Autor: Ognjen Varađanin
Uvod
Kao što je to slučaj u književnosti, da bismo
bolje shvatili delo koje proučavamo moramo da upoznamo lik i delo autora,
slučaj je i u ostalim društvenim naukama pa i sociologiji. Dakle, autor dela „Homo
sociologicus“ Ralf Gustav Darendorf (Dahrendorf) je nemačko-britanski
sociolog, ekonomista, filozof i liberalni političar. Rođen u Hamburgu 1929., od
majke Line i oca Gustava koji je bio socijal-demokrata i član nemačkog
parlamenta. Još kao tinejdžera su ga zajedno sa ocem odveli u koncentracioni
kamp zbog antinacističkih stavova i aktivnosti. Ovo će bitno uticati na njegove
političke stavove i izbor nauka koje će proučavati. Odlučuje se za filozofiju,
klasičnu filologiju i sociologiju na Hamburgškom Univerzitetu., a usavršava se
u Londonu.
U delu „Homo sociologicus“ R. Darendorf pokušava
da svede ljudsko ponašanje na racionalno kako bi se na toj osnovi razvila
celovitija i koherentnija teorija o društvu. R. Dahrendorf se suočava sa
teorijsko-metodološkim teškoćama koje se nužno javljaju kada se teorijski
objašnjava nešto „društveno“, a da se pri tom ne ode u krajnji sociologizam
koji od društva ne vidi čoveka niti u krajnji metodološki individualizam koji
od pojedinca ne vidi društvo (Dahrendorf, R. 1989: 7).
Sam homo
sociologicus ili sociološki čovek je teorijska konstrukcija kojom
olakšavamo definisanje i formulisanje teorija. Sociološki čovek je pojam koji
racionalizuje čoveka, odvaja ga od svega nepredvidivog i neočekivanog. To je
ukrštanje čoveka i društva tj. „aktivno
susretanje pojedinca s društveno propisanim obrascima delanja“ (Dahrendorf,
R. 1989: 10).
Maska, persona, uloga, karakter ili rola
Maska, uloga ili rola su reči kojima, po Darendorfu,
neki raniji sociolozi shvataju ponašanje pojedinca u društvu. Uloga u predstavi
jednaka je delanju čoveka u društvu, interakciji čoveka sa društvom. U drevnim
politeističkim religijama imamo primer da su ljudi smatrali sebe lutkama
bogova, predmetima koje su bogovi stvorili. Kasnije su to kroz svoja književna
dela provlačili i mnogi pisci, Shakespeare ili Cervantes. „Stihovi Johna od Salisburya nisu više opis teatra. Za njega je pozorišna
igra metafora sveta i života“ (Dahrendorf, R. 1989: 93).
Ipak, Darendorf se ne slaže sa ovom tvrdnjom. On
čoveka u društvu vidi kao skup ili mrežu položaja tj. uloga koje mu samo
društvo dodeljuje. Društvo dodeljuje uloge za svaki položaj od niza položaja
koje pojedinac zauzima i to je tačka koju Darendorf naziva „homo sociologicus“.
Pojedinac X nije samo nastavnik, on je i otac, Makedonac i član političke
partije. Međutim, saznanjem da određeni pojedinac nosi položaj nastavnika mi ne
možemo da saznamo sve o njegovoj ličnosti. Da li je on dobar ili loš nastavnik,
da li je član liberalne ili konzervativne političke partije.
Mada nam položaji pojedinca X ne ukazuju sve o
njegovoj ličnosti, ipak mnogo govore. To znanje koje nam pružaju položaji je
sasvim formalnog karaktera ali nam nikakva dodatna pitanja nisu potrebna da
bismo saznali kakva je njihova sadržina (Dahrendorf, R. 1989: 105).
„Društvene
uloge su skupovi očekivanja upravljeni na nosioce položaja u datom društvu“ (Dahrendorf, R. 1989: 107).
Darendorf je prevazišao razmišljanje o položaju i
ulogama kao nečemu što je homogeno, koje je vladalo u svetu još od najranijih
religijskih shvatanja, preko Hrišćanstva, pa sve do polovine 20. veka. Položaj
i ulogu shvata kao pojavu sačinjenu od više činilaca, koji ih oblikuju.
Pojam „sankcije“
Definisaćemo pojam sankcije kao moć društva da
svoje norme i vrednosti tj. očekivano igranje društvenih uloga prenese na
pojedinca koji je njen član. Sankcije su nepisani zakoni kojih svaki član
društva mora da se pridržava iako to ugrožava njegovu individualnost, ili kako
bi to rekao Darendorf: „Prinudna snaga
očekivanja povezanih s ulogama posledica je postojanja sankcija, odnosno mera
pomoću kojih društvo može da iznudi saobražavanje svojim propisima“ (Dahrendorf,
R. 1989: 111).
Postoje pozitivne i negativne sankcije za
očekivano ponašanje, ali se Darendorf u ovom delu okreće negativnim i njih
smatra jedinim bitnim za definisanje homo
sociologicusa jer se njima najefikasnije oblikuje pojedinac prema zahtevima
društva. On navodi „mandatorna
očekivanja“ (must expectations)
uz koja slede zakonski osnovane sankcije, „prefencijalna
očekivanja“ (shall expectations)
uz koja idu društveno osnovane sankcije i treću grupu očekivanja povezanih sa
ulogama „permisivna očekivanja“ (can expectations).
Pridržavanje prefencijalnim očekivanjima za
pojedinca znači veći ugled, nepridržavanjem on neće biti zakonski gonjen ali će
njegov ugled biti narušen, što je po Darendorfu ne manje bitno za život
pojedinca.
Značajna je Daredorfova teza da pojedinac u
igranju uloga pronalazi zadovoljstvo, kao i pitanje odnosno problem koji se
javlja „Problem slobode čoveka kao
društvenog bića je problem ravnoteže između ponašanja određenog ulogama i
autonomije“ (Dahrendorf, R. 1989: 118). Problem nastaje u tački susretanja individualnosti
pojedinca i društvenih normi. Društvene norme ograničavaju slobodu pojedinca,
njegovu individualnost.
Pojam „društva“ i ko definiše društvene uloge
Šta je u stvari društvo i ko definiše društvene
uloge? Da li su to parlament ili vlada, grupa u kojoj se nalazi određeni
pojedinac ili su to svi ljudi u jednom društvu? Do sada su na to pitanje mnogi
sociolozi odgovarali sa pojmom „društva“, ali to je preširoko shvatanje toga ko
definiše društvene uloge. Mandatorna očekivanja slede iz državnih zakona i za
njih možemo reći da su samo jedan mali deo koji definiše društvene uloge.
Najlakše ćemo shvatiti da se društvene uloge
definišu heterogeno tj. iz više segmenata kroz primer. Pojedinac X je policajac
i na njegovo ponašanje utiču njegove kolege, ali ne samo kolege već i ljudi s
kojima je u kontaktu odnosno kršioci zakona. Dakle na pojedinca X utiču dve
društvene grupe ako uzmemo u obzir samo njegov posao, a pored toga se javlja
ceo skup društvenih grupa u njegovom životu izvan posla.
Grupe iz primera Drendorf naziva „referentnim grupama“ i tvrdi da „primena teorije referentne grupe na
kategoriju društvene uloge može pomoći da personifikaciju „društvo“ zamenimo
preciznijim kategorijama“ (Dahrendorf, R. 1989: 130).
„S obzirom
na društvene uloge, društvo se kao neumoljiva činjenica pokazuje kao
konglomerat više ili manje obaveznih, više ili manje posebnih skupova normi“ (Dahrendorf, R. 1989: 130).
Dakle, zaključujemo da društvo nije usamljeno pri
definisanju društvenih uloga, već da se sastoji od više činilaca koji definišu
norme, a samim tim i uloge za pojedinca.
Novi problem koji se javlja i koji bi trebalo
istražiti je problem protivrečnosti različitih skupova normi datih pojedincu i
kako one na njega utiču (policajac treba da zakonski sankcioniše počinioca
zločina, ali za to ima određen budžet koji ga sprečava da to uradi najbolje što
ume ili čak uopšte).
Društveni položaji i socijalizacija
„Svaki
položaj nosi sa sobom društvenu ulogu, skup očekivanja koja su upravljena na ponašanje nosilaca položaja i koja su
sankcionisana od strane referentnih grupa u pozicionom polju....čovek kao
društveno biće mora, poput glumca, da nauči svoje uloge, da bude dobro upućen u
njihovu sadržinu i sankcije koje ih podupiru (Dahrendorf, R. 1989: 135).
Sledeći Ralfa Lintona (1936.), možemo razlikovati pripisani i stečeni
položaj. Darendorf kao relevantne za sociologe u ovom delu vidi samo stečene,
jer se oni stiču individualnim odlukama i izborom. Takođe naglašava da nam
pripisani položaji ograničavaju izbor stečenih položaja (muškarac ne može da
radi posao koji je društveno određen samo za ženski pol i vice versa).
Socijalizacija i internalizacija pojedinca su tačke
ukrštanja društva i pojedinca. Da bi pojedinac postao deo društva on mora da
bude socijalizovan. Za proces socijalizacije pojedinca najbitniji su agensi
socijalizacije (roditelji, prijatelji, škola, mediji) jer oni njega uvode u
sistem društvenih normi i vrednosti.
Dakle, da bi čovek postao homo sociologicus on mora proći proces socijalizacije koji za njega
znači i proces depersonalizacije zato što pojedinac ima stavove koji se kose sa
stavovima društva. Ipak i tako izgrađena ličnost je za sociologe nepredvidiva
zato što može da u svojoj ulozi izmeni određene stvari (policajac ponekad
izlazi iz okvira svoje uloge tako što prima mito, tako se javlja nepredvidivost).
Zbog toga u realnom svetu ne postoji homo sociologicus već samo pojedinac sa
različitim ulogama.
„Ma koliko
takva razmatranja mogla da doprinesu našem mirenju s paradoksom homo
sociologicusa, ona jedva da pomažu da homo sociologicus bude kompaktibilniji s
čovekom našeg svakidašnjeg iskustva“ (Dahrendorf, R. 1989: 139).
Kategorije uloge i statusa (položaja)
Darendorf navodi kako mnogi teoretičari
sociologije greše u definisanju kategorije uloge i statusa odnosno položaja.
Kritikuje Lintona, Dejvisa i druge prethodnike zbog problema razgraničenja,
terminologije u definisanju ovih kategorija.
On položaj definiše kao termin za mesto u polju
društvenih odnosa, a status kao vrstu položaja odnosno položaj na
hijerarhijskoj lestvici društvenog ugleda. Takođe jedini problem pojma „uloge“
je što se socijalni psiholozi i sociolozi ne mogu usaglasiti oko značenja. Tu
on predlaže korišćenje definicije „uloge“ iz ovog dela (Dahrendorf, R. 1989:
151).
„Iako je doskora homo sociologicus bio puki
postulat, zamisao u čiju su korisnost sumnjali mnogi a niko je nije uverljivo
pokazao, izgleda da je sada prilika da se postulat proveri primenom na
empirijske probleme. Samo u slučaju da prođe na ispitu, homo sociologicus će se
preobraziti iz prostog paradoksa mišljenja u istinskog dvojnika, u
aproksimaciju čoveka našeg iskustva koja uznemirava.“ (Dahrendorf, R. 1989: 151).
Zaključak
U ovom delu Darendorf se suočava sa nekim od
najvažnijih pitanja odnosno problema za sociologe i sociologiju. Najbitnije
pitanje je paradoks homo sociologicusa
i čoveka kao individue. Ovaj sociolog napominje da se taj problem javlja sa
samom pojavom sociologije kao nauke. Tvrdi da ga je nemoguće izbeći jer se
sociologija opredelila za naučnu tačnost, a ne humanost nauke i izučavanje
individualnog ponašanja čoveka.
Autor ovog dela je došao do brojnih definicija
koje nam olakšavaju razumevanje sociologije i samog čoveka kao što su
definicije društvenog položaja, uloga i sankcija. Veoma je značajna njegova
teorija homo sociologicusa kojom
možemo sociologiju usmeriti u nekom drugom smeru, smeru humanističke nauke
kojoj je bitna ne samo naučna tačnost, već i progres čoveka.
Verujem da je „Homo sociologicus“ bitna
literatura za svakoga ko želi da se bavi ovom naukom, i koja svakako menja
određene stavove svih koji je pročitaju.
Svoju temu zaključio bih citiranjem Ralfa Darendorfa:
„Mi zaista ne možemo da odlučujemo o tome
da li je čovek ‘stanovnik zemlje’ ili je ’stanovnik sveta’, ali moramo da
rešimo pitanje da li je sociologija, pretvarajući čoveka u homo sociologicusa,
išla protiv svojih izvornih namera i postala zagovornik, ili, u najmanju ruku,
pasivni pristalica neslobode i nehumanosti“ (Dahrendorf, R. 1973: 139, 173).
Literatura
Dahrendorf, Ralf (1989): „Homo sociologicus“, Academus Niš.