Autor: Milan Urošević
„Ćovek jedne
dimenzije“, monuemntalno delo Herberta Markuzea predstavlja paradigmatičan
primer neomarksističke misli i jasno odražava duh vremena u kome je nastalo.
Ono se obraća svojim čitaocima ukazujući na jednu lagano naviruću tendenciju
koja postepeno obuhvata ceo zapadni svet. Ovu tendenciju Markuze izlaže u
uvodnom poglavlju svog dela kao uhodanu, razumnu demokratsku neslobodu koja karateriše
industrijsku civilizaciju njegovog vremena. (Markuze 1989: 21) Ova
civilizacija, već uhodana laganim razvojem svoje tehnološke i proizvodne baze
još od 18. veka upravo ovim njenim razvojem ispoljava tendenciju ka
totalitarizmu, totalitarizmu zasnovanom na organizaciji ove tehnološke baze.
(Markuze 1989: 22)
To je znamenje tehničkog progresa, istog onog progresa kome
dugujemo uspostavljanje sve veće kontrole nad prirodom od strane čoveka i sve
veću mogućnost zadovoljenja ljudskih potreba. (Markuze 1989: 21) Ovde uviđamo
glavnu kontradikciju sa kojom se Marks uhvatio u koštac i posredno i neposredno
je razmatrajući kroz celo svoje delo, čovek napreduje, ostvaruje sve veću vlast
nad prirodom, ali uvećavanje ove vlasti ostvaruje se na račun odbacivanja plodova
te vlasti i potčnjavanja čoveka moćima postvarenih sila, sila spoljašnjih njemu
samom. (Kolakovski 1980: 412) Kroz ovakvo viđenje jedne od glavnih
kontradikcija karaterističnih za moderna društva možemo uvideti značaj koji
Marksovo delo ima za proučavanje sfere rada čak i u današnjem vremenu. Dok sa
jedne strane uviđamo ogromno uvećanje produktivnosti rada, uvećanje obima
proizvodnje i potencijal da sve većem broju ljudi omogućimo život izvan bede i
opasnoti po njihovu egzistenciju sa druge strane nam se ukazuje suprotna slika.
Ovu drugu, sumorniju stranu karateriše sve ono što je Marks navodio kao
svojstveno radu u kapitalističkom društvu, otuđenje, kontrola, beda i
monotonost. Tehnički napredak modernog društva je vladajućim snagama omogućio
kontrolu nad procesom rada i time nad samim radnicima kao nikad pre, ovaj
tehnički sistem stvara „kasarnsku disciplinu“ u kome kapital funkcioniše kao
„privatni zakonodavac“ i propisuje zakone kojima se čovek mora povinovati,
zakone proizvodnog procesa. (Marks 1979: 375, 376) Na ovakvim Marksovim uvidima
o karakteru proizvodnog procesa u industrijskom društvu Markuze zasniva svoju
analizu o totalitarnim tendencijama modernog društva, tehnički aparat koji
upravlja proizvodnjom i radom podređuje čoveka samom tehničkom procesu.
Savremeno industrijsko društvo svoj totalitarizam ne duguje političkoj
dominaciji, već jednom vidu tehnološko-ekonomske koordinacije koja manipuliše
čovekom i njegovim potrebama, ova dominacija ne isključuje postojanje
pluralizma u političkom životu, ali i pored toga isključuje suštinski otpor
njenom totalitarnom karakteru (Markuze 1989: 22,23) Iz ovakve analize karaktera
proizvodnje i rada u modernom društvu možemo videti eho Marksovog rada koji
odjekuje od njegovog vremena do danas, kroz više od sto godina društvenog
razvoja i ukazuje nam se kao jedno upozorenje, upozorenje koje ukazuje na
nužnost razrešenja kontradikcija kojer stoje u osnovi našeg društva. Da bi smo
se upustili u ovakav poduhvat kao što je razrešenje ovih kontradikcija moramo
uvideti gde se nalazi njihov izvor, a postavljanje tog pitanja već donekle
naslućuje odgovor, to je sfera rada. Iz ovog razloga nam se Marksovo delo a
posebno njegova razmatranja prirode rada kao takvog i svega što iz njega
proizilazi danas ukazuje aktuelno kao i u vremenu u kome je napisano, iz
razloga što razmatra iste one kontradikcije koje nažalost još uvek opterećuju
čovečanstvo. Njihovo razrešavanje nam se ukazuje kao neizbežno jer u onoj meri
u kojoj sfera rada izgleda opterećenja teškoćama ona postaje potencijalna baza
za novu slobodu čoveka. (Markuze 1989: 23)
Problemi tumačenja Marksovog dela: Zašto
Marks nije Marksista?
Za razliku od većine
društvenih teoretičara koji su stekli značaj pre i posle Marksovog života,
Marks nije insistirao na oštrom razdvajanju teorijskog i praktičnog rada,
jedinstvo teorije i prakse je za njega bila osnovna maksima i bio je aktivno
umešan u borbe radničkog pokreta tokom 19. veka (Hyman 2006: 26) Iz ovakvog
stava su proizašli brojni problemi, kroz istoriju Marksov rad je postao osnova
brojnih političkih pokreta i partija što je samo po sebi dovelo do raznih
političkih kontraverzi kao i do mnogobrojnih proizovoljnih tumačenja njegovog
dela. (Hayman 2006:
27) Na tragu Marksovog praktičnog delovanja
u radničkom pokretu nastali u brojni prigovori koji su dolazili od strane onih
autora koji su insitirali na čistoći i neukaljanosti teorijskih promatranja
bilo koji oblicima vrednovanja, onih koji su insistirali na „čistoj“ teoriji.
(Korać 1982: 21) Prema prigovorima ovih autora koji su insistirali na
vrednosnoj neutralnosti nauke Marksov teorijski rad izgleda nečisto jer je
Marks smisao svakog svog teorijskog stava tražio u praktičnom delovanju, na
ovaj način insistiranje na vrednosnoj neutralnosti diskredituje njegov rad jer
ga nužno optužuje za pristrasnost. (Korać 1982: 21) Ovakve kritike odražavaju
tendenciju u naučnoj teoriji koja teži izbegavanju kritike društva, koja se
opravdava navodno obranom autonomije naučne misli. (Korać 1982: 21) Autori koji
ispoljavaju ove tendencije, a za koje slobodno možemo reći da su pozitivistički
orjentisani zaboravljaju da su teoretičari društva obavezni da kritikom društva
što je više moguće otklone sve elemente ideologije da bi što bolje mogli
prodreti u unutrašnje strukture predmeta svog istraživanja, dok insistirajući
na pozitivističkim tendencijama mogu samo vršiti površne deskripcije. (Korać
1982:21) Prema Sartrovoj definiciji intelektualac je kritičar društva ako nije,
nepotreban je, dok sa druge strane pozitivizmom se obrće u konformizam jer
činjeničko postaje istinito, na ovaj način imamo jedinstvo teorije i prakse kao
jedinstvo naučnog i političkog delovanja usmerenog ka kritici i promeni društva
i pozitivističko odvajanje ove dve sfere kao apologiju maskiranu u težnji ka
„čistoći“ naučne misli. (Brujić 1989: 254) Težnjom ka ujedinjavanju teorije i
prakse Marks je dokazao svoju čvrstu usmerenost ka izmeni sveta što je naveo
kao svoj zadatak u Tezama o Fojerbahu: „Filozofi su svet samo različito
interpretirali, radi se o tome da se on izmeni“. (Marks 1978: 339)
Drugi skup problema u
Marksovom delu nastaje u nedostatku njegove sistematičnosti. Mnogi društveni
teoretičari od 19. veka pa nadalje su težili fomiranju jednog zatvorenog i
koherentnog teorijskog sistema koji bi mogao dati sve potrebne odgovore, ovo se
lako može videti kod autora kao što su Ogist Kont ili Herbert Spenser koji su
svom delu dali ovakav zaokruženi karakter. Kod Marksa je ovakav teorijski
sistem taško naći, njegovo delo pre svega karakteriše težnja ka kritici i
otvorenost samog sistema ka daljem rastu i razvoju. Postavlja se pitanje koliko
su razni tumači Marksovog dela počevši od samog Engelsa uprostili njegovo delo
a koliko su ostavili njegovu izvornu kompleksnost na mestu. Neki autori su
tvrdili da je Engels nametnuo određeni tehnološki determinizam kao osnovu
Marksovog sistema što je navodno kasnije konstituisao Lenjin. (Hyman 2006:
28) "Sam Marks, u svakom slučaju, nije tražio konačne izvesnosti. Mnogo je više bio zainteresovan za kritički posao dovođenja u pitanje onoga što je izvesno, u cilju da se otvore novi prostori za misao i delovanje za koje nije istog trenutka jasno šta će biti njegov pravi rezultat." [1]
Treći izvor problema i
kritika Marksovog dela je svakako najvažniji jer se odnosi na celokupan njegov
rad i za nas se postavlja kao jako bitan jer se bavi suštinom njegovog
razmatranja društvenih pojava a time i sfere rada. Ovi problemi se mogu nazvati
problemima redukcionizma, smatra se naime da je celokupno Markosovo stanovište
oblik ekonomskog redukcionizma i da je Marks sveo sve pojave u društvu i
istoriji na epifenomene ekonomskih ili materijalnih procesa. Ovakvom stanovištu
su se sami Marks i Engels oštro suprotstavljali smatrajući da ovakva stanovišta
predstavljaju opasnost vulgarizovanja njihove teorije i u ovoj tački nam
postaje bitno Marksovo pismo njegovom zetu Polu Lafargeu u kome on tvrdi da
ukoliko je to stav onih koji se nazivaju Marksistima on nije Marksista. Druga
vrsta redukcionizma za koju Marks biva optuživan je se može nazvati tehnološki
determinizam kod koga se kao dokaz uzima famozni izvod iz Bede Filozofije u
kojoj Marks tvrdi kako nam ručni mlin daje društvo sa feudalnim gospodarima a
parni mlin društvo sa industrijskim kapitalistima. (Marks 1946: 94) Od oba ova
redukcionistička shvatanja Marks i Engels su se oštro ograđivali, i osim
prethodno pomenute izjave tvrdili su u brojnim pismima da njihova teorija ne
tvrdi ništa više od toga da su ekonomski i tehnološki uslovi određujući za
ljudsko društvo samo u poslednjoj instanci, sve dalje od toga bi vulgarizovalo
nihovu teoriju, oduzimajući značaj drugim faktorima u razvoju društva.
(Kolakovski 1980: 401) Poslednji vid redukcionizma za koji je Marks optužen za
nas ima poseban značaj iz razloga što dotiče načine formiranja i proizvodnje
ljudske svesti i čoveka, a to je sociologizam. Za Marksa se tvrdi da je čoveka
kao biće sveo na praznu tablu na koju društvo ispisuje sadržaj, i da ekonomski
tehnološki i politički faktori i pre svega društvena struktura imaju primat dok
bilo kakav vid čovekove suštinske prirode na postoji. Kao dokaz za ovakve
tvrdnje uzima se poznati deo iz predgovora Prilogu Kritici Političke Ekonomije
u kome Marks tvrdi da proizvodni odnosi koji sačinjavaju ekonomsku strukturu
društva stvaraju osnovu za politički i pravni život koji zauzvrat uslovljavaju
duhovni život u društvu kao takvom. (Marks 1985: 21) „Ne određuje svest ljudi
njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest“
(Marks 1984: 21) Ovim sociologističkim optužbama upućenim Marksu oštro se
suprotstavlja Erih From svojom tvrdnjom da je Marks smatrao da je čovek jedan
prepoznatljiv entitet koji se može osim biološki odrediti i psihološki,
argumente za ovu tvrdnju From nalazi u Marksovoj raspravi sa Bentamom. (From
1979: 34) „Ako na primer želimo da znamo šta je psu korisno, onda moramo
temeljno proučiti pseću prirodu. Sama ova priroda se ne da iskontruisati iz
„principa korisnosti“. Kad taj princip primeniomo na čoveka, tj. kad njime
hoćemo da ocenjujemo ljudske radnje, pokrete, odnose itd. onda je tu u pitanju
prvo ljudska priroda uopšte, a potom ona koja se menja u svakoj istorijskoj
epohi“ (Marks 1979: 538) Ovim From dokazuje svoju tvrdnju da, naime, Marks
priznaje postojanje jedne ljudske prirode koju smatra ljudskom esencijom i
drugog dela te iste prirode koja biva istorjiski modifikovana kroz različite
istorijske epohe koja se može nazvati ljudska egzistencija. (From 1979: 34,35)
Oslobođena svih
redukcionizama Marksova teorija nam te ukazuje kao jedan otvoren stalno
evoluirajući sistem koju baš zbog svoje fleksibilnosti zadržava svoj značaj
kroz vreme i uvećava broj autora koji ga na ovaj ili onaj način koriste i
uvažavaju. Značaj razmatranja kritika i prigovora upućenih Marksovom delu u
svetlu razmatranja sfere rada iz marksističke perspektive je višestruk. Kao
najznačajniji razlog izdvaja se otklanjanje pokušaja vulgarnog redukovanja
čovekovog rada na bilo koji od faktora bio on ekonomski, tehnološki ili
društveni, ne zanemarujući ove faktore kao bitne rad se u Marksovoj misli
prikazuje pre svega kao jedna relacija. Fromovo razmatranje odnosa između
esencije i egzistencije ili između opšte i posebne ljudske prirode će nam se
ukazati kao jako bitno u daljem razmatranju, pre svega jer možemo na rad
ukazati kao na jednu relaciju koja čoveka spaja sa samim sobom, sa svojim
sopstvenim postojanjem.
Stvaralačka dijalektika: Čovekova samodelatnost
i samoproizvodnja kroz proces rada kao čovekova suština
Uloga koju rad zauzima
u Marksovoj misli može se razumeti samo ako se posmatra kao deo jedne
sveobuhvatnije celine koju čini njegovo antropološko učenje tj. njegovo viđenje
ljudske suštine uopšte. Ovo Marksovo viđenje duboko je ukorenjeno u Hegelovoj
misli i njegovom razmatranju odnosa između čovekove esencije i egzistencije.
Kod Hegela se u procesu egzistencije ostvaruje čovekova esencija ali takođe
egzistirati znači vraćati se esenciji. (From 1979: 36) Ovaj dijalektički proces
podrazumeva delanje putem kojeg čovek „napravi svet svojim sopstvenim“, na ovaj
način čovek kroz svoju egzistenciju ostvaruje svoju esenciju, ovo je proces
međuodnosa. (From 1979: 37) Ovakav proces je suština, putem njega svaka stvar
se suočava sa svojim protivrečnostima i ostvaruje svoje mogućnosti, na taj
način se esencija ostvaruje putem egzistencije, unutrašnje mogućnosti bivaju
ostvarene kroz proces postojanja. (From 1979: 37) Suštinu ovog Hegelovog učenja
čini njegovo viđenje mogućnosti koje postoje u svim stvarima, ovaj prethodno
opisani proces dovodi do njihovog ostvarivanja. Još jedno bitno viđenje gde se
Marks neposredno nadovezuje na Hegela čini ideja produktivnosti i produktivnog
čoveka, za Hegela i Marksa čovek jeste neko onoliko koliko se aktivno i
produktivno odnosi prema svetu oko sebe, jedini način da čovek svoje unutrašnje
potencijale ostvari je neprekidnom delatnošću. (From 1979: 38,39) „U ovom
produktivnom procesu čovek ostvaruje svoju suštinu, vraća se svojoj suštini,
što teološkim jezikom rečeno nije ništa drugo nego njegovo vraćanje bogu.“
(From 1979: 39)
Ovaj dijalektički
proces se nalazi u centru naših razmatranja, ovo je proces putem kojeg čovek
ostvaruje svoje unutrašnje potencijale i time stvarajući samog sebe postaje
čovek. Proces putem kojeg čovek sebe ostvaruje se može slikovito prikazati
jednom Hegelovom metaforom: „Gospodar teži da zadovolji svoje potrebe i u tu
svrhu koristi rad sluge. Sluga se postavlja između gospodara i predmeta. Svojom
delatnošću i obradom predmeta sluga razvija samosvest, a gospodar ostaje osuđen
na neplodnost.“ (Korać 1982: 52) Iz ovog
slikovitog metaforičkog prikaza može se jasno videti da je rad taj koji
postavljen između nagonskih potreba čoveka i njihovog zadovoljenja uzdiže čoveka
iznad potreba kojima je potčinjen i dovodi do formiranja čovekove samosvesti.
(Korać 1982: 52) Rad je za Marksa bio daleko od proste ekonomske kategorije kao
što ga ekonomisti vide on je pre svega proces između čoveka i prirode putem
kojeg čovek preoblikuje prirodu i prilagođava je sam sebi ali u tom procesu on
menja i svoju sopsvenu prirodu i u njoj budi zaspale potencijale. (Marks 1979:
163) Na ovaj način rad je proces putem kojeg čovek ostvaruje sebe kao biće, on
je njegova životna delatnost, delatnost putem koje čovek ostvaruje i
samoizražava sebe. Prema Marksovoj tvrdnji životna delatnost je ono što
karakteriše svaku vrstu i upravo u toj tački on locira način na koji se čovek
razlikuje od drugih vrsta. (Marks 1978: 251) Životinje su neposredno stopljene
sa svojom životnom delatnošću, sa svojim radom, iz razloga što proizvode pod
neposrednom prinudom svojih nagonskih potreba (danas bismo rekli genetike), dok
čovek onda kada proizvodi slobodan od svojih nagona čini svoj rad, svoju
životnu delatnost predmetom svoje svesti. (Marks 1978: 251) Tu se proizvođenje,
rad čoveka razlikuje od rada životinje, čovek proizvode svog rada oblikuje u
svom umu, njegov rad je usmeren prema određenoj svrsi, ima određen teleološki
karakter. Zaokružujući na ovaj način čovekovu suštinu i izdvajajući rad
konstitutivni deo čoveka, proces putem kojeg čovek sebe proizvodi Marks na
svojevrstan način izlazi iz antropoloških okvira putem izdvajanja još jednog
aspekta karaktera rada kao posebne ljudske delatnosti, a to je njegova
društvenost. Ova društvenost se ne ispoljava samo u kolektivnim oblicima rada,
društveni karakter rada ide daleko dublje od
toga. Objavljanjem rada kao svoje životne delatnosti čovek sebe
potvrđuje kao društveno biče, obavljajući životnu delatnost karakterističnu za
sopstvenu vrstu čovek se potvrđuje kao pripadnik ljudskog roda. Na ovaj način
individualni ljudski život i opšti život čoveka bivaju ujedinjeni, poseban
život svakog pojedinca se kroz ispoljavanje tog života u procesu rada iskazuje
kao opšti život celog ljudskog roda. „Pre svega treba izbeći da se društvo
ponovo fiksira kao apstrakcija, nasuprot individuumu. Individuum je društveno
biće. Stoga je njegovo ispoljavanje života – makar se i ono ne pojavljuje u
neposrednom obliku zajedničkog života koji se vrši istovremeno sa drugima –
ispoljavanje i potvrđivanje društvenog života.“ (Marks 1978: 278)
Ovde vidimo kako je
prema Marksovoj misli rad specifična delatnost iz razloga što se njom čovek
potvrđuje kao biće, kroz rad čovek potvrđuje svoju ljudskost i ostvaruje sebe
kao čoveka; čovek sebe potvrđuje u procesu rada, u obradi predmetnog sveta, rad
podrazumeva opredmećenje čovekovog rodnog života, proces posle kojeg čovek sam
sebe ogleda u svetu koji je sam stvorio. (Marks 1978: 252) Ovakvo viđenje rada
ima još jednu širu implikaciju, ako čovek sam sebe stvara kroz rad u procesu
njegovog odnošenja sa prirodom, onda je čovekova istorija, istorija čovekovog samostvaranja.
U procesu evolucije čovek je sebe putem rada uzdigao iznad neposrednih
nagonskih potreba i promenio svoj odnos prema prirodi a i prema sebi samom.
(From 1979:25) „Čovek samog sebe rađa u procesu istorije“. (From 1979: 25)
Kobni odnos: otuđenje rada
Ovakvo viđenje
realizacije čovekove suštine kroz dijalektički odnos esencije i egzistencije u
kojem se esencija razvija kroz čovekovu egzistenciju u Marksovom delu biva
dopunjena svojom suprotnošću. Ova suprotnost se iskazuje u njegovom razmatranju
otuđenja, procesa putem kojeg suštinski rečeno čovekova esencija biva
degradirana na puko sredstvo egzistencije. U procesu otuđenja esencija prestaje
da bude svrha sama po sebi i biva instrumentalizovana u cilju prostog fizičkog
opstanka. Kao i što čovekovo samoostvarenje kroz rad posmatramo kao proces tako
i otuđenje možemo posmatrati procesualno, kao proces kojim čovekova suština
biva otuđena od njega samog i pretvorena u instrument čovekovog opstanka, ovaj
proces Marks razmatra u nekoliko nivoa. (1) U prvom nivou, usled
kapitalističkog oblika proizvodnje proizvodi koje radnik stvara tokom procesa
rada ne pripadaju njemu, već nekom drugom. Usled ove činjenice proizvodi
njegovog rada bivaju ospoljeni, stoje naspram radnika kao nešto njemu strano
nešto tuđe i dobijaju svojevrstan sopstveni život. Posledica ovakvog ognosa
prema proizvodima rada je suprotstavljenost između radnika i proizvoda, oni
dobijaju sopstveni život, ali to je život radnika, eksternalizovan život koji
radnik usađuje u predmet a koji sada stoji naspram radniku kao spoljašnja
egzistencija. Na ovaj način život koji je radnik pridao predmetu se
osamostaljuje i suprotstavlja se radniku kao samostalna sila koja je radniku
neprijateljska i strana. Ovo neprijateljstvo se iskazuje u činjenici da što
radnik više radi to više pridaje u proizvode svog rada to bogatiji postaje
njemu suprotstavljeni predmetni svet, a on postaje sve siromašniji u svom
unutrašnjem svetu (Marks 1978: 246, 247)
(2) Drugi nivo otuđenja se iskazuje kao nastavak progredirajućeg procesa, u
ovom nivou otuđenja Marks razmatra otuđenje radnika u samom procesu
proizvodnje. (Marks 1978: 248) Otuđenje u procesu proizvodnje se iskazuje kao
otuđenje čovekove životne delatnosti od njega samog, rad, proces koji je nekada
bio svrha samo sebi i koji je imao ulogu ujedinjenja čovekove esencije sa
njegovim postojanjem biva instrumentalizovan. Sam proces rada se kao i njegovi
proizvodi suprotstavljaju radniku kao sila koja postoji izvan njega, rad
prestaje da bude ostvarenje čovekovih potencijala i postaje prinudna sila,
njegova životna delatnost postaje delatnost koja uništava čovekovu prirodu i
čovekov duh. U ovakvom procesu rada, rad se drastično udaljava od onog vida
rada u kome čovek dobrovoljno slobodan od prinude vrši samorazvitak, rad
postaje prisilan rad, rad koji pripada nekome drugom, a pošto pripada drugome,
rad predstavlja gubitak samog čoveka. (Marks 1978: 248,249) (3) Treći i
najozbiljniji nivo otuđenja nastaje kao nužna posledica prva dva, otuđenje
čoveka od proizvoda svog rada i od samog procesa rada kao njegove životne
delatnosti otuđuje čoveku njegovu suštinu, njegovu esenciju. Otuđeni rad čini
čovekovu esenciju sredstvom njegove inidivudalne egzistencije, ovo se dešava
jer se rad, njegova životna delatnost koja čini suštinu ljudske vrste biva
instrumentalizovana kao sredstvo za zadovoljenje fizičkih potreba. (Marks 1978:
251) Ovo se čini mogućim putem prethodno objašnjene razlike između čoveka i
životinje, putem toga što se čovek stavlja svoju životnu delatnost kao predmet
svoje svesti, ova čovekova specifičnost dovodi do toga da otuđeni rad čini
čovekovu životnu delatnost sredstvom i time njegova esencija sama po sebi
postaje sredstvo egzistencije. „Sam život se pojavljuje kao sredstvo za život“
(Marks 1978: 251) (4) Poslednja konsekvencija otuđenog rada logično proizilazi
iz Marksovog stava da ono što važi za odnos čoveka samom prema sebi važi i za
odnos čoveka prema drugom čoveku. (Marks 1978: 252) U situaciji da je čovek
otuđen od sebe samog proizilazi međuljudsko otuđenje, otuđenje se iz sfere rada
preliva u međuljudski odnos, čovek koji je suprotstavljen prizovodima svog rada
a time sopstvenom izraženom životu suprotstavljen je i drugom čoveku. (Marks
1978: 21)
Otuđenje je izuzetno
bitan koncept Marksovog antropološkog stanovišta, ono nam se danas ukazuje
aktuelnije nego ikad, od fabrika sa do tančina razmrvljenim vidovima rada do
trgovina sa radnicima prisiljenim da koriste svoj osmeh i svoje manire u cilju
daljeg uvećanja one predmetne sfere koja čini njihov ospoljeni život. Razvitak
tehnološke sfere koja je toliko uvećala proizvodne mogućnosti čovečanstva to
isto čovečanstvo platilo je otuđenjem od sopstvenog rada, čineći čoveka prostim
dodatkom mašini od koga se zahteva najjednostavniji pokret ruke. (Marks 1948:
31) Time vidimo do koje mere je naše doba bremenito tehnološkim determinizmom,
koji nam govori da poštovanjem apstraktnih tehnoloških zahteva možemo postići
željeni nivo proizvodanje. (Bolčić 2003: 46) Ovi tehnološki zahtevi za
uvećanjem se u okvriu kapitalističkog sistema uvek ostvaruju na račun
individualnog radnika, uništavajući suštinu njegovog procesa rada,
degradirajući uslove rada i pretvarajući sav njegov život u radno vreme. (Marks
1979: 571) Ovi tehnološki zahtevi zajedno sa otuđenjem dostižu svoj vrhunac u
industrijskoj proizvodnji kapitalističkog sistema, dok je radnik u manufakturi
i zanatu radio sa alatom, radnik se u kapitalizmu podčinjava ogromnom mrtvom
fabričkom mehanizmu čiji on postaje živi dodatak. (Marks 1979: 374) „Svakoj
kapitalističkoj proizvodnji...zajedničko je to da ne primenjuje radnik uslov za
rad, već obratno uslov za rad primenuje radnika, ali ovo izvrtanje postaje
tehničko opipljiva stvar tek sa mašinom.“ (Marks 1979: 374) U industrijskoj
proizvodnji do krajnjih granica se ispoljava dominacija tehničke nad ljudskom
komponentom rada, mrtvog nad živim radom. (Bolčić 2003: 48)
Dok se u atmosferi
fabričke proizvodnje otuđenje rada može pozicionirati u odnosu čoveka i mašine,
i tu locirati njegov svojevrsni koren, u ostalim delovima sfere rada svedooci
smo instrumentalizacije čovekovih duhovnih i emotivnih sposobnosti. Službenici,
prodavci i ostali radnici u tercijarnom sektoru usluga nisu ništa manje otuđeni
od manuelnih radnika, i dok su jedni prinuđeni da prodaju svoj fizičku snagu
drugi su prinuđeni da prodaju svoju ličnost, svoj osmeh, manire, raspoloženje
na tom istom tržištu rada. (From 1979: 63) Ovaj fenomen je američki sociolog
Rajt Mils nazvao „tržište ličnosti“ i odlično ga je opisao u istoimenom
poglavlju svoje knjige „Beli Okovratnik“: „Tržište ličnosti, najpresudnija
posledica i simptom velike prodavnice, čini osnovu sveopšteg nepoverenja i
samootuđenja koji su tako karakteristični za velegradske ljude. Bez zajedničkih
vrednosti i uzajamnog poverenja, novčana veza koja spaja jednog čoveka sa
drugim u prolaznom kontaktu je postala suptilna na više načina i zadire dublje
u sve oblasti života i odnosa. Trgovački etos zahteva od ljudi da se prave
zaintersovani za druge da bi manipulisali njima. Tokom vremena i dok se ovakav
etos širi to je postalo opšta pojava. Pored toga, on je postao deo čovekovog
posla i životnog stila, ali sada uz prećutno razumevanje jer se zna da je
manipulisanje inherentno svakom ljudskom kontaktu. Ljudi su otuđeni jedan od
drugog, budući da svaki postajno pokušava učiniti od drugog svoje oruđe i
vremenom se taj krug zatvorio, čovek čini oruđe od sebe samoga i otuđuje se od
sebe kao tog oruđa.“ (Mils 1979: 176)
Šanse za alternativu: Oživljavanje
utopije
Postavlja se pitanje da
li smo iscrtavajući sliku otuđenja toliko verno prikazali karakter života
modernog čoveka da nam se takav sistem prikazuje kao suštinski nepopravljiv.
Totalitarni karakter modernog, jednodimenzionalnog društva na koje nas je
Markuze upozoravao zatvara šanse alternativama, a prava i slobode koje su u
svom nastanku bile bitno kritičke ideje gube svoju funkciju pred društvom sve
sposobnijim da zadovolji potrebe ljudi načinom na koji je organizovano.
(Markuze 1989: 21) Ovakvo društvo, čini se, sa pravom može zahtevati poslušnost
svojih članova, a nekonformizam se postavlja kao društveno nekoristan. (Markuze
1989: 22) Ipak ispod sloja prividnog i
ideološki obojenog progresa bujaju problemi koji se naizgled predstavljaju kao
nebitni ili se guraju pod tepih individualizirajući ih na lične probleme u
životnima pojedinaca i time ih izvajajući iz političke sfere i pogleda
javnosti. Ovim nam se jasno predstavlja preovladavajući nedostatak političke
inventivnosti u savremenom svetu, svi politički modeli izgledaju oprobani i
isto tako prevaziđeni, gubeći poverenje građana, kako u modele tako i u
alternative postojećem poretku, proizvodeći apatiju. (Atali 1978: 177) I pored
preovladavajuće klime zahtevi za prevazilaženje prethodno opisanog otuđenog
stanja života neizbežno će postajati sve teže podnošljivi, a zahtevi za
menjanjem načina života sve snažniji, postavlja se pitanje da li možemo na ove
zahteve dati odgovor i koje bi snage ovu promenu donele. (Atali 1978: 177)
Radnici inkorporirani u postojeći sistem putem vidova novonastalih participacija
u upravljanju nam ne upadaju u vidokrug kao snage nove preko potrebne promene;
dok mnogi vidovi opozicionih snaga u političkoj sferi ne dopiru do suštinskih
korena problema današnjice, problema u sistemu koji ne negira politički
pluralizam upravo jer njegove tehnokratske snage ne dolaze u opasnost promenama
u ovoj sferi. Ispod ove površine manje više konzervativnih baza ukazuje nam se
supstrat onih koji se nalaze na marginama ovog sistema, autsajdera, onih
odbačenih zbog svojih različitih identiteta, nezaposlenih i nezapošljivih,
prekarijata, onih koji egzistiraju izvan ovih navodno demokratskih procesa
politički pluralnog društva. (Markuze 1989: 234) Njihovi životi nam ukazuju na
najrealnije probleme i najpotrebnije promene i dokrajčivanja nesnosnih institucija.
(Markuze 1989: 234) Upravo je njihov otpor jedini legitiman iz razloga što
dolazi izvan sistema, udara na sistem spolja i zbog toga nije podložan njegovim
devijacijama, njihov udar ne podleže pravilima igre i zbog toga će ih i
razotkriti kao nepoštenu igru trikova. (Makruze 1989: 235) Cilj ovakvih
spoljašnjih napada na trenutni poredak, ako se želi da oni budu plodni i
kontruktivni može biti samo jedan, a to je suštinsko prevazilaženje
kontradikcija koje su inherentne tom poretku. Prevazilaženje ovih kontradikcija
izrodilo bi iz nedara starog poretka jedan novi, otvaranje famoznog „carstva
slobode“ o kome nam je Marks govorio, ovo prevazilaženje dovelo bi do konačnog
stvaranja socijalizma (komunizma). Ovakvo prevazilaženje bi dovelo do konačnog razotuđenja,
do prevazilaženje podele na subjekt i objekt, izjednačavanje esencije i
egzistencije, sjedinjenje čoveka sa prirodom, na mesto starog društva došlo bi
novo u kome je slobodni razvitak svakog pojedinca uslov razvitka za sve. (Marks
1948: 67) Dostizanje ovakvog nivoa slobode bi poništilo funkcionalnu zavisnost
čovekove svesti od odnosa proizvodnje koji se nalaze u bazi, onaj famozni
prethodno pomenuti citat iz Priloga bio bi prevaziđen, širenjem sfere slobode
ljudska svest i inicijativa bi uspostavili vlast nad društvenim procesima,
izvrćujući zavisnosti koje je Marks uočio. (Kolakovski 1980: 411) „Za Marksa je
socijalizam značio...takav svet u kome čovek više nije stranac među strancima,
nego je u svom svetu, gde se oseća kao kod kuće.“ (From 1979: 75) „Komunizam
kao pozitivno ukidanje privatnog vlasništva kao čovekovog samootuđenja, te
stoga, kao zbiljsko prisvajanje čovekove suštine od čoveka i za čoveka jeste
stoga, potpun, svestan i unutar celokupnog bogatstva dosadašnjeg razvitka
nastali povratak čoveka sebi kao društvenog tj. čovečnog čoveka.“ (Marks 1978:
275) Prvi korak ka ovoj promeni koji moramo preduzeti je kritičko sagledavanje
i razotkrivanje laži i idolgema moćnih kao i onih koje sami sebi postavljamo,
ako nas zanima istina, jedina nada nam je crvena pilula. (Varufakis 2015: 179)
Literatura:
Hyman, Richard. 2006. Marxist Thought
and the analysis of Work, u: Korczynski, Marek Hodson, Randy Edwards, Paul K.
(ur.). Social Theory at Work. New
York: Oxford University Press
Korać, Veljko. 1982. Marksovo Shvatanje Čoveka, Istorije i
Društva. Beograd: Beogradski Izdavačko Grafički Zavod
From, Erih. 1979. Marksovo Shvatanje Čoveka. Beograd: Grafos
Marks, Karl Engels, Fridrih. 1978. Rani Radovi. Zagreb: Naprijed
Marks, Karl. 1948. Manifest Komunističke Partije. Beograd: Kultura
Marks, Karl. 1946. Beda Filozofije. Beograd: Kultura
Marks, Karl. 1979. Kapital I-III. Beograd: Beogradski Izdavačko Grafički Zavod
Marks, Karl. 1985. Prilog Kritici Političke
Ekonomije. Beograd: Beogradski Izdavačko Grafički Zavod
Kolakovski, Lešek. 1980. Glavni Tokovi Marksizma. Beograd:
Beogradski Izdavačko Grafički Zavod
Bolčić, Silvano. 2003. Svet Rada u Transformaciji. Beograd:
Plato
Mills, Charles Wright. 1979. Bijeli okovratnik. Zagreb: Naprijed
Markuze, Herbert. 1989. Čovek Jedne Dimenzije. Sarajevo: Veselin
Masleša
Atali, Žak. 1978. Anti-Ekonomika. Beograd: Institut društvenih nauka
Varufakis, Janis. 2015. Ovaj Svet Može da Bude Bolji. Beograd:
Kreativni Centar