Kmetovski rad

Autor: Milutin Raković

Uvod

U ovom radu ću se baviti karakteristikama kmetovskog rada i odnosima koji su unutar tog fenomena zastupljeni. Pokušaću da opišem radne odnose u feudalizmu, da istaknem promene i indikatore koji su uticali na iste, pokušaću da istaknem dinamiku feudalizma koja se odlikuje naglim promenama. Cilj ovog rada je ujedno i približavanje ovog fenomena sociološkoj perspektivi, i da određene protivrečnosti između autora jasno istaknem.

Feudalizam predstavlja društveno-ekonomski odnos koji je bio zastupljen u srednjem veku. Nastao je usled nedostataka robovskog sistema, u kom je odnos gospodar – rob bio daleko rigidniji. Određene karakteristike robovskog rada su ostale u feudalizmu, najpre mislim na stepen neslobodnog rada, ali u odnosu na celokupni robovski sistem, feudalizam donosi veliki broj korenitih promena. Najpre uviđamo da kmet poseduje neki oblik lične svojine i u odnosu na robovski sistem poseduju veću slobodu odlučivanja i organizovanja sopstvenog života: "Kmet ima i nešto svoje, makar to bilo vrlo malo i nedovoljno za održavanje vlastitog života i života svoje porodice" (Bolčić, 2003: 41). Takođe ću prikazati i dinamiku promena unutar feudalnog sistema koje su dovele do većeg nivoa sloboda u odnosu na robovski sistem i u odnosu na feudalizam ranog srednjeg veka.

Radni i socijalni odnosi na selu

Novina koju je doneo feudalizam je determinizam praćen odnosom prema obradivim površinama. Posedovanje ili ne posedovanje imovine je oblikovalo socijalni, pravni i politički status svakog pojedinca. (Egebrecht, 1987:113). Srednjovekovna ekonomija je velikim delom zavislila od rada na selu. Samim tim položaj seljaka je pravno uređen. U agrarnoj proizvodnji postojale su socijalne grupacije: slobodni seljaci koji su se odlikovali pravom posedovanja oružja, pravom na vlastite predstavnike u sudovima i dužnošću služenja vojske, poluslobodni, neslobodni seljaci i kmetovi koji su radili samo na gospodarevom imanju i nisu se svrstavali u seljake jer nisu imali ni najmanju kontrolu nad proizvodnjom. (Egebrecht, 1987:113). Naravno, položaj kmetova vremenom postaje povoljniji, mada, ujedno, sve ove grupacije karakteriše težak fizički rad. Za raziku od robovskog sistema, u kmetstvu je zastupljena germanska komponenta koja ustvari predstavlja predavanje, prethodno slobodnog, seljaka vojskovođi koji nakon toga postaje neslobodan seljak. U devetom veku čak devedeset procenata stanovništva je bilo neslobodno, ujedno i slobodni seljaci bili su kraljevo vlasništvo, fizički, ali ne i preko feuda vezani uz kralja (Egebrecht, 1987:114).

Zbog prevelike rascepkanosti i raštrkanosti poseda, postojala je potreba za kompleksnom organizacijom koja je funkcionisala zahvaljujući vilikacijskim odredbama. Na samom vrhu hijerarhijske lestvice bio je glavni gospodar koji je upravljao centralnim imanjem. Sporednim imanjima su upravljali majori, a njima su bili podređeni seljaci. Ujedno je postojala obaveza seljaka da plaća globu gospodaru unapred u naturi (Egebrecht, 1987:114). Ipak Kulišer naglašava da samo vlastelinstvo nije bilo dobro organizovano, pa se nije ni mogao očekivati neki značajniji razvitak: "Vlastelinstvo uopće nije bilo neko veliko poduzeće gde bi se mogle izvršiti svrsishodna podjela rada i ostvariti neka jedinstvena planska organizacija, nego je ono bilo konglomerat brojnih sitnih "poduzeća", koji nije ni u tehničkom niti u gospodarskom pogledu mogao pokazati nikakva znatnijeg napretka u uporedbi sa prijašnjim stanjem" (Kulisher, 1957, I: 64). Dalje kod Egeberchta nalazimo da je ipak postojao tehnološki napredak. Nagli porast stanovništva pratio je i povećanje obradivih površina što je direktno značilo da se i tehnologija morala promeniti kako bi obrada zemlje bila što bolja i efikasnija. Možemo istaći pojavu teškog pluga koji je obavljao trostruki posao i kvalitet obrade zemlje je bio znatno veći. Ova tehnološka inovacija je imala veliki uticaj na celo srednjovekovno stanovništvo, najpre u demografskom smislu jer je imalo više hrane što može značiti da je smrtnost prouzrokovana zbog gladi smanjena i naravno u ekonomskom smislu jer su nastali viškovi usled povećanja obima proizvodnje.

Pored pravne odredbe iz 1085. godine „ Trgovci na svojim putovanjima, seljaci za vrijeme obavljanja ratarskih poslova poput oranja, kopanja i žetve i sličnog moraju svakog dana imati svoj mir“ (Egebrecht, 1987:119), seljacima je i dalje život bio težak. Pored napornog rada, obaveza prema gospodaru imamo i nemilosrdnu prirodu od koje je najviše zavisila egzistencija seljaka. Mada iz današnje perspektive vidimo da je i gospodareva egzistencija donekle determinisana seljakom. Spomenuti trgovci uz povećanje broja gradova će imati veoma veliki uticaj na strukturu rada na selu jer će njihova dominacija trgovinom izazvati veću potrebu za opšte priznatom i trajnom jedinicom vrednost - novcem. Novčana privreda jača nauštrb naturalnoj, što direktno utiče na seljake. Da bi gospodar uspeo da se održi u sve većem i bržem razvoju tržišta njemu je potreban novac i on da bi do novca došao, dolazi do pretvaranja radne obaveze i obaveza davanja u naturi, radnih i naturalnih rentii u novčanu rentu. Ovakva promena je išla na štetu seljaka i ujedno im je pogoršala položaj, jer pored teškog rada (proizvodnje dobara) sada su morali i da brinu i o plasmanu tih dobara na tržište. U slučaju da nemaju da plate gospodaru, oni su bili prinuđeni da prodaju svoje imanje. Takođe su imali opciju i da pobegnu sa imanja, i ovaj trend je postajao sve veći. Ipak, pošto je ovo uticalo i na gospodara i na crkvu, naravno, negativno jer su gubili radnu snagu, crkva je dodeljivala deo imanja seljacima. Ove mere su dotakle samo jedan deo seljaka i samim tim su vodile ka većoj socijalnoj diferencijaciji seoskog stanovništva jer nisu svi seljaci bili u mogućnosti da investiraju u poboljšanje produktivnosti koje im je omogućeno poboljšanjem privrednog položaja. Zahvaljujući ovome što sam naveo krenuo je tehnički razvoj i organizacione inovacije. (Egebrecht, 1987:120) Dakle, opet uviđamo da Kulisherova teza o organizaciji i inovacijama u srednjem veku koje je predstavio kao veoma nerazvijene mogu opet da se kritikuju  i iz ovog dela Egeberchtovog izlaganja. Kao posledica se javlja specijalizacija u privredi, porast životnog standarda određenog broja seljaka, kao i pojava nadničarskog rada koja je postala veoma zastupljena. Seljaci, koji su bili imućniji, mogli su da unajmljuju nadničare koji bi umesto njih radili posao na gospodarevom imanju. Tako je seljak, koji je bio bogatiji, imao više vremena na raspolaganju da obradi vlastitu zemlju i da ujedno uveća svoja primanja. Kao što sam naglasio, veoma mali broj seljaka je uspeo da se izdigne na društvenoj lestvici. Visok procenat seljačkog stanovništva, koji su uglavnom činili nadničari su ili radili veoma teško ili su bežali u gradove. Česta praksa je bila da im se nadnice i ne daju ili da se krši ugovoreni uslovi vezani za rad, tako da su gradovi sa pravnim slobodama, ekonomskim potencijalima, socijalnom mobilnošću predstavljali jednu od čestih alternativa ljudi sa sela. Grad je seljaku pružao mogućnost da lakše zaradi i ujedno da mu poboljša životni standard. (Egebrecht, 1987:122).

Olakšavanje seljačkih tereta

Pravljenje ustupaka seljacima najpre ne predstavlja humano postupanje vlastelina već nuždu koja je nastala zahvaljujući socio-ekonomskoj dinamici tog vremena. Kao što sam i naveo, razvoj tržišta prislilio je vlasteline da se okrenu ka novčanoj privredi. Jedan od zaključaka Egebrecht-a je bio da korist od ovakve transformacije – naturalnih davanja u novčanu daću, pogoduje, naravno, vlastelinu i malom broju seljaka. Dok večem delu seljaštva ovakav princip predstavlja problem (Egebrecht, 1987:120)  Kulisher nam iznosi drugačiji uvid. On navodi da je ova transformacija svima podjednako donelo samo korist. (Kulisher, 1957, I: 122) Tu je naveo činjenicu da je seljaku ovim omogučeno da fiksira novčana davanja  i tako izbegne malverzacije i mogao je zaraditi opadanjem vrednosti novca. Još bitnija stvar, koja je seljaku bila omogućena zahvaljujući novčanoj privredi, je oslobođenje od obaveze da svoju radnu snagu stavlja u vlastelinovu službu, što znači da je mogao mnogo više da se posveti svom posedu (Kulisher, 1957, I: 122, 123). Supstitucija kuluka (prinudni rad) novčanim davanjem se naziva komutacija. Komutacija se veoma sporo sprovodila jer je bilo veoma teško izvršiti konverziju kulučarskih dana u novu vrednost koja se izražavala u novcu i to su radili preko lestvica vrednosti koje su prethodno utvrdili.

Pored socio-ekonomskih razloga koji su delom uticali da se položaj seljaka promeni imamo i demografski faktor. Nakon izbijanja epidemije kuge od 1347-1350. godine smrtnost je bila na veoma visokom nivou što je prouzrokovalo da nestane 1/3 stanovništva u Evropi. Posledice su bile katastrofalne i epidemija je direktno uticala na brojčano stanje radne snage koje je bilo u sve manjem broju. Ova situacija je predstavljala problem vlastelinima jer je radna snaga koja je njima bila neophodna postala retka i ujedno su seljaci imali alternativu a to je bežanje u gradove. Samim tim nužno su povećali plate seljacima, priznavali su im slobodu kretanja... Prilikom stupanja u brak, seljak je morao da dobije dozvolu od vlastelina, ali to se vremenom menjalo, ova vrsta ograničenja polako je postajala sve manje rigidna tako je da je vremenom, gospodarev pristanak bio potpuno zanemaren. Naravno i ovo je vremenom materijalizovano tako da je seljak mogao platiti svom gospodaru i na taj način ne bi imao ograničenja. Kmetovi su takođe imali ograničenja koja se tiču vlasništva i nasledstva. Veoma često se dešavalo da nakon kmetove smrti gospodar izvrši konfiskaciju kmetove imovine. Da bi se ovo predupredilo postojao je princip koji se zasnivao na običajnom pravu po kojem se imovina vraćala u vlastelinove ruke i u njima ostajala onoliko koliko je bilo neophodno zakonitom vlasniku da se pojavi i preuzme baštinu koja mu po tradiciji pripada. Ovakva praksa je bila zastupljena u srednjovekovnoj Evropi sa manjim varijacijama (Kulisher, 1957:129).

Grad u srednjem veku

Jedan od glavnih inicijatora promena u srednjem veku je razvoj gradova, trgovine unutar gradova kao i izvan gradove, najpre trgovina sa selom i razvoj ekonomskih politika gradova. Grad je jedna od osnovih karakteristika visokog i kasnog srednjeg veka. Svaki grad je sa svojim područjem bio autonomna celina unutar koje se odvijao ekonomski život po vlastitim zakonima i uredbama. Povećana trgovina između gradova je bila zastupljena iz razloga što gradovi nisu bili u mogućnosti da obezbede sva potrošna dobra i zbog toga su bili prinuđeni na međusobnu trgovinu. Međutim, za srednji vek je takođe karakteristično to što su pojedini gradovi predstavljali autarkije koje su važile za privredna središta. Ovo ujedno predstavlja i materijal za debate jer jedna grupa autora tvrdi da je promet između gradova jedan od bitnih fenomena kasnog srednjeg veka, dok druga grupa naglašava postojanje samodovoljnih gradova koji su mogli opstati bez spoljašnjeg uticaja. (Kulisher, 1957:107). Ovom debatom se neću detaljnije baviti. Takođe je neophodno i naglasiti povratni uticaj seljaka na grad jer su i oni uključeni u tržišne tokove. Naravno, uloga seljaka je velika jer su prosto postojali proizvodi koje je seljak mogao proizvoditi i plasirati na tržište. Imajući u vidu da je grad uvozio sve životne namirnice sa sela, kako bi se potrošači privukli, postojali su propisi i zabrane o kupovini na ulicama. Gradska privredna politika striktno je čuvala interese građana, odnosno bila je na štetu stranaca kao i na štetu seljaka, koji su plasirali svoju robu na tržište. Za strance, postojalo je specijalno pravilo, dok je seljak iz gradske okoline smeo prodavati svoj proizvod samo u gradu.

Možemo navesti i cehovski rad kao jednu od bitnijih odlika srednjovekovnog grada, ali ovim se neću baviti jer je tema ovog rada kmetovski rad, ali smatram da za dopunu ove teme uporedo može da se ovome prilagodi i cehovski rad.

Zaključak

Dakle, videli smo da je feudalizam kao društveno-ekonomski sistem bivao pod uticajem raznih ekonomskih, socijalnih, demografskih faktora koji su isti oblikovali. Naravno, kmetstvo, kao dominantan društveno-ekonomski odnos je pratio tu promenu. Zanimljivo je to da je poboljšanje položaja seljaka uvek praćeno spoljnom pretnjom koja je bila nepovoljna po vladara i koji je nužno morao da uradi nešto povodom katastrofalnog položaja seljaka. Bitna stvar koju sam naglasio je da je poboljšanje položaja i veća sloboda seljaka vodila je većoj produktivnosti i inovacijama. Dakle, uvideli smo da humanizacija rada, i odnosa unutar rada (koja je ovde bila minimalna, ali značajna za to vreme) je veoma pozitivno uticala na radnike (seljake), a ujedno i na gospodara. Ovo je dalje vodilo povećanju viškova koji su ojačali novčanu privredu, a znatno je smanjena praksa naturalnog plaćanja, dakle novac je postao centralna vrednost koja je podstakla trgovinu i razvoj tržišta. Naravno, takvo tržište je vremenom postalo početna platforma za razvoj kapitalzma u 18. i 19. veku.

Literatura:

Bolčić, Silvano. 2003. Svet rada u transformaciji, Beograd: Plato, str. 41-42

Egebrecht, Arne. 1987. Povjest rada: od Starog Egipta do danas, Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, str. 113-124
Kulisher, Josef. 1957. Opća ekonomska povjest srednjega i novoga vijeka, Zagreb: Kultura, I knjiga, str. 105-141