Autor: Vuk Vuković
Uvod
Deluje
da je stanje u sociološkim raspravama o ulozi i značaju Talkota Parsonsa
(Parsons) obeleženo dvema suprotnim strujama: s jedne strane, nijedan
ozbiljniji doprinos istoriji sociološke teorije ne može a da se ne osvrne na
njegov (donekle difuzan[1])
uticaj, dok sa druge, kako to slikovito i pomalo revoltirano primećuje S.
Antonić (2006: 57), „svako ko je želeo nekoga da kritikuje, a nije znao ni
koga, ni zašto, poduhvatao se Parsonsa“. Dobrim delom je to sigurno uzrokovano
kritikom u američkoj sociologiji (Mils, 1964; Gouldner, 1970; Bottomore, 1977:
25-37) koja se razvijala još za vreme Parsonsovog života i rada[2];
ništa bolje, izgleda, nije prošao ni u domaćoj društvenoj nauci
(Funkcionalizam, 1982; Milić, 1989).
Izvesno
je da jedan deo kritike, ne ulazeći na
ovom mestu u njenu tačnost i opravdanost uopšte, proizilazi iz njegove već
čuvene „nerazumljivosti“, odnosno teškog i često neprozirnog stila, što ide
dotle da Maks Blek (Black) za Parsonsa tvrdi da je sociološke pojmove samo
„prekrio“ novom, nejasnom terminologijom (Kuvačić, 1970: 52). Pro ili contra navedenom stavu, i sam Parsons je za sebe rekao da je
„nepopravljivi teoretičar“ – osim toga, u osnove svoje teorije socijalne akcije
postavio je epistemološka Kantova (dakle – sasvim filozofska) gledišta, ali se
nadovezao i na mnoge druge struje u evropskoj društvenoj misli (Milić, 1990).[3]
Parsons je na jednom mestu nedvosmislen: tretiranje filozofije kao „beskorisne
metafizike“ predstavlja „komotan način da se izbjegnu odgovori na vitalna, ali
teška pitanja“ (Parsons, 1949, navedeno prema: Kuvačić, 1970: 43). U tom
smislu, s obzirom da je nasleđe koje je ugrađeno u Parsonsovu teoriju
raznoliko, nije neobično da je kritika mogla da se kreće u više pravaca i da iz
isto toliko njih i dolazi. Sa druge strane, Parsons nije uzeo u obzir, primera
radi, De Bonala i De Mestra kao glavne mislioce evropskog konzervativizma, kao
ni Sen-Simona, Tokvila, Spensera i Marksa, mada je u jednom izdanju Strukture društvene akcije i sam priznao
neke od tih propusta (Bottomore, 1977: 26).
Bez
obzira na to, ne može se osporiti da je Parsons bio izložen kritici i zbog svog
širokog tematskog obuhvata – malo šta nije bar jednim delom ušlo u
interpretativni domen strukturalnog funkcionalizma, od teorije porodice (Milić,
1990), preko teorije stratifikacije (Parsons, 1940) i teorije društvene promene
(Parsons, 1966; Popović, Ranković, 1981) pa sve do teorije mentalnog zdravlja
(Opalić, 2008). Dalekosežne promene koje su se u sociologiji odigrale tokom
šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka nisu mogle da ne znače i
preduzimanje kritike svim ovim poljima. Tema
ovog rada je Parsonsov doprinos u još jednoj oblasti, i to onoj koja se u
njegovo doba našla u svojevrsnom „limbu“ – ekonomskoj
sociologiji, mada on svoje rasprave o ekonomskim pitanjima nigde
eksplicitno ne označava kao „ekonomsku sociologiju“ (Bolčić, 1990: 88).
Nezavisno od toga, odigrao je značajnu ulogu u premošćavanju jaza između
početaka i novog poleta te discipline, najpre u vidu osmišljavanja inovacija
koje je trebalo da ekonomsku sociologiju održe u toku sa tadašnjim dešavanjima
i promenama, odnosno sa tad već sistemskim
negativnim posledicama kapitalizma (Cvejić, 2011: 31).
S.
Bolčić (1990: 87-88) sumira neke od razloga za bavljenje Parsonsovim doprinosom
ekonomskoj sociologiji: prvo, njegova je misao ostavila veliki trag u
ekonomskoj sociologiji pedesetih i šezdesetih godina XX veka; drugo, ona se
mora razmotriti da bi se razumela kriza ove oblasti tokom sedamdesetih, ali i
njena obnova osamdesetih u vidu „nove ekonomske sociologije“ (Cvejić, 2011:
42-43); treće, Parsons je u velikoj meri
uticao na teoriju modernizacije, a potom i na njenu praksu koja je imala niz
negativnih posledica po određene blokove zemalja; četvrto, ne sme se smetnuti s
uma da je Parsons ponudio koherentnu teorijsku „matricu“ za razumevanje i
obuhvatanje teorijskih dostignuća sociologije od Maksa Vebera pa do šezdesetih
godina.
I
Ekonomija
i sociologija, može se reći, nalaze se u sporu već od momenta zasnivanja
sociologije (Swedberg, navedeno prema: Bolčić, 1990: 88). Sociolozi su
ekonomistima zamerali (a zameraju im i danas) da privredi i njenim korelatima
pristupaju kao da tu ne važi društveni poredak, te da akteri ekonomskih procesa
nisu realni ljudi, kao i to da normativne iskaze o uređenju privrede
(svojinskom, motivacionom, itd.) izvode iz teorija koje zasnivaju na
apstrakcijama, a ne na istraživanju stvarnih procesa u privredi.[4]
Sa druge strane, ekonomisti su prilično nedvosmisleni u tome da privreda ostaje
domen posebne nauke o njoj, tako da sociološki uvidi u njeno funkcionisanje
ostaju ili nekompetentno, neupućeno mišljenje ili ukazivanje na nešto što je od
sporednog značaja za privredni život (Bolčić, 1990: 88). To je u ekonomskim
modelima (pre svega u okviru „komparativne statike“) mahom obuhvaćeno čuvenim
izrazom ceteris paribus, odnosno,
svedeno na reziduum neekonomskih promenljivih koje se uglavnom ne variraju ili
se smatraju zaista marginalnim.
Iako
su mnogi sociolozi ekonomiju smatrali u najmanju ruku važnom oblašću za
razumevanje društvenih pojava, sa Parsonsom započinje novo razdoblje u pogledu savremenog sociološkog proučavanja
ekonomske oblasti, tako što sociološki pristup postaje ne samo legitiman, već i
neophodan u celovitom i dobro utemeljenom naučnom bavljenju ovom društvenom
sferom. Mada Parsons nije nigde otvoreno govorio o „ekonomskoj sociologiji“ kao
takvoj, niti je imao za cilj da razvije posebnu sociološku teoriju privrede,
njegovi doprinosi proizilaze najpre iz nastojanja da se implikacije po privredu
dosledno izvedu iz jedne opšte teorije socijalnih sistema, pri čemu je
ekonomija, očekivano, jedan od takvih sistema.
Bitno
je istaći da je Parsons jedan od retkih sociologa koji su poznavali kako
klasičnu, tako i „savremenu“ ekonomsku misao, te koji su se lako mogli upuštati
u rasprave o problemima ekonomije. U predgovoru džepnom izdanju Strukture društvene akcije Parsons
ističe važnost, pored Dirkema i Vebera, i Alfreda Maršala i Vilfreda Pareta,
navodeći ih kao glavne predstavnike „nove faze evropske misli o problemima
čoveka i društva“ nasuprot utilitarizmu i nemačkom idealizmu (Bottomore, 1977:
25). Važnost ovog priznanja ne leži samo u tome što je Maršal, sa svoje strane,
bio rodonačelnik Kembričke škole u ekonomiji, već i u teorijskim pomacima
(pitanje u kom smeru – napred ili nazad – ostaje otvoreno) poput oslobađanja
cena od troškova proizvodnje i njihovog smeštanja u „trajno pokretnu“ ravnotežu
ponude i potražnje, što se zadržalo do danas, ili u tome što su do prvih
decenija XX veka osnove (neo)klasičnog sistema bile postavljene upravo sa njim
(Galbraith, 1995: 82-83). Sa druge strane, Pareto je ostavio traga u
sociologiji, dok je ekonomiju najviše zadužio čuvenom idejom „optimuma“ koja
se, u raznim varijantama, i danas provlači kroz znatan deo neoklasičnih modela;
osim toga, doprineo je i analizi korisnosti i ravnoteže, a bavio se i raspodelom
dohotka (ibid., 91-92). U svakom slučaju, Parsonsovo uključivanje dva pretežno
ekonomska mislioca i u „novu fazu evropske misli“, ali i njihovih uticaja u
sopstvenu početnu zamisao opšte teorije akcije, objašnjava njegovu ocenu da je
tadašnja ekonomska teorija predstavljala najbolji „makroskopski“ teorijski
okvir za proučavanje ljudskog ponašanja, te da bi se na njenim osnovima mogla
izgraditi takva opšta teorija socijalne akcije (Bolčić, 1990: 89).
Ipak,
Parsonsov sociološki poduhvat počeo je od toga što nije bio spreman da
objašnjenja ekonomskih pojava prihvati kao teorijski
dovoljna, jer su ekonomisti zapravo pretpostavili, a ne naučno ustanovili
prirodu poretka u ekonomiji, polazeći od stava da će pojedinci, postupajući racionalno u sopstvenom interesu, delovati
tako da uspostave racionalni društveni poredak,
što je ideja koju je formulisao još Adam Smit („istovetnost interesa“). Međutim,
za Parsonsa je ovakvo rešavanje problema bilo isuviše „brzopotezno“ – naprotiv,
za njega je „glavni problem sociološke teorije“ upravo problem društvenog
poretka, odnosno, ono što je i sâm nazvao „Hobsovim problemom poretka“: kako je
poredak uopšte moguć, imajući u vidu da društvo čini izuzetno mnogo
individualnih aktera, pri čemu svaki ima sopstvene interese i obdaren je, u
najmanju ruku, različitim mogućnostima da ih ostvari (Milić, 1990: 12)? Sa
jedne strane, prema tome, imamo automatsko, spontano rešavanje ovog problema,
dok smo kod Parsonsa upućeni na njegovu težinu i ozbiljnost, kao i specifično
rešenje koje će, doduše, on razrađivati narednih 30 godina svog rada
(Alexander, navedeno prema: Milić, 1990: 12). Na ovom mestu se ukratko može
reći da se društveni poredak ne može izvesti iz racionalnog individualnog ponašanja, već pre svega
iz institucionalizovanih zajedničkih
vrednosti. U tom kontekstu, čak i ono što se tretira kao sistemsko u ekonomiji
(tržište ili uloga države, pa čak i skupovi preferencija aktera, sa svojim
različitim delatnim posledicama) postaje celovito objašnjeno tek kada se uklopi
u „opštu strukturu socijalne akcije“, odnosno kada se sagleda kao poseban
slučaj opštijeg „reda stvari“ u čitavom društvu (Bolčić, 1990: 89).
U
tom pogledu, važan je Parsonsov osvrt na Veberov rad, u kome on vidi traganje
takođe za strukturalnim činiocima ljudskog delanja, kao i to da i Veber
ekonomsko delanje vidi kao poseban tip društvenog delanja uopšte. Baveći se
osnovima zapadnoevropskog kapitalizma i njegovim nastankom, Veber je kao
temeljne faktore uočio: „racionalnu orijentaciju“, pozitivan stav prema
„sticanju“, „etiku poziva“ i racionalni tip društvene regulacije. Ono gde je
razlika između Vebera i Parsons je najpre u teorijskim ambicijama – dok se može
reći da se Veber bavio uglavnom osobenom institucionalizacijom privrede zapadnih društava, Parsons želi da ode
korak dalje, na još viši i opštiji nivo teorijskih uvida i da pronađe one
„strukturalne činioce“ i društvene osnove privrede za ljudska društva uopšte.
Drugim rečima, Parsonsa zanima objašnjenje onoga što ekonomiju čini posebnim
podsistemom globalnog (u „starom“ smislu) društvenog sistema i onoga što
sačinjava „društvenost“ koja je u ekonomiji, suštinski, ista kao i u svim drugim
društvenim oblastima. U skladu sa tim, logično je što se bavio i pitanjem
uticaja promena u privredi na promene u drugim podsistemima (ibid., 90).
Ishodišna
tačka Parsonsovog razumevanja ekonomskih pojava i procesa je njegova opšta
teorija socijalnog sistema, izložena u Privredi
i društvu, čiji je koautor N. Smelser, a početna analitička jedinica su
„uloge“, kao nužni sastavni deo svakog društva kao sistema. Uloga je, u
suštini, mesto susretanja ljudskih ciljeva, težnji, i postojećih društvenih
normi, odnosno, subjektivnog i objektivnog u društvenom delanju. Na drugom
mestu, Parsons (1954: 230) piše: „Karakteristično je za strukturu sistema
socijalne akcije da u većini suodnošenja akter ne učestvuje kao totalni
entitet, već samo određenim diferenciranim sektorom svog delanja. Taj sektor,
koji je jedinica sistema socijalnog suodnošenja, obično se naziva ’uloga’“. Za
uloge se vezuje rešavanja četiri osnovna problema/zahteva svakog sistema (APIL
– adaptacija, postizanje ciljeva, integracija i latencija, odnosno održavanje
obrasca sistema), i sa gledišta tog sistema, uloge su elementi uopštenog modela akcije (Kuvačić, 1970: 46). Sa
usložnjavanjem navedenih sistemskih zahteva dolazi do diferencijacije („podele
rada“) prilikom koje se stvaraju specifični podsistemi za svaku od četiri
funkcije, pri čemu diferencijacija obuhvata ne samo podsisteme, već i njihove
elemente kada se ovi podsistemi konstituišu. Uporedo sa takvim kretanjem,
neophodno je da se uspostave i mehanizmi integracije unutar svakog podsistema
kako ne bi došlo do njihovog rastakanja, a unutar privrede takvu funkciju vrši
tržište kao regulativna institucija (Cvejić, 2011: 32).
Tabela 1: Paralelizam
funkcija i funktora APIL sheme*
Funkcija
|
Funktor (podsistem)
|
Funktor (jedinica)
|
Adaptacija
|
Privreda
|
Pribavljanje i kontrola kapitala
|
Postizanje ciljeva
|
Politika
|
Kontrola „proizvodnje vrednosti“
|
Integracija
|
Društvena zajednica
|
Kombinovanje faktora proizvodnje
|
Latencija
|
Starateljski
poredak
|
Implementiranje odluka
|
U
kontekstu globalnog društvenog sistema, privreda je, kao što se može videti iz
gornje tabele, mesto na kome se ostvaruje adaptivna funkcija, što se vrši
najpre preko proizvodnje „opštih pomagala“ (generalized
facilities), odnosno, „tekućih raspoloživih resursa kao sredstava za
dosezanje bilo kojih ciljeva koje vrednuje dati sistem ili njegovi podsistemi“
(Parsons, Smelser, 1956, navedeno prema: Bolčić, 1990: 90). Ovako definisana
„opšta pomagala“ javljaju se u dva vida, statičkom i dinamičkom: kao bogatstvo
(„zalihe“, „stock“) i kao dohodak („tok“). Važno je napomenuti da privreda nije
ekvivalentna poslovanju („biznis“) jer ne obuhvata nužno samo privredne
jedinice, jer i ne-privredne jedinice mogu doprineti funkciji prilagođavanja, a
moguće je i obrnuto.
Dalje,
kao što pokazuje krajnja desna kolona u Tabeli 1, sama privreda može da se
posmatra kao socijalni sistem, kao i svaka njena uža oblast (delatnost) ili
pojedinačna privredna jedinica, a kada se to uradi, dobijaju se ponovo
podsistemi sa zasebnim funkcijama, replicirajući opšti model („paralelizam“).
Tako, na primer, aktivnosti, uloge ili organizacione celine (gore nazvane
„jedinice“) koje obavljaju neku od radnji navedenih u tabeli vrše i funkcije
koje tim radnjama odgovaraju. Treba reći i to da se kontrola proizvodnje
vrednosti odnosi na donošenje odluka o tome šta proizvoditi, kao i na
obezbeđivanje sredstava (budžet) i koordinaciju proizvodnje, kombinovanje
faktora proizvodnje na preduzetničke uloge ili tržište kao organizacioni
mehanizam en bloc, dok se pod
implementiranjem odluka („tehnika proizvodnje“) misli najpre na sprovođenje
onih odluka koje dolaze iz drugih podsistema privrede. Naposletku, kao što
Botomor (Bottomore, 1977: 28) piše, nije jasno dokle može ići ovaj postupak
deobe (privreda, delatnosti, pojedinačne privredne jedinice…) i ima li ona neki
ne-proizvoljno određeni kraj.
Pre
nego što pređemo na sledeću Parsonsovu dilemu – kako promene u privredi utiču
na promene u drugim podsistemima – treba razmotriti njegovu interpretaciju
jednog od ključnih pitanja ekonomske sociologije, a to je problem ekonomske akcije, odnosno način njene konceptualizacije
(Cvejić, 2011). U ekonomiji se u većini slučajeva pretpostavlja sledeće: akter
ima dat i stabilan skup preferencija i bira onaj tip akcije koji, u slučaju
pojedinca, maksimizuje korist, a u slučaju firme – profit. Ovde su važne dve
stvari: prvo, akcija je uvek i neizostavno racionalna (što mogu poremetiti
eventualno nepotpune informacije ili institucionalna ograničenja) i, drugo, ta
racionalnost ima jedan, unapred poznat oblik (najčešće je to cost-benefit analiza, odnosno,
odmeravanje troškova i dobitaka pre preduzimanja određenog delanja). U
sociologiji je moguće, i uobičajeno je, razlikovati više tipova ekonomske
akcije, kao što to, primera radi, čini Veber: racionalnu, tradicionalnu i
spekulativno-iracionalnu (ili, u opštijem smislu, razlikovanje između formalne
i supstantivne racionalnosti).
U Societies: Evolutionary and Comparative Perspectives, Parsons
„akciju“ određuje na sledeći način (Bottomore, 1977: 26-27):
„Akciju
čine strukture i procesi pomoću kojih ljudi oblikuju smislene intencije i
provode ih, manje ili više uspješno, u konkretnim situacijama. Riječ ’smislene’
upućuje na simboličku ili kulturnu razinu reprezentacije i značenja. Intencije
i provedbe stvaraju u sistemu akcije dispoziciju da odnos prema situaciji ili
okolini modificira na neki intendirani način… Klasifikacija četiri vrlo
općenita podsistema ljudske akcije – organizma, ličnosti, društvenog i
kulturnog sistema – predstavlja primjenu opće paradigme koja je upotrebljiva u
čitavom polju akcije.“
Upućivanje
na „smislene“ intencije, odnosno na simboličko i kulturno kako kaže i sam
Parsons, nesumnjivo je povezana sa njegovom voluntarističkom teorijom akcije,
kao što je u Uvodu to već istaknuto, te i sa stavom da su „čovekove svesne delatnosti“
uvek povezane sa kategorijama cilj i sredstvo (Kuvačić, 1970: 42). Koja je
konkretna veza između dinamike cilj-sredstvo i simboličkog i kulturnog? Ukoliko
cilj nužno uključuje i delatnost aktera, onda nas to isto tako nužno upućuje na
slobodu i izbor kao ključne pojmove društvenog delanja (Kant) – polemišući sa
pozitivizmom, Parsons, zagovarajući slobodu u delanju aktera, ističe da svet
nije zatvoren, determinisan sistem, te da se ne može objasniti čistom uzročnom
analizom, što bi značilo da su isključeni pojmovi poput duha, svesti,
vrednosti, ciljeva i normativnih standarda (ibid, 44). Iako se veza između
cilja i kulturnog ovde već naslućuje (jer subjektivno delanje otvara prostor za
njega), ona se jasno izražava u pitanju – šta je cilj ljudskih akcija, zašto
ljudi teže određenim ciljevima? Odgovor je donekle i očigledan: ljudi, s
obzirom da zauzimaju različite uloge koje sadrže normativna očekivanja, teže
onome što se od njih društveno očekuje, odnosno, njihovi ciljevi su identični
sa kulturnim obrascima kao strukturama koje povezuju i drže određen društveni
sistem.
Sve
ovo postaje jasnije ako se izloži Parsonsova zamisao sistema socijalne akcije,
koji se pritom ne odnosi samo na globalno društvo, već, kao što smo videli, i
na neke „niže“ celine, onako kako je predstavlja Kuvačić (1970: 43). Sistem
socijalne akcije sadrži sledeće:
1. Akter;
2. Cilj – buduće stanje
prema kom je akcija upravljena;
3. Situacija;
4. Normativna orijentacija
– ima tri implikacije: akcija je uvek vremenski proces, zatim, orijentacija
uključuje mogućnost greške (što negira strogu uzročnost) i referentni okvir
sheme je subjektivan.
Sada,
nakon što je Parsonsovo shvatanje akcije, moguće je preciznije razumeti kako on
razumeva i ekonomsku akciju – svakako, slično Veberu, kao podvrstu društvene
akcije uopšte, odnosno, kako ističe i Bolčić (1990: 92), i tako da je
racionalnost (poredak) u ekonomiji naročiti izraz opšte racionalnosti socijalne
akcije. Drugim rečima, sada je moguće sagledati zašto je Parsonsu stavljena
primedba da je „presocijalizovao“ ekonomiju i ekonomsku akciju tako što je
ekonomiju vezao za sredstva ekonomske akcije, a sociologiju za vrednosne
orijentacije koje se nalaze u osnovi
ekonomske akcije (Cvejić, 2011: 31-32).
Takvo
Parsonsovo shvatanje najbolje se izražava u njegovom shvatanju uloge ugovora u
privredi. „Ugovorno uspostavljanje uslova razmene“, odnosno, dogovaranje
transakcija u privrednom podsistemu, podrazumeva da svaka strana teži sporazumu
koji joj obezbeđuje neku prednost (ovde ima mesta za maksimizaciju korisnosti
kao motiv), ali i uvažava određena društvena pravila sporazumevanja, čime
Parsons ističe društvene faktore koji utiču na uslove ugovaranja. Za razliku od
ekonomista, koji u razmatranju ovih problema imaju u vidu uglavnom broj
prodavaca i kupaca, opseg proizvoda, elastičnost ponude ili potražnje, kretanje
cena, Parsons upozorava da se problemi ne samo „simetrije interesa“, već i društveno optimalnog uređivanja ekonomskih
procesa ne rešava pukim tržišnim formiranjem cena kao automatskim,
spontanim procesom, budući da su odstupanja od tržišno-idealnog ishoda
zastupljena već početnom kontrolom faktora proizvodnja u ne-ekonomskim
podsistemima društva.[5]
Kretanje te kontrole nije pod uticajem
samo ekonomske racionalnosti, već i njenih drugih oblika koji su relevantni za
dostizanje neekonomskih ciljeva sistema ili nekog od njegovih podsistema
(Bolčić, 1990: 91).
Zašavši
na teren ugovora kao institucije, zašli smo i na teren promena u privredi i
njihovih uticaja na ostale podsisteme. Institucija ugovora je važna za
razumevanje institucionalizacije ekonomskih procesa, jer je „ugovorno
uspostavljanje uslova razmene“ deo tzv. „dvostrukih izmena“ (double interchange) koje se odvijaju na
granicama podsistema. Pojam dvostrukih izmena zapravo je uveo Smelser i time omogućio
primenu APIL sheme na društvene sisteme (Alexander, Marx, Williams, 2004: 3) –
primera radi, dok privreda obezbeđuje opšta pomagala za dostizanje različitih
ciljeva (određenih van nje same), dotle politika obezbeđuje „imperativnu
koordinaciju“ a starateljski poredak (tačnije, porodica) obezbeđuje radne
usluge za privredu. Na opštijem nivou, moguće je govoriti o ovoj „input-output“
shemi kao opštem obrascu međusistemske promene, jer ono što „izlazi“ iz jednog
sistema biva razmenjeno sa „izlazom“ drugog sistema, i tako promene u onom
prvom dovode do promena u drugom (Bolčić, 1990: 91). Ovde ima prostora za
tvrdnju da je prilikom ovih razmatranja „sociologiziranost“ razumevanja
ekonomskih procesa još uočljivija (Cvejić, 2011: 33).
Ako
se sledi Bolčićev (1990: 92) rezon, glavnina Parsonsovog doprinosa, osim
pomenutog uvida da je racionalnost ekonomije proizvod, odnosno poseban slučaj
racionalnosti svake socijalne strukture, može se svesti na sledeće: Parsons je
razvio opšti teorijski model za proučavanje promena unutar privrede, kao i
promena u drugim sferama društva pod uticajem privrede. Polazeći od tih
teorijskih uvida, neki njegovi sledbenici – pre svega Nil Smelser, Vilbert Mur
i Bertold Hozelic – svojim radovima su obeležili sociološki pristup ekonomskim
pojavama i procesima tokom 50-ih i 60-ih godina.
II
Za
Nila Smelsera se može reći da je bio najznačajniji predstavnik generacije
sociologa koja je neposredno nasledila Parsonsa, usvojivši njegov osnovni
pristup, i obeležila razvoj ekonomske sociologije u prvim decenijama druge
polovine XX veka. Ne samo što je sa Parsonsom potpisao ključni rad Privreda i društvo i doprineo razvijanju
pojma „dvostrukih izmena“, kao što je već napomenuto, već je svojim radom Sociologija ekonomskog života sabrao i
reinterpretirao nalaze kako ekonomista i sociologa, tako i drugih društvenih
naučnika, primenjujući opšti Parsonsov okvir. Za razliku od Parsonsa, Smelser
je ekonomsku sociologiju odredio kao posebnu sociološku disciplinu, odnosno kao
„primenu opšteg referentnog okvira, varijabli i eksplanatornih modela
sociologije na komplekse aktivnosti u vezi sa proizvodnjom, raspodelom,
razmenom i potrošnjom retkih dobara i usluga“ (Smelser, 1963, navedeno prema
Bolčić, 1990: 92). Smelserovo određenje se može formulisati i kao specifično
naučno nastojanje da se ispitaju „ponašanje“ (varijacije) socioloških varijabli
(na primer, uloga) u ekonomskom nasuprot neekonomskom kontekstu i ekonomske
aktivnosti sa stanovišta njihove strukturiranosti (ukorenjenosti) u uloge i
kolektivitete kao neke od osnovnih socioloških pojmova.
Ekonomska
sociologija ima, prema Smelseru, tri glavna sadržinska
područja (Bolčić, 1990: 92-93):
Odnos
privrede i drugih podsistema – pre svega kulturnog, političkog i integrativnog,
pri čemu analiza počinje „vrednostima kao nezavisnim varijablama“ koje
otežavaju ili olakšavaju ekonomske aktivnosti, kao što su: protestantska etika,
nacionalizam, politička kretanja ili odnosi između srodničkih i etničkih grupa;
Sociološka
analiza ekonomskih procesa – delatnost u ovom području najpre rezimira nalaze
industrijske sociologije (kao dela ekonomske sociologije) u vezi sa međusobnom
uslovljenošću društvenih odnosa i tehnološke strane proizvodnje, ali ovde su od
važnosti i problemi razmene van slobodnog tržišta (recipročna i redistributivna
razmena (Cvejić, 2011: 34)), kao i pitanja potrošnje i potražnje;
Sociološki
aspekti ekonomskog razvitka – pomenuti aspekti se pretežno sagledavaju kao
društveno-strukturalne promene koje prate ekonomski razvoj ili ih taj razvoj
izaziva, pri čemu je naglasak na diferencijaciji koja prati, izaziva i olakšava
privredni razvoj, iako se nude uvidi u sociološke faktore poput štednje, odnosa
prema radu ili preduzetništva.
Upravo
je u poslednjoj oblasti Smelser pokušao da prevaziđe česti prigovor Parsonsovoj
teoriji – onaj o njenoj neprimenljivosti usled isuviše velike opštosti –
upuštanjem u njeno empirijsko proveravanje u oblasti promena u britanskom
društvu tokom industrijske revolucije (Smelser, 1959). Ono što je Marks u Kapitalu opisao kao proces
kapitalističkog preobražaja, Smelser naziva procesom „strukturalne
diferencijacije“ koji je uobičajen oblik promene za rastuće i sisteme u fazi
razvoja. Zaključak studije je da „opšta teorija akcije“ može tačno predvideti tok ove diferencijacije.
S
obzirom da je Smelser u primeni Parsonsove teorije na opisani način zašao u
domen teorija društvene promene – tačnije, teorije modernizacije – nije
iznenađujuće što se taj pravac nastavio, i to u radu Vilberta Mura. U pogledu
nekih implikacija Parsonsove teorije, koje su išle u pravcu iskaza o procesima
modernizacije kao u toj meri strukturalno predodređenih da bi u svim društvima bili
isti, Mur tvrdi da jedinstven model promene nije moguć ni naučno ni praktički.
Drugim rečima, niti ga je moguće naučno zasnovati i empirijski proveriti, niti
bi ga ljudi – najverovatnije stanovnici zemalja Trećeg sveta – zaista i
sledili. Međutim, moguće je govoriti o nekim strukturalnim pretpostavkama,
pratećim pojavama i posledicama industrijalizacije,
koje su, doduše, samo verovatne, a odnose se na sledeće: prenosivost svojine,
mobilnost rada, politička stabilnost, institucionalizacija „racionalnosti“,
uspostavljanje veberovski shvaćene organizacije privrede, osposobljavanje
države za obavljanje svojih privrednih funkcija… Glavni rezultat ovih
nastojanja, nezavisno od tačnosti i opravdanosti ovog ili onog predviđanja,
sastojao se u tome što je ovakvim pristupom ekonomskom razvitku otpočelo znatno
složenije proučavanje pretpostavki, uslova i efekata privrednog razvoja nego
što je to bilo uobičajeno kod ekonomista, i u toj meri da je dobar deo
ekonomske sociologije 60-ih godina bio u znaku ovakvih proučavanja (Bolčić,
1990: 95).
Naposletku,
doprinos Bertolda Hozelica vrlo je specifičan. Hozelic se najvećim delom bavio
proučavanjem kulturnih promena i ekonomskog razvoja, nastojeći da pokaže koje
osobine tradicionalne kulture (ili onoga što je on pod tim razumevao) mogu da
otežaju ekonomski razvoj, kao i to kako novim kulturnim praksama taj razvoj i
podstaći. Dve stvari čine Hozelicov rad specifičnim: prvo, njegovo delo Sociological Aspects of Economic Growth
(Hoselitz, 1960) prevedeno je na 25 jezika uz pomoć američkog Stejt Departmenta
i, drugo, iako je znao da proces kulturnih promena nije jednolinijski, kao ni
da razaranja tradicionalnih vrednosnih sistema ne vode uvek istom ishodu,
Hozelic je takođe znao da praktično preporuči da zemlje u razvoju Azije, Afrike
i Latinske Amerike moraju da slede zapadne institucionalne aranžmane i
vrednosti u toj meri da treba da postanu ni manje ni više nego – „male Amerike“ (Fickett, 1966, navedeno
prema: Bolčić, 1990: 96). Nema potrebe mnogo govoriti o tome kakve su mogle da
budu i praktične posledice po ove zemlje, onda kada je modernizacijski kurs
uzdignut na nivo državne politike u međunarodnom okviru (vid. Escobar, 1995).
Zaključak
Šta
se može reći u vezi sa Parsonsovim doprinosima ekonomskoj sociologiji –
tačnije, kako se oni mogu oceniti? Videli smo da su dve okolnosti doprinele
širokoj kritici Parsonsa – apstraktnost njegovog teorijskog sistema i veliki
tematski obuhvat. U nečemu čega su ove dve osobine samo pojavni indikator leži
i glavni Parsonsov doprinos – s obzirom da su se tokom ovog rada mogle uvideti
specifične prednosti, ali i mane njegovog sistema („presocijalizovanost“
ekonomije, itd), treba istaći da je glavnina njegovih zasluga en general u tome što je ipak, iako nije
radikalno odmakao od Vebera u analizi ekonomskog-društvenog delanja, ponudio
teorijski sistem kakav kasnije nije mogao biti viđen u sociologiji. Ako se
Veber bavio osnovama i nastankom evropskog kapitalizma i u tom kontekstu razvio
svoje postavke u vezi sa društvenim delanjem, onda je Parsonsova zasluga u tome
što je te postavke ne samo uopštio, već i što je tako uopštene stavove i
pojmove povezao u istinski sistem, što je omogućilo njegovu potencijalnu
primenu na različite društvene kontekste. Naravno, „spust“ niz ono što
Aleksander (Alexander, 1982) naziva „naučnim kontinuumom“, od opštih postavki
do empirijskih iskaza, biva tim teži i složeniji što je polazna tačka opštija i
što je veća unutrašnja distanca.
Možda
glavna Parsonsova vrednost danas leži
u tome što nas u doba kada „veliki narativi“ i veliki teorijski sistemi deluju
kako nepoželjno, tako i nemoguće, te kada su teorijski zahvati sociologije
„razmrvljeni“ i partikularizovani, podseća da ipak, posle (ili pre?) svega
toga, treba rešiti i neka „vitalna, ali teška pitanja“. Neka od tih pitanja su
i – priroda društva i njegovo opšte funkcionisanje, logika i dinamika ljudskog
delanja, opšti društveni zakoni i tendencije, mogućnosti univerzalnih vrednosti
i ciljeva, itd. To, svakako, nije moguće ako opšte teorije, uprkos svim
njihovim problemima (a Parsonsova u tome nije iskazivala nikakav poseban
„deficit“), odbacimo kao „beskorisnu metafiziku“ ili bar ne uvidimo da su nam
one neophodne.
Literatura:
Alexander,
J., Marx, G. T., Williams, C (eds.). (2004). Self, Social Structure and Belief. Berkeley: University of
California Press.
Alexander,
J. (1982). Theoretical Logic in Sociology
I. Berkeley: University of California Press.
Antonić,
S. (2006). U odbranu Parsonsovog shvatanja moći. Sociološki pregled XXXX (1): 57-79.
Bolčić,
S. (1990). Parsonsov doprinos ekonomskoj sociologiji. U: A. Milić i dr. (ur.), Sociologija društvene akcije Talkota
Parsonsa, Beograd: Institut za sociološka istraživanja, str. 87-105.
Bottomore,
T. (1977). Sociologija kao društvena
kritika. Zagreb: Naprijed.
Cvejić,
S. (2011). Društvena određenost
ekonomskih pojava. Beograd: Čigoja i Institut za sociološka istraživanja
Filozofskog fakulteta.
Escobar,
A. (1995). Encountering Development: The
Making and Unmaking of the Third World. Princeton: Princeton University
Press.
Funkcionalizam
(1982). Sociološki leksikon. Beograd:
Savremena administracija.
Galbraith,
J. K. (1995). Ekonomija u perspektivi: kritička
povijest. Zagreb: MATE.
Gouldner,
A. (1970). The Coming Crisis of Western
Sociology. New York: Basic Books.
Hoselitz,
B. (1960). Sociological Aspects of
Economic Growth. New York: Free Press.
Kožev,
A. (1976). Kant. Beograd: Nolit.
Kuvačić,
I. (1970). Marksizam i funkcionalizam.
Beograd: Komunist.
Milić,
A. (1990). Sociološka teorija Talkota Parsonsa i kritičke kontroverze. U: A.
Milić i dr. (ur.), Sociologija društvene
akcije Talkota Parsonsa, Beograd: Institut za sociološka istraživanja, str.
9-28.
Milić,
V. (1989). Prilozi istoriji sociologije.
Sarajevo: Veselin Masleša.
Mils,
R. (1964). Sociološka imaginacija.
Beograd: Savremena škola.
Opalić,
P. (2008). Psihijatrijska sociologija.
Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Parsons,
T. (1940). An Analytical Approach to the Theory of Social Stratification. American Journal of Sociology 45 (6):
841-862.
Parsons,
T. (1954). Essays in Sociological Theory.
Glencoe: The Free Press.
Parsons,
T. (1966). Societies: Evolutionary and
Comparative Perspectives. New Jersey: Prentice Hall Inc.
Popović,
M., Ranković, M. (1981). Teorije i
problemi društvenog razvoja. Beograd: BIGZ.
Smelser, N. (1959). Social Change
in the Industrial Revolution. London: Routledge & Kegan Paul.
[1] Najpre
u pogledu „osnovnih“ socioloških pojmova koji danas spadaju u kanon
sociologije, čak i na nižim obrazovnim nivoima na kojima se ona izučava, pri
čemu treba imati u vidu na prvom mestu: uloge, vrednosti, norme, institucije,
(pod)sisteme, itd.. Nema potrebe posebno naglašavati da je Parsons prvim trima
pojmovima (doduše, ništa manje ni poslednjim) pridavao naročito mesto u svojoj
teoriji, te da su oni danas, nollens
vollens, nezaobilazni i bez eksplicitnog pominjanja samog Parsonsa.
[2] A.
Milić (1990: 17) ovaj talas kritike naziva „prvim“ (tzv. „starija kritika“),
nakon kog su usledila još dva, doduše, dosta drugačije naravi – ali o tome
nešto kasnije.
[3] Ako
se uzme u obzir da Parsonsova teorija socijalne akcije nosi ime
„voluntarističke“, veza sa Kantom je jasna i izvan epistemologije: ulogu volje
nedvosmisleno eksplicira A. Kožev (1976: 5-6) kada piše o tome da kod Kanta
dolazi do poistovećivanja „čovečnog u čoveku sa ’čistom Voljom’, što će reći sa
stvaralačkom slobodom…“.
[4] Za dinamiku između normativnog i pozitivnog u ekonomiji, vid.
Blaug, M., 1982, The Methodology of
Economics, Cambridge: Cambridge University Press; u vezi sa „apstrakcijama“
i problemima ortodoksnog (neoklasičnog) ekonomskog modeliranja, vid. Keen, S.,
2011, Debunking Economics, London:
Zed Books, kao i Varoufakis, Y., 1998, Foundations
of Economics, London and New York: Routledge.
* Nota bene:
paralelizam ne postoji na svim horizontalnim instancama, tj. politika nema veze
sa kontrolom proizvodnje vrednosti, društvena zajednica nema veze sa
kombinovanjem faktora proizvodnje, itd. Dinamika opisana u tabeli podrobnije je
objašnjena malo kasnije.
[5] Radi ilustracije ove poente, ali i njenog boljeg razumevanja,
treba se podsetiti uloge svojine u Parsonsovoj teoriji stratifikacije: da nije
„viška“ početnih svojinskih resursa koji postoje zahvaljujući tome što je
svojinu moguće akumulirati i preneti na decu u okviru porodice, društvena
struktura bila bi skoro potpuno meritokratska, odnosno, niko ne bi imao status
viši nego što je to zaslužio postignućem, ličnim osobinama ili nekom drugom
„osnovom diferencijalnog vrednovanja“. U tom smislu, „početna kontrola“ svojine
može da „iskrivi“ potencijalno meritokratsku strukturu, slično kao što i
kontrola faktora proizvodnje remeti isključivo tržišno formiranje cena (vid.
Parsons, 1940).