Feministička kritika japanizacije

Autorka: Aleksandra Korać

Japanski pristup organizaciji rada i pojam japanizacije

Pre nego što počnemo da pričamo o feminističkoj kritici japanizacije, neophodno je objasniti šta je to japanizacija i navesti glavne karakteristike i specifičnosti japanskog pristupa organizaciji rada. Termin japanizacija je uveo Turnbull. U širem smislu se može reći da je japanizacija proces u kom japanska kultura utiče na ostale kulture. Ali u užem smislu, tj. konkretno vezano za organizaciju radnog procesa, Elger i Smith definišu japanizaciju kao „proces organizacijske transformacije po načelima proizvodnje, organizacije rada i upravljanja kakvo se praktikuje u japanskim firmama“ pod uticajem znanja koja su se uobličila na japanskom iskustvu industrijskog razvoja (Bolčić, 2003: 175).


U poslednjih četrdeset godina dvadesetog veka došlo je do širenje Japana među najrazvijenije industrijske zemlje. Može se postaviti pitanje šta je to što je specifično baš za japanski način organizacije radnog procesa odnosno koje su to glavne karakteristike ove organizacije? Postoji više mišljenja vezanih za ovo pitanje ali ovde ćemo izdvojiti ono Vilijema Oučija i Olge Kroker. Oba ova stanovišta određuju glavne karakteristike japanske organizacije u odnosu na organizaciju nekog drugog društva (konkretno američkog). Vilijem Ouči se fokusira na socijalni sistem japanskih preduzeća i navodi njegove osobenosti, ono što je bitno drugačije u odnosu na američka preduzeća. Te karakteristike su sledeće: doživotno zaposlenje (dok je u Americi vremenski ograničeno); sporo ocenjivanje i sporo napredovanje (u odnosu na američko brzo); nespecijalizovana radna karijera (u Americi je specijalizovana); implicitna kontrola i mehanizam (u SAD eksplicitna); kolektivno odlučivanje (nasuprot individualnom); kolektivna odgovornost (u američkoj organizaciji individualna) i, na kraju, uzimanje u obzir celine (dok kod američkog slučaja nalazimo segmentiran pristup). U kontekstu Oučijevih karakteristika japanske organizacije rada, japanizacija bi bila vid obnove „ljudske strane“ radnog života ljudi u industrijskom kontekstu (Bolčić, 2003: 176). Ova „ljudska strana“ se najviše vidi u doživotnom zaposlenju. Olga Kroker se takođe fokusira na socijalne sisteme ali njena navođenje osnovnih karakteristika je znatno prošireno u odnosu na Oučijevo a i podeljeno na kategorije (globalni socijalni sistem, socijalni sistem organizacije i menadžerska praksa). Krokerova je, dakle, dala iscrpniji prikaz. U kategoriji vezanoj za globalni socijalni sistem, autorka kao karakteristike izdvaja težnju ka očuvanju tradicionalnog društva, sistem proširene porodice, zatvorenu socijalnu strukturu sa rigidnim klasnim razlikama, kolektivizam i lojalnost grupi i težnju ka harmoničnim odnosima. Iz ovih karakteristika globalnog socijalnog sistema se mogu izvesti karakteristike socijalnog sistema same organizacije, kao na primer poistovećivanje sa organizacijom u kojoj se radi, doživotno zaposlenje (koje imamo navedeno i kod Oučija i koje se generalno uzima kao jedna od najvažnijih karakteristika japanske organizacije rada a i japanizacije), briga organizacije za blagostanje zaposlenih u toku radnog veka ali i posle penzionisanja, mala mobilnost između organizacija, negovanje međusobnog poverenja zaposlenih i uprave. Što se tiče sukoba na radu, može se reći da su oni retki jer se uglavnom preventivno otklanjaju kroz savete zaposlenih i uprave, a i kad dođe do sukoba oni su kratkotrajni. Što se tiče menadžerske prakse, kao najbitnije karakteristike mogu se izdvojiti to da je svaki radnik kontrolor, da su ključne rukovodeće pozicije rezervisane za članove porodice ili za one koji su završili najviše škole, fokus je na kolektivnim zadacima kao i kolektivnoj odgovornosti i nagradama za rad. Neki autori smatraju da japanske osobenosti organizacije rada potiču iz posebnosti japanske proizvodne filozofije tako da se i japanizacija razume kao uvođenje japanski pravila proizvodnje (Bolčić, 2003: 178). Ova pravila su većinski nastala u japanskoj automobilskoj industriji, posebno u Tojoti, tako da se često ta proizvodna filozofija Japana naziva tojotizam. Tojotizam se karakteriše opštom orijentacijom na maksimalnu štednju svih resursa, na uređivanje tokova proizvodnje prema zahtevima kupaca i osiguravanje proizvodnje bez grešaka (Bolčić, 2003: 179). Najvažniji način na koji se organizuje proizvodnja je tzv.  Just-in-Time (JIT) menadžment koji se odnosi na to da se radi upravo kad treba. Ova vrsta mendžmenta se razvila da bi se sprečilo nagomilavanje zaliha u magacinima koje se ranije dešavalo jer se unapred naruče određene velike količine. JIT podrazumeva da se zalihe naručuju onda kada su i potrebne za šta je jako bitno posedovanje lojalne mreže dobavljača kao i planiranje i praćenje svega što se radi. Osobine tojotizma se često upoređuju sa tejlorističko-fordističkim pravilima proizvodne organizacije (Bolčić, 2003: 178). Ovo poređenje se pokazalo kao neosnovano s obzirom da su osnovna organizacijska načela bitno drugačija od onih karakterističnih za tejlorističko-fordističku organizacijsku organizaciju. Helling navodi osnovne razlike ove dve vrste organizacije radnog procesa. Za razliku od fordizma u kome se organizacija posmatra kao ljudska tvorevina koja zahteva upravljanje, u tojotizmu je organizacija shvaćena kao sistem koji živi u kome treba rukovođenje. Kod tojotizma se područja odgovornosti preklapaju dok su kod fordizma ona jasno ograničena. U tojotizmu imamo zaposlene koji su stalni članovi organizacije (najčešće je reč o doživotnom zaposlenju) dok u fordizmu poslodavac zapošljava po ugovoru. Takođe, dok u fordizmu zaposleni imaju pasivnu ulogu u tojotizmu im se pridaje aktivna uloga i od njih se očekuje preduzimanje inicijative u poboljšanju radnog procesa. Pored ovih karakteristika, za tojotizam je bitno i to da se problemi rešavaju kolektivno (dakle, svi učestvuju u njihovom rešavanju), do boljeg učinka dolazi zahvaljujući timskom radu i proizvodi se samo ono što je potrebno, kada je potrebno (što je povezano sa principima JIT menadžmenta). Tojotizam se doživljava kao humanizovana varijanta tejlorizma (Bolčić, 2003: 180). Ovo shvatanje je potrebno uzeti sa rezervom jer se često dešava da se sva gorenavedena načela primenjuju samo u delu japanskih firmi tj. u onim firmama koje predstavljaju jezgro japanske privrede a posebno industrije. Dakle, osobine japanske organizacije rada nisu univerzalne za sve japanske firme pa je stoga pogrešno generalizovati. Što se tiče pitanja o mogućnostima transfera japanske proizvodne prakse i socijalnih odnosa u preduzeću, imamo dva najizraženija shvatanja. Jedno se odnosi na vrlo optimistična očekivanja mogućnosti ovog transfera dok drugo govori o skromnim efektima japanizacije u zemljama sa drugačijom globalnom kulturom. Grahamova je ispitivala svakodnevnicu japanizovanih firmi da bi utvrdila koje od ova dva stanovišta je tačno. Koristila se posmatranjem sa učestvovanjem, tačnije prikrivenim posmatranjem sa učestvovanjem (iako ovde nećemo ulaziti u debate o moralnoj ispravnosti ovakvog prikrivanja, bitno je samo napomenuti da u metodologiji postoje iscrpne rasprave vezane za etičnost prikrivanja posmatranja). Autorka se zaposlila u jednoj japanizovanoj firmi u Sjedinjenim Državama i ustanovila je da zaposleni u pogonu pružaju mnoge kolektivne i individualne otpore japanizaciji i razvijaju strategije za suprotstavljanje načinu rada i ponašanju koje bi sledilo iz željene japanizacije (Bolčić, 2003: 181). Iz rezultata istraživanja Grahamove se može zaključiti da se japanizacija ne primenjuje u potpunosti, jako je teško primeniti njene aspekte vezane za kolektivno nagrađivanje kada su većine zemalja Zapada izrazito individualistički orijentisane, ali ipak ima određeni uticaj i donekle se primenjuje.

Sada, kada smo se upoznali sa osnovnim karakterstikama japanske organizacije radnog procesa i japanizacije, možemo preći na njihovu feminističku kritiku koju obrađujemo na osnovu članka Bila Tejlora.

Studije o japanizaciji

Tejlor u ovom članku pokušava da pokaže da se japanizacija ne može posmatrati kao univerzalan proces, čak i da ne možemo uopšte govoriti o aspektima koji bi se mogli označiti kao japanizovani. On se fokusira na odlike ženskog iskustva u procesu rada i pokušava da pokaže da ne postoji specifičnost ovog iskustva koja bi se mogla pripisati japanizaciji. Jedan od načina kritike je da se podru teze o japanizaciji kao inhrentno kontradiktorne tako što će se pokazati da bi menadžerski pokušaji promovisanja praksi koje su navodno delo japanizacije bili ili nepotrebni ili kontraproduktivni za menadžerske interese (Taylor, 2006: 318). Autor pokušava da dokaže svoje stavove na osnovu empirijskih podataka istraživanja (kao što ćemo kasnije i videti). Interesovanja za japanizaciju se mogu podeliti na dve škole istraživača. U prvu grupu spadaju istraživanja iz internacionalne menadžerske perspektive (kao predstavnici se mogu izdvojiti Trevor, White i Wickens) dok je druga grupa zainteresovana za radne studije, posebno u Evropi (Delbridge, Smith i Turnbull). Studije koje pripadaju drugoj grupi tj. studije o radu (posebno u Britaniji), su se fokusirale na uticaj koji su prakse preuzete iz Japana imale na postojeći proizvodni proces u lokalnim industrijama (Taylor, 2006: 319). Baš ove studije su i dovele do termina Japanizacija (ranije smo pomenuli da je termin japanizacija uveo Turnbull koji je bio predstavnik ove grupe interesovanja za istu). Uglavnom se smatra da je japanizacija specifična za one industrije u kojima su zaposleni pretežno muškarci, što rezultati Tejlorovog istraživanja ne potvrđuju.

Rodno zapošljavanje

Potrebno je proučiti određene obrasce zapošljavanja muškaraca i žena kao i osnovne karakteristike vezane za rodno zapošljavanje. Bradley navodi da su od pojave industrije muškarci bili više zapošljavani u odnosu na žene ali početkom dvadesetog veka dolazi do mehanizacije i dodatne podele rada što utiče na to da je zapošljavanje žena povećano (Taylor, 2006: 321). Do 1960. procenat žena zaposlenih u industriji izlazi na četrdeset. Beechey kao prednosti (s tim što ovaj termin prednosti moramo prihvatiti sa velikim oprezom, jer je bitno razlučiti da su ovo prednosti iz ugla poslodavca) zapošljavanja žena navodi to što su žene plaćene manje od vrednosti svoga rada, dakle manje nego što zaslužuju, zbog patrijarhalnih odnosa koji pretpostavljaju da je muškarac taj koji je finansijski odgovoran za proizvodnju. Takođe. žene češće od muškaraca prihvataju poslove bez punog radnog vremena. Collinson i Knights smatraju da dosta faktora dovodi do rodnog zapošljavanja i ograničavanja žena na nekvalifikovane poslove (Taylor, 2006: 321). Kao najbitniji faktor izdvajaju istorijsku podčinjenost žena. Dok Phillips i Taylor tvrde da se podređen položaj koji žene zauzimaju u društvu prenosi na to da se i veštine koje one koriste na poslu posmatraju kao inferiorne, što nikako ne znači da te veštine i jesu inferiorne u odnosu na one koje koriste muškarci. Što se tiče slučaja Japana, postoje razilaženja u mišljenjima između autora koji tvrde da u Japanu postoji opširna rodna diskriminacija (proširena u odnosu na onu na Zapadu) dok postoje i autori koji tvrde da su obrasci diskriminacije žena više-manje univerzalni i da nema većih razlika, čak da nema razlika uopšte, između tih obrazaca u Japanu i, na primer, Britaniji. Koje god od ova dva stanovišta da se izabere, mora se naglasiti da ipak postoji bitna distinkcija između Japana i Britanije koja se odnosi na to da u Japanu žene zauzimaju sekundarno tržište rada dok su u Britaniji one dodatni nosioci plata (Taylor, 2006: 322). Zbog toga što većina žena predstavlja perifernu radnu snagu i nema nikakve koristi od nekih osnovnih karakteristika japanske organizacije rada (kao što su doživotno zapošljavanje) njihova uloga u procesu japanizacije se često previdi. Zato treba naglasiti da su žene u Japanu centralne u proizvodnom procesu potrošačke elektronike (Taylor, 2006: 322). Zbog ovoga je jako bitno da se njihov doživljaj rada uzme u obzir prilikom rasprava o japanizaciji, što se do sada nije radilo. Pri posmatranju japanskih multinacionalnih kompanija možemo ustanoviti da su žene podređene u odnosu na muškarce. To se prvenstveno ogleda u manjim platama i u zauzimanju periferne uloge u ovim kompanijama. Uzimanje žena kao perifernih radnika dovodi do toga da se podcenjuje stepen u kome je uloga rada žena centralna za ekonomiju i implicitno dozvoljava japanizaciji da održava i reprodukuje patrijarhalne obrasce (Taylor, 2006: 323). Gottfriedova je sa saradnicima pokušala da pitanje roda smesti u centar istraživanja razvoja japanskog kapitalizma. Bitno je reći da su postojale dve tendencije koje su dovele do toga da se održava neadekvatna analiza uloge roda u japanskom kapitalizmu i procesima japanizacije. Prva tendencija se odnosi na fokusiranje na profesije u kojima dominiraju muškarci (kao što je automobilska industrija) dok se važnost zanimanja koje obavljaju žene ignorisala (već smo pominjali da se japanizacija uglavnom povezuje sa tojotizmom) dok se druga tendencija odnosi na posmatranje zaposlenja žena u Japanu kao perifernog (Taylor, 2006: 324).

Studije slučaja u potrošačkim elektronikama

U okviru ove studije su proučavane četiri fabrike u Britaniji od kojih su tri u posedu japanskih kompanija a jedna je evropska multinacionalna kompanija. Uloga evropske multinacionalne kompanije je da bude neka vrsta referentne kategorije u odnosu na koju će se postmatrati osobenosti tri kompanije koje su japanskom posedu i za koje se smatra da su japanizovane. Istraživanju se pristupilo iz perspektive analiziranja onih praksi koje se koriste u menadžmentu proizvodnje kao i onih koji se koriste u menadžmentu zaposlenih (Taylor, 2006: 324). Kao metodi istraživanja su se koristili intervjui, i sa „običnim“ zaposlenima i sa menadžerima fabrika, s tim što su tehnike intervjuisanja varirale u skladu sa okolnostima (sa menadžerima su bili formalniji) kao i posete fabrikama. U svim fabrikama žene su činile oko pedeset posto zaposlenih, dok su na proizvodnom nivou (shopfloor) činile šezdeset posto. Što se tiče podele rada, primećuje se da muškarci obavljaju one poslove koji se smatraju kvalifikovanim i visokokvalifikovanim (kao što su menadžerski, profesionalni i tehnički poslovi) dok žene obavljaju poslove koji su okarakterisani kao manje kvalifikovani (Taylor, 2006: 325). Može se postaviti pitanje da li zaista one veštine koje žene poseduju i koriste u obavljanju svojih poslova (kao što je spretnost) mogu dovesti do toga da se taj posao smatra manje kvalifikovanim? To se proširuje na pitanje definisanja kvalifikovanosti, kako se uopšte definiše i ko je definiše? U ovim fabrikama kvalifikovanost upravo definišu muškarci koji su menadžeri i pripadnici sindikata, a definišu je na osnovu toga koliko vremena je potrebno da bi se osoba obučila za određeni radni zadatak (Taylor, 2006: 330). Intervjui sa ženama zaposlenim u ovim fabrikama su pokazali da ispitanice u većini slučajeva posmatraju svoje poslove samo kao dodatak poslovima svojih muževa (ovo je čak bio slučaj i kod ispitanice kojoj je muž bio nezaposlen više od godinu dana). Istraživanje je pokazalo da je iskustvo radnog proces rodno određeno. A najalarmantnije je to što žene prihvataju svoju podređenu ulogu, i u odnosu na svoje muževe u privatnoj sferi i u odnosu na kolege na radnom mestu. Ovo prihvatanje podređene uloge proizlazi iz toga što su smatrale da je njihovu glavna uloga u životu defnisana upravo preko privatne sfere, najviše preko porodice što se svakako može smatrati rezultatom rane socijalizacije kao i kasnijim obrazovanjem koje reprodukuje patrijarhalne obrasce jednog društva i nameće ženama da formiraju svoje identite i ocenjuju svoju uspešnost samo u odnosu na muža, decu – porodicu tj. kroz određene heteronormativne obrasce. Još jedan bitan zaključak ovog istraživanja je to da su rodni obrasci posla nezavisni od toga da li je fabrika japanska ili evropska. Što dalje znači da ne postoji opširna rodna diskriminacija vezana za Japan i japanizaciju kako su neki autori smatrali.

Zaključak

Značaj feminističke kritike japanizacije kao i konkretno ovog članka je to što su skrenuli pažnju na važnost uloge žena i njihovog iskustva za japanizaciju. Kao što smo videli, ovaj uticaj je često bio previđan i zanemarivan povezivanjem procesa japanizacije sa tojotizmom u kome su najbitnije automobilske industrije u kojim dominiraju muškarci. Istovremeno se umanjivao uticaj fabrika koje su povezane sa potrošačkim elektronikama i u kojima su, kao što smo videli, žene bile krucijalne za radni proces. Pošto su i članak i istraživanja iz 2006. i fokusirano samo na fabrike u Britaniji, zanimljivo bi bilo uraditi šire istraživanje upotrebom uporednog metoda koje bi obuhvatalo, pored Britanije, još neke zemlje Evrope kao i Ameriku i neku od zemalja Trećeg sveta, na osnovu tog novog istraživanja bismo mogli da vidimo da li postoje razlike između ovih zemlja kao i to da li se nešto promenilo u prethodnoj deceniji. Ali dok se to ne desi, možemo izvući dva bitna zaključka iz istraživanja. Prvi je taj da je rodni sastav radne snage značajan za studije o japanskim multnacionalnim kompanijama iz sledeća dva razloga: on može da objasni razlike koje postoje u shvatanjima koja vide japanizaciju kao realnu pojavu koja se odvija i onih koji je ne vide, drugi razlog je dominacija proizvodnih režima koji su zasnovani na skoro univerzalnim oblicima rodne diskriminacije (Taylor, 2006: 332). Drugi zaključak je to da ako postoji nešto što možemo nazvati patrijarhalni kapitalizam, on nije specifičan za Japan već za samu prirodu proizvodnog procesa u određenim industrijama (iako su ove industrije bile značajne za razvoj japanskog kapitalizma kroz dvadeseti vek, i dalje ne možemo patrijarhalni kapitalizam svesti samo na Japan) (Taylor, 2006: 333).

Literatura:

Bolčić, Silvano. 2003. Svet rada u transformaciji. Beograd: Plato.

Taylor B. W. K. 2006. A Feminist Critique of Japanization: Employment and Work in Consumer Electronics. Gender, Work and Organization, Vol. 13, No. 4, str. 317-337.