Autor: Dušan Arsovski
U radu ću se baviti problemom apsolutnog suvereniteta
i prirodnim pravom, a sa tim u vezi i sa prirodnim zakonima. Pokušaću da pokažem
da je Hobsovo stanovište možda olako prikazano kao pozicija u kome se suveren drži za apsolutnog vladara, gde je njegova smena
apsolutno neopravdana. Ukazaću na neke delove iz ''Levijatana'' i ''Čoveka i građanina''[1] koji bi se mogli smatrati problematičnim, ukoliko
Hobsa smatramo isključivim braniocem apsolutne vlasti. Prvo ću u odeljku I prikazati kakva je ideja o prirodnom stanju Tomasa Hobsa, odnosno kako
ga je on definisao.
Videćemo da je po Hobsovom mišljenju život u takvom stanju loš
i da razlozi zbog kojih ljudi odlučuju da takvo stanje treba izbeći, odnosno nikada
u njega ne dospeti, slede iz naših strasti i razuma. Razmotriće se priroda čoveka
i zbog čega se često dešavaju sukobi između ljudi. Zatim ćemo se upoznati sa prirodnim
pravom koje je jedan od glavnih elemenata iz Hobsove političke teorije koji je relevantan
za ovaj rad. Biće reči i o prirodnim zakonima kao takođe važnom aspektu koji će
nam kasnije poslužiti da prikažemo neke od problema u Hobsovoj koncepciji vladavine
suverena. Odeljak II se bavi državom kao tvorevinom u službi građana. Razmatraće se razlozi
za postojanje jedne, kako kaže Hobs, veštačke ličnosti ili Levijatana. Pomenuće se razlozi zbog kojih
postoji vlast, koja je njena svrha i sa tim u vezi biće uveden suveren kao ličnost
koja predstavlja opštu volju svih građana ili podanika. Objasniće se na koji način
suveren postaje suveren. Detaljnije će biti objašnjen pojam suverena kao ličnosti
koja je proizvod sporazuma svih ljudi. Na kraju, objasniće se paralela između društava
koja funkcionišu bez i sa građanskom vlašću,
kako bi se utvrdilo zbog čega graćanske vlasti kod ljudi mora biti. Odeljak
III nas upoznaje detaljno sa Hobsovom koncepcijom suverena. Videćemo šta
tačno znači da je suveren predstavnik volje građana. Upoznaćemo se sa pravima koja
poseduje suveren i zbog čega on nije ugovorna strana u sporazumu koji sklapaju građani.
Na kraju ćemo videti koje su dužnosti suverena
u državi. Odeljak IV problematizuje delove koji su prikazani iz Hobsove političke teorije.
Videćemo koliko je realno očekivati da Hobsov ''suveren'' dosledno postupa po savetima i dužnostim.
Problematizovaću Hobsovu tezu o povratku
u prirodno stanje smenom suverena. I na kraju, izneću svoj stav o tome da li je
revolucija opravdana i da li nam i sam Hobs daje povod za takvo verovanje u svojim
spisima. Odeljak V čine završna razmatranja.
I
Prirodno stanje, prirodno pravo i prirodni zakoni
Kada govorimo o prirodnom stanju kako ga je definisao
Hobs moramo imati na umu da je Hobs, u čemu se i ogleda njegov analitičko-sintetički
metod, pre svega prirodno stanje posmatrao kao jedan misaoni eksperiment. Naime,
on je krenuo od zajednice u kojoj svi živimo, zajednice u kojoj su ljudi u određenim
relacijama i onda ih lišio tih relacija svodeći čoveka na čistu individuu i njena
svojstva u takvim okolnostima. Dakle, Hobs je sveo čoveka na njegove osnovne kvalitete
koje ima izvan političke zajednice. Posmatrajući takve osobe i njihove kvalitete
Hobs je pokušao da rekonstruiše, odnosno opravda stvaranje države. Sintetetička
strana metoda se ogleda u stvaranju države gde se individue saglašavaju i obavezuju
suverenu i predaju mu svoja prava. Što se tiče te hipotetičke situacije ili realne
mogućnosti koja se može desiti jednom društvu, po Hobsu, ako to društvo ne vodi
računa sigurno će u jedno takvo stanje zapasti. U prirodnom stanju je je svaki čovek po prirodi jednak sa drugim[2]. Hobs smatra da su ljudi manje-više jednaki
u pogledu svojih sposobnosti. Prirodne sposobnosti su za Hobsa: telesna snaga, iskustvo,
razum i strast[3]. Međutim, iako se može reći da je neki čovek
fizički jači ili kako Hobs kaže ''življeg duha'' i najslabiji čovek može da ubije
najjačeg, a do nejednakosti dolazi tek u građanskom društvu[4]. Po Hobsovom mišljenju svaki čovek ima neprestanu
želju za sve većom moći koja isključivo sa smrću prestaje. Moć Hobs definiše kao
''sredstva kojima on raspolaže radi dobijanja nekog budućeg vidljivog dobra''[5]. On deli moć na 1) prirodnu ili originalnu i
2) instrumentalnu. U prirodne moći spadaju: Snaga, telesna kondicija, mudrost, vičnost,
rečitost, darežljivost, slobodoumnost, velikodušnost i plemenitost. Instrumentalne
moći, koje stičemo uz pomoć prirodnih ili sticajem okolnosti i one su sredstva uz
pomoć kojih stičemo još dobara, su: bogatstvo, uvaženje, prijatelji i dobra sreća.
Hobs u relaciji sa željom objašnjava i termine ''dobro'' i ''zlo''. ''Zajednički
naziv za sve što je željeno, utoliko ukoliko je željeno, jeste dobro, a za sve što
se izbegava - zlo''[6]. Pošto različiti ljudi žele različite stvari,
a različite stvari izbegavaju dolazi se do toga da istu stvar jedni žele, a drugi
izbegavaju. To znači da je jedna stvar za nekog dobra, dok je ta ista stvar za drugog
loša. Prema tome, smatra Hobs, ne postoji apsolutno dobro jer je dobro uvek u relaciji
sa onim za koga je to dobro. Sa druge strane, Hobs tvrdi da je za svakoga najveće
dobro njegov opstanak ili samoodržanje. Pošto su svi ljudi jednaki onda u sukobu,
koji je neizbežan, kada na primer dva čoveka žele istu stvar, obojica smatraju da
je opravdano da istraju u svome naumu da dođu do željene stvari. U tom sukobu nema
pozivanja na neko opšte pravo jer ''gde nema zajedničke vlasti, tu nema prava''[7]. Pošto nema prava ostaje samo borba da bi se
do cilja došlo. Pošto su svi ljudi jednaki, sve pripada svima, a '' gde nije ustanovljena
vlast koja vrši prinudu, tj. gde nema države, tamo nema ni svojine..''[8] Ono što se može osvojiti može se koristiti dokle
god se može zadržati u svome posedu. Ovakav rat koji Hobs opisuje u prirodnom stanju je i nešto
nalik hladnom ratu u kom nema garanta mira i u kome obe strane strahuju od mogućeg
napada. Prirodno stanje Hobs upoređuje sa plemenima u Americi i sa stanjem koje je na nivou kraljeva ili vlastodržaca
koji su zbog svoje nezavisnosti konstantno u stavu koji priliči
gladijatorima[9]. U
takvom stanju postoji neprestani strah od nasilne smrti i kvalitet života
je nikakav. Hobs
tvrdi da bi takvim ljudima bilo veoma mučno
da ostaju i žive u takvom društvu gde ne postoji vlast koja bi ih strahom sve držala
u zajednici. U
takvom stanju gde ne postoji instanca vlasti koja bi naterala ljude da se uzdrže
od nasilja ne postoji čovek
koji bi bio siguran u svoj opstanak ili prirodni vek trajanja ma koliko bio snažan ili pametan. Ono što tera ljude da teže miru su po Hobsovom mišljenju strasti
i razum. Strasti koje ga teraju su: želja za stvarima koje čine život udobnim, nada
da ćemo ih radom dobaviti i strah o smrti[10]. Razumom čovek dolazi do prirodnih zakona sa kojima svi ljudi
mogu da se saglase. Ovde je važno napomenuti da su po Hobsovom mišljenju prirodni
ili moralni zakoni takođe božanski. Razum je dat čoveku od strane Boga[11]. Takođe, na jednom mestu u Levijatanu Hobs kaže: '' Prirodni
zakon i građanski zakon sadržani su jedan u drugom, i istog su obima''[12]. Šta je prirodno pravo i prirodni zakon? ''Prirodno pravo
je sloboda čoveka da se služi svim moćima onako kako želi za održanje sopstvene
prirode ili svoga života i da čini sve ono što smatra najpogodnijim sredstvom za
tu svrhu''[13]. "Prirodni zakon je opšte pravilo ili propis do koga se došlo razumom,
a po kom je zabranjeno čoveku da čini ono čime se uništava život ili se oduzimaju
sredstva za održavanje života i propušta ono čime bi, po njegovom mišljenju, život
najbolje mogao da se održi"[14]. Dakle, u prirodnom pravu se radi o slobodi da
se učini sve što je u našoj moći kako bi se održali u životu, dok je prirodni zakon
obaveza ili naredba koja primorava na izvršenje. Razlika je u nužnosti i mogućnosti.
U Levijatanu (glava XIV) Hobs tvrdi da po prirodi svaki čovek ima pravo
na sve. Međutim, kada se jednom formira država i pošto se obavežemo suverenu na
poslušnost mi mu predajemo i svoja prava. Koja prava predajemo? Hobs kaže da se
lišavamo slobode tako što se pridržavamo prirodnih zakona. Dakle, prirodni zakoni
su tu da ograniče naše prirodno pravo. Prvi i osnovni zakon prirode je da treba
težiti miru dokle god je to moguće, a kad nije onda upotrebiti sva sredstva kako
bi se pripremili za rat. Važno je naglasiti da je Hobs tvrdio da nisu sva prava
otuđiva, odnosno da ne možemo svih prava da se lišimo. Čovek, pre svega ne može
da napusti pravo da se brani ako mu je život ugrožen. Isto važi i za situaciju u
kojoj je neko lišen slobode, a to znači da ima pravo da se bori jer od dva zla za
svakog čoveka je uvek bolje manje, a od tamnice ili smrti uvek je bolja sloboda
ili život. Sada ću pomenuti druge zakone prirode, odnosno one koji su relevantni
za ovaj rad. Drugi prirodni zakon se izvodi iz prvog i u njemu se kaže da čovek,
ukoliko su i drugi spremni da napuste svoje pravo na sve stvari i da ograniče svoju
slobodu , treba da napusti svoje pravo i ograniči svoju slobodu. Dakle, ograničenje
i napuštanje prava je nešto što zavisi od drugih i kao što vidimo ne napuštaju se
sva prava. Treći zakon nalaže ljudima da
poštuju dogovore koje su sklopili, a to poštovanje dogovora počinje sa državom i
tiče se poštovanja pre svega prirodnih i konsekventno građanskih zakona. Bitno je
reći da Hobs tvrdi da se ne može raskinuti sporazum ukoliko primetimo da ličnost ima neku manu (ovde podrazumevamo da se
radi o suverenu) jer smo tu manu mogli i pre sklapanja ugovora da vidimo. Dalje
su zakoni koji se tiče mira i uzdržavanja od nepravednih postupaka. Hobs savetuje
ljudima da ne budu oholi, prezrivi, da praštaju, da ne budu nadmeni, da budu pravični,
da ravnopravno koriste stvari.. Ono što je
takođe važno je da su prirodni zakoni večiti. Takvo mišljenje, Hobs ima zbog neprolaznosti štetnih osobina koje ti zakoni ograničavaju kod
ljudi i koji nikada ne mogu postati zakoniti. Ovi zakoni služe čovekovom održanju
i Hobs tvrdi da ih je sam Bog usadio u ljude. Problem sa prirodnim zakonima je što,
iako su jasni svakome i razumni oni su bez
sile prazne reči bez garancije. Da bi se prirodni zakoni poštovali potrebna je vlast
koja će, sa jedne strane svojom silom i nužnošću odmazde u slučaju kršenja plašiti
ljude, a sa druge upravo tom univerzalnom mogućnošću odmazde uveravati da će i drugi
poštovati dogovore. Zato je neophodna država sa kojom ćemo se detaljnije upoznati
u sledećem odeljku.
II
Država, njena funkcija
i zašto postoji
Pošto je objasnio kakav je život u prirodnom
stanju i na šta je čovek sve spreman u takvim okolnostima i pošto je definisao zakone
do kojih čovek dolazi svojim razumom, Hobs
prelazi na rešavanje pitanja o sprovođenju i poštovanju tih zakona, a to je država
kao garant mira i stabilnosti. Šta je država za Hobsa? Država je ličnost - veštačka
ličnost u koju se sjedinilo mnoštvo ljudi. On tu ličnost zove Levijatan ili
"smrtni bog kome dugujemo, pod besmrtnim Bogom, svoj mir i svoju odbranu"
[15]. Levijatan je čudovište koje predstavlja veštačku
tvorevinu koja treba prvenstveno da zastraši ljude ne bi li ih držala u miru. Dakle,
za Hobsa je (za razliku od Aristotela) država nešto neprirodno, nešto što je tu
iz nužnosti ljudskog samoodržanja. Čovek nije političko biće po svojoj prirodi ili
ne nalazi svoj puni identitet ili svrhu u političkoj zajednici. On je u zajednici
jer je to sredstvo njegovog opstanka, a ne cilj po sebi. Dalje, Hobs je čoveka uopšte
definisao kao biće koje između ostalog poseduje neprestanu želju za moći čiji se
uzroci ogledaju ne samo u sve većoj želji za sve intenzivnijim zadovoljstvima već
i u želji da obezbedi sadašnja sredstva za život novim sredstvima. Takođe, Hobs
smatra i da je nagon ili želja za samoodržanjem nešto što odlikuje svakog čoveka
bez izuzetka i da je "nužno želeti život, zdravlje i koliko se to može postići
, sigurnost u budućnost"[16]. Odricanje od želja i prava koja po prirodi
imamo predstavljaju prelaz koji je nužan kako bi se osigurala sigurnost i bolji
život. Kako dolazi do tog odricanja i šta se dešava sa tim pravima i željama? Do
odricanja dolazi tako što svaki čovek, prethodno shvativši prirodne zakone svojim
razumom, dolazi do zaključka da je vrednije da sebe ograniči i da napravi sporazum
sa svim pojedincima u zajednici tako što će se odreći svojih prava pod uslovom da
i svi drugi učine to isto. Dakle, radi se sa jedne strane o pristanku i opšte formule
za svakog da se odrekne svojih prava ako i samo ako se odriču svi drugi svojih.
Međutim, i pored sporazuma i usaglašavanja svih opštih pravila politička zajednica
ne može da postoji zato što i dalje ne postoji vlast koja će ljude da prisili da se drže
dogovora i da poštuju pravo koje se rađa kad i država. Vlast u pravom smislu te
reči predstavlja suveren koji je nosilac ličnosti ili Levijatana i njemu pripada
suverena vlast[17]. Do uspostavljanja suverena
može doći na dva načina: 1) Na prirodan
način - Osvajajući neku oblast ili teritoriju vladar vojske koja je pokorila tu
oblast podvrgava svojoj volji sve koji su tu i koji nisu mogli da mu se usprotive.
2) Drugi je malopre opisan - dobrovoljnim pristankom, ljudi se pokoravaju volji
suverena ili grupi ljudi u zamenu za sigurnost i mir. Ovakav vid postignute vlasti
Hobs zove ''ustanovljena'' ili ''politička zajednica''[18]. Ono što je karakteristično za Hobsovu koncepciju
ovakvog ''rađanja države'' je njegovo objašnjenje za sporazum koji tada nastaje.
Naime, pojedinci pre stupanja u političku zajednicu sklapaju sporazum jedni sa drugima
i na taj način predaju svoju moć pojedincu ili grupi ljudi.[19] Ovaj sporazum iziskuje osobu ili skup osoba koji
će biti oruđe ili filter kroz koji će se prava i moći svih pojedinaca vraćati ka
njima samima ravnomerno i pravedno. Dakle, društvo koje postaje politička zajednica
dobija jednu instancu koja je vrhovna ali koja predstavlja samo instrument svih
prava i volja. Upravo iz tog razloga Hobs tvrdi da ljudi sklapaju sporazume jedni
sa drugima, a ne sa suverenom[20]. Međutim, ovo sjedinjavanje svih volja stvara
jednu volju svih ljudi.. Potrebno je, zbog mira i sigurnosti, da ta volja bude jedna
upravo zbog toga što neće postojati druga volja koja bi joj se usprotivila i tako
stvorila sukob. Volja suverena, u stvarima koje se tiču opšteg mira, se smatra voljom
svih ljudi uopšte i svakog čoveka ponaosob[21]. Može li društvo funkcionisati bez države? Hobs
se prvo pita o bićima koja žive u društvu u kome sve funkcioniše bez sile i prinude.
Mravi i pčele žive u društvima ali to nisu građanska društva zbog toga što je njihovo
potčinjavanje isključivo potčinjavanje koje predstavlja udruživanje svih volja ka
opštem cilju ali ne i udruživanje u jednu opštu volju. Kod mrava imamo: mnogo volja
- opšti cilj. U tom smislu, dolazi do podudaranja između pojedinačnih volja i opšteg
cilja. Za građansko društvo je shema drugačija. Imamo: mnogo volja - opšta volja
- opšti cilj. Hobs daje šest razloga zbog kojih je država potrebna. 1) Kada je govorio
o različitosti ponašanja, Hobs u Levijatanu (glava XI) pominje
ljubav prema borbi iz želje za takmičenjem[22]. Čovek se takmiči za čast, slavu, prvenstvo..
Od svih tih borbi nastaje zavist i mržnja iz kojih dalje nastaje pobuna i rat.
2) Čovek za razliku od mrava često bira dobro koje ima počast u sebi i poredi se
sa drugim ljudima dok, kao što sam pomenuo, mravima se opšte dobro poklapa sa pojedinačnim.
3) Ljudi vide greške u obavljanju zajedničkih poslova i sebe zamišljaju kao kompetentnije
za rukovođenje pa su skloni reformama. 4) Ovo je definitivno najinteresantniji razlog
koji Hobs navodi. U ljudskom društvu postoje demagozi i sofisti koji relativizuju
stvari čineći od dobrog loše i obrnuto. Ovakvi govornici umeju da zalude mase stvarajući
opšte nezadovoljstvo što može da rezultira pobunom ili građanskim ratom. 5) Ljudi
razumeju razliku između povrede prava i štete pa Hobs upire prstom u one koji su
po njegovom mišljenju najopasniji, a to su dokoličari koji imaju vremena da gledaju
šta rade ovi što upravljaju državom, dok vremena za to prosečan građanin, koji se
bori sa glađu i hladnoćom, nema[23]. I na kraju 6) saglasnost ljudi se postiže sporazumom,
dakle veštački dok je kod mrava u pitanju prirodna saglasnost. Zbog toga što je
sporazum veštački, Hobs tvrdi, potrebna je vlast kako bi taj sporazum održala. Ovo
su bili razlozi zbog koga nastaje država, a u sledećem odeljku ćemo se detaljnije
upoznti sa suverenom i Hobsovim viđenjem njegove funkcije i ovlašćenja.
III
Suveren - ovlašćenja i funkcija
Kao što sam već napomenuo, suveren je grupa ljudi
ili čovek kome je predato pravo da predstavlja ličnost svih ljudi odnosno da bude
njihov predstavnik[24]. Suveren je onaj kome je poverena suverena vlast
da upravlja državom onako kako najbolje ume. Bitno je naglasiti da je suveren predstavnik
svih pojedinaca i kao takav svojim delanjem predstavlja delanje svih pojedinaca.
Svaki pojedinac je autor onoga što suveren čini. Hobs smatra da suveren treba da
ima neograničenu vlast ili apsolutnu i da ..''ništa od onog što bi suvereni predstavnik
mogao da učini podaniku, pod bilo kakvim izgovorom, ne može stvarno da se nazove
nepravdom ili protivpravednošću, zato što je svaki podanik autor svakog akta koji
suveren učini''[25]. Hobs je definisao prava koja suveren ima od
kojih ću ja pomenuti ona koja su bitna za ovaj rad. Prvo pravo je više ograničenje
podanika jer se u njemu kaže da podanici
ne smeju da promene oblik vladavine. Ono što Hobs hoće da kaže je da kada se ljudi
sporazumeju i obavežu na poslušnost jednom vladaru taj sporazum ne mogu raskidati
i praviti nov sporazum obavezujući se nekom drugom, jer je to nepravda. Ako svrgnu suverena, Hobs tvrdi,
da time oduzimaju ono što je lično njegovo. Drugo pravo se sastoji u tome da suveren
svoju vlast ne može da izgubi. Ranije sam nagovestio da ću predstaviti argument
koji stoji iza ovog prava. Kada se narod saglasi oko toga da nekoga načini suverenom
oni sklapaju sporazum jedni sa drugima, a ne sa suverenom. Suveren je izvršitelj
ili tehnički deo države. Pošto je izuzet iz sklapanja sporazuma, u smislu da nije
jedna od ugovornih strana, suveren ne može da prekrši sporazum i u tom smislu ne
postoji odluka ili suverenov akt za koji bismo mogli da kažemo da je nepravedan
ili da krši pravdu. Ovde je Hobs izričit i postavlja suverena iznad svakog građanskog
zakona budući da suveren ne potpada pod njih. U vezi sa mogućim sporom između podanika
i suverena Hobs ima stav sličan Kantovom. Kada bi došlo do sukoba postavlja se pitanje
koja bi instanca prosuđivala budući da niko ne može biti sudija u sopstvenoj stvari
i kao i Kant, Hobs smatra besmislenim ovako nešto jer bi morao u tom smislu postojati
još jedan suveren i tako u nedogled. Međutim, vraćajući se na argument, suveren
ne sklapa sporazum sa podanicima jer bi: 1) sklapao sa celinom ili sa mnoštvom kao
ugovornom stranom, ili 2) bi sklapao poseban ugovor sa svakim podanikom. Sa celinom,
kaže Hobs, suveren ne može sklapati sporazume jer celina pre sporazuma ne postoji.
Sa pojedinačnim podanicima može sklapati sporazume ali kada je suverenitet ostvaren
suverenov akt (koji bi neko od podanika smatrao nepravednim) bi u isti mah bio i
njegov akt ''i akt svih ostalih, jer je učinjen u ličnosti i po pravu svakog od
njih pojedinačno''[26]. Treće, ne može se protestovati protiv ustanovljenja
suverena koga je proglasila većina. Četvrto je varijacija drugog gde se tvrdi da
je ustanovljenjem države svaki pojedinac autor svega što suveren radi i da bi optuživanje
suverena za nepravdu u stvari bilo optuživanje samoga sebe za nepravdu, a to je
nemoguće po Hobsu. Peto je i definitivno ustanovljenje suverena kao ličnosti koja
ima apsolutnu vlast jer se tamo kaže da ''ma šta suveren učinio, ne može biti kažnjen
od strane svojih podanika''[27]. Ako bismo pogubili suverena, po Hobsovom mišljenju,
mi bismo ubili pogrešnog čoveka jer bismo ga ubili zbog nečega što smo sami učinili.
Dalje su pravila koja daju pravo suverenu da: postavlja zakone, vrši pravosuđe[28], priprema odbranu, vodi rat, bira savetnike, ministre, sudije, službenike,
nagrađuje i kažnjava, dodeljuje časti.. Hobs naglašava da su ova prava nedeljiva
i neprenosiva i da bi u napuštanju tih prava bila napuštena i pozicija suverna.
Suverena vlast, najposle predstavlja manje zlo od zla koje preti čoveku, ukoliko
bi prevratom, pobunom ili građanskim ratom pokušao da je se oslobodi čovek bi sigurno,
po Hobsovom mišljenju zapao u prirodno stanje. Funkcija suverena je isključivo da
se brine o bezbednosti naroda. Pošto bi u prirodnom stanju ljudi bili u ratu i sporazumi
se ne bi poštovali, a sa druge strane čovek ne bi, budući da je u stalnom strahu,
mogao da privređuje jer bi takav posao bio besmislen (uvek bi mogao neko da ga opljačka,
ubije) i da se obezbedi ili sa druge strane toliko ojača da ga niko ne bi mogao
osvojiti potreban je suveren koji bi bio upravo takva ličnost – ličnost koje se
svi plaše. Suverena ne moraju svi da izaberu, dovoljno je da to bude većina. Oni
koji nisu glasali za suverena bi morali, po Hobsovom mišljenju, da prihvate takav
poredak budući da su svojim pristankom u samoj državi prihvatili i odluke većine.
Hobs definiše suverena kao nekoga ko je odgovoran za mir, red, obrazovanje, ekonomiju,
moral, religiju.. On po definiciji treba da izbegava da čini nepravdu (iako se to,
po načinu na koji je konstituisao sam dolazak suverena na vlast, ne bi ni moglo
dogoditi) savetujući na taj način sve buduće suverene da budu najbolji što mogu.
Suveren bira učenja, vojskovođe, ministre, daje nagrade i počasti.. Postoje li neki
problemi u vezi sa ovako shvaćenim suverenom i sa druge strane njegovim podanicima?
Sledeći odeljak će pokušati da ukaže na neke od njih.
IV
Prirodno pravo protiv apsolutne
vlasti
Kada govori o suverenu, Hobs uvek pretenduje
da nam ga predstavi kao nekoga čija je vlast
apsolutna i koji je iznad svakog zakona i svake odluke. Suveren ne može da načini
nepravdu – suveren ne može da pogreši. Odmah
se uočava problem budući da je i suveren samo čovek i da se ne može očekivati da
na čelo države uvek stupaju ličnosti kakav je na primer bio Marko Aurelije koji
je ''valjano upravljao državnim brodom i bio jedan od najboljih rimskih careva,
jer je težio da ostvari Platonov ideal o filozofu kao vladaocu i vladaocu kao filozofu''[29]. Sa druge strane, čini se da iako ne postoji
instanca koja bi upravljala suverenom postoje njegova ograničenja – Suveren je suveren
samo dok ima moć da sprovodi opštu volju. Kada suveren izgubi moć on više nije u
stanju da štiti podanike i budući da im je tada potencijalno ugrožen život oni su,
ne samo slobodni, nego i dužni da se pripremaju za rat (zato što suveren više ne
štiti sve građane i nema suverenitet) i da štite svoje živote. I sam Hobs kaže da
iako je suverenost za one koji su je stvorili besmrtna ona je po svojoj prirodi
sklona unutrašnjem propadanju[30]. Dalje,
Hobs kaže i da za sve one radnje koje nisu jasno definisane od strane suverena,
podanik ima slobodu da postupa onako kako je najkorisnije za njega. Ako uz to dodamo
i da se Hobs najviše plašio da se ljudi ne nađu u prirodnom stanju smenjujući suverena
možemo pre svega da se zapitamo da li je Hobs previše pretpostavljao? Da li je prirodno
stanje nužnost kada se smenjuje suveren? Ne garantuje li novi suveren nov mir i
nove garancije? Ukoliko ljudi kao racionalna bića odluče da je bolje da promene
vlast i izbegnu prirodno stanje (uspostavljajući novu vlast) zar to nije manje zlo
od loše vladavine koja ugrožava veliki broj života? Kada je u pitanju prirodno pravo
imamo opet sa jedne strane integritet suverena kao onoga koji ne može biti kažnjen
zbog bilo čega što uradi i sa druge strane Hobsovu tvrdnju da podanik nije obavezan da se odazove na poziv da ide u rat i da ako odbije
to nije nepravda[31].
Čovek koji odbija da ide u rat jeste kukavica ali on postupa po ''diktatu razuma''[32] – on na sve načine štiti svoj život. Dakle,
čovek ima pravo da štiti svoj život, a ako je to što radi pravedno, a o pravdi odlučuje
suveren budući da je on i sudija i izvršitelj, kako pomiriti pravdu podanika i pravdu
suverena? Drugim rečima, ako me suveren tera u smrt (kako ja to svojim razumom u
toj situaciji prosuđujem) zar mu se neću usprotivi sa svim sredstvima koje posedujem?
Imam li pravo to da radim budući da sam se obavezao suverenu pre toga na poslušnost,
poštovanje zakona i ograničavanje svoga prava? Takođe, sam Hobs kaže: ''U slučaju
da se veliki broj ljudi zajedno već odupro suverenovoj vlasti ili izvršio kakav
težak zločin za koji svaki očekuje kaznu postavlja se pitanje: da li oni nemaju
slobodu da se udruže, pomognu i brane jedan drugog? Svakako da takvu slobodu imaju,
jer oni samo brane svoje živote, što mogu krivci da čine isto kao i nevini''[33]. Ako su se dakle, već podanici ujedinili u želji
da smene (pretpostavljamo lošeg suverena) i ako je u pitanju veliki broj (ostaje
nam samo da pretpostavljamo o kolikom broju Hobs govori) onda je sasvim opravdano
da oni istraju u svojim namerama, odnosno da smene suverena. Čini se da i ovde postoji
neka napetost između, sa jedne strane izričite tvrdnje da podanici nemaju pravo
na smenu suverena i sa druge da postoje situacije u kojima, pozivajući se na prirodno
pravo, ti pojedinci mogu sasvim opravdano da sprovedu pobunu do kraja i razreše
suverena njegove dužnosti. Ako podanici ne predaju to pravo suverenu (a ne predaju
ga) već se samo ograničavaju uz rezervu da će se ograničiti ako se ograniče i ostali,
onda tvrdim oni imaju pravo uvek da smene suverena kada svojim postupcima ugrožava
njihov život. Da li je ovo previše radikalan stav? Možemo li dodati uz to i ovo
- Ako se vratimo na definiciju prirodnog zakona[34] zar se on
ne može primeniti i na suverena? Hobs kaže na jednom mestu: ''Tačno je da su svi
suvereni potčinjeni prirodnim zakonima, jer su ti zakoni božanski, i ne može ih
ukinuti nijedan čovek , nijedna država''. Suveren nije potčinjen građanskim zakonima
koje sam propisuje ali je potčinjen prirodnim jer su oni božanski. Problem je što
je suveren obavezan, da upotrebim Hobsovu terminologiju, in foro interno, odnosno samo po savesti i njegovoj želji da se potčini
prirodnim zakonima. Ali on ne može biti primoran jer je jedini autoritet iznad njega Bog. Ako je
potčinjen prirodnim zakonima, a po definiciji prirodni zakon primenjen na suverena
mogao bi ovako da se formuliše: Suverenu je zabranjeno da uništava život ili oduzima
sredstva za održavanje života i propušta ono čime bi, po njegovom mišljenju, život
najbolje mogao da se održi. Ovo bi, po mom mišljenju, sledilo iz onoga što Hobs
tvrdi. Pošto iznad suverena po definiciji u državi nema nikoga to ne znači da ne
bi moglo da bude u jednom trenutku. Ukoliko bi suveren kršio prirodne zakone kojima
je potčinjen i ukoliko bi to kršenje bilo na štetu većine građana onda bi uz jedinstvo
tih građana (jedinstvo koje predstavlja veću silu od sile kojom u tom trenutku raspolaže
suveren) pobuna i smena suverena bila opravdana. Zadobivši dovoljno snage (a dovoljno
je samo više od suverena) oni ne samo da imaju silu nego imaju (pod pretpostavkom
da je svima život ugrožen pod vlašću trenutnog suverena) i puno pravo da ga smene.
Osnovni zakon prirode bi svim tim ljudima nalagao da se brane svim sredstvima i
to više ne bi bilo samo pravo nego i dužnost svakoga od njih budući da zakon obavezuje.
V
Završna razmatranja
Videli smo kako je Hobs pošavši od onog užasnog
scenarija u kome su svi ljudi međusobni neprijatelji formirao oštar stav o tome da je za svaku državu
i za svako društvo najbolje da prepuste suverenu apsolutnu vlast. Formiranje države
je prirodan korak, iako ona sama predstavlja veštačku tvorevinu ka ostvarivanju mira i sigurnosti. Zakoni do kojih
je čovek došao razumom nisu za Hobsa dovoljan uslov za taj mir. Jedino mač može
da obaveže ljude da poštuju dogovore, jer
su strasti jače od stavova koji se priznaju
na osnovu razuma. Pokazano je na koji način Hobs vidi funkciju suverena i koje sve
dužnosti i prava on ima. Videli samo da Hobs možda previše idealizuje suverena ili je možda preciznije reći idealizuje osobe koje
bi se prihvatile te funkcije. Iako on želi ono što je najbolje za jedno društvo
čini mi se da previše insistira na uspostavljanju samo jedne vrhovne instance u
državi, iako je i sam ograničava i upućuje na čitav niz dužnosti i pravila. Videli
smo da u Hobsovim delima postoje mnogi delovi
koji su u celini jednostavno problematični. Pojedini stavovi nas uveravaju
da imamo razloga da tvrdimo da je, sa jedne
strane Hobs zagovarao čvrst apsolutizam u
čijem modelu nema mesta za pobunu i sa druge obezbedio građane pravom i zakonima na koje se
u krajnjoj liniji mogu pozvati kako bi se zaštitili od nepovoljnih situacija
po svoj život. Hobs nam u svojim delima daje opravdanje i za jedno i za drugo. Možda
je moguće pomiriti ova dva naizgled nepomirljiva stava. Možda je Hobs, želeći da
stvori najbolje uputstvo, sa jedne strane za građane, a sa druge za budućeg suverena,
želeo da poruči i jednoj i drugoj strani, da se u stvaranju jedne zdrave zajednice i jedna
i druga strana moraju oslonita na zdravorazumske osnove i da će se u slučaju da
jedna strana ne ispuni svoj deo nagodbe ova druga pozvati na prava koja ima kako
ne bi zapala u stanje opšteg nasilja. Suveren
sa svoje strane, treba da pazi da se nikada ne stvori mogućnost u kojoj će
se druga strana pozivati na svoje pravo i prirodne zakone. Građani, sa druge strane,
poštujući pre svega prirodne, a onda i građanske zakone moraju da razumeju šta svaki
dan dobijaju živeći u zajednici u kojoj ne
moraju da se plaše za svoj život i za svoju budućnost. Mislim da je ovo dobar trag
kojim bi se moglo ići u nalaženju jedne koherentnije interpretacije.
Literatura
Hobs, Tomas, Levijatan, Beograd, Planeta print, 2011.
Hobs, Tomas, Čovek i građanin, Hedone, Beograd, 2006.
Đurić, Miloš N. Uvod, Arijan,
Flavije, Priručnik Epiktetov, Dereta,
Beograd, 2001
[1] Hobsova dela su navedena na sledeći način: Levijatan (L, broj poglavlja, broj stranice) – citati preuzeti iz Tomas Hobs, Levijatan, Beograd, Planeta print, 2011; O čoveku (OČ, broj poglavlja, broj stranice) i O građaninu (OG, broj poglavlja, broj stranice) – citati preuzeti iz Tomas Hobs, Čovek i građanin, Beograd, Hedone, 2006. Rimski brojevi su zamenjeni arapskim.
[2] L, 13, 112.
[3] OG, 1, 63.
[4] OG, 1, 65.
[5] L, 10, 85.
[6] OČ, 11, 30.
[7] L, 13, 115.
[8] L, 15,129.
[9] L, 15, 115.
[10] L, 15, 116.
[11] OG, 4, 86.
[12] L, 26, 219.
[13] L, 14, 117.
[14] L, 14, 117.
[15] L, 17, 150.
[16] OČ, 11, 31.
[17] L, 17, 151.
[18] L, 17, 151.
[19] Hobs razlikuje napuštanje i prenošenje prava. Napuštanje znači odricanje od prava ali ne i predaja istog nekome. Prenošenje je: 1) odricanje ili napuštanje i 2) prenošenje u korist onoga na koga je to pravo preneto kako bi se taj koristio tim pravom. Obaveza je, kaže Hobs, ili dužnost da onaj koji je preneo svoje pravo poštuje onoga na koga je to pravo preneo i da ga ne ometu u njegovom korišćenju jer bi to bilo nepoštovanje sporazuma ili nepravda.
[20] Kada budem govorio o suverenu u sledećem odeljku detaljnije ću da obrazložim na koji način Hobs to objašnjava i koji je argument tu izložen.
[21] OG, 5, 94.
[22] L, 11, 95.
[23] OG, 5, 94.
[24] L, 18, 152.
[25] L, 21, 179.
[26] L, 18, 153.
[27] L, 18, 155,
[28] Dakle, nema podele na izvršnu i zakonodavnu vlast zato što sa jedne strane ako ne kontroliše miliciju propisivanje zakona ostaje bez pokrića, a sa druge ''carstvo koje je podeljeno u sebi samom opstati ne može'' (Levijatan, str 158)
[29] Đurić, Miloš N. ''Uvod'', Arijan, Flavije, Priručnik Epiktetov, Flavije Arijan, Dereta, Beograd, 2001, str 21,
[30] L, 21, 185.
[31] L, 21, 183.
[32] OG, 2, 69.
[33] L, 21, 183.
[34] ''Prirodni zakon jeste izvestan propis ili izvesno opšte pravilo do koga se razumom došlo, a po kome je zabranjeno čoveku da čini ono čime se uništava život ili se oduzimaju sredstva za održavanje života i da propušta ono čime bi, po njegovom mišljenju, život mogao da se održi''. (Levijatan, str 117)