Autorka: Olga Milićević
Uvod
Pojam socijalizacije u
sociološkom udžbeniku (u stvari pamfletu) iz 1897. godine, ima potpuno
različito značenje od onoga koje mu danas pridajemo. Njegov pisac, profesor
sociologije na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Frenklin Henri Gidins, na
samom početku knjige kaže da je socijalizacija jedan od četiri velika
procesa koji čine „praktične aktivnosti života” (Giddings 1897, 2-4).
Ti
procesi su, redom, „cenjenje” (eng. appreciation), koje predstavlja
dečje otkrivanje sveta, zatim „upotrebljavanje” (eng. utilization), koja
predstavlja pokušaj deteta da prilagodi svet samom sebi, „karakterizacija”
(eng. characterization), kada dete shvati da se u stvari ono mora prilagoditi
svetu kroz praktikovanje samokontrole, i naposletku socijalizacija,
pokušaj da se, umesto svetu, prilagodimo jedni drugima, kroz društvene odnose.
Proučavanje tog poslednjeg procesa Gidins pripisuje ekskluzivno sociolozima
(dok prva tri procesa daje psiholozima, ekonomiji, i etici, tim redom). Ovakvo
razmišljanje o procesu socijalizacije ne odgovara današnjem (a i u ostatku
udžbenika postoje brojne stavke koje su danas jednostavno prevaziđene, ako ne i
neprihvatljive), ali naznake preokreta u istraživanju socijalizacije koji će
doći polovinom sledećeg veka su definitivno prisutne, ako čovek zna gde da ih
traži.
U današnje vreme, društvene
nauke skoro uvek prekoračuju jedne drugima „na teren”, i ne drže do strogih
podela zaduženja kakve je Gidins predložio. Odnos između kulture, društva i
čoveka je, ipak, tema koja već vekovima, ako ne i duže, interesuje sve nas, od
psihologa do antropologa. Tokom istorije, ljudi su predlagali različite teorije
socijalizacije ili enkulturacije (razlika je u tome što su sociolozi predložili
prvu reč, dok su antropolozi koristili drugu), iako one nisu tako nazivane. Da
li ljudi dolaze na svet kao tabula rasa, prazni papiri koje njihovo okruženje
treba da popuni, kao što su bihejvioristi tvrdili, ili oni dolaze sa već
urođenim osobinama? Ako postoji neka sredina, u kojoj meri je društvo to koje
određuje karakter pojedinca, a u kojoj meri je to pitanje genetičkih
predispozicija? Koje su grupe/institucije ili pojedinci u stvari zaduženi za
reprodukovanje kulture? Da li postoji nešto sasvim drugo, pored krvi i
okruženja, što pomaže pri oblikovanju ličnosti, kao što je položaj zvezda, ili
muzika koju dete sluša dok je u stomaku (dve stvari za koje većina zapadnjačkih
naučnika veruje da su zablude, čak iako se praktikuju u „razvijenom“ društvu –
u vidu astrologije i zvučnika za trudnice)? U slučaju potpune izolacije čoveka
od društva, da li je ishod iz „Knjige o džungli” moguć (na ovo pitanje u stvari
ne mogu da odgovorim, nažalost – većina slučajeva „divlje dece“ su bili lažni)?
Sva ova pitanja su neka koje je
nauka već postavila, u nadi da će doći do neke apsolutne istine o ljudskom
stanju. Ovim radom ću pokušati da odgovorim na neka od njih, ili bar predstavim
tuđe odgovore, zajedno sa raznim faktorima za koje trenutno mislimo da
učestvuju u stvaranju unutrašnjeg sveta jednog čoveka. Želim da napomenem da je
ovo tema kojoj nema kraja, tako da ću nažalost biti primorana da zaobiđem
detaljnu analizu nekih važnih delova (kao što su razlika u socijalizaciji u
različitim društvima, ili po rodovima).
Pojmovi
Zato što svaki akademski rad
treba da počne definisanjem pojmova, za početak ću predstaviti najopštiju: „[socijalizacija
je] složen proces socijalne integracije pojedinca u različite kontekste
društvene stvarnosti” (Tomanović 2007, 526). Različite discipline, ipak, imaju
sopstvena, malo izmenjena tumačenja tog određenja, tako da bi psiholozi
socijalizaciju posmatrali kao proces razvijanja samokontrole, sociolozi kao
proces učenja društvenih uloga, a antropolozi kao integracionu transmisiju
kulture. Ipak, po današnjem opštem konsenzusu, to je proces koji traje čitav
život i odnosi se na prihvatanje kao i odbijanje određenih elemenata kulture,
čime se i pojedinac i kultura uzajamno konstituišu. Sam pojam kulture ćemo
preuzeti od Tajlora, misleći na kompleks koji obuhvata sva znanja, verovanja,
umetnost, morale, zakone, običaje i drugih sposobnosti koje čovek kao pripadnik
određene zajednice poprima (Sokolov 1976, 25), iako smo svesni da ta definicija
možda ne obuhvata sve moguće manifestacije kulturnih modela koji postoje.
Ulogom socijalizacije u
kreiranju pojedinca se takođe bave i prirodne nauke, kao što je sociobiologija,
koja razmatra biološke osnove društvenog ponašanja. Kao i svaka druga nauka, i
sociobiologija je imala periode kada je odlazila u ekstreme, gledajući da
celokupno ljudsko ponašanje svede na biološke faktore, ali to je većinom danas
prevaziđeno (iako i dalje postoje istraživanja koja gledaju da povežu određena
ljudska ponašanja sa genima, tražeći gen za agresivnost i sl., ona su daleko
opreznija u donošenju opštih zaključaka).
Kako se ovaj rad bavi odnosom
između kulture, društva i pojedinca, sada ćemo na kratko razmotriti koncept
pojedinca. Iako sva društva ne mogu da imaju istu ideju o pojedincu, većina
društava prihvata da individua postoji na odvojenom planu od ostatka društva,
kao ličnost. Reč individua je, po Dimonu, dvoslojna. Ona predstavlja empirijskog
subjekta (koji govori, misli, ima volju, „neraščlanjivi [je] primerak
ljudske vrste”) ali i nezavisno, samostalno moralno
biće (Dimon 2004, 81). Različite nauke će opet ponuditi sopstvene
definicije ličnosti, medicina i psihijatrija će je shvatiti kao pojedinca koji
može da donosi odluke za sebe, da se orijentiše u vremenu i prostoru i ima
smisao za higijenu; etika će je shvatiti kao moralnog subjekta, a pravne nauke
kao političkog subjekta (Sokolov 1976, 185). Ipak, sociologija i antropologija
ličnost smatraju kao proizvod i subjekt
društvenih odnosa i života, koji je usvojio društvene norme. Dakle, ličnost
se može videti kao gotov proizvod socijalizacije.
Kratka
istorija socijalizacije
Prema Sokolovu, postoje četiri
struje misli koje su naročito uticale na proučavanje razvoja ličnosti u odnosu
na društvo i kulturu (Sokolov 1976, 230-231). Lokova predstava o čoveku kao
o „čistoj tabli” je jedna koja je uticala na pregršt budućih naučnika
(bihejvioristi su bili naročito inspirisani njome, tvrdeći da su sva ponašanja
naučena), i značajno uzdrmala postojeće pretpostavke u Engleskoj XVII veka.
Druga grupa teorija koja je značajno pomakla izučavanje društvenog oblikovanja
individualnog pojavio se u vidu bihejviorizma. Prema bihejviorističkog
psihologiji, čovekova interakcija sa okolinom se svodi na zadovoljavanje
bioloških potreba, on se prilagođava društvu samo u tom cilju. Sledeća
originalna struja mišljenja o procesu socijalizacije bila bi etološka,
koja predlaže da čovek već pri rođenju ima urođeni fond reakcija, koji
društvene situacije otključavaju. U tom slučaju društvo samo služi kako bi
stimulisalo ono što je već tu. Konačno, četvrti pravac razvoja izučavanja
razvoja ličnosti bio je individualizacija „koja ima za cilj specijalno
kultivisanje sposobnosti i kvaliteta ličnosti u pravcu koji su predodredili
prirodni zadaci, fantazija i životno iskustvo” (Isto, 233).
Doba prosvetiteljstva je donelo,
pored koncepta o tabula rasa čoveku, i koncept društvenog ugovora. Pitanje koju Hobs postavlja u svom „Levijatanu”,
da li postoji neko prirodno ljudsko stanje, pokreće niz drugih pitanja iz kojih
će proisteći izučavanje socijalizacije, dok se istovremeno okreće od pređašnjih
mišljenja o čoveku, kojima je, naravno, vladala crkva (Dimon 2004, 106-107).
Prema Hobsovoj teoriji, čovek stupa u društveni ugovor onda kada ustupi svoje
individualno i lično društvu, odnosno potčini se njemu. Sa druge strane, Rusoov
„Društveni ugovor” predlaže stanje jedinstva i solidarnosti sa društvom, sa
akcentom na slobodi, pre nego potčinjenosti. Obe teorije su, prema Dimonu,
ekstremne i paradoksalne, zato što žele da ljude, koje oba autora smatraju
pojedincima, utope u „jedinstveno društveno i političko telo” (Dimon 2004,
110). Oni u stvari nisu mogli da pomire čoveka kao individualno i društveno
biće, ali moramo priznati da su njihovim delima napravili značajne pomake ka
individualizmu koji i danas boji zapadnjačke misli, i samim tim, proučavanje
razvoja individue.
Dirkemova studija o samoubistvu
gleda da predstavi način na koji nečija socijalizacija, odnosno nečije
odrastanje u određenoj sredini, sa njenim vrednostima, može da utiče na
mišljenje o samoubistvu i tip samoubistva koji bi pojedinac primenio. Autor
počinje svoju studiju sa pregledom brojeva samoubistava u nekoliko evropskih
zemalja u periodu od 1841-1872. godine i nalazi značajan porast samoubistava,
naročito u Francuskoj, što vidi kao potvrdu da je samoubistvo, naizgled tako
intiman i individualan čin - i time oblast psihologa, u stvari društveni
problem (Durkheim 1951, 46-47). Tipovi samoubistva koje Dirkem navodi su
egoistično (posledica života bez društvenih veza i zajednice; Isto, 170),
altruistično (u društvima sa visokom integracijom članova samoubistva se retko
dešavaju, osim ako osoba/e na neki način misle da će njihova smrt pomoći
društvu, ovim slučajevima pripada samoubistvo staraca, udovica ili sledbenika
po smrti vođe; Isto, 219) i anomično samoubistvo (posledica
društvenih/ekonomskih kriza; Isto, 241), mada se ovi tipovi često kombinuju. On
razmatra način na koji religija i stepen integracije religijske zajednice može „sačuva”
ljude od samoubistva (Protestanti će pre izvršiti samoubistvo nego Jevreji ili
Katolici), kao i pol (muškarci su skloniji samoubistvu), bračni status (samci
su više ugroženi; Isto, 269), ratno stanje (tokom mira se dešava više
samoubistava) i stepen edukacije.
Ovome bih morala da dodam, zato
što mi se čini zanimljivim i relevantnim za ovu temu, da se uticaj okoline na
način razmišljanja vidi i u simptomima bioloških, mentalnih poremećaja, što se,
mislim, najbolje primećuje u Stanford News članku o studiji Tanje Lurman (eng. Tanya
Luhrmann, link u bibliografiji) o načinu na koji okolina utiče na simptome
šizofrenije. Prema njenim nalazima, auditorne halucinacije pacijenata u Americi
i onih u Africi i Indiji se značajno razlikuju zato što su u Americi oni
najčešće agresivni, dok su u Africi i Indiji „benigni i razigrani”, što otkriva
da je uloga kulture u razumevanju psihijatrijskih bolesti do sada bila
zanemarivana. Autorka tvrdi da je moguće da je ovo tako zato što se smisao o
sebi (koji se usađuje socijalizacijom) razlikuje u nezapadnjačkim zemljama,
tako da su i „glasovi” koji bi osoba sa šizofrenijom čula, takođe razlikuju -
toliko da bi se u delovima Afrike mogli protumačiti kao glas boga.
Rut Benedikt, opisivajući jednog
hristijanizovanog poglavicu kalifornijske grupe američkih domorodaca, postavlja
pitanje pojedinca koji je pod uticajem dva u potpunosti različita kulturna
kompleksa (Benedikt 1976, 49). Ona govori o tome kako su se, u slučaju tog poglavice,
pomešala ta dva polarna verovanja, toliko da on istovremeno veruje u
hrišćanskog boga, ali i u sposobnost šamana da se pretvori u medveda.
Postojanje ovakva dva kulturnoreligijska kompleksa unutar jedne zajednice
primorava članove da vrše odabir elemenata koje će buduće generacije upijati
kao na tradicionalne.
Benediktova uviđa korelaciju
između izrađivanja obrazaca kulture i problema društvenih vrednosti (Benedikt
1976, 263). U zavisnosti od kulturnog obrasca određene zajednice, različiti
društveni elementi mogu biti uzdignuti kao idealne ljudske karakteristike, koje
se novim članovima predstavljaju tokom primarne socijalizacije (to može biti
čast, ili staloženost, ili suparništvo - što je primer koji autorka daje, iz
kulture Kvakiutla). Jasno je da se Benediktova nada da ćemo, time što ćemo se
osvestiti po pitanju ovih kulturnih mehanizama, u budućnosti moći i sami da
biramo karakteristike koje su nama lično primamljive (i ne toliko opasne i
zlonamerne kao konkurencija kod Kvakiutla; Benedikt 1976, 266).
Vrednosti koje su izdignute u
Trećem rajhu su primer nesrećno odabranih idola. Grozote koje su prouzrokovane
nacističkim režimom 40ih godina prošlog veka su direktan rezultat čitanja
naučnih rezultata, ili bavljenjem naukom, kroz ideološku prizmu. Mnogi ljudi su
vekovima pre toga, u nekoj zabludi da se bave naukom, pokušavali da nađu
biološke i kulturne osnove za opravdavanje rasizma. Hitlerov rasizam je
uglavnom bio antisemitistički (Dimon 2004, 166-167; Clarke 2008, 522), mada ni
druge manjine nisu bolje prolazile. U „Mein Kampf”-u on je koristio izraze holizam
i individualizam da opiše rasu Arijevaca kao holiste, spremne na
žrtvu zarad opšteg dobrog, dok su „zli Jevreji” i drugi bili individualisti
(Dimon 2004, 174). Ovo znači da je Hitler stavljao akcenat na zajedništvo i
holizam (iako Dimon tu vrstu nacionalizma zapravo vidi kao ekstremni i štetni vid
individualizma), što je prenošeno na nove članove, rođene u nacističkom režimu,
koji bi bili socijalizovani u skladu sa nacističkim načelima. Socijalizacija,
dakle, ne mora nužno biti ni pozitivan ni negativan proces, već neutralan koji
samo služi kako bi novim članovima ponudio alatke koje su im potrebne radi
preživljavanja u toj okolini.
Neki
autori i teorije
Bihejviorista
Džordž Mid (preuzeto sa Internet Enciklopedije Filozofije, link u
bibliografiji) smatrao je da deca u prvih par meseci ne shvataju da su odvojeni
entiteti od drugih, i da tek nekoliko meseci po rođenju oni počinju da
razlikuju ljude. On smatra da postoje faze stvaranja ličnosti, koje su potpune
onda kada razlikujemo sebe kao odvojene od svega ostalog, a one su faza jezika
(kada deca imitiraju ljude oko sebe, do treće godine života), zatim faza
igranja (eng. play; kada razvijaju komunikacijske veštine i preuzimaju uloge,
do pete godine) i faza igre (eng. game stage; kada razumeju ne samo svoj društveni
položaj, već i ljudi oko sebe, početkom školovanja).
Jedna od važnijih teorija o
ljudskoj percepciji sebe jeste Kulijeva
teorija o odrazu (ili looking-glass self teorija; Cooley 1902,
152-153) koja se sastoji od tri elementa: zamišljanja kako mi „izgledamo”
drugima, zamišljanja njihove prosude našeg izgleda, i neka vrsta samo-osećanja
(eng. self-feeling), kao što je ponos ili sramota. Ova teorija je originalna po
svojoj pretpostavci da ljudi tokom interakcija jedni drugima služe kao ogledala
samih sebe, odnosno da bar deo naših osećanja prema nama samima dolazi iz tuđe
percepcije naših kvaliteta.
Gofmanovo
“dramatično ja” (eng. dramatic
self; Clarke 2008, 511-514) predstavlja teoriju o životu kao predstavi, a
ličnosti kao teatralnoj ulozi koju ljudi igraju u zavisnosti od toga sa kim
vrše interakciju. Određene stvari će biti naglašene, a druge potisnute u
različitom društvu, tako da Gofman veruje da je i sama ličnost tako podeljena,
na društveni identitet, lični identitet i ego identitet (čovek koji je
predložio da je ličnost podvojeni društveni produkt, u vidu id, ega i superega, jeste Sigmund Frojd,
i njegove psihoanalitičke teorije su imale jednako značajan uticaj na
proučavanje socijalizacije).
Današnja istraživanja procesa
socijalizacije većinom se koncentrišu na roditeljstvo, vršnjačke odnose i
obrazovanje. Teorije koje su se najčešće primenjivale u istraživanjima
socijalizacije dece 90ih godina prošlog veka jesu ekološka teorija
socijalizacije (5 od 27 istraživanja korišćenih za članak), zatim socio-kulturalna
teorija (4 od 27), teorija socijalne dezorganizacije i teorija
socijalnog učenja (sa po 2 istraživanja), a ostale, koje su korišćene po
jednom, su bile teorija privrženosti, teorija autoritarnosti, teorija
kolektivne socijalizacije, perspektiva epidemije, teorija imitacije, teorija
interkulturalnog transmisivnog sistema, model internalizacije, teorija jezičke
socijalizacije, teorija problematičnog ponašanja (eng. problem-behavior),
socijalno kognitivna teorija, model socijalizacije afekta, tradicionalizam,
teorije etiologija ponašanja, problema i depresije (Keskin 2006, 254).
Ekološka
teorija, koju je predložio Juri Bronfenbrener (eng. Urie
Bronfenbrenner) krajem 80ih godina prošlog veka, pretpostavlja da svakodnevno
okruženje deteta igra presudnu ulogu u njegovoj socijalizaciji. Prema tome,
razvoj dece se treba proučavati ne samo ispitivanjem njihovih domova, već i
školi, naselja i zajednica u kojima se razvoj odvija. Socio-kulturalna teorija, čiji je
tvorac Vigotski, postoji na pretpostavci da je učenje beskrajni proces (eng.
open ended) koji proističe iz učešća u grupnim aktivnostima, interakcije,
interpersonalnih veza i sličnog (Keskin 2006,255). Teorija socijalne dezorganizacije (nastala 30ih godina XX
veka) predstavlja stanje socijalne, odnosno društvene, dezorganizacije kao
jedno koje vodi do individualnih dezorganizacija i devijacija. Teorija socijalnog učenja je
bihejvioristička teorija koja predlaže da pojedinac pravi observacije o
ponašanju drugih ljudi u određenim situacijama kako bi kasnije i sam primenio
ista ponašanja u sličnim situacijama kako bi dobio isti, pozitivan rezultat
koji je bio dat pojedincima kod kojih je uočio.
Autor ove studije, Keskin, je
došao do zaključka da, iako su ovo bile popularne teorije u naučnim radovima tokom
decenije koju je uzeo u obzir, čak 40% radova se nije koristilo postojećom
teorijom. Samo dva rada su eksplicitno naveli teorije koje su koristili u
apstraktu, dosta njih nije na prihvatljiv način navodilo bibliografske
reference, a većina se tokom jednog rada oslanjalo na nekoliko teorija u isto
vreme, i to bez navođenja dovoljno informacija o teorijama koje koriste (Keskin
2006, 256).
Teorija
jezičke socijalizacije izučava načine na koji jezik društva u kojem je pojedinac
rođen utiče na razvitak njegove ličnosti (Ochs 1999, 230). Najpoznatiji primer
ovoga dolazi iz debate o vremenskom doživljaju Hopi naroda, koju je 40ih godina
prošlog veka otpočeo Bendžamin Li Worf. On je tvrdio da, zbog toga što u
njihovom jeziku postoji distinkcija između budućeg i ne-dubućeg vremena, a ne
prošlog i ne-prošlog, kakva postoji u engleskom jeziku, oni na u potpunosti
različiti način vide svet. Istina je da je uticaj jezika na socijalizaciju
veliki – ipak, jezik je direktan odraz kulture (Eskimi imaju 100 različitih reči
za sneg, i sl.) – ali te razlike između društava teško da su nepremostive. Neki
naučnici su primetili da sva deca, kada se rođe, prave širok spektar glasova,
neke od kojih ljudi iz njihovog okruženja ne bi mogli da ponove. Njihove teze
bile su da se ljudski aparati govora i sluha (samim tim i umovi) rađaju
sposobni za prihvatanje bilo kojeg jezika, dakle bilo kog kulturnog kompleksa.
Teorija koja teži ka ukrštavanju
psiholoških, socioloških i antropoloških pristupa proučavanju procesa
socijalizacije jeste teorija široke
i uske socijalizacije. U kulturama koje karakteriše široka
socijalizacija ona promoviše samostalnost i individualizam, dok uska
socijalizacija podstiče poslušnost i konformizam (Arnett 1995, 617). Dakle,
široka socijalizacija je tako nazvana zato što dozvoljava širok spektar
individualnih razlika, dok uska teži ka ograničavanju i unifikaciji zajednice.
Iako socijalizacija u svakom slučaju predstavlja nametanje granica i normi, ova
teorija postoji na činjenici da različita društva imaju različite stepene
restriktivnosti. Tri cilja socijalizacije koje Arnet naglašava jesu
kontrolisanje impulsa (stvaranje samokontrole i savesti, savladano tokom
detinjstva), priprema za društvene uloge (i pri tom misli na poslovne, rodne,
institucione i td., traje ceo život) i kultivacija izvora značenja, odnosno
vrednosti (Arnett 1995, 618-619). Prema ovoj teoriji, pored porodice, na kojoj
stavlja najveću važnost, postoji još šest izvora socijalizacije, a to su
vršnjaci, škola/posao, zajednica, mediji, zakonodavni sistem, i kulturni sistem
verovanja.
Zaključak
Ovim završavam pregled putanje
razvoja mišljenja o individualnom i društvenom, o kulturi i ličnosti, i
najbitnijim teorijama socijalizacije. Bolno sam svesna svega što nisam uspela
da pomenem u ovom tekstu, ali se nadam da sam neka obećanja uspela da ispunim.
Kroz sve ovo, moramo imati na
umu da ličnost ipak nije statična, nego da se ona razvija i menja, a sve dok se
ona menja, traje proces socijalizacije i resocijalizacije. Taj razvoj ličnosti
može da podstakne porodica (za koju mnogi tvrde da je jedan od važnijih agensa
socijalizacije, čak Sokolov pominje kako se dete i majka međusobno vaspitavaju;
Sokolov 1976, 231), ili vršnjaci, rasa i rodni identitet, različiti kulturni
uticaji, mediji i tehnologija, ili drugi faktori koji primoraju ljude na
razmišljanje o sebi samima, a naročito u odnosu na druge.
Videli smo, doduše, kako
pravljenje prevelikih distinkcija između „nas“ i „njih“ može da dovede i do
štetnih ideologija – kakva je bila nacistička.
Bibliografija
Arnett,
J. J. 1995. “Broad and Narrow Socialization: The Family in the Context of a
Cultural Theory”. In the Journal of Marriage and the Family, Vol. 57: 617-628.
Benedikt,
R. 1976. “Obrasci kulture”. Beograd: Prosveta.
Clarke,
S. 2008.”Culture and Identity”. In The SAGE Handbook of Cultural Analysis.
SAGE Publications.
Cooley,
C. H. 1902. “Human Nature and the Social Order”. New York: Charls Scribner's
Sons.
Dimon,
L. 2004. “Ogledi o individualizmu - Antropološki pristup modernoj ideologiji”.
Prevele Dragana i Radana Lukajić. Beograd: Clio.
Durkheim,
E. 1951. “Suicide - a study in sociology”. Translated by J.A.Spaulding and
G.Simpson. Glencoe, Illinois: The Free Press.
Džordž Herbert Mead na Internet
Encyclopedia of Philosophy. Pristupljeno 6.2.2015. na: http://www.iep.utm.edu/mead/#SH3c
Giddings,
F. H. 1897. “The theory of socialization”. London: Macmillan & CO., Ltd.
Tanya
Luhrmann - Hallucinatory 'voices' shaped by local culture. Stanford News. Pristupljeno
6.2.2015. na: http://news.stanford.edu/news/2014/july/voices-culture-luhrmann-071614.html
Keskin,
B. 2006. “Use of theory in child socialization research”. In Atatürk
Üniversitesi Sosyal Bilimler Enstitüsü Dergisi [Turkish University Journal of
the Graduate School of Social Science] Vol. 8, No. 2: 251-259
Ochs,
E. 1999. “Socialization”. In the Journal of Linguistic Anthropology, 9(1-2):
230-233.
Sokolov,
E. V. 1976. “Kultura i ličnost”. Beograd: Prosveta.
Tomanović,
S. 2007. “Socijalizacija”. U Sociološki rečnik, ur. Aljoša Mimica i Marija
Bogdanović, 526-527. Beograd: Zavod za udžbenike.