аустријском главном штабу код Тешице, кренуо је за аустријском војском на север, док се већи део Брђана вратио својим кућама. Ускоро је умро Радоња Петровић, на путу између Тешице и Брда.[69]

Генерал Секендорф је стигао 18. октобра у Шабац с главнином војске. Из Шапца се повукао преко Саве 1. новембра 1737. године, а у Шапцу је оставио само мањи одред војника. Док је Секендорф узалуд опседао Ужице, генерал Доксат је 11. октобра 1737. године предао Ниш Турцима. Када је стигао у Београд 2. новембра 1737, Доксат је ухапшен.

Турци су се у јесен 1737. године зауставили у Јагодини, а затим повукли у зимовнике. ,,Са одласком снегова“ завладала је узнемиреност у незаштићеним селима, посебно после турског запоседања ужичке тврђаве и спаљивања Чачка. Окупљање турске војске у Нишу за продор према Београду није прошло незапажено и подстакло је многе сељачке породице да се склоне у збегове.^[70] Међутим, турске снаге окупљене између Ниша и Јагодине, 1738. нису ништа предузимале,  јер су се и хабзбуршке трупе исте године у мају окупљале у Београду. Команда хабзбуршких снага није имала јасан план будућих акција и Турцима је пошло за руком да предузму иницијативу у рату. Видински санџакбег је 26. маја опсео Оршаву у Влашкој, па је главнина аустријских трупа кренула у помоћ овим тврђавама. Из Београда је ишла до Гроцке, где је 10. јуна прешла Дунав и, заобилазећи планине, запутила се преко Карансебеша према угроженим тврђавама.^[71] Турске трупе су опколиле део Србије којом су Аустријанци управљали, својим преласком у Банат и с југа где су се скупљале у Нишу и са севера где су биле у Банату. Да би избегли турску опсаду села Београдског и Грочанског дистрикта затражили су заштиту 29. јуна 1738. од великог везира Јеген Мустафа паше и 29. јуна 1738. године признали турску власт. Добили су одговарајуће писмо, у коме је обећана заштита њиховом имању породицама и деци. То исто су тражили и кнезови Смедеревског, Пожаревачког, Ресавског и Јагодинског дистрикта.“^[72] Када се главнина хабзбуршке војске враћала из Оршаве у Београд преко Ковина, Смедерева и Гроцке, прошла је кроз нека насеља, чији су становници већ признавали турску власт.

Ратне 1738. непријатељства су започели Турци у мају. Али још у јануару 1738. један од капетана српске народне милиције Јован Ћурчић је са 450 војника и нешто добровољаца кренуо с Рудника пут Раче и разбио и истерао оданде турску стражу и уз Дрину према Ужицу. Попалио је сву дрвну грађу за мостове и лађе које су Турци спремили ради прелаза преко Дрине. У фебруару је Али-паша у Босни окупио око 20.000 Турака, од којих је 10.000 задржао у Вишеграду, један део послао на Пожегу, а други под командом Ибрахим-паше на Ужице. Град Ужице с посадом од 200 хабзбуршких војника и 150 хусара Срба под командом капетана Шенка, пало је тек када су Турци донели топове, после нешто више од три недеље. За Ужицем, спаљен је и похаран Чачак, док су Пожега и Рудник и поред отпора српске милиције спаљени и заузети још раније.^[73]

Борбе с Турцима су биле вођене и у Банату, највише око Мехадије коју је бранио генерал Пиколомини, као и око Оршаве. Турци су у једном моменту преотели Аустријанцима Мехадију, Каштел, Оршаву и Адакале. Тада су Аустријанци прешли преко Дунава у Србију и планирали су да нападну Турке са леђа. Одсекли су их од складишта хране и приморали да напусте опсађене градове Мехадију, Оршаву, Кашел и Адакале. Видински санџакбег је 26. маја 1738. године запосео Мехадију и Оршаву у Влашкој, па је главнина аустријске војске морала да крене према овим тврђавама. Из Београда је ишла до Гроцке, где је 10. јуна прешла Дунав и, заобилазећи планине, запутила се преко Карансебеша према угроженим тврђавама.^[74] Њен прелазак у Банат на путу за Влашку имао је последице у селима Краљевине Србије, јер их више нико није могао заштитити од Турака који су се скупљали код Ниша. Тако је неколико мањих турских одреда упало у небрањена насеља. О томе сведочи писмо београдског магистра Петра Михаилова 26. јуна 1738. године: ,,Сербију диштрикта белиградскаго и всју краину Турци поробили и похарали. А кто могал бјегат, побјегал: кто у Банат темишварски, а кто в Срем и в Бачку.“ Истог дана архимандрит Андрија Атанасијевић писао је из Сремских Карловаца да се проносе вести да ће се Турци улогорити на Врачару „где је св. Сава телом сажежен“, због чега ,,Белградци где кои пресељавају се на ову страну“.^[75] Да би избегли веће страдање и робљење становништва, које је било редовна појава за време турских похода, кнезови Јовица Матић из села Неменикућа и Богосав из Барајева су отишли у Ниш у турски логор. Тамо су у име становништва села Београдског и Грочанског дистрикта затражили заштиту од великог везира Јеген Мехмед-паше и 29. јуна 1738. признали турску власт. Добили су одговарајуће заштитно писмо у коме је, поред осталог речено: ,,Сада се свима објављује да су они на описани начин примили подаништво и послушност, те да се нипошто неће дирати у њихове животе, имања, образ, чељад, да ће у сваком погледу бити заштићени. А они који су раније отишли на оне стране, а желе да се врате дато им је помиловање.“ Њихов пример следили су кнезови Смедеревског, Пожаревачког, Ресавског и Јагодинског дистриката, где су турско подаништво, а тиме и пореске и друге обавезе, прихватила и нека села која су имала хајдучки статус.

Када се главнина хабзбуршке војске враћала из Оршаве у Београд преко Ковина, Смедерева и Гроцке, прошла је и кроз нека насеља, чији су становници већ признавали турску власт. Међу њима било је и село Вишњица, где су немачке трупе логоровале од 28. августа до 9. септембра, јер су чекале да се изграде понтонски мостови да би прешле у Срем.^[76] Признавање турског подаништва сеоских насеља у појединим дистриктима Краљевине Србије било је последица сазнања да хабзбуршка војска не може да их одбрани.

Хабзбуршка војска је наставила одступање према Ковину. Фрања Лотаришки је 18. јула напустио ратиште и отишао у Беч. Маја месеца 1738. Турци су већ у долини Мораве. Поред продора у Банат, Турци су лета 1738. заузели и Ужице, Чачак, Пожегу, чак и паланку Рудник, одакле су нападали аустријску војску која се повлачила. Територија Краљевине Србије, изузимајући Београд и Шабац, дошла је почетком септембра под турску власт, која се привремено проширила до Вршца у Банату, јер су турске снаге крећући се за немачким трупама приликом њиховог повлачења од Оршаве, запоседале небрањене крајеве. Из једног писма темишварског епископа Николе Димитријевића, писаног у Темишвару 8. јула 1738. патријарху Арсенију IV Јовановићу у Београд сазнаје се да су почетком јула 1738. многи Турци код Мехадије потучени, а они који су били у унутрашњем шанцу предали су се, пошто су ,,добили пардон“ да под оружјем могу изаћи. Одређене су биле две царске регименте, да испрате те Турке преко границе, иако су они били поново нападнути и потучени од Турака. Када су нове турске јединице прешле у Банат аустријске трупе су их у ,,кланцу“ опколиле и потукле тако да су их из Баната протерале.^[77] Немачка војска је пренела из Оршаве кугу у Банат и Срем, што је у потпуности зауставило исељавање становништва преко Саве и Дунава.^[78] У октобру године 1738. куга се проширила и поред Баната, захватила је и Србију и Срем, о чему је тада још увек ,,генерални егзарх“ Павле Ненадовић извештавао будимског владику Василија, обавештавајући га и о операцијама хабзбуршке војске код Раче.[79] У јулу 1738. Аустријанци су успели да потуку Османлије код Корније и поврате Оршаву.

Година 1738. завршила се потпуним неуспехом за аустријску војску, иако је генерал Кенигсег успео да ослободи опседнуту Оршаву. Устаници који су се повлачили убрзо су запали у највећу беду, а највише Срби и Арбанаси остављени око Рудника и Београда, који су се одмах дали у пљачку и отимање.

Преласком Српске националне милиције и Атанасија Рашковића са својом Албанском милицијом у Срем, престала је њихова даља рана активност у Србији. Турци су 1738. су успели да поврате Рачу, утврђење којем су аустријски команданти придавали велики значај, па су у њему гомилали војску, топове и пловне објекте, и три батаљона крајишке војске из Вараждинске војне крајине, као и батаљон Рајценштајн.[80] Али за такве мере било је већ касно, јер је главница аустријске војске прешла понтонски мост на Сави код Савске капије Доњег града Београдске тврђаве одакле су се упутили према Винчи. Дворски Ратни Савет је одлучио да војска ипак крене према Гроцкој у сусрет турској. У боју до кога је дошло код овог малог места, аустријска војска је до ногу потучена 23. јула 1739. године после чега се према Београду повукла у нереду.

Рат се завршио катастрофално по Хабзбуршку монархију која је миром у Београду 1739. изгубила територије у Србији стечене миром у Пожаревцу 1718. године. Како је тај рат запамћен у српском народу сведочи и запис из горе наведене Крмчије из 1738. године у коме пише да када је Карло VI кренуо у рат на Османско царство ,,не само што ползи никаквија придоби, но наш сербскиј род чрез злое воеводе своих оправленије турскому мечном посјеченију робству и конечном имјенију разграбленију предаде.“[81]

*

Братул Јанковић је остао у Старом Влаху и пошто су Хабзбурзи изгубили рат који је вођен са Турцима. Постоји и предање о коме касније пише Мојсије Рашковић, унук Атанасија Рашковића, да је Атанасијев отац Братул Рашковић, остао у завичају и пред страхом од турске одмазде отишао у шатор турског паше и понудио своју главу како би спасао свој народ. Паша је поштедео Србе, а старца обдарио поклонима.[82]

У овим пределима, Рашковићи се као кнезови или обор-кнезови јављају осамдесетих година 18. века и може се пратити њихова преписка с руским двором пред избијање Првог српског устанка.[83] Од кнезова који се појављују у Старом Влаху с краја 18. века најпознатији је био оберкнез Константин Рашковић који чак у једном писму које је писао царици Катарини II са другим кнезовима ове области даје грб на коме пише да је грб ,,кнезова рашких“[84], а не породице Рашковић.  Кнезови Рашке и Моравске (где се вероватно мисли на пределе између места где се Моравица и Ђетиња спајају у Западну Мораву, и јужно од Западне Мораве, а западно од Ибра), на чијем је челу био оборкнез Константин Рашковић, руској царици су упутили писмо како би се потужили на несносан положај свога народа: ,,мъі общесогласно свидѣтелствуемо, кнези рассйскй и моравскій, весъ народъ християански  находящися у нашихъ странахъ… турци у миру остадошеса а на нас наложиша и обеде неисказанне измислише на народъ.“.[85]

Сеоба у Срем

          У рату 1737-1739. учествовали су и Срби из Краљевине Србије, као и они који су живели под османлијском владавином. Поред Срба, устанак против Турака су подигле и мање скупине Арбанаса. После пораза царске војске, већина устаника се повукла на територију Хабзбуршке монархије, где су постепено укључивани у систем Војне крајине. Још увек је тешко описати у ком су броју и на који начин устаници и милиција из Краљевине Србије прелазили преко Саве и Дунава.

За време рата, Доња Савска граница је имала 6 компанија (чета), које су биле задужене за њену одбрану. Поуздано се знају само имена и порекло устаника које су патријарх и војвода Радоња Петровић повели са собом, захваљујући Меморандуму којег су послали главнокомандујућем аустријске војске још у јуну 1737. године. У октобру 1737. године се  помињу Арбанаси и Клименти који су под командом Станише Марковића Млатишуме бранили Поморавље од 3.000 Турака који су дошли из Новог Пазара.[86] Србијанска милиција и устаници су смештени у опустеле области, као што су била имања херцога Одескалкија, грофа Колореда око Митровице и грофа Шенброна око Земуна.[87] Атанасије Рашковић је 1738. године био у Савској граници, коју је чувао с пуком који је тада организован од Срба и Климената. Гроф Валис је посведочио патријарху 11. септембра 1739, да је корисно послужио цару у последњем рату, као и Атанасије Рашковић који је „чинио квара непријатељу“.[88] 

Атанасије је од стране цара Карла VI потврђен за пуковника 15. марта 1739. године. Царским указом од истог датума Атанасије је у име одштете што је о свом трошку држао 1.500 људи у рату, и што је напустио своја приватна добра, добио годишњи додатак од 2.000 форинти.[89] Додатак од 2.000 форинти је престао да прима после смрти патријарха Арсенија 1748.[90] Касније је Атанасијев син Александар у неколико наврата тражио да се његовој породици та сума поново почне исплаћивати али узалуд.

*

Исељавање из Старог Влаха почело је пошто аустријске трупе (са којима је била и чета крагујевачког оберкапетана Станише Марковића Млатишуме и устаници предвођени Атансаијем Рашковићем) напустио Нови Пазар 24. августа 1737. године. У породичној архиви Рашковића остало је сачувано Лентулово писмо Атанасијевом оцу Братулу Јанковићу у коме се предлаже да се народ евакуише у Краљевину Србију или Темишварски Банат. Међутим, убрзани развој догађаја није дозволио да дође до сеобе већег обима.[91] Патријарху Арсенију Јовановићу који је из Новог Пазара кренуо у Крагујевац, придружио се рашки митрополит и Атанасије Рашковић с породицом, а касније и нишки митрополит, неколико свештеника и мањи број житеља Старог Влаха.[92] Према Атанасијевим речима са њима је тада кренуло само неких стотињак породица.[93] Међу њима налазило се десетак породица занатлија и трговаца из Новог Пазара који су се населили у Сремским Карловцима. Пресељеницима из Старог Влаха нису се придружили Срби из брдских племена, који су се видевши да се хабзбуршка војска повлачи према северу и поред тога што су имали војничког успеха на путу према Тешици и смрти њиховог вође, кучког војводе Радоње Петровића, повукли у Брда и разишли по својим кућама.[94]

Другу миграциону струју чинили су Срби из Ниша и Прокупља, који су се покренули на сеобу после 14. септембра, када је турска војска запосела Цариброд. Заједно с избеглима из Ниша и Прокупља прешла је и чета Милка Јаковљевића, који је стигао на Косово пошто се хабзбуршка војска одатле повукла. После мањих борби с Турцима, Милко се са својом четом и мањом групом Срба упутио према Прокупљу где се у сеоби придружио миграционој струји из Ниша и Прокупља.[95] Међутим, највећу миграциону групу чинили су избегли крајишници из хајдучких насеља из Краљевине Србије. Они су најактивније учествовали у борбама против турске војске.

*

С рашким епископом Јефтимијем Дамјановићем у Срем је прешло 6.000 људи и мушкараца и жена који су умирали од глади,[96] док је било проблема на пролеће 1738. створити јединицу од Албанаца и Срба који су као устаници прешли са аустријском војском у Монархију, да би се наставила борба против Турака. Колико је то било тешко изводљиво сведочи и једно писмо генерала грофа Череде из Будима од 25. сепембра 1738. у коме се каже да је патријарх Арсеније IV био обећао да ће сакупити 2.000 војника, а када их већ буде било 500 да ће позвати генерала Череду  да их организује за борбу. Када је Череда отишао код патријарха у Београд затекао је само 150 бораца због чега се осетио превареним.[97] Патријарх Ареније је Из Беча маја 1738. писао будимском епископу Василију Дамјановићу да ће с фелдмаршалом грофом Кенгигсегом ,,ускоро“ отпутовати у Београд како би с њим и арадским епископом, кога је такође обавестио о повратку у Београд, кренуо у о борбу за ослобођење отаџбине. Међутим као што се види из Черединог писма, он није био у стању да сакупи српски народ и пребегле Арбанасе.^[98]

Године 1738. и поред успеха аустријске војске да протера Турке из Баната^[99] њено напредовање је било обустављено. Томе је нарочито допринело и то што аустријска врховна команда опчињена успесима и турском контраофанзивом у августу те године, није помогла напоре команданта Београда генерала Череда око организовања српско-арбанашких избеглица у гарнизон који би се даље борио. Патријарх Арсеније је 21. јуна молио главног заповедника аустријске војске херцега Фрању Лотариншког да се постара за оружје и за средства за издржавање 2.000 на цареву заповест наврбованих емиграната, иначе ће се они сви разбежати, међутим није ни слутио да је Беч генерал Череда већ известио о свом разочарању због тога што је  успео да сакупи само 150  бораца.^[100] Већ 28. јуна било је формално одобрено патријарху Арсенију да скупи чету, али до септембра ништа од тога није спроведено у дело. Патријарх Арсеније жалио се 6. септембра да од одређених 6.000 форинти за целу 1738. годину, још ништа није добио, с тога не може да издржава ни себе, па ни оне епископе и избеглице који су са њим дошли. Патријарх је писао Дворском Ратном Савету 26. новембра 1738, да је генерал Череда без његова знања ноћу побегао, а његово одељење се разишло.^[101] Као што се види из Чередине и Јовановићеве преписке, као и из извештаја рашког мирополита Дамјановића, пребеглих није било пуно, и били су у незавидном положају. Било их је тешко сакупити и организовати, јер нису имали храну и крова над главом због чега им је било лакше пљачкати него ратовати.

*

Још раније, прелазак нашег народа у Хабзбуршку монархију започео је са озбиљним ратним губицима Хабзбуршке монархије још прве ратне године 1737. Генерал-мајор Доксат де Морец морао је 18. октобра да потпише капитулацију Ниша и препусти град Турцима, и повући се у Београд. Ту је ухапшен и погубљен као кривац због губитка Ниша. Тада је команда одузета фелдмаршалу Секендорфу и предата маршалу Филипију. Филипи је почео убрзано да утврђује логор у Шапцу, али пошто је водостај Саве порастао одлучено да се из Србије пређе у Срем преко моста саграђеног између Шабачке тврђаве и Кленка.

Када је почело напредовање пуковника Лентула према Новом Пазару лета 1737, у изворима се наводи да су у пределима око Новог Пазара, Сјенице, Прјепоља и Нове Вароши, Албанци подигли устанак били скоро потукли турске војне редове и да је само мали број људи прешао у Србију са патријархом Арсенијем IV.[102] Прелазак аустријске војске у Војну крајну обављен је 28. новембра 1737. када је почео да пада снег. Том приликом у Срем је прешло 633 припадника српске милиције под командом обриствахтмајстера Вука Исаковића, као и ,,српска“ милиција под командом Атанасија Рашковића, која била из Прокупља, Сјенице и Нове Вароши.[103] Овај број је преувеличан, јер Атанасије сам пише да је 1738. прво имао пук од 600 људи, да би он био редукован на 300. Атанасије је прешао у Аустрију са својом породицом, док су устаници ишли уз аустријску војску. С њима су прешле у Срем и њихове породице које ће бити увршћене у новооснову Сремску војну границу.[104] Тада су настале две војне компаније или ,,милиције“, и то су биле Србијанска национална милиције или компанија којом је командовао Вук Исаковић уз помоћ крагујевачког оберкапетана Станише Марковића Млатишуме и још 12 капетана, и Албанска компанија којом је командовао Атанасије Рашковић уз помоћ седам капетана. Ти капетани су били: Вата Аџић, Деда Дивић, Ника Дикић, Стефан Недељковић, Радосав Костић, Илија Сактијановић[105] и Милко Јакобовић. Бројно стање Србијанске националне милиције износило је 687 пешака (хајдука) и коњаника (хусара), а Албанске милиције 372 пешака (хајдука) и коњаника (хусара). Укупно је било 1.059 људи укључујући ту и командни кадар.[106] Највише података има о оним војницима уписаним у Атанасијеву чету, који су били пореклом из Прокупља. Капетан Радослав Костић био је из Прокупља, па је био прозван ,,Прокупац“. Он је у јуну 1738. године врбовао људе за српску милицију Атанасија Рашковића, што како смо горе видели из преписке патријарха Арсенија није било успешно. У Атанасијеву чету било је уписано 15 породица из Ниша и 14 из Прокупља. Они су се по преласку на хабзбуршку територију населили у Карловцима, где су се бавили трговином, занатима и виноградарством. Неки од њих купили су и куће (Јован Самарџија, Иван Ћурчија из Прокупља, Георгије Јанковић и браћа Парлабан и Караџа из Ниша), винограде или само дућане… Постоји могућност да су насељени у селу Јарак, где је Радослав Прокупац био капетан 1756. године. Неколико породица из Прокупља и Ниша остало је и даље у Сремским Карловцима.[107]

Упоредо са сеобом Срба, трајала је и сеоба арбанашког племена Климената који су били настањени у Руговској клисури и на Пештеру. Предводили су их њихове племенске старешине Вата (Vаtta Thiokicz, Fata Gyoka) и Деда (Deda Dionovicz), као и римокатолички мисионари Доминик (мисија у Ругови) и Леонардо (мисија на Пештеру). Њихова сеоба имала је више етапа, а део њих задржао се краће време на Руднику, а део сместио код Авале. За њих је карактеристично да су пратили хабзбуршку војску на одстојању и успут пљачкали. Похарали су и Студеницу после одласка патријарха Арсенија и дела калуђера.[108] По извештају папског нунција у Бечу из 1741. године, Климената се укупно преселило у Срем 160 породица које су имале 1200 душа.[109] У војним пописима (Stand Tabelle) припадници милиције Атанасија Рашковића су као целина називани ,,Клименти и Албанци“, иако су само две чете чинили Клименти док су припадници других били Срби.[110]

Када је писао своју молбу петроварадинском команданту генералу Хелфрајху, Атанасије је приложио и табелу где поименце наводи капетане и број људи који су им били потчињени. Наведени су Милко Јаковљевић (Jakoblevicz), Радосав Костић, Вата Ђока (Fata Gyoka), Деда Ђондошевић (Deda Gyondocsevicz), Ника Дикић и Стефан Недељковић (Stephan Nedelkovicz). Према поменутој табели Атанасије је имао 1.064 војника.[111]

*

Значајне информације о настанку јединице ,,Албанаца и Климената“ садрже Мемоари Атанасијевог зета Симеона Пишчевића. Њени чланови су имали сопствене униформе, пушке и муницију, које су набављали о свом трошку. Војници су били ослобођени од пореза, али су зато морали сами себе да издржавају. У породичном архиву Рашковића налази се и оригинално писмо неколико српских капетана из Турске, примљених у хабзбуршку војну службу. Они су у Београду 7. септембра 1738. године потврдили да су Атанасија Рашковића и у турским странама признавали и поштовали као ,,старејшег повалитела“.^[112] Рашковићев пук налазио се у Доњој Савској Граници и учествовао је у рату за аустријско наслеђе 1742. иако не под његовом командом, будући да је те године с другим официрима ишао у сусрет енглеском посланику у Земун.[113] Баш у то време пронели су се гласови о регулисању Војне крајине, па је патријарх Арсеније био у Бечу предузео кораке како би очувао Атанасијев положај. Рашковић је већ био именован за обрштера милиције Срба и Албанаца 15. марта 1739. године, али његов положај требало да се коначно реши тек с планираном реорганизацијом Војне Границе.

*

Поред Срба и Климената којима су командовали Атанасије Рашковић, Вук Исаковић и Станиша Марковић Млатишума, међу досељеницима је било и становника Београда, а у мањем броју и оних из осталих делова Краљевине Србије, који нису били у војној служби. Славко Гавриловић је објавио четири документа из 1741. која сведоче о напорном раду патријарха Арсенија IV Јовановића на томе да побољша положај миграната из Краљевине Србије, нарочито Београђана, којима су у Срему и Банату представници власти чинили разне непријатности. Патријарх је Дворском ратном савету предложио, да ,,бивши милитари“ буду размештени поред Саве, од Раче до Земуна у Срему, или поред Дунава, од Панчева до Нове Паланке у Банату. С друге стране, за оне изван реда ,,милитара“, да се издвоји земљиште ради њиховог издржавања. Избеглице из Београда су у својој молби Славонској земаљској депутацији истицали да су после пада Краљевине Србије под турску власт изгубили сву непокретну имовину, и молили су да им се дозволи насељавање у Карловцима, Петровардинском Шанцу и Земуну, као и да у шест година буду ослобођени од контрибуције.[114] О кућама, баштама и виноградима које су београдски становници напустили сведочи и Атанасије Рашковић у поменутом писму генералу Хелфрајху.[115] Поред шестогодишњег ослобађања од пореза, патријарх Арсеније је молио Дворски ратни савет да војници буду распоређени у граничне шанчеве од Земуна до Раче и од Панчева до Нове Паланке, а онима који нису војници да се додели земљиште. За војнике је патријарх истицао, да је „та јадна гомила“ тражила да им се прибави заштита његовог величанства, и да се треба побринути око испуњења молби тих људи. Такође истицао је и потребе војника за намирницама.[116]

Рашковићеве људе, Србе и Клименте, сремски поседи (dominia) нису хтели да приме ни после Београдског мира, па су они камповали по земуницама у околини Карловаца и по збеговима на доњој Сави, тражећи да им се регулише положај. Уз много залагања патријарха Арсенија и Атанасија Рашковића, положај ,,Сервијанаца, Албанаца и Климената с њиховим породицама“ је решен тек 1742, када их је царица Марија Терезија као граничарску милицију организовала дуж реке Саве.[117]

*

Насељавање емиграната у Банату текло је без потешкоћа, али у Срему оно је изазвало многе тешкоће и спорове, претежно с власницима феудалних поседа. Српска милиција под заповедништвом обрштера Вука Исаковића која је бројала 633 људи с њиховим породицама населила се још новембра 1737. у ,,Доњој савској граници“, на запуштеним имањима херцега Одескалкија, грофа Шенборна и Колореда, не плаћајући за време рата порезе и дажбине. Рашковићеве људе, Србе и Клименте, та сремска имања нису хтела да приме ни после Београдског мира, стога су они лутали и камповали по земуницама у околини Карловаца и око доњег тока Саве. По склапању мира регулисање положаја ових људи тражио је прво гроф Валис септембра 1739. од карловачког, земунског, митровачког и илочког спахилука (dominiuma) да те људе приме и дају им издржавање. Посредовање грофа Валиса није помогло, тако да је сам пуковник Рашковић од команданта Петроварадина генерала Хелфрајха затражио земљу за насељавање. Гроф Валис је 29. септембра писао спахијама у Срему, да Клименте и Србе приме на своја добра јер су они из верности и наклоности према Цару, прешли на његову страну у рату против Османлија, и стога је предлагао да Карловачки, Земунски, Митровачки и Илочки доминиуми приме ове ,,убоге људе воспријати и содрежаније накормити“.[118] По овом Валисовом предлогу они би добили три године да се слободнo баве занатима и трговином, а када оне истекну плаћали би данак као и други „пургери и паори“.[119] Атанасије Рашковић је поред напора патријарха Арсенија IV да му осигура положај, а његовим људима земљу за насељавање, и сам писао генералу Хелфрајху који је у то време био командант Петроварадинског утврђења (генералата), молећи га да обезбеди насељавање његових људи као да се заузме и да он сам добије плату и надокнаду за имање које је оставио у завичају као и за то што је о свом трошку током рата 1738-1739. ратовао на хабзбуршкој страни са 600 људи.[120]

Крајем 1739. питање сталног смештаја србијанске милиције, ,,Арбанаса и Климената“ постало је још важније, нарочито што су у Беч стизале вести да они лутају по шумама и нападају околно становништво. Заповедник Пероварадина, генерал Хелфрајх упутио је овај меморијал пуковника Рашковића Дворском ратном савету,  у коме за пук ,,Албанаца и Климената“ моли земљиште уз Саву и Дунав, као и хлеб, брашно и со. Сличну молбу упутио је и мајор Исаковић чија је милиција држала положаје од Босута до Бежаније. Хелфрајх је тврдио да се стање погоршавало због понашања капетана Станише Марковића Млатишуме који није хтео да се одазове његовом позиву и дође у Петроварадин јер му је наводно маршал Шметау дао команду над целом Посавином.[121]

Ови догађаји су утицали на то да Дворски ратни савет донесе одлуку од 30. децембра 1739. о додељивању земљишта србијанској милицији и Климентима. Међутим, ова одлука није допринела смиривању ситуације. Срби и Клименти нису прихватили додељене им земље и насеља. Рашковићеви људи настојали су да се населе у Ириг, али им је то није било дозвољено. Генерал Хелфрајх је покренуо питање насељавања Срба и Климената у Банату. Тешко је рећи да ли су неки од тих досељеника пребачени у Банат. Неки извори указују да су дуж Дунава у Банату били распоређивани поједини досељеници који су прелазили из Србије, али не и делови Србијанске милиције и Клименти из Срема.[122]

Најтежа је била ситуација Рашковићевих људи у Иригу, па се пуковник тужио пaтријарху 1741, да их терају из града, затварају и намећу им порције (пореске обавезе).[123] Пошто су придошлице почеле да бесправно заузимају пустаре и села, против Српске милиције и Климената тужбе су поднели сељаци из Буђановаца, Мишковца, Јарка, Кленка и Добринца, те неки Митровчани.[124]  Због горњих оптужби се састала мешовита комисија од представника војске и цивилне управе и донела низ одлука ради решавања ових спорова. Истовремено су и спахилуци били у обавези да испитују тачност тужби својих подложника и опомињу сељаке да не пружају повод за свађе с граничарима.[125]

Пресељење националне милиције из Србије у Срем окончано је изгледа у пролеће 1738, и тада је њен пуковник Атанасије Рашковић, за кога је у протоколу Дворског раног савета записано да је ,,Palatinus von Rassien in den Alten Wallachey“ за своје издржавање затражио Каћ и Мошорин у Бачкој, те Угриновце у Срему. Молби није удовољено иако је генерал Марули препоручио Рашковића.[126] После изласка комисије за доделу земљишта граничарима у посавски Срем 1742. Рашковић је под својом командом имао 340 људи распоређених у две компаније „Климената и Албанаца“, који су добили пустару Крстач, село Кленак  Митровачког спахилука.[127]

У извештају о делимичном сређивању граничног појаса Земаљска управа је поставила и питање да ли треба примати све избеглице из Србије, и да ли је добро границу према Турској појачавати само Србима, јер је постојала опасност да он као „шизматик“ утиче на Клименте да напусте католичку веру.[128] Стога управи није била мила изјава Климената од маја 1742. године, да желе стално да буду под пуковником Рашковићем, кога ће без поговора следити камо год буде пошао. Она се бојала гомилања српског народа и Срба-заповедника у граничном појасу и питала се шта се може десити ако се промене односи Срба према Турској, уколико после смрти Арсенија IV дође неки патријарх с посебним плановима, циљајући на прелазак Климената у православље.[129] 

Почетком марта 1743. граничарски команданти Атанасије Рашковић и Вук Исаковић обратили су се Земаљској управи у Осијеку ради протеривања сељака спахијских поданика из насеља која је комисија одредила за њихове војнике, што је био услов за обављање пролећне сетве и избегавање невоља већих од оних које већ постоје. Команданти су стога молили да се оконча стање сталне неизвесности и њихови људи оспособе за вршење царске службе. Земаљска управа се сагласила с њима и обавестила провизорат у Петроварадину да жели да се утврде датуми за померање сељака и предају земљишта граничарима како би цела ствар могла бити окончана у интересу мира и сигурности.[130]

Поткрај 1743. генерал Енгелсхофен дошао је у Срем ради примања и решавања тужби поданика и даљег рада на инкорпорацији и сепарацији Границе од провинцијала. За Нову годину 1744, док је комисија боравила у Иригу, посетио ју је српски патријарх. У његовој пратњи су се налазили официри: Атанасије Рашковић, Никола Витковић и Вук Исаковић.[131]

*

Док се у Петровардину, Осијеку и Бечу разматрало где коначно населити србијанску милицију и Клименте, они су незадовољни и распуштени вршили многе испаде и погоршавали лоше прилике у Срему. По једној притужби из 1739. године неки припадници милиције под командом капетана Станише Марковића Млатишуме су од двојице сељака у Голубинцима одузели 800 ока меда, 300 ока брашна, маст, одећу и друге ствари у вредности од 640 форинти. Затим су оптужбе на рачун новопридошлих Срба и Албанаца почеле само да се ређају. Једна од њих директно се односила и на пуковника Рашковића кога извесни Јања Ђорђевић оптужио, да му је одузео 45 оваца.[132] Међутим, највише проблема задавали су Клименти, на које се још средином јануара 1739. тужио митровачки провизор Призер да немилосрдно харају по спахијским шумама.[133]

Међутим, иако је Атанасијев пук оптуживан за недолично понашање такође је и учествовао у потерама на хајдуке.[134] Атанасија Рашковића је у једном тренутку генерал Гвадањи, који је био задужен за сузбијање разбојништва, оптужио да штити разбојнике који су у Срем прешли из Турске. Та оптужба је потекла због тога што је пуковник Рашковић на себе преузео улогу посредника између разбојника Ђукана и Пејице и патријарха Арсенија IV, као и због тога што је помагао Ђуканову жену и друге разбојнике који су били придошли из Србије.[135]

Пуковнику Рашковићу је било задато да нађе поверљиве официре и граничаре који ће да гоне разбојнике и шаљу обавештења из Белегиша и Сурдука о стању на Дунаву и источном делу Срема и да уведе најоштрије казне граничарима за испаде.[136] Пошто је наредних година разбојништво све више узимало маха, ситуација је кулминирала 1744. када су на кола пуковника Рашковића пуцали разбојници који су потом отишли у непознатом правцу.[137]

На пролеће 1740. у борби против разбојника ангажована је и српска милиција која је у току рата пресељена у Срем. Исте године, генерал Шметау је од Рашковића захтевао да учини све како би потера на разбојнике у Срему успела. У августу исте године се појавила група разбојника који су пљачкали по селима око Саве. Према обавештењима генерала Шметауа они су прешли из Црне Баре у Србији, а најчешће су се задржавали око Лаћарка и Бачинаца. Шметау је стога поново морао тражити од пуковника Рашковића да с 2 официра и 60 коњаника и пешака поново пође у потеру, с тим да укључи и сељаке, претражи шуме и област око реке. Шметау  је још наложио да се блокирају сви прелази, открију потопљени чамци за превоз разбојника и да се банда уништи.[138] И поред тога што је на сузбијању разбојништва радила и србијанска милиција, касније се испоставило да су неки њени капетани па и војници и сами били део ланца којег су сачињавали кријумчари, лопови и насилници, повремено учествујући у пљачкама и разбојништву.[139]

Не може се објаснити исход ове потере пошто је Шметау после недељу дана наложио Рашковићу да у тајности ухвати кнеза Керека и открије где су се разбојници крили. Радило се о харамбаши Данилу, за кога се Шметау распитивао у Иригу, а Рашковић у Кереку.[140] Један од резултата ове потере био је  и хапшење крагујевачког оберкапетана Станише Марковића Млатишуме и још тројице припадника његове србијанске милиције, који су касније ослобођени, док је Млатишума 1741. године преминуо у Осијечкој тамници, одредивши Атанасија Рашковића за извршиоца свога тестамента и оставио му своју челенку.[141]

Почетак 1742. године је обележио драматичан догађај, када је у Лаћарку група од осам разбојника убила једног угледног сељака, тешко ранила сеоског кнеза Јовицу и опљачкала једног трговца. Цело село се одмах подигло на узбуну и почело да гони разбојнике који су се склонили у шуму код Мартинаца, и провизор илочког спахилука није могао засигурно да каже да ли су то били прави разбојници или неки Шашинчани који су пребегли у Србију. Тада су и турске власти почеле да негодују аустријским властима, јер су разбојници прелазили преко реке Саве. После ових жалби генерал Гвадањи је поткрај марта или почетком априла од Дворског ратног савета затражио помоћ у коњици или пешадији, док је Земаљска управа у Осијеку дозволила илочком провизору Черкићу да ради потере против разбојника ступи у везу са капетаном Михајлом Продановићем из Беркасова и капетаном Теодосијем Николићем из Чалме. Из дописа који је генерал Хелфрајх 12. априла 1742. упутио пуковнику Рашковићу сазнаје се да је капетан Михаило Продановић из Подунавске војне границе био одређен за борбу против разбојника. Генерал је од Рашковића тражио само да он у својој Доњој посавској граници нађе поверљиве официре и одређен број граничара који не би прогонили разбојнике и слали обавештења из Белегиша и Сурдука о стању на Дунаву и у источном делу Срема. Атанасије је добио инструкцију претњом најоштрије казне ако појединим граничарима не забрани да по насељима врше и најмање испаде.[142] У јулу 1742, када је харамбаша Милић у борби против пандура сремског спахилука успео да побегне, после чега су непознати разбојници опљачкали манастир Гргетег, администратор карловачког спахилука Андрија Андрејевић је најавио да ће од пуковника Рашковића тражити да у сваки манастир пошаље по десетак граничара и онемогући разбојнике да се у њима снабдевају храном и пићем, а остале да му стави на располагање ради потере против разбојника, иако је сам сматрао да он највећим делом потичу баш из редова Рашковићевих војника.[143] Иако је био благ према појединим разбојницима, пуковник Рашковић је у једном тренутку и сам био њихова жртва. Харамбаша Дијак је успео да разоружа пуковника и да га одведе у непознатом правцу, да би га затим ослободио.[144]

Разбојништво је било проблем у Срему и током 1744. године, када је између осталог, била нападнута и жена пуковника Атанасија Рашковића. Један од начина да се ова појава сузбије била је и одлука Дворског ратног савета, да се разбојници који се пријаве у војску и измарширају на ратиште амнестирају. Међутим, ни ова мера није се могла спровести без потешкоћа. Тако је пандурски ,,харамбаша“ Ђукан обавестио патријарха да му је командант Раче наредио да гони пре годину дана помилованог разбојника Јована Везира и његове другове, а када је он побегао капетан је дозволио да му кућа буде опљачкана иако је био амнестиран.[145] Насупрот њему амнестирани разбојник Гурдулић поново се одметнуо и на Сави, недалеко од Раче, опљачкао је лађу јаничара Абдурахмана, који се пожалио паши у Београду, а овај генералу Гвадањију.[146] Упади разбојника у Турску, као и пљачкање турских поданика од стране сремских разбојника све је више узимало маха. Због рата против Пруса и Француза, Аустрији је било стало да се на граници са Османлијама очувају добри односи, стога су јој тешко падале  жалбе београдског паше на разбојништва која су у Србији вршили разбојници са аустријске стране.[147] Ипак, чини се да је укључивање амнестираних разбојника у Тренков корпус и њихово ангажовање на европским ратиштима утицало на повећање безбедности, јер је од 1745. године разбојништво почело да јењава.[148]

*

У Срему су настали нови проблеми, када је царица Марија Терезија донела одлуку да обнови Славонске жупаније и разграничи их са Војном крајином. То се непосредно тицало и пуковника Атанасија Рашковића, јер су се његови људи који су били насељени уз велике потешкоће у Срему морали одлучити којој страни ће припасти. Тада је иначе у Славонији настала велика пометња нарочито због тога што су њени житељи махом били неодлучни хоће ли остати у Граници или постати кметови на неком од спахилука. Са спровођењем тог плана у дело почело се 1743. стварањем Инкорпорационе комисије, које ће после двогодишњих припрема 1745. коначно приступити формирању Сремске војне границе и сремске жупаније.[149]

Поткрај 1743. генерал Енгелсхофен дошао је у Срем ради примања и решавања тужби поданика и даљег рада на инкорпорацији и сепарацији.  И када је било у питању решавање и овог питања, патријарх Арсеније се заузимао за интересе Атанасија Рашковића. Године 1743, која је прошла у припремама за црквено-народни сабор, патријарх је више пута писао утицајним војним лицима о положају пуковника Атанасија и Витковића, молећи их да се залажу у Бечу за њих.[150] На дан нове 1744. године, патријарх је посетио комисију док је боравила у Иригу. У његовој пратњи су се налазили: Атанасије Рашковић, Никола Витковић и Вук Исаковић. ,,Вероватно је да су представници српског народа тражили ближе информације о инкорпорацији и изразили бојазан за судбину народно-црквених привилегија. Разговора је вероватно било и о предстојећем народно-црквеном сабору у Карловцима.“[151]

Као што је речено, 1. септембра 1747. док је још био због рата за аустријско наслеђе у Италији, Атанасије је добио позив да се врати у Срем и по организационом плану фелдмаршала Енгелсхофена створи нови сремски хусарски пук. Рашковић је кренуо у Војну крајну из Марбурга јер му је тамо било упућено писмо патријарха Арсенија IV, који му је најавио топлу добродошлицу у ,,богату и изобиљну земљу“, обавештавајући га да је његова сестра, а Атанасијева жена Анђелија у његовом одсуству била код њиховог сина капетана Александра у гостима.[152]

По плану реорганизације крајине, чије се спровођење припремало од 1743. и представља део процеса који је започео са разграничењем Границе од провинцијала у Срему, укинута је дотадашња подела Војне Границе између Лоње и Петроварадина на Дунавску, Сремску, Доњу, Средњу и Горњу Савску границу. На експроприраном терену славонске и сремске Посавине требало је формирати од дотадашње нерегуларне граничарске милиције три активна пешачка пука: петроварадински, бродски и градишки, и два активна хусарска пука: сремски и славонски. Фелдмаршал Енгелсхофен је реорганизацију започео у Срему с петроварадинским пешачким и сремским хусарским пуком.[153] Он је израдио тачну инструкцију по којој је Атанасије имао да организује Сремски хусарски пук, и по тим инструкцијама Рашковићу је наређено: 1) да у пуку када га формира заведе строгу дисциплину; 2) да се власнику пука фелдмаршал барону Хелфрајху као пуковски командант има обраћати са свим официрима и редовима ,,mit Parition und Subordination“ 3) за потпуковника именовала је царица Секулу Витковића, за обриствахмајстера Ернста Паула пл. Ритберга дотадашњег ритмајстера хусарског пука Гилањи. Тако исто су именовани и сви остали штапски официри. Ради попуњавања упражњених официрских места командант пука је требало да преко барона Хелфрајха царици предложи по 3 способна и заслужна пуковска официра, који су по нарочитој царичиној жељи морали да владају српским језиком (slavonische Sprache). 4) У погледу вршења службе пук се поред свих законских прописа морао придржавати и Граничарског Војничког Регуламента од 29. јуна 1747. 5) царица  је Хелфрајху дала право суђења in civilibus et criminalibus, кao и ius gladii et agratiandi (право да суди у домену цивилног, кривчног и војног права). Пошто славонски граничарски пукови добијају следовања у новцу и природи као и у обрадивом земљишту, а други регуларни пукови само у новцу, то се војници против односних одлука власника пука фелдмаршала Хелфрајха неће жалити директно Дворском Ратном Савету него Славонском штабном граничарском аудиторијатском уреду. 6) бројно стање пука износиће 2.100 људи, тачно одређене принадлежности у новцу и природи почеће да теку 1. новембра 1747. пошто хусари морају непрестано да врше пограничну службу, да земљу обрађују и иду у рат, и биће подељени у 3 смене. Једни ће радити земљу, други вршити војничку службу, а трећи ићи у рат. И земља удовица оних који су погинули у рату мора се заједнички обрадити. Ако пуковник Рашковић не буде могао одмах да формира цео пук дозвољено му је било да прима и насељава оне за војничку службу способне Србе, који прелазе из Турске, само их не сме из Турске јавно врбовати, да се мир не ремети.[154] 

Када је Земаљска управа у извештају о делимичном сређивању граничног појаса, поставила питање да ли треба примати све пребеге из Србије, да ли је опортуно границу према Турској појачавати само Србима, она је указивала и на то како је пуковник Рашковић недавно привукао 14 српских породица које су биле спахијски поданици, као и на опасност да он као ,,шизматик“ утиче на Клименте да напусте католичку веру.[155]

Неки од бивших коморских поданика држали су се пуковника Атанасија Рашковића и успели да се населе у Карловце, Каменицу и Сланкамен. Пошто су настојали да остану под војном заштитом и избегну потчињавање спахилуку, администратор Андрејевић се обратио Земаљској управи у Осијеку, која је фебруара 1742. решила да преко виших војних власти, од Рашковића затражи да се одрекне заштите над тим поданицима и препусти их спахилуку на који су се населили као контрибуенти, а не као војници.[156]

Током 1744. формирана је подкомисија Инкорпорационе комисије у којој су били коморски контролор Франц Призер, земунски провизор Михаил Бардич и капетан Којл, који је требало да попишу сва насеља и целокупно становништво и утврде колико поједина насеља и пустаре трпе од поплаве реке Саве, колико има ливада и пустара, те колико би се на њима могло држати коња, односно колико се од њих добија сена. Поред земљишта и његовог квалитета, требало је сазнати колико је породица од рата па до тог момента било у статусу граничара, колико би се становника задржало у насељима ако она потпадну под Војну границу или обрнуто, као и колико би било способно за војну службу међу породицама које би се изјасниле за војно-граничарску службу.[157] Многи разбојници су прихватили да крену у војску и изгинули на ратиштима, многи су побијени у току потера док су се други определили за миран начин живота због побољшања економско-социјалних прилика после завршетка разграничења Војне границе и провинцијала 1745. године.[158]

Као што је речено, Атанасијеви људи у Срему дуго су лутали, а нарочито они из околине Ирига што је натерало пуковника Рашковића да се заједно са Вуком Исаковићем обрати Земаљској управи у Осијеку како би се протерали сељаци спахијски поданици из насеља које је поменута комисија одредила за њихове војнике, што је био услов за обављање пролећне сетве и избегавање невоља већих од оних које су већ настале. Земаљска управа се усагласила са њима и обавестила провизорат у Петроварадину да жели да се утврде датуми за померање сељака и предају земљишта граничарима како би цела ствар могла бити окончана у интересу мира и сигурности.[159]

По организовању Сремског хусарског пука, за средиште штаба Рашковићу је одређено село Бановци. После две године командовања у Сремском хусарском пуку, по смрти пуковника петроварадинског пешачког пука Јосифа Монастерлије 1750. године, Рашковић је премештен за команданта тог пука у Сремску Митровицу.^[160] 

*

Смутне године у Срему (1739-1740), проузроковале су поред покретања разграничења Војне крајине од провинцијала, што је требало да донесе коначно разрешење места становања србијанске милиције, а самим тим и пука ,,Албанаца и Климента“, проузроковале су и бојазан патријарха Арсенија IV и водећих српских људи да ће српске народно-црквене привилегије бити доведене у питање. Стога је патријарх Арсенија с пуковником Атанасијем и другим угледним Србима изашао пред генерала Енгелсхофена поткрај 1743. године када је генерал као председник Инкорпорационе комисије дошао да реши жалбе и припреми терен за спровођење разграничења. Генерал Енгелсхофен је био одређен и за комесара српског црквено-народног сабора који се одржао 1744. године. Овај сабор је по жељи српског народа и угарске краљице Марије Терезије требало да обзнани потврду српских привилегија у Краљевини Угарској које су доносили и потврђивали њен отац и деда, и да реши још многа унутрашња питања.[161]

Становништво Славоније и Срема погођено ратом, разбојништвом и кугом, барем цивилни део, требало је по одлуци Марије Терезије из 1745. да буде ослобођен од давања деветине спахији и да му се стави на вољу да новцем плаћа изванредне ратне даће или да уместо њих даје војнике, како би се поспешио раст становника у тим крајевима.[162] Иако је разграничење формално окончано 27. априла 1746. када је царица Марија Терезија потврдила резултате рада комисије Енгелсхофен-Патачић, уследило је издавање надокнаде спахијама, чији су спахилуци укључени у Војну границу. Због тога образована је комисија на челу са грофом Коловратом, а коначно решење у вези са издавањем одштете спахилуцима биће донето тек 1749. године.[163]

Убрзо је настало конфузно стање, јер су се у села поред Саве у периоду од 1738. до 1742. доселиле 183 српске породице. У овом појасу села су била раштркана и помешана с коморским, тако да су граничарска губила смисао војно-граничарских пунктова, а задржавала привилегију ослобођења од контрибуције. Ту ситуацију су користили њихови житељи како би избегли спахијске обавезе и контрибуцију, тврдећи да припадају војсци односно, да би избегли војну службу да су контрибуенти зависни од спахије.[164] Овакво стање као и пресељавање становништва с обе стране пограничне линије изазвало је нереде који ће се средити тек 1749. Тако да су разбојништво убрзо заменили сељачки нереди проузроковани пресељењима после разграничења Војне границе и провинцијала. Убрзо је у нереде око насељавања и борбе око земље увучен и пуковник Атанасије Рашковић. Атанасијеви граничари били су у лошем положају пошто су им бранили да се населе у Ириг, а ако би продрли у варош, насилно им је наметана контрибуција. Из Бановаца, Путинаца и Сланкамена 1749. године је по заповести пуковника Рашковића у атаре Војке, Деча и Карловчића дошло 120 граничара, који су отерали сељаке с поља, запленили им плугове и претили да ће сељаке и жупанијске судије исећи на комаде.[165]

За време спровођења овако важних реформи у Граници, још у првој половини 1748. умро је српски патријарх Арсеније IV Јовановић. Убрзо је морао бити сазван сабор на коме би се бирао карловачки митрополит. На сабору у Карловцима, августа 1748. је изабран Исаија Антоновић, а представник владара на сабору је био генерал Енгелсхофен.[166]

Смиривању прилика у Срему коначно је донео гроф Антун Грашалковић (или Крижалковић како га назива Пишчевић) коме је око војних питања помагао генерал Енгелсхофен, који је са својом комисијом излазећи на лице места успео да разреши спорна питања настала око инкорпорације и повуче међе између војне и цивилне територије.[167] Дефинитивно разграничење војне и цивилне територије допринело је војним круговима да убрзају изграђивање војно-граничарске организације на линији Градишка-Земун, а у провинцијалу развијању жупанијске управе и учвршћивање феудалних односа. У оквирима створеним 1745. године развијаће се историја Срема и Славоније све до револуције 1848. односно до развојачења Војне крајине у другој половини 19. века.

*

Атанасије Рашковић је био уплетен у многе спорове унутар српске цркве у Хабзбуршкој монархији. Патријарх Арсеније Јовановић је првих година по преласку у Хабзбуршку монархију (1739) ,,имао обичај да позива на договор архијереје и народне прваке, да се са њима посаветује о важнијим црквено-народним стварима.“ Такав један договор из 1742, Предложение које је патријарх Арсеније Јовановић писао својим руком од 13. тачака потписао је и Атанасије от Рашковић, обршчар.“^[168] Када су у фебруару 1742. српски агенти у Бечу, Јамбрековић и Матолај, оптужени да су злоупотребили свој положај с циљем остваривања материјалне користи, и смене славонског епископа не би ли на његово место дошао егзарх Софроније, Атанасије Рашковић је поред темишварског епископа Николе Димитријевића, нишког епископа Георгија Поповића и крајишких команданата Вука Исаковића, Секуле Витковића и других, потписао ,,ограду“ тј. документ пленипотенцијару Оренгију, у коме се наводе огрешења ових агената и моли да им се наметне одговарајућа санкција. Молба је прихваћена и без започињања парнице од стране патријарха према поменутим агентима, они су смењени.^[169]

Међу многа документа која сведоче о Атанасијевој делатности у црквеним пословима спада и уговор између манастира Раковице код Београда и фрушкогорског манастира Ремете, у коме су се калуђери двају манастира договорили да имају заједничког игумана. Када је између ова два манастира избио спор, калуђери Ремете су тврдили да њихов игуман у том спору има превласт, подносећи да је то потврдио чак и Атанасије Рашковић 1752. године. Иако је доказано да је овај докуменат био фалсификован, важно је приметити да је углед Атанасија Рашковића био довољно велик, да су његово име и реч навођени као један од доказа.[170] У том смислу се може навести и низ сведочанстава, која је потписао Атанасије. Тако је, на пример, 22. новембра 1742. године у Сремским Карловцима потписао потврду, да је епископ нишки Георгије Поповић пребегао заједно с Арсенијем IV у Хабзбуршку монархију, и да је пре него што је 1745. постао темишварски митрополит, 5. августа 1735. године био посвећен за нишког владику.^[171] Рашковићев потпис се налази после потписа неких свештених лица и Хаџи Јована Рашковића.^[172]

Атанасије Рашковић је учествовао у народно-црквеном сабору 1744. године на коме је требало да се објави потврда народних привилегија и спроведе избор новог митрополита. Нажалост, још увек нису пронађени записници о појединим седницама тога сабора, па се о његовом току мало зна.^[173] Од свих световних лица Атанасије Рашковић је први потписао одлуке донесене на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима 1744, одмах после патријарха и епископа.^[174]

*

У Рату за аустријско наслеђе (1740–1748) су поред Срба из Посавске, Подунавске, Поморишке и Потиске Границе учествовали и граничари из ,,српске, климентске и албанске Границе“, тј. из Доње Савске Границе, у којој је у то доба командовао Атанасије Рашковић. Чини се да у првим годинама рата он није често био на ратишту, јер се у изворима појављује било као учесник у народно-црквеним пословима, било на службеним дужностима у Срему.^[175] Тако је патријарх Арсеније Јовановић у писму српској депутацији у Бечу од 13. новембра 1742. између осталог забележио: ,,За стужаемое Господином Агентом поради објештанаго за промоцију штабилираниа Климентин: Алб. и Сервианскаго, Господину обристеру од Рашковичу сад сообштити неможно бје, занеже указ примил енглитерскому (енглеском) Посланику с прочими офицјери во срјетнии отити у Земун о тако сад тамо находитсе.“^[176]

Пре овог сабора Атанасије је отишао на ратиште у Баварску, а када се у јесен 1743. враћао са ратишта, свратио је Атанасије у Чешки град Хеб одакле је са царском дозволом од 14. по новом и 3. септембра по старом календару 1743. понео са собом у Карловце тело грофа Ђорђа Бранковића. У Карловцима су посмртни остаци грофа Бранковића свечано дочекани од самог патријарха, опојани и сахрањени у манастиру Крушедолу.^[177]

У лето 1746. Атанасије је отишао у Италију, мада док се чекало где ће га распоредити патријарх Арсеније је водио преписку распитујући се за његову прекоманду, као и да се учврсте његове позиције команданта када ,,посавска крајна у том реду будет, да по таквом начину могал себе Г. Рашковић и Исаковић код јего екселенције инсинуирати.“^[178] Пуковник Рашковић се у италијанском рату храбро борио и добио више похвалница. Под командом генерала Сент Андреа учествовао је у планинским борбама око Ђенове, први је прешао високе планине и заузео утврђени шанац Шоби и посео планину Рати. Кад је патријарх Арсеније честитао победу генералу Андреу при поновном освајању кланца Бокетског јануара 1747. у чему су учествовале и граничарске трупе, похвалио је генерал Андре у својој захвалници патријарху  јунаштво Срба називајући их: brave Nation, die ohnehin zum Krieg geboren, (храбра нација за рат рођена), a пуковника Рашковића упоредио са Хераклом.^[179]

*

Атанасије и његова породица су у два маха даривали манастир Хопово 1742, а пуковник је депутацији која је 1743. отпутовала у Беч ради потврде народних привилегија за трошак дао  150 форинти.^[180] Такође, прилагао је Атанасије у Школски (клирикални) фонд, у који је лично уложио 50 дуката, и обавезао се да сваке године до краја живота тај улог повећа за још 10 дуката. О школским приходима су у сваком месту бригу водили црквени тутори, при митрополији у Карловцима три угледника из редова свештенства, од ,,милитара“ пуковник Атанасије Рашковић, а од грађанства управник Карловачке поште и арендатор спахилука, Андрија Андрејевић. Овај фонд је основан у време митрополита Ненадовића 1749. године.^[181] Доброчинства народним и „клирикалним“ фондовима су поред духовних чинила и световна лица, међу којима се налази и пуковник Атанасије Рашковић: ,,Сицевијаже каси, или лучше решти школи тутори и охарнителие от чинов, Духовнаго; Монастирежителеј, Протопопов, Свјаштеников: Мирскаго же: Воинствениих и Провинциалњих по едино лице от времена на време да нареждујутсја, јакоже њиније наредишесе и наименоваше: Преподобњијшиј Игумен Реметски Атанасиј, Благовјајнјајшиј Протопрезвитер Димитровачкиј Стефан Пешић, Благовјајњиј Јереј Ефтимије Радосављевић; Високоблагороњиј Обристер Господин Атанасијот Рашковић и Благородниј Постфервалтер Гдин Андреј Андрејевић, да не само по усердију своем к роду и Народу своему всјакое от школах попечение и содержанији тјах носјат, но и против всјах Навјатников и препинателеј заштиштајут..“^[182]

*

Једини извор који приказује последње дане Атанасија Рашковића јесу „Мемоари“ Симеона Пишчевића. У опису Атанасијеве смрти он полази од 1746. године, објашњавајући како су Мађари покушавали да укину српске ландмилиције,  и напослетку успели да овладају Потиском и Поморишком крајном. Њихови покушаји да укину новоуређену српску војску у Славонији и Срему, наводно су утицали на одлуку пуковника Ивана Шевића (један од Атанасијевих зетова) и Ивана Хорвата, да се одселе у Русију. Пошто се одлазак Срба војника и пуковника није могао спречити, нарочито пошто се чуло да они тамо добијају унапређења, створена је комисија која је требало да прође читаву Границу и направи њену нову карту. Комисија је створена 1749, а на њеном челу је био председник Дворске коморе Кражалковић.^[183] Ова комисија је, према тврдњи Пишчевића, требало да послужи Мађарима, да докаже како су Срби незадовољни постојећим стањем у Крајини и да то искористе да докажу да они ни сами не желе да буду војници. Како српски народ није показивао знаке никаквог незадовољства јер су пукови комесаре дочекивали у стројевима и тако их испраћали, ови мађарски планови су пропали и пукови су остали недирнути. Да би војску из новоуређених пукова цар и царица могли видети, подигнут је логор код Пеште где је требало да се одкомандује од сваког новог пешадијског пука по батаљон, а од хусарских по два ескадрона. У том истом логору је 1751. у присуству цара и царице пред удруженим славонским пуковима био командант пуковник Атанасије Рашковић. После успешно завршених свих маневара, њихова величанства била су веома задовољна и зато су га удостојила части да седне с њима за сто. При том су њихова величанства хвалила пуковника Рашковића и његов народ и обећали њему и свем народу највишу милост. Сви министри су стајали около, док су за столом седели цар, царица и Атанасије Рашковић. Такав пријем изазвао је мржњу код неке господе и та су се господа потрудила да уклоне тог народног првака и подметнули му ,,чашу смрти“. Убица је нашао згодну прилику у оно време када су генерал инспектора пратили многи официри границом дистрикта. Пошто је генерал кренуо дуж Савске границе, у Купинову је био заједнички ручак а служиле су слуге те господе. После ручка послужена је кафа, и чији је слуга послужио пуковника Рашковића, остало је непознато. Како је ону кафу попио, осетио је јак бол у стомаку и отишао је одмах у свој стан где је почео повраћати. Почео је осећати и бол у срцу и није могао себи да нађе места и онда је казао: «У зао час сам пошао на овај пут и у још гори ону кафу попио.» Хтео је да пође кући али није могао. Није могао више на ногама да се држи и од велике муке сав је изнемогао. Лекар, иако је био ту, није му могао помоћи. Зато је наредио да се пошаље што пре по чланове његове породице, и они су се ту већ сутрадан искупили. Затекли су га у великим мукама, није могао скоро ни говорити, и у тим мукама је и издахнуо. Аутопсијом је потврђено да је био отрован, јер му је ,,утроба била сва црна“.^[184]

Овај опис нам је уједно и најпоузданији стога што је Симеон био Атанасијев савременик, који је као муж његове ћерке подробно обавештен о смрти свога таста од стране својих пријатеља и других чланова породице. Атанасије је преминуо 1753. године. У једном запису из Епитома које се налазе у манастиру Бођани с краја 18. века, наводи се и смрт пуковника Атанасија Рашковића под 1753. годином.^[185]

  

3. ПОТОМСТВО

Пуковник Атанасије Рашковић је био ожењен рођеном сестром патријарха Арсенија IV Јовановића, Анђелијом. У том браку је рођено петоро деце – један син и четири ћерке.[186] Један од најпоузданијих извора о Атанасијевом потомству је Симеон Пишчевић, који описује своју женидбу с другом Рашковићевом кћерком Дафином. Када се још уређивало око те женидбе, Пишчевић је са својим родитељима отишао код патријарха Арсенија Јовановића, јер су му тада дошли сестра и зет са својом децом. Тада се Пишчевић упознао с целокупном породицом Атанасија Рашковића. Пишчевић наводи како је Александар, тада већ капетан, био старији од њега око десет година што значи да је Александар Рашковић рођен око 1721, пошто се сматра да је Симеон Пишчевић био рођен око 1731. године.[187] Треба обратити пажњу и на податак који даје Рајић у својој Историји, где помиње да се један син Атанасија Рашковића звао Мојсије. Рајић не наводи да ли је то био његов најстарији син или не.[188] Врло је могуће да је Атанасије имао истакнутог сина Мојсија, јер је његов унук, Александров син, носио то исто име, а у изворима наводи се уз његово име и придев млађи.[189]

Александар и Дафина су имали још једну сестру која је била млађа од Александра, а старија од Дафине. Она је била удата за Петра Шевића, чији је отац потпуковник Иван Шевић прешао у Русију и тамо добио генералски чин. Симеон Пишчевић није имао ту срећу да види како одрастају деца коју је добио у браку с Дафином. Дафина и њихов син првенац су жалосно скончали на путу из Токаја према Русији, а млађа ћерка остала је жива.[190] Међутим, Пишчевић не помиње имена своје деце, и у даљем приповедању не помиње преживелу кћер.

Друга Атанасијева ћерка била је удата за сина генерала Јована (Ивана, како га Пишчевић назива), који је био официр у Чанаду, у Поморишкој крајини, а касније потпуковник у руској војсци. У литератури се појављује Иван Георгиевич Шевич, који је унук Јована Шевића, вероватно син Петра Шевића и Атанасијеве најстарије ћерке.[191]

Доста података, који се баш и не уклапају у Пишчевићеве описе, а тичу се чланова породице Атанасија Рашковића, налазе се у архиву Новосадског магистрата. У богатој грађи Магистрата, Васа Стајић је сакупио материјал за биографију барона Јефтимија Љубибратића, другог мужа Атанасијеве најмлађе кћери Еуфемије. Она је била најмлађа ћерка Атанасија и Анђелије Рашковић. Она је, наводно, рођена 1736. у Рашкој.[192] Могуће је да с мајком и братом дошла у посету Симеону Пишчевићу, у време када је преминула његова мајка.[193] Од све Рашковићеве деце, Еуфемија је имала најтуробнију судбину. Будући удовица мајора Јована Черновића, Еуфемија се појављује и по други пут удата за барона Љубибратића. Када су се венчали не може се са сигурношћу утврдити. Овај брак није био срећан, иако је Еуфемија била богата жена, од првог мужа је наследила сувласништво над Футошким спахилуком, поред тога имала је у Новом Саду кућу и позајмљивала је граду новац с каматом.[194] У свом тестаменту од 28. марта 1778. казује како се удала за барона и донела му све своје имање, а он се према њој понашао као тиранин, тако да је, да би спасила свој живот, побегла од њега сестри Пулхерији, која је била удата за Јефтимија Милорадовића, мајора градишке регименте.[195] Милорадовић је повео преговоре са Љубибратићем, па су 1777. направили поравнање и избегли развод брака, али више нису живели заједно.[196] Што је Љубибратић био свиреп према Еуфемији, можда и није само његова кривица. Сава Вуковић је чуо од самог барона да ће је затворити у манастир. Та се намера може довести с тим што је новосадски магистрат, Еуфемијиној сестри Пулхерији,[197] тада већ удовици мајора Јефтимија Милорадовић 13. јула 1787 издао атестат (потврду) да је Еуфемија умно толико поремећена, да није у стању старати се о свом имању, и ,,никоја послуга не може се код ње задржати“.[198] Године 1779. умро је Љубибратић, а Милорадовић је издејствовао Еуфемији (Јефимији) пензију коју је примала до своје смрти. За време бракоразводне парнице Љубибратић је распродао све што је имао у Новом Саду. Поново је 1789. године магистрат издао сведочанство о Еуфемији: она је близу лудила. Има додуше, интервала здравог разума, али изван тих часова не трпи никог уза се, све растера, закључа се и данима остане сама.^[199]

Кћерка Атанасија Рашковића завршила је свој живот на веома тужан начин. Већ 1812. магистрат је морао да се стара о неоправљеној кући. Петровардинска генералкоманда том приликом није пристала да се њена кућа прода ако она и њени рођаци на то не пристану. Према извештају лекара она није у лудилу него само пати од неке врсте слабоумности.^[200] За стараоца је себи изабрала Јована Миливојина. Предвиђања Новосадског магистрата су се обистинила у ноћи између 18. и 19. марта 1816. Разбојници који никада нису пронађени, угушили су је, али је изгледа нису опљачкали. Све је наследила једна кћер Пулхерије рођене Рашковић – Марија, удата за Јосифа Војновића поручника граничарске регименте у Броду, док је власништво над кућом узео град Нови Сад, и продао је Јовану Хаџи-Светићу.[201]

Једна кћер Атанасија Рашковића је била удата за официра Секулу Витковића, као његова друга жена, а сама је из првог брака довела децу: Јована, Марију и Ану.[202]

*

O Александру Рашковићу, извори дају више података. О животу капетана, а касније и пуковника Александра Рашковића и његовог сина Мојсија, највише се сазнаје на основу њихове преписке.[203] Александар је имао четири сина и две ћерке. Ниједан од четири сина није доживео зреле године, док о ћеркама готово и нема података. Постао је потпуковник и остварио је запажену војничку каријеру. Постоји низ сведочанстава која говоре о ратним подвизима обристлајтнанта Александра Рашковића у биткама против Пруса, код Франкфурта и Глаца. Генерал Лаудон је о његовој храбрости дао сведочанство 22. марта 1763. Генерал је навео три примера Рашковићеве храбрости, који су се одиграли пред његовим очима, од којих је најупечатљивији онај који се десио 12. августа 1759. у бици код Франкфурта. Када је пруски генерал Вунш (Wunsch) запосео град, захваљујући Рашковићевој предострожности цела јединица с провијантом била је спашена сем теретних кола.[204] И генерал Харш је дао сведочанство о јуначком држању потпуковника Александра Рашковића, који је са својим одредом граничара Петроварадинске регименте запосео кланац код Глаца, потиснуо Прусе, омогућио снабдевање царске војске и спасао њену артиљерију.[205]

Дворски ратни савет је 14. октобра 1750. послао саопштење Александру, да је царица донела одлуку да му поред пуковничке плате од 1.000 флорина, Славонска коморска администрација исплаћује и 2.000 флорена годишње пензије.[206] У једном тренутку Александар је тражио да му се исплаћује плата од 2.000 форинти коју је добијао његов отац Атанасије. Још док је носио титулу обрстлајтнанта, 1760. тражио је Александар од Дворског ратног сaвета у Бечу да му зарад његових заслуга у неколико ратова додели чин генерала и команданта над Бродском граничарском региментом, што би задовољило његову нацију и подстакло је на још већу ревност и оданост Монархији.[207]

Већ 1763. Александар се обратио царици Марији Терезији са молбом да му се за његове заслуге у рату, уместо очевих 2.000 форинти годишње додели коморски посед у Срему, који је настао од бивших милитарских села.[208] Међутим, царица је у договору с председником Царске дворске коморе грофом Херберштајном уместо 2.000 флорена годишње које је његов отац примао због заслуга и имовине коју је оставио у Османском царству, 20. јуна 1763. донела одлуку да се Александру изда ,,утешни декрет“, којег је могао употребити у даљем напредовању у војној служби.[209]

Царица Марија Терезија издала је 16. јуна 1767. издала под истим датумом и с дословно истим текстом као и његовом оцу Атанасију Рашковићу Патент којим унапређује Александра Рашковића у чин пуковника. У том Патенту буквално истим речима којим је био описан Атанасије, царица је описала карактер и заслуге његовог сина Александра јер га због његових добрих особина, пре свега храбрости, разумности, вештина и ратног искуства, именује пуковником.^[210]

*

По смрти свога оца Александра Рашковића, млади Мојсије је писао царици Марији Терезији 9. маја 1773. о својим невољама и невољама своје породице после очеве смрти, молећи је да се његовој породици исплаћује Александру обећаних 2.000 форинти годишње или да им се да одговарајући коморски посед у Срему или Бачкој.[211] Касније је о овој теми царици писао и Илирски дворски савет. У том писму се Илирска дворска депутација се позива на верност и заслуге пуковника Атанасија Рашковића као њиховог претка. Илирска депутација је пренела царици Марији Терезији да сматра да овај млади Рашковић треба да искористи своје таленте и добије службу у којој би могао даље да напредује, како ту даровитост не би искористио неки други двор који би му дао службу.[212]

Мојсије Рашковић је отишао на школовање у Пожун (Пресбург, Братислава) када је имао 16 година. У једном писму он каже, да је ту предузео прве кораке како би стекао потребна знања и постао део ,,ученог света“. Ту је похађао гимназију четири године, где је учио немачки и латински језик, теологију, географију, право, књижевност, историју античке Грчке и Рима, и Општу свету и секуларну историју. Потом је у Лајпцигу студирао историју источне цркве и грчке књижевности. Такође је учио француски и италијански, и компаративну књижевност. На студијама га је највише интересовало право, што му је био главни предмет изучавања. Права је учио код славног Самета. Поред Римског права, студирао је и „Oekonomie des menschlichen Körper“ (економију људског тела). Био је врло захвалан на знању које је добио у Лајпцигу, и молио је царицу да га материјално подржи у даљем студирању. Послао јој је план студирања, који је поред списка предмета које је учио у Братислави садржао и опис предмета које је похађао у Лајпцигу.[213]

Док је Мојсијев отац, пуковник Александар још увек био жив, он је писао у фебруару 1773. митрополиту Јовану Георгијевићу, који је породицу новчано помагао, извињавајући му се због тога што је потрошио новац на школовање његова два сина у Лајпцигу и објашњава му да је синове тамо послао јер код куће то образовање не могу да добију, и због тога што је српском народу потребно више солидно образованих. Он је за своје синове желео највише службе. Пошто је био рођен у Турској, он није могао да добије одговарајуће образовање и знање немачког језика које је касно савладао да би могао брже да напредује у војној служби. У том писму износи да је његов млађи син био одређен за војну службу, преминуо 1771. године. Поред тога што је сматрао да његовим синовима образовање не сме да недостаје, јер је опште познато да Срби због свог незнања немају шансу да напредују, Александар је тврдио да се када било ко „од незнања своју децу отргне“ чини корист целој нацији, и да их је због тога неопходно слати у Немачку да изучавају школе.[214]

Мојсије био запао у толику беду да је те исте 1773. тражио новац од грофа Колера, који је обавестио царицу Марију Терезију о томе како Мојсије нема више коме да се обрати јер је умро његов отац, и последњи Карловачки митрополит који га издржавао, а његова мајка је такође сиромашна и њој је потребна новчана помоћ. Гроф Колер, председник Илирске дворске депутације, саветовао је царици да му да службу, док друге државе не увиде да је он веома талентован и оне не употребе те таленте.[215] На самом концу свога живота, 31. октобра 1773. је писао председнику Илирске дворске депутације о свом очајном стању, где каже: ,,Ваша екселенцијо, дајем вам свој тужан рескрипт, са слабом руком из мог кревета зовем вас Екселенцијо као и мога оца, да будете моји заштитници. И дајем вам попис мојих дугова од 906 форинти, као моје последње избављење.“[216]

Гроф Колер будући да је био председник Илирске дворске депутације, писао је царици новембра 1773. да је Мојсијева мајка натерана бедом дошла у Беч како би се царици обратила за помоћ лично. Удовица је прво дошла код цензора Илирске штампарије и он ју је одвео грофу Колеру, коме се пожалила да је у последње две године изгубила мужа и четири сина, и да је остала сама са двоје мале деце, што значи да је Мојсије Рашковић преминуо пре новембра 1773. Колер је молио царицу да удовицу, у присуству цензора који би био и преводилац, прими и саслуша.[217] Царица Марија Терезија је 18. децембра 1773. одобрила удовици ипслаћивање 600 гулдена о чему је гроф Коловрат обавестио Илирску дворску депутацију. Царица је удовици одобрила пензију од 600 гулдена, 500 за њу и 100 за њене малолетне кћери. Исплаћивање је требало да почне од 1. новембра 1773. (одлука је донета у децембру и удовица је требала да добије новац од прошлог месеца), док не добије војну пензију од покојног мужа Александра Рашковића.[218]

Што се тиче Мојсијеве болести из писма доктора Кристофа Молинарија Илирској Дворској депутацији сазнаје се да је Мојсије боловао осам месеци, за време којих га је лекар посећивао по три пута дневно, па и ноћу, за шта није добио новац. Депутација га је упутила на царицу, која се на крају због Молинаријеве марљивости али и утиска који ће овај гест доброчинства оставити на Србе сложила да лекару плати сто дуката.[219]

Мојсије је био један од најспособнијих Атанасијевих унука. Био је веома учен, и интересовао се за историју своје породице. Негде пре његове смрти 26.марта 1773, описао је област Старог Влаха с историјског и географског становништа, грб своје породице, као и подвиге својих предака у рату против Османског царства 1737-1739. Такође је истицао и подвиге свога оца, али овај опис је познат и по опису храбрости Атанасијевог оца Братула, који је у турском чадору понудио своју главу паши како би спасао свој народ.[220]

*

Крајем XVIII века, 1791. године, оберлајтнант Јефтимије Рашковић се обраћао цару Леполду II с молбом да му се као последњем изданку породице обнови изгубљена породична диплома. У тој молби, Јефтимије не помиње у каквој је крвној вези са својим претком Атанасијем.[221] Ово је један од последњих трагова који су остали од Атанасијевих потомака.

*

Из датих описа на основу извора види се да Атанасијеви потомци, а нарочито његов син Александар, нису били срећне руке. Породица Рашковић је осиромашила, а с бедом су дошле и болести које су однеле животе њених младих изданака. Од шесторо деце које је Александар Рашковић имао, у периоду од 1771. до 1773. године преминула су му сва четири сина, а преостале су му само две кћери. Уједно смрти његовог другог сина 1771. који се у Лајпцигу заједно са братом Мојсијем школовао за војну службу, док је Мојсије изучавао филозофију, историју источне цркве и право како би могао при цркви или некој вишој администрацији у Бечу служити свој народ, који је преминуо 1773, представљају незанемарљив губитак за српски народ у Војној крајини. Александрова удовица је с ћеркама, које су тада биле девојчице запала у беду и живела од милостиње. Тешке судбине су имали Атанасијеви потомци који су оставили трага у нашој историји.

ЗАКЉУЧАК

Aтанасије Рашковић, пре аустро-турског рата 1737-1739. године био је познат као Атанасије Братуловић, син Братула Јанковића, једног од кнезова из области Старог Влаха, чију је службу наследио непосредно уочи рата. Био је ожењен рођеном сестром српског патријарха Арсенија IV Јовановића, и с њом је имао петоро деце. Први помен Рашковића датира се у 1689. годину, за време аустро-турског рата који је трајао од 1683. до 1699. године, када су браћа Илија, Мојсије, Михаило и Јован добили позив од генерала Штаремберга да се прикључе Хабзбуршкој монархији и покрену устанак против Османлијског царства. Ови Рашковићи су по преласку у Хабзбуршку монархију, добили значајне положаје у граничарској војсци од којих је најбоље прошао Јован Рашковић који је постао капетан Петроварадинске регименте.

Братул Јанковић, отац Атанасија Рашковића успео је највероватније куповином да се домогне баштина поменутих Рашковића. Атанасијев отац Братул Рашковић био је син Хаџи-Арсенијевог брата Александра, а самим тим и рођак Илији, Мојсију, Михаилу и Јовану, чији је отац био Хаџи-Арсеније. Иако се овај податак налази у ,,Свидетјелству истиное“ он нема директно поткрепљење у другим изворима. На основу турских пописа у којима се наводе само отац, син и рођени брат не може се подробније утврдити ова рођачка веза. Братул Јанковић је био један од старовлашких кнезова, поседовао је богатство, а своју службу је препустио сину Атанасију, и помогао је Арсенију Јовановићу, будућем патријарху да се одшколује. По прелазу у Хабзбуршку монархију, Атанасије је учествовао у црквено-народним пословима, као што је народно-црквени сабор у Сремским Карловцима 1744.

Пуковник Атанасије је учествовао у Рату за аустријско наслеђе (1740–1748), на ратиштима у Немачкој и Италији. За ратне заслуге је више пута био похваљен од претпостављених старешина. Неколико година пре смрти постао је пуковник Сремског хусарског пука. Преминуо је под неразјашњеним околностима 1753. Према опису који даје његов зет Симеон Пишчевић, био је отрован.

Као пуковник, лепу војничку каријеру имао је и Атанасијев син, Александар Рашковић. Међутим, како он и сам пише због тога што је био рођен у Турској где је провео добар део своје младости није могао да напредује даље у војничкој служби и поред показане способности храбрости највише због тога што није могао да надокнади недостатак у образовању. Стога је слао своје синове на школовање на немачке универзитете, међутим њихове преране смрти спречиле су их да остваре очеве жеље.

Александар Рашковић је имао два сина од којих је старији Мојсије учио права, филозофију и теологију. Други, млађи син се спремао за војну службу, међутим он је преминуо већ 1771. године, а за његовом долази и смрт два млађа Александрова сина, који је и сам преминуо у лето 1773. Мојсије Рашковић, чије су даровитост запазили и на двору Марије Терезије, због болести и беде умро је на самом почетку новембра 1773. у Бечу. Најспособнији од унука пуковника Атанасија Рашковића, Мојсије који је стигао најдаље са школовањем, није стигао да заврши своје студије и оствари своју судбину.

После Александра и Мојсија ниједан директан потомак Атанасија Рашковића није оставио значајнијег трага у српској историји. Стога је један од циљева овога рада био и да се укаже на то колико је Србима у Хабзбуршкој монархији, пре свега онима који су се тек преселили из Турске, било тешко да се одшколују и стекну неопходна знања за напредовање у служби, мада је таквих било, што се види на примеру генерала Јевте Љубибратића. На основу доступних извора и литературе у овом раду се описује незавидан положај нашег народа у XVII и XVIII веку, пратећи живот Атанасија Рашковића и као кнеза у Старом Влаху, и као пуковника у Војној крајини.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Необјављени извори:

Архив САНУ у Београду

Културно-историјска (КИ)

Објављени извори:

С. Гавриловић, „Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официри“, Споменик САНУ, 139, Одељење историјских наука 13, Београд 2004, 7–66.

С. Гавриловић, „Четири документа из 1741. о мигрантима из Србије у Аустријску монархију“, Зборник Матице српске за историју, 69-70, 2004, 249–258.

Р. Грујић, „Прилози за историју Србије у доба аустријске окупације (1718–1739)“, Споменик СКА, 52, 1914.

Б. Ђурђев, „Пожешка канун-нама из 1545“, Гласник Државног музеја у Сарајеву, 1, 1946.

Б. Ђурђев, „Канун-нама босанског санџака из године 1530“, Гласник државног музеја у Сарајеву, 3, 1946.

Б. Ђурђев, „Сремска канун-нама из 1588-9 године“, Гласник земаљског музеја у Сарајеву, 4–5, 1949/1950.

Г. Елезовић, Турски споменици I, Београд 1940.

М. Костић, „Породични архив Рашковића“, у: Св. Матић, Опис рукописа народне библиотеке, Београд 1952.

М. Митровић, „Подаци о Србији у протоколима  Дворског ратног савета у Бечу (1717–1740)“, Споменик САНУ, 130, 1988.

П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине I, Нови Сад 1994.

„Одломци из историје Београда од 1718. до 1739. године“, Годишњица Николе Чупића књига, 8, 1886.

Опширни попис Босанског санџака из 1604. године, II, приредила Лејла Газић, Сарајево 2000.

Политические и културнъіе отношения России с Югославенским землями в XVIII в, приредили А.Л. Нарочницкиј, Н. Петрович, Москва 1984.

С. Пишчевић, Мемоари, Београд 1963.

Н. А. Попов, Россiя и Сербiя, II, составилъ В. Богишичъ, Санкт Петербург 1872.

Ј. Радоњић, Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII и XVIII веку I, Нови Сад 1909.

Д. Руварац, „Архијерејско-народни договор 1742“, Српски Сион, 14, 1904, 136–138.

Љ.  Стојановић, Стари српски записи и натписи I–VI, Београд  1902–1926.

Д. Руварац, „Народни сабор од 1744. Прилог за историју српских сабора“, Српски сион, 9, 1903.

Д. Руварац, „Опис српских фрушкогорских манастира 1753. године“, Српски сион, 6, 1904.

Д. Руварац, „Представка краљу Леополду II и угарском сабору“, Српски Сион, 18, 1905, 417-421, 453-460,569-571, 593-596.

Д. Руварац, „О прелазу владике нишког Георгија Поповића на ову страну“, Српски Сион, 16, 1906, 537-538.

Д. Руварац, „Коресподенција патријарха Арсенија Јовановића IV (Шакабенте) од 29. септембра 1742. до 20. октобра 1743“, Архив за историју српске православне карловачке митрополије, 9–10, 1912.

Д. Руварац, „Коресподенција патријарха Арсенија Јовановића IV (Шакабенте) од 29. септембра 1742. до 20. октобра 1743“, Архив за историју српске православне карловачке митрополије, 11–12, 1912; 13–14, 1912; 19–20, 1912; 20–21, 1912.

Д. Руварац, „Прилози за историју српског народног сабора 1744“, Архив за историју српске православне карловачке митрополије, 4, 1914.

Д. Руварац, „Писма студеничких калуђера“, Српски Сион, 14, 1904, 665.

И. Руварац, „Бегство патријарха Арсенија IV из Пећи“, Гласаник српског ученог друштва, 23, 1868, 252–253.

И. Руварац, „О Каталозима Пећких патријарха“, Гласник Српског ученог друштва, 75, 1879, 275.

Н. Филиповић, „Једна канун-нама Зворничког санџака“, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, III, 1948.

Х. Хаџибегић, „Расправа Али Чауша из Софије о тимарској организацији у XVII стољећу“, Гласник земљаског музеја у Сарајеву, II, 1947.

Х. Хаџибегић, „Канун-нама султана Сулејмана Законодавца“, Гласник земаљског музеја у Сарајеву, IV–V, 1949/1950.

Мr Le Comte Schmettau, Memories secrets de lа guerre d'Hongrie durant les Campagnes de 1737, 1738 et 1739, avec des réflexions critiques, Francfort 1786.

J. Langer, „Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737–1739)“, Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 239–304.

Литература:

Д. Ацовић,  Хералдика и Срби,  Београд 2008.

Р. Л. Веселиновић, „Племство код Срба у Хабзбуршкој монархији“, у: Историја српског народа, IV/1, Београд 1986.

Р. Л. Веселиновић, „Аустро-турски рат 1737–1739. године и враћање Србије под османску власт“, у: Историја српског народа, IV/1, Београд 1986.

Р. Веселиновић, „Војна крајина у Србији 1718–1739. године“, Зборник Историјског музеја Србије, XXI, 1989.

Р. Веселиновић, „Крушевац и Крушевљани у аустро-турским ратовима у XVII и XVIII веку“, у: Крушевац кроз векове зборник реферата са симпозијума у одржаног од 4. до 9.октобра 1971. у Крушевцу, Крушевац 1972.

С. Гавриловић, „Српски национални програм патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте ииз 1736/37“, Зборник Матице српске за историју, 44, 1991, 39–48.

С. Гавриловић, Студије из привредне и друштвене историје Војводине и Славоније од краја XVII века до средине XIX века, Нови Сад  2009, 115–159.

С. Гавриловић, Срем од краја  XVI до средине XVIII века, Нови Сад 1979.

С. Гавриловић, „О насељавању Српске милиције  и Климената у Срему (1737-

1742)“, Историјски часопис, IX-X, 1960, 249–258.

С. Гавриловић, „Обнова славонских жупанија и њихово разграничење са Војном Границом (1745-1749)“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 25, 1960, 49-58.

С. Гавриловић, Хајдучија у Срему у 18. и почетком 19. века, Београд 1986.

С. Гавриловић, „Прилози за биографије Срба-официра у Хабзбуршкој монархији око средине XVIII века“, Зборник Матице српске за историју, 50, 1994, 175.

Р. Грујић, „Борбе с Турцима у Банату 1738. и 1739“, Гласник Историjског друштва у Новом Саду, III, 1930, 106-107.

В. С. Дабић, Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији до половине XVIII века, Београд 2007.

Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860, Београд 1986.

Б. Ђурђев, „Филуриџије у Црној Гори у времену Скендер-бега Црнојевића“, Записи –Гласник Цетињског историјског друштва, XXIV, 1940, 332–337.

Б. Ђурђев, „Нешто о влашким старјешинама под турском управом“, Гласник Земаљског музеја, I, 1940,49–66.

Б. Ђурђев, „О кнезовима под турском управом“, Историски часопис, I, 1949, 132–166.

Б. Ђурђев, „О војнуцима“, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, II, 1947.

Ј. Ђорђевић, Латинско-српски речник, Београд 2004.

А. Ивић, Историја Срба у Војводини, Нови Сад 1929.

М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, Сремски Карловци 1899.

В. Караџић, Даница 1826-1827, 1828-1829-1834, Београд 1969.

М. Костић, „Бератлиски кнез од Старог Влаха, Атанасије Рашковић“, Гласник Скопског научног друштва, Скопље 1932.

М. Костић, „Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији  против Турака 1737-1739.  и сеоба у Угарску“, Гласник Скопског научног друштва, VII–VIII, Скопље 1930.

М. Костић, Станиша Марковић Млатишума оборкапетан крагујевачки 1664–1741, Скопље 1938.

М. Костић, Нова Србија и Славеносрбија, Нови Сад 2001.

С. Пецињачки, „Два нишка документа из 1737. године“, Градина, III, 1970.

Растислав Петровић, Племе Кучи 1684–1796, Београд 1981.

Ж. Петровић, Рашка антропогеографска истраживања II, Нови Пазар 2010.

Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини II, Нови Сад 1959.

Ј. Рајичъ, История разнихъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ IV, Нови Сад 2002.

М. Рајичъ, Србски народни фондови, Сремски Карловци 1864.

В. Стајић, Новосадске биографије из архива Новосадског магистрата, III, VI, Нови Сад 1938, 1956.

Р. Тричковић, Београдски пашалук 1687-1739. годинe, I–II, докторска дисертација, Београд 1977.

Т. Тарановски, Историја државног права, Београд 1996.

---

[1] М. Костић, Породични архив Рашковића у књизи: Св. Матић, Опис рукописа народне библиотеке, Београд 1952, 274.

[2] Мr Le Comte Schmettau, Memories secrets de lа guerre d'Hongrie durant les Campagnes de 1737, 1738 et 1739, avec des réflexions critiques,  Francfort 1786.

[3] Пуковник Атанасије Рашковић је имао и свој грб и држао се за племића. О грбу Рашковића највише се налази у Хералдика и Срби од Драгомира Ацовића, обајвљено у Београду 2008. Грб Рашковића подробно описује и млади Мојсије Рашковић-  С.  Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официри, Споменик САНУ 139, Одељење историјских наука 13, Београд 2004, 43. У раду неће бити пуно речи о грбу због недостатка литаратуре и извора о теми која је комплексна  да се о њој може написати нови рад.

[4] Види више у: Т. Тарановски, Историја државног права, Београд 1996, 108-109.

[5]Б. Ђурђев, Нешто о влашким старјешинама под турском управом, Гласник Земаљског музеја I, Сарајево 1940, 132-166; Исти, Нешто о влашким старјешинама под турском управом, Гласник Земаљског музеја I, Сарајево 1940,49-66.

[6] Б. Ђурђев, Филуриџије у Црној Гори у времену Скендер-бега Црнојевића, Записи-Гласник Цетињског историјског друшва XXIV, Цетиње 1940, 332.

[7] Исто, 335.

[8] Х. Хаџибегић, Канун-нама султана Сулејмана Законодавца, Гласник земаљског музеја у Сарајеву IV-V, Сарајево 1949/1950, 371; Б. Ђурђев, Нешто о влашким старјешинама, 51.

[9] Б. Ђурђев, Пожешка канун-нама из 1545, Гласник државног музеја у Сарајеву I, Сарајево 1946, 136.

[10] Исти, Канун-нама босанског санџака из године 1530, Гласник државног музеја у Сарајеву III, Сарајево 1946, 200.

[11] Б. Ђурђев, Сремска канун-нама из 1588-9 године, Гласник земаљског музеја у Сарајеву IV-V, Сарајево 1949/1950, 282.

[12] Г. Елезовић, Турски споменици I, Београд 1940, 856.

[13] Исто, 859.

[14] Исто, 861.

[15] Х. Хаџбегић, Расправа Али Чауша из Софије о тимарској организацији у XVII стољећу, Гласник земљаског музеја у Сарајеву II, Сарајево 1947, 191.

[16] Исто.

[17] Мисли се на царско добро. Исто, 232.

[18] Н. Филиповић, Једна канун-нама зворничког санџака, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву III, Сарајево 1948,  233.

[19] С. Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официри, Споменик САНУ 139, Одељење историјских наука 13, Београд 2004, 18. Ј. Радоњић, Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII, XVIII веку, Нови Сад 1909, 259.

[20] Б. Ђурђев, О кнезовима под турском управом, Историски часопис I, Београд 1949, 138. Вук о кнезовима пише: ,,..у свакој кнежини има обор-кнез, а у сваком селу по неколико кмета и сеоски кнез. Обор-кнезови су остаци од стари Српски кнезова; но кад су Турци послије и сеоске старјешине назвали кнезовима, онда они за разлику од овије назову се обор-кнезови, од Њемачкога Ober-кнез, а по Турски баш-кнез (главни кнез). Кнеза сеоског поставља село, и избацује кад му је воља; а обор-кнезови су били потврђени царским бератима од кољена на кољено с правима бератлијанским. Не само кад такови обор-кнез умре својом смрти, неги и кад га Турци посијеку (за каку кривицу или за биједу), његов син или брат (ако нема сина) постане на његово мјесто. Но и такови су кнезови у Србији, због различних ратова и пребјегавања у Њемачку, мало помало права своја губили….Обор кнез је глава од народа из његове кнежине. Штогођ паша оће да иште од народа и народу да јави, или народ што има ода паше да иште, то све бива преко обор-кнезова; кад нови паша дође, они ваља да га дочекају с добро дошао; порезе паша удари на наије, па обор-кнезови између себе разрежу на кнежине, а потом сваки обор-кнез у својој кнежини с кметовима на села, а кметови са сељцима на људе.“ Овако је Вук Караџић описао улогу кнеза у Србији за време турске владавине. В. Краџић, Даница 1826-1827, 1828-1829-1834, Београд 1969, 165-166.

[21] В. С. Дабић, Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији до половине XVIII века, Београд 2007, 10.

[22] В. С. Дабић, Кнезови, 10.

[23]Mисли се на попис нахије Рас из 1604. где се јасно види да у оквиру једне нахије имамо кнезове, примићуре и војнуке. Опширни попис Босанског санџака из 1604. године II, приредила Лејла Газић, Сарајево 2000, 129-221.

[24] Р. Тричковић, Београдски пашалук 1687-1739 I I, Београд 1977, 483.

[25] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи II, бр. 2784, Београд 1903, 124-125.

[26] С. Пишчевић, Мемоари, Беогрaд 1963, 7, 76.

[27] Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини II, Нови Сад 1959, 173.

[28] Превод овог берата на немачки налази се у С.  Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официри, Споменик САНУ 139, Одељење историјских наука 13, Београд 2004, 18, а даје га и Ј. Радоњић, Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII, XVIII веку I, Нови Сад 1909, 258-260.

[29]Р. Тричковић, Београдски пашалук I, 487.

[30]Иста, Београдски пашалук II, 485.

[31]Исто.

[32] Љ. Стојановић, Нав. дело, VI, бр. 10231, 126.

[33] Р. Тричковић, Београдски пашалук I, 487. У литератури се наводи да је Братул Рашковић био син Александра рођеног брата Хаџи Арсенија оца Мојсија, Михаила, Илије и Јована. За шта се на основу турских пописа и других докумената које износи Р. Тричковић и Б. Ђурђев може рећи да је мало вероватно да буде истинито.-М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737-1739. и сеоба у Угарску, Гласник Скопског научног друштва, књ. VII-VIII, Скопље 1930, 207. Атанасије Рашковић је често представљан као рођак Рашковића који су пребегли у Аустрију већ крајем 17. века. који је оставио своју имовину у Старом Влаху и он дошао у у Хабзбуршку монархију бежећи пред Турцима. Ј. РајичЪ, ИсториЯ разнихЪ славенскихЪ народовЪ наипаче БолгарЪ, ХорватовЪ и СербовЪ IV, Нови Сад 2002, 173. С.  Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официр, 8.

[34] Тај део превода берата изгледа овако: ,,Die ursache aus welcher diessen unsern allerhöchsten befehl haben ergehen lassen ist folgende: es hat nämlich der über die zoll-gefälle zu ihtar iflak gesetze woiwoda das beyspiel derer, die ihm am würde gleich sind, Jusuf woiwoda, dessen ansehen vermehret werden solle, unserm keiserlichen divan eine bittschrif zugensedet in welcher er vorstellet dass der knes von Jerisun Konagtie und dazu gehörigen dörfern nahmen Jerakul Bratul…“ С. Гавриловић, Наведено дело, 18. Ј. Радоњић, Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII, XVIII веку I, Зборник историјских докумената II бр. 25. и 26, Нови Сад (1909), 258-259.Ова села су припадала нахији Рас у оквиру Босанског пашалука с почетка 17. века. Опширни попис Босанског санџака из 1604. године II, приредила Лејла Газић, Сарајево 2000, 129-130;Р. Тричковић, Београдски пашалук 1687-1739 I I, Београд 1977, 483.

[35] Б. Ђурђев, О кнезовима под турском управом, Историјски часопис I, Београд 1949, 141.

[36] Р.Тричковић, Београдски пашалук 1687-1739 I I, 483; Б. Ђурђев, Наведено дело, 141-142.

[37]Љ. Стојановић, Нав. дело, VI, бр. 10231, Београд 1988, 126.

[38] Нав. дело, III, бр. 5774,  190.

[39] Нав. дело, VI, бр. 10231, 126.

[40]Одломци из историје Београда од 1718. до 1739. године, Годишњица Николе Чупића књига VIII, Београд 1886, 258; Рајић наводи да су 1735. године у помоћ руској царици Ани Ивановној ћесаревци послали 10000 војника на реку Ренус када су започели први сукоби између руске и османске војске. Ј. Рајић, Наведено дело, 186; J. Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 246.

[41] М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737-1739. и сеоба у Угарску, 210; J. Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 267-269.

[42] Мr Le Comte Schmettau, Memories secrets de lа guerre d'Hongrie durant les Campagnes de 1737, 1738 et 1739, avec des réflexions critiques,  Francfort 1786, 11.

[43]  М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737-1739. и сеоба у Угарску, 212-213; Р. Л. Веселиновић, Аустро-турски рат 1737-1739. године и враћање Србије под османску власт /у књизи:/ Историја српског народа, IV/1, Београд 1986, 150-151; Р. Веселиновић, Крушевац и Крушевљани у аустро-турским ратовима у XVII и XVIII веку у књизи Крушевац кроз векове зборник реферата са симпозијума у одржаног од 4. до 9.октобра 1971. у Крушевцу, Крушевац 1972, 124; Одломци из историје Београдаод 1718. до 1739. године, Годишњица Николе Чупића књига VIII, 261. Да је Атанасије Рашковић кренуо на устанак те 1737. године наводи и Миомир Дашић у Васојевићи од помена до 1860, Никшић 2011, 262.

[44] Р. Л. Веселиновић, Аустро-турски рат 1737-1739. године и враћање Србије под османску власт /у књизи:/ Историја српског народа, IV/1, Београд 1986, 146.

[45] Исто; М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака1737-1739. и сеоба у Угарску, 210. J. Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 268.

[46] Р. Веселиновић, Наведено дело, 146; Р. Веселиновић, Војна крајина у Србији 1718-1739, Зборник Историјског музеја Србије (XXI), Београд 1989, 33; М. Костић, Наведено дело,210.

[47] Н. Перовић, Живот и делатност Арсенија IV Јовановића у Османском царству (1714-1737) и Хабзбуршкој монархији (1738-1748), магистарски рад, Београд 2013, 89.

[48] М. Костић, Наведено дело, 210.

[49] J. Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 248.

[50]На полеђини је писало:,,Доброродному Господину Атанасију Рашковићу, кнезу Старог Влаха дати се у Нову Варош“; М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији  против Турака 1737-1739.  и сеоба у Угарску, Гласник Скопског научног друштва књ. VII-VIII, Скопље 1930, 213;Мита Костић је једини имао дирактен увид у оригинал ово писма које је пронашао у Породичном архиву Рашковића; Р.Л. Веселиновић, Аустро-турски рат 1737-1739. године и враћање Србије под османску власт, у књизи Историја српског народа IV, Београд 1988, 148-149; Р. Л. Веселиновић, Крушевац и Крушевљани у аустро-турским ратовима у XVII и XVIII веку, у књизи Крушевац кроз векове зборник реферата са симпозијума одржаног од 4. до 9. окобра 1971. у Крушевцу, Крушевац 1972, 125.

[51]М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији,  215.

[52]М. Костић, Станиша Марковић-Млатишума обер-капетан крагујевачки 1664-1741, Гласник скопског научног друштва XIX, Скопље 1938, 188. Н. Перовић, Наведено дело, 95.

[53] М. Дашић, Васојевићи од помена до 1860, Никшић 2011, 265.

[54] Писмо је издато у Бечу 15. марта 1739. године и штампао га је још Јован Рајић у ИсториЯ IV, Нови Сад 2002, 439;  Из овог дела Атанасијевог наименовања види се да је имао 1500 пешака и коњаника укупно. С. Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официри, Споменик САНУ 139, Одељење историјских наука 13, Београд 2004, 19.

[55] С. Пецињачки, Два Нишак документа из 1737. године, Градина (III), Ниш 1970, 66.

[56] J. Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 280.М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737-1739 и сеоба у Угарску, 230.

[57] Исто, 271.

[58] М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737-1739 и сеоба у Угарску, 225.

[59] То исто рашки епископ Дамјановић пише и царици Ани Ивановној истог датума, истичући да су многи умрли због глади; Политические и културнЪіе отношениЯ России с Югославенским землЯми в XVIII в, приредили А.Л. Нарочницкиј, Н. Петрович, Москва 1984, 104, 106.

[60] М. Костић, Станиша Марковић Млатишума оборкапетан крагујевачки 1664-1741, Скопље 1938, 191. Љ. Стојановић, Стари српски записи инатписи II, бр 2740, 117; Д. Руварац, О прелазу владике нишког Георгија Поповића на ову страну- Српски Сион XVI, Сремски Карловци 1906, 537/538.

[61] Секендорф је прво заузео Ниш и одатле послао извидницу под командом пуковника Пфеферкорна на Косово, где је овај убијен пре него што је и кренуо у сусрет војсци оберкапетана Станише Марковића Млатишуме који је са Атанасијем Рашковићем освојио Нови Пазар. Пуковник Лентул је тада из Краљева кренуо ка Пожеги. Тако расцепкана војска није могла кренути ка Видину, и уз пораз код Бањалуке 4. августа  и скупљање нових турских трупа са свих страна аустријанци нису имали шансе да се врате и помогну опсаду Видина, јер су закаснили, војска која га је опседала већ се била повукла у Раковицу на ушћу Тимока у Дунав. М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србијипротив Турака 1737-1739. и сеоба у Угарску, 210-224.

[62] Исто, 218.

[63] Исто, 219.

[64] Брђани су прво упутили Меморандум генералу Секендорфу, из кога се види да види да су се Брђани договорили са Аустријанцима да дођу у Нови Пазар, и то како у њему пише због царског манифеста од 15. јуна 1737. и позива његове екселенције генерала  грофа Секендорфа и патријарха Арсенија IV Јовановића. На том путу према Новом Пазару Брђани су похарали Бихор и о томе извештавају у Меморандуму. Када нису нашли Аустријанце у Новом Пазару, Брђани предвођени кучким војводом Радоњом Петровићем кренули су у главни штаб аустријске војске село Тешицу код Ниша. Са Радоњом Петровићем кренули су Вуксан Бојовић од Васојевића, Тошко Баевић од Пипера, Павић Матијашевић од Братножића, Биц-Вата од Климената шпаиских, Ђола Петар од Хота и ђон Мартин од Груда, који нису сви били брдски главари као што Мита Костић наводи, али када се погледа ћирилични текст који се налази код Р. Патровића у Племе Кучи од 1684. до 1794. та имена се поклапају једино што они нису сви војводе брдских племена него је речено ко је из Васојевића, Пипера, Климената Шпаиских,.. Р. Перовић, Племе Кучи  1684-1796, Београд 1981, 162-163.

[65] М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, Сремски Карловци 1899, 2.

[66] Није довољно разумљиво у ком месту је тачно био утамничен.Ј. Рајић, ИсторіЯ  IV, 189; И. Руварац, Бегство патријарха Арсенија IV из Пећи, Гласник српског ученог друштва (23) 1868, 191.

[67] М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, 3.

[68] То је посведочио и Атанасије Рашковић што нас наводи да помислимо да је и он тада са патријархом кренуо према границама Хабзбуршке монархије и задржао се у Боеграду са патријархом и својом породицом; Д. Руварац, О прелазу владике нишког Георгија Поповића на ову страну- Српски Сион XVI, Сремски Карловци 1906, 537-538.

[69] М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737-1739. и сеоба у Угарску, 220.

[70] Н. Перовић, Живот и Делатност Арсенија IV Јовановића у Османском царству (1714-1737) и Хабзбуршкој монархији (1738-1748),  111.

[71]Исто. Мr Le Comte Schmettau, Memories secrets de lа guerre d'Hongrie durant les Campagnes de 1737, 1738 et 1739, avec des réflexions critiques,  Francfort 1786 322-323.

[72]Наташа Перовић, Наведено дело, 112.

[73] М. Костић, Крагујевачки оберкапетан Станиша Марковић Млатишума, Гласник Скопског научног друштва XIX, Скопље 1938, 192.

[74] Исто, 112.

[75] Исто, Д. Поповић, М. Богдановић, Грађа за историју Београда, 251.

[76] Н. Перовић, Наведено дело; Мr Le Comte Schmettau, Memories secrets de lа guerre d'Hongrie durant les Campagnes de 1737, 1738 et 1739, avec des réflexions critiques,  Francfort 1786,  113;

[77] Р. Грујић, Борбе с Турцима у Банату 1738. и 1739, Гласник Исориског друшва у Новом Саду, III, 1930, 106.

[78] Н. Перовић, Живот и делатност Арсенија IV Јовановића у Османском царству (1714-1737)  и Хабзбуршкој монархији (1738-1748), магистарски рад, Београд 2013, 114.

[79] АСАНУ у Београду, КИ, док.1951.

[80] Р. А. Веселиновић, Војна крајна у Србији 1718-1739. године, 40.

[81] Љ. Стојановић Наведено дело, бр. 2739.

[82] М. Костић, Наведено дело, 229; С. Гавриловић, Рашковићи, 46.

[83] С. Гавриловић, Рашковићи, 60-62.

[84] Исто, 62. Разбор сочиненија, Н. А. Попов, РоссiЯ и СербiЯ II составилЪ, В. БогишичЪ, Санкт Петербург 1872, 24.

[85] С. Гавриловић, Рашковићи, 61, Разбор сочиненија, 22-23.

[86] М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, Сремски Карловци 1899,7.

[87] М. Косић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737-1739. и сеоба у Угарску, 226.

[88] М. Јакшић, Наведено дело, 8.

[89] М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737-1739 и сеоба у Угарску, Скопље 1930, 231; Исти, Бератлиски кнез од Старог Влаха Атанасије от Рашковић, 137.

[90] С. Гавриловић, Рашковићи, 19.

[91] Н. Т. Перовић, Наведено дело, 104.

[92] Исто.

[93] J. Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 279.

[94] Н. Перовић, Навдено дело, 104.

[95] Исто, 105, Љ. Стојановић, Нав. дело,  5, 7740, 7752; Мr Le Comte Schmettau, Memories secrets de lа guerre d'Hongrie durant les Campagnes de 1737, 1738 et 1739, avec des réflexions critiques,  Francfort 1786, 64-65.

[96] Политические и културњије отношенија России с југословенским земљама в XVIII в.,Документи, Москва 1984, 103-106.

[97]J. Langer, Наведено дело, 271-272.

[98] Архив САНУ у Београду, КИ, док. 1947.

[99] Из једног писма темишварског епископа Николе Димитријевића писаног у Темишвару 8. јула 1738.  патријарху Арсенију IV Јовановићу у Београд, сазнајемо да су почетком јула многи Турци код Мехадије били потучени, и да су се они који су били у унтрашњем шанцу предали. Биле су одређене две царске регименте да испрате турске заробљенике који су се окренули и те две регименте потукли. То су Турци схавтили као знак да треба да пређу у Банат и наставе ратовање, међутим по преласку Дунава њихове трупе су поражене. Ова догађања су дала Аустријанцима повода за славље иако је због погибије и глади тада харала куга у целом Банату и народ није смео одатле прелазити у Славонију (Срем) или Србију док шест недеља не проведе у контумацима Земуна или Сланкамена. Ово писмо преноси Р. Грујић у Борбе с Турцима у Банату 1738. и 1739, Гласник историјског друштва у Новом Саду III, Сремски Карловци 1930, 106.

[100]Правдао се тако патриајрх Арсеније IV:,, Nebst Ihnen hochmüldest vorgestellten Obrist, Palatin Athanasius Rascovich und übrigen Officiers, ad normam der übrigen Illyrischen National Miliz“- Ј.Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 276.

[101] М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса, 230

[102] Ј.Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 248-249.

[103] Р. Грујић, Историја српског народа IV, Београд 1986, 154. Грујић овде наводи да је то била албанска милиција под Атанасијевом командом, да би  у наставку рекао да су о били људи пореклом из Прокупља, Сјенице и Нове Вароши, а устанике са овог подручја Лангер назива ,,Албанцима“-напомена 118.

[104] Исто.

[105] Сактијановића убрајају у албанске капетане. Године 1746. молио је капетанско место у Хртковцима; С. Гавриловић, Прилози за биографије Срба-официра у Хабзбуршкој монархији око средине XVIII века, Зборник Матице српске за историју 50, Нови Сад 1994, 175.

[106] Р. А. Веселиновић, Војна крајна у Србији 1718-1739. године, Зборник историјског музеја Србије (XXI), Београд 1989, 39.

[107] Н. Перовић, Наведено дело, 106; С. Гавриловић, О насељавању српске милиције и Климената у Срему, Историјски часопис. 9-10, 1960, 249-258; Д. Руварац, Српска митрополија Карловачка око половине XVIII века, Сремски Карловци 1901, 23. Мr Le Comte Schmettau, Memories secrets de lа guerre d'Hongrie durant les Campagnes de 1737, 1738 et 1739, avec des réflexions critiques,  Francfort 1786, 40-41;  Ј.Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 279-280; М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији  против Турака 1737-1739.  и сеоба у Угарску, 220.

[108] ,, Наш архимандрит –Василије- с њеколико братие и са адиђарима црковнима изиде под власт цесарску за некое време, а ми прочи остала братиа и служиели св. манастира како Немци побегоше, а ми се Турцима предасмо и наш Архимандрит управи с Турцима с великим трошком и не би нам силе ни насилиа. Но нас проклете Клименте поараше и околни вилает..“ Д. Руварац, Писма студеничких калуђера, Српски Сион XIV, 1904, 665.

[109] Н. Перовић, Наведено дело, 107.

[110] Исто.

[111] J. Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 281. М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса, 232.

[112] М. Костић, Породични архив Рашковића, у књизи: Св. Матић, Опис рукописа народне библиотеке, Београд 1952, 274-275.

[113] Исти, Бератлиски кнез од Старог Влаха Атанасије от Рашковић, 138.

[114] С. Гавриловић, Четири документа из 1741. о мигрантима из Србије у Аустријску монархију, Зборник Матице српске за историју 69-70, Нови Сад 2004, 251-254,

[115] Види стране 87-88.

[116] Исто,257.

[117]М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса,232.                

[118] Р. М. Грујућ, Прилози за историју Србије, у доба аустријске окупације 1718-1739, Београд 1914, 196.

[119] Исто; М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији, 232.

[120] J. Langer, Nordalbaniens und der Herzegowina Unterwerfungs - Anerbieten an Österreich (1737-1739), Archiv für österreichische Geschichte, LXII, 1881, 276, 279–280.

[121] С. Гавриловић, Срем од краја XVII до средине XVIII века, Нови Сад 1979, 271-272.

[122] Исто.

[123] С. Гавриловић, О насељавању српске милиције и Климената у Срему (1737-1742), Историјски часопис Српске Академије Наука књ. IX-X 1959, Београд 1960, 249.

[124] Исто, 252.

[125] Исто; С. Гавриловић, Срем од краја XVII до средине XVIII века, 274-275.

[126] Нав. дело, 270.

[127]Нав. дело, 277.

[128]С. Гавриловић, О насељавању српске милиције и Климената у Срему (1737-1742), Историјски часопис Српске Академије Наука књ. IX-X 1959, Београд 1960, 257.

[129] Исто, 279.

[130]С. Гавриловић, Срем од краја XVII до средине XVIII века, Нови Сад 1979, 281.

[131] Нав. дело, 446.

[132] Нав. дело,  272.

[133] Нав. дело.

[134] С. Гавриловић, Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века, Београд 1986,65-66.

[135]Исти, Срем од краја XVII до средине XVIII века, 436.

[136]Исти, Хајдучија,  71.

[137]С. Гавриловић, Срем,  431.

[138] Исто, 414.

[139] Исти, Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века, Београд 1986, 65.

[140] С. Гавриловић, Срем од краја XVII до средине XVIII века, 414.

[141] Исто, 415; М. Костић, Станиша Марковић Млатишума оборкапетан крагујевачки 1664-1741, Гласник скопског научног друштва (XIX), Скопље 1938, 204.

[142] Исто, 419; С. Гавриловић,  Хајдучија, 71.

[143] С. Гавриловић, Срем , 420; Исто, 73.

[144] Исти, Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века, 84;  431.

[145] С. Гавриловић, Срем , 430; Исти, Хајдучија , 83.

[146] Исти, Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века, Београд 1986, 83.

[147] С. Гавриловић, Хајдучија, 82-83.

[148]Тренк је био командант пандура сремског спахилука.-С. Гавриловић, Срем од краја 17. до прве половине 18. века, 430.

[149] С. Гавриловић, Срем , 467; Исти, Хајдучија , 65.

[150] Д. Руварац, Коресподенција патријарха Арсенија Јовановића IV (Шакабенте) од 29. септембра 1742. до 20. октобра 1743, Архив за историју српске православне карловачке митрополије (19. и 20.), Сремски Карловци 1912, 347.

[151] С. Гавриловић, Хајдучија, 446.

[152] Архив САНУ у Београду, КИ, док. 2084.

[153] М. Костић, Бератлиски кнез од Старог Влаха, Атанасије от Рашковић, 140.

[154] М. Костић, Бератлиски кнез од Старог Влаха, Атанасије от Рашковић, 140.

[155]  С. Гавриловић, Срем, 278.

[156] Исто, 279.

[157] С. Гавриловић, Срем, 447.

[158] Исто,437.

[159] Исто, 281.

[160] Исто, 140.

[161] Види више- М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, Сремски Карловци 1899, 74-150.

[162] С. Гавриловић, Обнова славонских жупанија и њихово разграничење са Војном Границом (1745-1749), Зборник Матице српске за друштвене науке 25, Нови Сад 1960, 54.

[163] С. Гавриловић, Наведено дело, 62.

[164] Исто, 66-67.

[165] Исто, 76.

[166] Арсхив САНУ у Београду, КИ, док. 2099.

[167] Види више- С. Гавриловић, Обнова славонских жупанија и њихово разграничавање са Војном границом (1745-1749), Зборник Матице српске за друштвене науке 25, Нови Сад 1960, 78-88.

[168] Д. Руварац, Српски сион VI, Сремски Карловци 1904, 138.

[169] М. Јакшић, О Арсенију IV Jовановићу Шакабенти, Сремски Карловци 1899, 47-48.

[170] Д. Руварац, Опис српских фрушкогорских манастира 1753. године, Српски  сион (4) 1904, 94.

[171] Д. Руварац, О прелазу владике нишког Георгија Поповића на ову страну- Српски Сион XVI, Сремски Карловци 1906, 537.

[172] Исто, 538.                   

[173] Д. Руварац, Коресподенција патријарха Арсенија Јовановића IV (Шакабенте) од 29. септембра 1742. до 20. октобра 1743, Архив за историју српске православне карловачке митрополије (19. и 20.), Сремски Карловци 1912, 310-311. М. Костић, Бератлиски кнез од Старог Влаха, Атанасије от Рашковић, 139

[174] Д. Руварац, Народни сабор од 1744. Прилог за историју српских сабора-  Српски сион  IX, Сремски Карловци 1903, 378. М. Јакшић, Наведено дело, 74-150.М. Костић, Бератлиски кнез од Старог Влаха, Атанасије от Рашковић, 138.

[175] Исто.

[176]Д. Руварац, Коресподенција патријарха Арсенија Јовановића IV (Шакабенте) од 29. септембра 1742. до 20. октобра 1743, Архив за историју српске православне карловачке митрополије (9. и 10.), Сремски Карловци 1912, 177.

[177] М. Костић, Бератлиски кнез од Старог Влаха, Атанасије от Рашковић, 139.

[178] Д. Руварац, Коресподенција патријарха Арсенија Јовановића IV (Шакабенте) од 29. септембра 1742. до 20. октобра 1743, Архив за историју српске православне карловачке митрополије (13. и 14.), Сремски Карловци 1912,204.

[179]М. Костић, Бератлиски кнез од Старог Влаха, Атанасије от Рашковић,  139; С. Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официри, 22.

[180] М. Костић, Наведено дело, 141.

[181] С. Гавриловић, Студије из привредне и друштвене историје Војводине и Славоније од краја XVII до средине XIX века, Нови Сад 2009, 306. Мада М. Костић у  наводи да се Рашковић био обавезао на 12 дуката годишње Бератлиски кнез од Старог Влаха Атанасије от Рашковић,141.

[182] М. РајичЪ, Србски народни фондови, Сремски Карловци 1864, 101.

[183] С. Пишчевић, Мемоари, 83. Овде Пишчевић прича о Грашалковићевој комисији која требало да коначно направи карту Војне Границе и реши све проблеме који су настали приликом разграничења Војне крајине и провинцијала у Срему, са којим се почело 1745. године. Ова комисија морала је настати како би се решили сви неспоразуми око пресељења са обе стране и окончали спорови са спахијама око обештећења што су морали граничарима уступити земљу. Слично објашњење даје и руски посланик у Бечу Бестјужев царици Јелисавети 1751. када објашњава разлоге миграције српске милиције из тек укинутих Моришке и Потиске крајине у Русију. ,,..Крајем прошлог века, доселило се на позив цара Леополда из турских области под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића око 60.000 Срба. Њима су дате привилегије, које су сви досадашњи владари, па и сама Марија Терезија, потврдили. Срби су помогли Аустрији да ослободи многе мађарске и српске градове од Турака, да угуши побуну Мађара, а и у последњем рату секли су многе заслуге. Но како су Мађари на двору задобили од свих других поданика већи утицај, почели су за одмазду да гоне Србе помоћу свог свештенства, најпре верски, затим да раде на томе да их царица изручи мађарској цивилној управи како би приграбили поседе многих богатих Срба кад ови постану државна коморска добра и Срби постану угарски поданици. Решено је да Срби који у укинутим Моришкој и Потиској крајини желе остати, постану угарски поданици, ко то неће мора се иселити у Срем где и без тога има већ толико народа да недостаје земље и за пређашње досељенике. На то су неки Срби одговорили да они под тим условима не могу остати на на старим местима ни у Срем се преселити, него моле позивајући се на верне услуге ћесарском дому, да дозволи да могу прећи у службу руске царице.“ М.Костић, Нова Србија и Славеносрбија, Нови Сад 2001, 51-52.

[184] С. Пишчевић, Мемоари,  110.

[185] П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине  I, Нови Сад 1994, 461.

[186] М. Костић, Бератлиски кнез од Старог Влаха Атанасије от Рашковић, 141.

[187] С. Пишчевић, Мемоари, 76.

[188] Ј. Рајић, История разнихъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ IV, 201.

[189] С. Гавриловић,Рашковићи-саровлашки кнезови и ћесарски официри, 34.

[190] С. Пишчевић, Мемоари, 85. Пошто је тада већ био мајор у руској војсци, и имао је задатак да преведе из Мађарске нову групу досељеника у Русију који су из Црне Горе (како су се руске власти договориле са владиком Василијем, који је требао да пошаље народ из Црне Горе у Хабзбуршку монархију да би их одатле Пишчевић превео у Русију), и ради тих послова Пишчевић је морао прво да све уговори са руским послаником у Бечу. Када је кренуо Дафина није хтеле ни да чује о њеном останку у Русији. Хтела је да крене са мужем у Монархију како би видела мајку, брата и сестре- Пулхерију и Еуфемију. Није ни сањала да ће повратак из монархије по њу и њеног сина бити погубан. Види више-С. Пишчевић, Мемоари, 180-211; 304-321.

[191] Види: М. Костић, Нова Србија и Славенсрбија, Нови Сад 2001, 142, 188.

[192] В. Стајић, Новосадске биографије из архива Новосадског магистрата свеска трећа Л-О, Нови Сад 1938, 18.

[193] С. Пишчевић,Мемоари, 79.

[194] В. Стајић, Наведено дело, 18.

[195] Пулхерија је једна од ћерки која је рођена у периоду после Дафине, а пре Еуфемије. Остало је непознато ко је била још једна ћерка која је рођена у том периоду.

[196] В. Стајић, Наведено дело, 18.                                                                                   

[197] Мита Костић, ослањајући се на ,,Животопис генерала Јевте Љубибратића“ од Ђ. Н. Рајковића наводи да је четврта кћи била Јелисавета, не помиње Пулхерију, која се удала за Јевту Милорадовића, мајора градишког пука. М. Костић, Бератлиски кнез од Старог Влаха, Атанасије от Рашковић, 143.

[198] Исто, 19.

[199] Исто.

[200] Исто.

[201] В. Стајић, Наведено дело, 20.

[202] В. Стајић, Новосадске биографије из архива новосадског магистрата VI, 33.

[203] С. Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официри, 23-60.

[204] Исто,, 27.

[205]Исто, 24.

[206] Исто,23.

[207] С. Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесрски официру, 25.

[208] Исто, 28.

[209]Исто,30-31.

[210],,Tapferkeit, besitzendrer Vernunft, Geschicklickkeit und stattlicher Kriegserfahrenheit, dann anderer Ihme beywohnenden rümlichen Eigenschaften, folgbar aus dem in dessen Person setzenden guten Vertrauen zu unseren Kais. Königl. würklichen Obristen...“С. Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесрски официру , 32.

[211] Исто, 49-50.

[212]С. Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесрски официри, 53.

[213]Исто,50-52.

[214] С. Гавриловић, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официри ,40-41.

[215] Исто,54.

[216] Исто, 55-56.

[217] Исто,56.

[218] С. Гавриловићи, Рашковићи-старовлашки кнезови и ћесарски официри ,57.

[219] Исто.

[220] Исто, 46.

[221] Исто, 63.