Uvod
„Po
definiciji, teorijska nauka je organizovano i metodično nastojanje da se
racionalno- iskustvenim putem dođe do objektivnog, pouzdanog i preciznog opšteg
i sistematskog saznanja o stvarnosti, odnosno o onom njenom delu koji proučava
neka nauka“. (Milić 1996: 256) Iz ove definicije teorijske nauke koju nam je
autor dao jasno možemo izdvojiti osnovne karakteristike teorijske nauke, od
kojih su za temu naučnog objašnjenja najbitnija načela opštosti i
sistematičnosti. Ova načela svoje krajnje ispoljavanje dobijaju u naučnim
zakonima, teorijama i teorijskim sistemima dok se na naučno objašnjenje može
gledati kao na konkretnu primenu ovih opštih stavova. U izvođenju naučnog
objašnjenja ova načela se ogledaju u težnji da naučno objašnjenje ima što manje
predpostavki, da ne bude izgrađeno samo za jedan poseban slučaj već da se
pojava sagleda iz što šire teorijske perspektive. (Milić 1996: 256) Kako se i u
kojoj meri ova načela mogu ispiuniti u izvođenju naučnog objašnjenja videćemo u
izlaganju njegove strukture.
Cilj naučnog objašnjenja
Pošto
je prema autoru svako razvijeno naučno objašnjenje determinističko, jedan
određen ideal kome se u njihovom izvođenju teži je otkrivanje neophodnih i
dovoljnih uslova nastanka objašnjavanih pojava. (Milić 1996: 319) Ovo
otkrivanje se vrši pomoću zakona i teorija kao glavnih sredstava naučnog
obaveštenja. (Milić 1996: 319) Zarad jasnoće daljeg izlaganja pojmovi
neophodnih i dovoljnih uslova će biti izloženi ukratko:
1) A
je neophodan uslov B, ako se B nikada ne dešava a da se prethodno ili
istovremeno ne javi A
2) A
je dovoljan uslov B, ako se B uvek javlja kada se javi A
3) A
je neophodan i dovoljan uslov B, ako se B nikada ne pojavljuje a da se
prethodno ili istovremeno nije pojavilo A, i istovremeno se uvek javlja kad se
pojavi A, ovaj slučaj u nauci predstavlja idealno objašnjenje. (Milić 1996:
319)
Na
svaki oblik društvenog ponašanja i društvenih pojava utiče ogroman broj
različitih uzročnih spletova i nauka teži prikupljanju što većeg broja
neophodnih i dovoljnih uslova proučavanih pojava. Time što raspolaže sa znanjem
o neophodnim i dovoljnim uslovima neke pojave nauka ima mogućnost da tu pojavu
sistematično opisuje i sistematično prikuplja podatke, podatke za koje se zna
da su neophodni na osnovu znanja kojim već raspolaže. (Milić 1996: 320) Ovaj
pluralizam faktora koji utiču na nastanak neke pojave jasno se vidi iz odnosa
neophodnih i dovoljnih uslova:
1) A
može biti neophodan uslov ali ne i dovoljan uslov pojave B, ovakav slučaj
nastaje kada je A jedan od faktora koji utiču na nastanak pojave B ali ne i
jedini i nalazi se u širem sklopu uslova koji vode nastanku pojave B
2) A je dovoljan
ali ne i neophodan uslov pojave B, u ovom slučaju A je jedan od uslova koji
vode nastanku pojave B ali ne i jedini koji je može izazvati, pojava B ima veći
broj različitih međusobno nepovezanih uzroka koji jednako mogu dovesti do
njenog nastanka
Kada
pokušavamo da objasnimo neku određenu vrstu pojava koja nije dovoljno istovrsna
moramo težiti da saznamo različte dovoljne uslove njenih podvrsta, iz ovog
razloga za nauku je otkrivanje dovoljnih uslova značajnije od otkrivanja
neophodnih. (Milić 1996: 320) Ovo otkrivanje takođe dovodi do stvaranja širih i
opštijih teorija koje mogu objašnjavati raznovrsnije slučajeve nekih pojava.
(Milić 1996: 320)
Podela
naučnih objašnjenja
Što
se tiče klasifikacija naučnih objašnjenja autor nam navodi Nejgelovu podelu u
kojoj on ukazuje na njihove najčešće tipove klasifkujuči objašnjenja prvo prema
kriterijumu odnosa premisa i zaključaka i deli ih na:
-Deduktivna
- zaključak nužno sledi iz premisa
-Probabilistička-
zaključak proizilazi iz premisa samo u određenom stepenu verovatnoće. (Milić
1996: 320)
Zatim
navodi strukturalno- funkcionalna objašnjenja koja teže otkrivanju položaja i
uloge pojave u određenom sistemu i genetička koja objašnjavaju nastanak neke
pojave, često se kao poseban tip navode i teleološka objašnjenja kojima se neko
ponašanje objašnjava pomoću ciljeva koji se žele njime postići, ali ovaj tip će
kasnije biti bolje prikazan. (Milić 1996: 320,321)
Određeno
naučno objašnjenje u teorijskoj nauci može se odnositi na određenu teoriju ili
zakon ili može objašnjavati određenu pojedinačnu pojavu (Milić 1996: 321) U
teorijskoj nauci se značajnijim smatra objašnjavanje zakona ili teorija iz
razloga što se ovim postiže sistematizacija znanja i ovi stavovi se time
povezuju u jedan koherentan sistem. Objašnjenje zakona i teorija se postiže njihovim
izvođenjem iz opštijih zakona ili širih teorija kao i spoznavanjem procesa koji
omogućava uspostavljanje odnosa na koji se zakon odnosi (Milić 1996: 321) Oba
tipa objašnjenja su svakako nerazdvojiva ali tokom same naučne prakse konkretne
pojave se mnogo češće objašnjavaju, ovo se postiže prethodno pomenutim
neophodnim i dovoljnim uslovima (Milić 1996: 322) Određena pojava se objašnjava
spoznavanjem spleta veza sa raznim aspektima stvarnosti u kojima se ona nalazi
kao i analizom njene dalje i bliže prošlosti radi otkrivanja efekata njenog
razvoja.
Struktura
naučnog objašnjenja
Objašnjenje
neke pojave ima dva ključna elementa koja su nužna za njegovo izvođenje, prvi
element su osnovna sredstva objašnjenja zakoni i teorije, drugi element su
podaci o pojavi koju želimo da objasnimo tj. njen tačan opis. Opštost kao
načelo teorijske nauke se u objašnjenju pojedinačne pojave vidi u težnji da se
konstrukcijom objašnjenja koje će važiti za čitavu vrstu pojava kojoj
pojedinačna pojava koju želimo da objasnimo pripada. Iz ovog razloga se
objašnjenje pojedinačnih pojava izvodi iz pravilnosti koje važe za čitavu vrstu
i na tim opštim saznanjima o vrsti gradi se naučno objašnjenje pojedinačnog
slučaja. (Milić 1996: 323) Naravno, nikakvi zakoni niti teorije ne mogu u
potpunosti obasniti osobine pojedinačnog slučaja, iz ovog razloga se zakoni i
teorije kao osnovna sredstva dopunjuju podacima o konkretnoj pojavi da bi
objašnjenje bilo moguće. Kombinovanje ova dva elementa objašnjenja vrši se tako
što se u nepreglednom spletu veza u kojima se nalazi objašnjavana pojava uz
pomoć zakona i teorija izdvoje one veze koje su bitne za njen nastanak i
postojanje i u ovim vezama utvrde neophodni i dovoljni uslovi. Ako se u opisu
pojave utvrde važenja primenjenih teorijskih stavova možemo pojavu smatrati
objašnjenom.
Oba
elementa su presudno važna za validno objašnjenje, dobro provereni teorijski
stavovi sa jedne i precizni podaci o konkretnoj pojavi sa druge strane. Načela
sistematičnosti i opštosti zavise od korišćenih teorijskih stavova i zakona,
primena ovih sredstava nam daje garanciju da objašnjenje koje smo ustanovili
nije izvedeno samo za jedan konkretan slučaj. Iz razloga što su zakoni i
teorije koje koristimo ustanovljeni nezavisno od objašnjenja koje je u pitanju
ovo objašnjenje se može smatrati opštim. Načelo preciznosti sa druge strane
zavisi od drugog elementa objašnjenja, od podataka o konkretnoj pojavi koju
želimo da objasnimo tj. od njenog preciznog opisa. Da bi konkretna pojava bila
tačno objašnjena zakoni i teorije koje koristimo moraju biti primenjeni na što
potpunijim i preciznijim podacima o toj pojavi, jedino na ovaj način možemo
tačno i precizno ustanoviti njene neophodne i dovoljne uslove. Kao što se može
videti na dobrom primeru koji autor daje ni najbolji doktor ne može ustanoviti
od čega pacijent boluje bez prethodne analize stanja njegovog organizma, tek na
osnovu ovih podataka on može dati jasnu dijagnozu (Milić 1996: 324)
Autor
nam u nastavku testka daje dva razloga zbog kojih nikada ne može postojati
krajnje naučno objašnjenje:
-prvi
razlog autor naziva ontološkim, činjenica je da se svaka pojava nalazi u
beskonačnom spletu uzročnih odnosa i nikada ne možemo u potpunosti objasniti
ovaj niz a od prirode nauke i teorije koju koristimo zavisi dokle ćemo u
beskonačnom uzročnom nizu daleko otići
-drugi
razlog naziva gnoseološkim, ako uzmemo da prvi razlog tvrdi da nema krajnjih
odgovora, ovaj razlog tvrdi da nema krajnjih pitanja, na svako objašnjenje se može
postaviti novo „zašto“, a od toga da li možemo dati odgovor na novo pitanje i
od toga da li taj odgovor ulazi u prirodu nauke kojom se bavimo zavisi da li
ćemo nastaviti sa objašnjavanjem. (Milić 1996: 324,325)
Iz
odnosa dva elementa naučnog objašnjenja iz kojih se ono sastoji jasno se vidi
koliko je za naučno objašnjenje bitan precizan opis objašnjavane pojave. U
epistemologiji postoji pravac nazvan fenomenalizam koji ovaj element
objašnjenja smatra presudnim i naučno objašnjenje koje teži pronalaženju
uzorčno posledičnih odnosa između pojava svodi na opisivanje. Ovakavo viđenje
objašnjenja nužno proizilazi iz fenomenalizma kao epistemološkog stava usled
njegovog negiranja mogućnosti otkrivanja naučnih zakona i njihovog svođenja na
zakone koegzistencije i sukcesije. Posledice ovakvog stava su verovanje da
nauka ne može odgovoriti na pitanje zašto se nešto događa već samo kako se
nešto događa, „zašto“ spada u metafiziku. (Milić 1996: 325) Precizan opis
takođe ima još jednu značajnu vrednost, a to je mogućnost predviđanja. Ako
izvesne opisane pojave imaju stabilnu strukturu njihovim opisom može se
predvideti njihovo buduće kretanje, bez nekih teorijskih objašnjenja. Ovo može
imati značajne praktične primene, autor navodi demografske opise kao dobar
primer i mogućnost njihovog korišćenja u predviđanju broja dece što omogućava
efikasniju izgradnju školskih objekata. (Milić 1996: 325)
Ovakva
predviđanja nisu isto što i objašnjenje. (Milić 1996: 326) Često se misli da je
jedina razlika između objašnjenja i predviđanja to što su kod objašnjenja
početni uslovi neke pojave i sama pojava već poznati dok se kod predviđanja
pojava još uvek nije odigrala. (Milić 1996: 326) Kod predviđanja su poznati
početni uslovi a na osnovu njih i teorijskih predpostavki se pojava predviđa.
(Milić 1996: 326) Nedostatak ovakvog viđenja autor ističe u paradoksalnoj
činjenici da se pojave koje su lošije objašnjene lakše predviđaju. Razlog za
ovo se nalazi u tome što se lošije objašnjene pojave nalaze u zatvorenim
determinističkim sistemima u kome su poznate veze sa drugim pojavama i može se
daleko lakše predviđati kretanje neke pojave u samom sistemu na osnovu poznatih
zakona. Dok se bolje objašnjene pojave nalaze u otvorenim sistemima i splet
veza u kome se one nalaze nije u potpunosti spoznat stoga ni njihovo buduće
kretanje nam ne može biti u potpunosti poznato.
Kritike
i odbrane naučnog objašnjenja
Kao završetak izlaganja o naučnom objašnjenju
Milić nam navodi kritike koje određeni autori iznose na račun korišćenja ovog
vida objašnjenja u društvenim naukama i sam iznosi kritike na alternative koje
oni predlažu.
Ove
kritike dolaze prvenstveno iz pravca nemačkog istorizma, koji svodi društvene
nauke prvenstveno na opisivanje istorijskih događaj i epoha kao i na
psihologističko opisivanje mentalnih stanja učesnika društvenih odnosa. (Milić
1996: 327) Sledbenici ovog pravca poriču mogućnost spoznavanja zakona u
durštvenom životu i kao glavni metod proučavanja društva u prvi plan ističu
metod razumevanja, ovo proizilazi iz shvatanja kulture i društva kao rezultata
čovekovog stvaralaštva i stoga potpuno slobodnog ikakve nužnosti. Jedini način
za shvatanje čovekovog sveta prema ovim autorima je razumevanje idejno-
vrednostnih sadržaja rezultata ovog čovekovog stvaralaštva putem uživljavanja u
psihičko stanje aktera i prošle kultruno-istorijske sadržaje.
Kao
prvu kritiku ovih shvatanja autor izdvaja neodređenost metoda razumevanja, iz
tog razloga on iznosi različita shvatanja ovog metoda i izdvaja nedostatke i
prednosti svakog od njih.
-Kao
prvi vid ovog metoda autor izdvaja „utvrđivanje i celovito izlaganje sadržaja
psihičkog života lica koja su učestvovala ili učestvuju u nekom obliku
društvenog života“. (Milić 1996: 328) U ovom slučaju ovakav metod ima čisto
opisnu funkciju i ne može se smatrati za validnu zamenu naučnog objašnjenja
osim ako se ne smatra da su saznanja o subjektivnim stavovima ljudi dovoljni za
naučno objašnjenje. (Milić 1996: 328)
-U
drugom vidu metoda razumevanja ovi psihički sadržaju bivaju tumačeni od strane
istraživača. U ovom slučaju istraživač uz pomoć svojih teorijskih predpostavki
tumači subjetkivna shvatanja ljudi o svom društvenom ponašanju. Ovaj metod
autor smatra superijornijim u odnosu na prethodni, posebno ako su predpostavke
koje istraživač koristi proizašle iz opštih saznanja kao što su teorije i
zakoni, što uočava na Veberovom primeru. (Milić 1996: 328,329)
Treći
vid ovog metoda je tumačenje sadržaja i smisla kultrunih tvorevina jednog
društva, religije, filozofije, umetnosti, ideologije itd. i njihovih međusobnih
veza. (Milić 1996: 329) Ovaj metod autor smatra jako važnim za sociologiju, ali
kao vid dopune naučnog objašnjenja. Ovakav vid tumačenja mora biti korišćen u
sociologiji za potpunije shvatanje različitih kulturnih i društvenih tvorevina,
ali kao vid predradnje za konkretno naučno objašnjenje. (Milić 1996: 330)
Poslednje
kritike autor upućuje nedostacima u priklupljanju podataka i dokazivanju
iznetnih tvrdnji. Iz razloga što se uživljavanje i intuitivno shvatanje
smatralo za primaran metod proučavanja, zanemarivano je sistematsko
prikupljanje podataka njihova egzakta analiza. Iz ovih razloga dela ovih autora
podsećaju na književna dela i filozofske eseje, bez dovoljno dokazne snage i
bez nastojanja da se pokaže kako izneti podaci dovode do zaključka. (Milić
1996: 330)
Ovim
autor zaključuje da zamena naučnog objašnjenja metodom razumevanja ne može biti
osnovana. Metod razumevanja ima nesumnjivu vrednost za sociologiju pre svega u
prikupljanju podataka i kao predradnja za formiranje naučnog objašnjenja, ali
od naučnog objašnjenja se pre svega zahteva dokazna snaga. (Milić 1996: 331)
Kao
poslednju kritiku determinističkog vida objašnjenja autor navodi teleološko
objašnjenje koje mu se često suprotstavlja. Teleološko objašnjenje tvrdi da se
sve ljudske aktivnosti vode nekim ciljevima i da se ovi ciljevi mogu smatrati
za uzroke svakog vida ljudskog delovanja. Ovakvo viđenje ne može izdržati
ktiriku pre svega zato što se cilj nekog delovanja nalazi u budućnost i stoga
ne može se smatrati uzrokom trenutnog ponašanja. Pravi uzrok ponašanja je splet
okolnosti koji je doveo do postavljanja cilja i koji održava težnju nekog
pojedinca ili koletiva da taj cilj i ostvari. (Milić 1996: 332) Ali poznavanje
ciljeva kojima neki pojedinci ili društvene grupe teže je nesumnjivo korisno za
predviđanja njihovog delanja iz razloga što se u njihovom cilju već vidi
sinteza niza činilaca i donekle se može videti kakvo se delanje treba
očekivati. (Milić 1996: 332)
Literatura:
Milić,
Vojin (1996) Sociološki Metod, Beograd,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva