Autor: Milan Urošević
Pojam revolucije i revolucija pojma:
kratka istorija pojma revolucije
Revolucije
su znaci društvenog zdravlja. (Sztompka 2003: 301) Ovakvom zanimljivom procenom
poljski sociolog Pjotr Štompka započinje poglavlje o revolucijama u svojoj
knjizi o društvenoj promeni. Razlog za ovakvu procenu on nalazi u karakteru
revolucije kao vrhunskom obliku društvene promene, procesu koji dovodi do
promene svih aspekata društva, od društvene strukture od samih pojedinaca. Zbog
ovakve osobenosti revolucije iskazuju „samotransformacijski potencijal“
društva, u revolucijama se pokazuje akterska moć jednog društva, moć promene
samog sebe. (Sztompka 2003: 301)
Da bi smo razumeli ovakvo shvatanje društvenog
procesa koji smo nazvali revolucija moramo imati u vidu, barem u osnovnim
crtama, istoriju tog pojma. Kao što je Diltaj smatrao da se čovek može spoznati
samo u njegovoj istoriji slično shvatanje možemo primeniti, barem donekle, i na
istoriju pojmova, pa tako pojam revolucije počinje u astronomiji. U četrnestom
veku Nikola Kopernik je ovaj pojam iskoristio u svom delu „O Revoluciji
Nebeskih Tela“ kao oznaku za kružno kretanje i na taj način se i danas koristi
u astronomiji kao i tehničkim naukama. (Sztompka 2003: 301) Ova
osnovna logika revolucije kao kružnog kretanja je u sedamnestom veku prisvojena
od strane političkih filozofa. Jedan od prvih, a i najznačajnijih mislilaca tog
doba koji je usvojio ovaj pojam bio je Tomas Hobs kome je ovaj pojam neobično
odgovarao kako za njegovu filozofiju tako i za opis istorijskih događaja čiji
je bio svedok, događaja koje danas nazivamo Engleska Revolucija. Ovaj pojam je
najverovatnije Hobsu zapao za oko preko spisa Antonija Ašama „Rasprava u kojoj
se razmatra šta je posebno zakonito u raspadima i revolucijama vlade“ iz 1648.
(Molnar 2001: 251) Prema Hobsu revolucija ima dva obeležja, unutrašnju logiku i
uzaludnost, ona je kružan proces putem kojeg vlast biva uzurpirana ali na kraju
procesa neizbežno vraćena u legitimno okrilje, u Hobsovom tumačenju to je
monarhijska vlast. (Molnar 2001: 253) Prvo obeležje revolucije podrazumeva
jednu unutrašnju neizbežnu zakonitost u svom kretanju, jednom stavljena u pogon
revolucija mora proći svoj put pre nego što se vrati na početak. (Molnar 2001:
253) Drugo obeležje nam ukazuje na konzervativnu prirodu Hobsove teorije
revolucije, ona se smatra uzaludnom jer je uzurpacija legitimne vlasti i na
kraju mora biti vraćena svom pravom vlasniku, monarhu. (Molnar 2001: 253) Sa
ovim na umu možemo zaključiti da je Hobsovo shvatanje revolucije prvenstveno
negativno, revolucija kao nasilno preuzimanje vlasti dovodi do takvih zala koje
kod ljudi izazivaju određen egzistencijalni strah usled kojeg im se javlja
želja za vraćanjem na prvobitni miran društveni život. (Molnar 2001: 254, 255)
Revolucija je uzaludna jer podrazumeva uzurpaciju legitimne vlasti, ali pre
svega iz razloga što ljudi od nje odustaju usled iskustva života u „prirodnom
stanju“. Hobsovo tumačenje revolucije možemo uzeti kao primer shvatanja ovog
društvenog procesa u vremenu u kome je Hobs pisao, revolucija se idalje ne
shvata na prethodno opisan pozitivan način već pre svega kao uzaludan pokušaj
promene stanja koje je ustvari shvaćeno kao pozitivno ili barem nužno. Ovakvo
apologetsko shvatanje revolucije nam svakako govori više o vremenu u kome je
Hobs pisao nego o samom Hobsovom konzervativizmu. (Molnar 2001: 255) Nasuprot
Hobsu i njegovom vremenu epoha Prosvetiteljstva donosi drugačija shvatanja
društvene promene pa sa njima i revolucije. Umesto gledanja na promenu kao na
nešto nepoželjno što podriva postojeći poredak moderno doba nam donosi veru u
napredak i konsantan boljitak društva. Ovakva shvatanja u kombinaciji sa samim
istorijskim događajima kao što su Francuska i Američka revolucija menjaju
značenje revolucije kako u intelektualnim krugovima tako i u običnom narodu.
Revolucija polako dobija novi prizvuk i biva povezivana sa događajima koji su
prekretnice ka putu u novo, slobodnije i naprednije društvo. Posle
uspostavljanja za to vreme nesvakidašnjeg društva na Američkom kontinentu,
ukidanja feudalizma kao hiljadugodišnjeg uređenja u Francuskoj, kapitalizam,
slobodna trgovina i industrija bivaju oslobođeni da oblikuju društva širom
sveta. Razvitak ovih političkih i ekonomskih apsekata društava je stvorio nove
oblike društvene patologije i društvenih nezadovoljstava kao što je to učinio i
feudalizam pre toga, u ovakvom novostvorenom vrtlogu jedan društveni sloj se
izdvojio kao onaj koji je nedaće novonastalog društva najvše nosio na svojim
leđima, a to su radnici. Sa ovim na umu nije nam teško uvideti da su ovakim
uslovi iznderili i novo, njima primereno, shvatanje revolucije, shvatanje koje
se najbolje vidi u radovima Karla Marksa. Marksovo shvatanje revolucije je
usklađeno sa njegovom vizijom razvitka društva koja korespondira sa
evolucionističkim shvatanjima kretanja društva putem linearne putanje i kroz
niz sukcesivnih faza. Revolucija ovde uzima ulogu procesa koji društvo provodi
iz jedne u drugu fazu njegovog razvitka kojim društvo napreduje do konačnog
oblika, u Marksovom slučaju do komunističkog društva. U Marksovoj viziji
društva sredstva za proizvodnju vrše autonomni razvitak i sama stvaraju sebi
odgovarajuće proizvodne odnose i sve ostale apsekte društva koji bivaju na
njima izgrađeni, revolucija nastupa kada proizvodni odnosi tj. odnosi svojine
dođu u sukob sa razvitkom proizvodnih snaga tj. sredstava za proizvodnju.
(Marks 1985: 22) „Tada nastupa epoha socijalne revolucije.“ (Marks 1985: 22) Na
ovaj način možemo reči da je revolucija prevashodno ekonomski pa potom
socijalni fenomen, dok ono što se dešava u sferi politike nije ništa do produkt
događanja u ekonomskoj i društvenoj sferi. (Molnar 2002: 136) „Politička
revolucija samo je puki odbljesak ove socijalne (ekonomske) revolucije, u kojoj
sredstva za proizvodnju dovode odnose proizvodnje ponovo u sklad sa sobom“
(Molnar 2002: 136) Kao završetak i kuluminacija Marksove teorije društvenog
razvitka dolazi komunistička revolucija kao „najradikalnije kidanje sa tradicionalnim
odnosima svojine...u toku njenog razvitka kida sa tradicionalnim idejama“
(Marks 1948: 63) Ova revolucija se ukazuje kao konačna i poslednja putem koje
radnička klasa kao eksploatisana klasa kapitalističkog društva preuzima vlast i
uspostavlja socijalističko uređenje putem ukidanja robnonovčanog prometa i
privatnog vlasništva kao i podruštvljenja sredstava za proizvodnju (Molnar
2002: 159) Ovo bi u Marksovoj viziji dovelo kako on kaže do prelaska iz
„carstva nužnosti“ koje karakteriše prinudni rad u „carstvo slobode“ koje
karakteriše slobodno udruživanje slobodnih proizvođača. Kao što je slučaj kod
Hobsa, Marksovo shvatanje revolucije odražva duh vremena u kome je on živeo,
prosvetiteljska vera u konstantni napredak čovečanstva ukombinovana sa teškim
životnim uslovima većinske populacije kapitalističkog društva ostavili su na
Marksov rad dubok trag.
Ako
se vratimo na Štompkin osvrt na revoluciju kao na pokazatelja sposobnosti
društva da suštinski izmeni samog sebe mogli bi smo da zaključimo da moderno
shvatanje revolucije koje je oličeno u Marksovom shvatanju idalje vrši uticaj
na današnja tumačenja. Velike revolucije nam se neizbežno ukazuju kao povezane
sa modernošću i kroz razvitak modernog društva njihov značaj se uvećava.
(Sztopmka 2003: 201) Koliko god uticaj evolucionistički i prosvetiteljski
inspirisanih autora bio veliki na današnje autore jedan drugi pravac se
poslednjih decenija ustoličio kao svojevrsna opozicija i kritika ovih pravaca u
koje možemo svrstati osnivače sociologije iz devetnestog veka. Ovaj pravac se
danas naziva „istorijska sociologija“ i izrastao je iz posleratne krize koju je
sociologija kao nauka doživela kao posledicu uskogrudog empirizma i prezentizma
američkih sociologa i iz kritike strukturalnog funkcionalizma šesdesetih i
sedamdesetih. (Sztompka 2003: 205) Nasuprot aistorijskim i reifikovanim
pogledima na društvo ova grana sociologije nudi jednu alternativnu sliku
društva kao konstantrno promenljive mreže međuljudskih odnosa, društvo se pre
„događa“ nego što „postoji“ i ne čine ga objekti već događaji. (Sztompka 2003:
210) Ovu procesualnu sliku društva u pogon ne stavljaju nikakvi nevidljivi
faktori već sami ljudi kao akteri koji stvaraju sopstveno društvo, naravno ne
stvaraju ga potpuno slobodno po sopstvenom nahođenju već prema uslovima
nasleđenim iz prošlosti. (Sztompka 2003: 211) Na ovaj način istorijska
sociologija predstavlja dijalektiku između delanja i struktura kao
komplementarnih aspekata jedinstvene vizije društvenog sveta koja prevazilazi
jaz između aktera i struktura. (Sztompka 2003: 211,212) Iz ovakve perspektive pokušaćemo
da prikažemo pregled analiza pojma revolucije i uvidimo sličnosti i razlike u
analizama ovog društvenog procesa, njegovih uzroka, tokova i posledica kod tri
autora koji pripadaju ovoj sociološkoj disciplini.
Barington Mur i
revolucionarni put u moderno društvo
Za
Baringtona Mura moderni svet nastaje kroz tri moguća puta, on prvi naziva
buržoaske revolucije, drugi reakcionarne ili „revolucije odozgo“, a treći
naziva komunizam, koji biva postignut „seljačkim revolucijama“. Svaki od ova
tri puta Mur objašnjava kombinacijama nekoliko varijabli u vidu savezništva
između različitih društvenih slojeva od kojih svaka daje drugačiji ishod u
zavisnosti od načina kombinovanja i u svakoj od ovih kombinacija revolucija
igra značajnu ulogu, u zavisnosti da li je i od strane koga sprovedena.
Buržoaske revolucije
Ključne
karateristike buržoaskog društvenog poretka su za Mura: pravo glasa,
zastupljenost u legislativi koja donosi zakone, sistem prava koji barem u
teoriji ne daje nikakve specijalne privilegije na osnovu rođenja ili nasleđenog
statusa, sigurnost prava svojine, verska tolerancija, sloboda govora i pravo na
mirno okupljanje. (Mur 2000: 378) Kao uslove za uspostavljanje ovakvog poretka
Mur svojom analizom izdvaja:
1. „Stvaranje ravnoteže kako bi se izbegla
previše snažna kruna ili previše nezavisna zemljoposednička aristokratija.“
(Mur 2000: 379) Ovaj uslov Mur objašnjava tvrdnjama da iako su previše jak
kraljevski apsolutizam ili predindustrijska birokratija imali negativan uticaj
na kasniji razvoj demokratije snažne monarhističke institucije su imale
pozitivan uticaj na obuzdavanje plemstva što je bilo nužno za njen razvoj. (Mur
2000: 366,367) Sa druge strane ako bi zemljoposednička aristokratija pokušala
da se oslobodi moći kralja bez buržoazije koja živi u gradovima to ne bi vodilo
demokratiji već, kao što ćemo videti kasnije daleko drugačijim rezultatima.
(Mur 2000: 367,368) Za ovaj uslov kao važna konstatacija nam se ukazuje
činjenica da je za nastanak parlamentarne demokratije ključna klasa buržoazije
kao svojevrstan balans između zemljoposedničke aristokratije i moći krune. „Gde
nema buržoazije nema ni demokratije.“ (Mur 2000: 368)
2. „Prihvatanje
odgovarajućeg oblika komercijalne poljoprivrede.“
(Mur 2000: 379) Kao i u mnogim slučajevima za primer uticaja ovog faktora Mur koristi Englesku i objašnjava da
je u njoj zemljoposednička aristokratija dosta rano prihvatila
komercijalizaciju poljoprivrede. (Mur 2000: 368) Ovo je dovelo do poklapanja
interesa aristokrata sa buržoazijom i do uklanjanja zavisnosti od krune, ovo
poklapanje interesa viših klasa je bilo povoljno za nastanak demokratije. (Mur
2000. 372, 373, 374) Osim ovoga komercijalizacija poljoprivrede je u Engleskoj
dovela do široko poznatog procesa ograđivanja zemljišta što je i pored pogubnih
uticaja na život seljaka dovelo do uklanjanja potencijalno reakcionarnih i
revolucionarnih seljačkih pobuna koje bi onemogućile demokratski razvitak. (Mur
2000: 375)
3. „Slabljenje
zemljoposedničke aristokratije i sprečavanje koalicije aristokratije i
buržoazije protiv seljaka i radnika.“
(Mur 2000: 380) Mur navodi da su u Engleskoj u procesu komercijalizacije
poljoprivrede pripadnici zemljoposedničke aristokratije ili postali deo
demokratskog talasa ili su u revoluciji i građanskim ratovima bili uništeni ako
bi se suprotstavili, ovde možemo zaključiti da su članovi aristokratije morali
ili na neki način da pređu u buržoaziju ili da budu uništeni u procesu nastanka
novog poretka. (Mur 2000: 378)
4. Revolucionarni raskid
sa prošlošću. (Mur 2000: 380)
Nužnost ovog uslova je najbolje prepoznati u njegovoj interakciji sa ostalima.
Kao prvi primer ovog puta u moderno društvo Mur navodi Engleski i Američki
građanski rat i Francusku revoluciju, za sva tri primera manje više je karakteristično
slabljenje zemljišne aristokratije kao rezultat. Na ovaj način vidimo
povezanost sa drugim nužnim uslovima, iako su razlike koje Mur uočava u tome
što je u Engleskom građanskom ratu zemljišna aristokratija bila komercijalna, i
kao rezultat rat joj je dao odrešene ruke za uništavanje seljačkog društva, u
Francuskoj zemljšna aristokratija nije bila komercijalna još uvek, a u Americi
ju je rat slomio. (Mur 2000: 375)
Karakteristična
kombinacija varijabli za ovaj put nam se iz uslova ukazuje, zemljišna
aristokratija biva oslabljena ili uticajem moći krune ili komercijalizacijom
poljoprivrede, buržoazija mora biti razvijena kao srednja zona između
centralizovane moći krune i zemljišnog plemstva i seljaci moraju biti
onemogućeni za izražavanje svog nemira revolucionarnim putem. Karakteristična
uloga revolucije u ovom načinu stvaranja modernog društva je u saradnji pre
svega onih slojeva zaokupljenih komercijalnim aktivnostima koji revolucionarnom
aktivnošću uspostavljaju društvene uslove pogodne za što bolje obavljanje
svojih poslovnih aktivnosti i očuvanje privatne svojine.
Revolucije odozgo sa
fašističkim ishodima
Sledeća
karakteristična kombinacija varijabli za ishod ima fašističko društveno
uređenje i Mur je naziva „revolucija odozgo“, mada bi „odsustvo revolucije“ bio
naziv koji bi bolje okarakterisao ovaj put, a i za našu temu je prikladniji.
Ovaj put modernizaciju (kapitalizam) ostvaruje uz pokušaj da društveni poredak
izmeni u najmanjoj mogućoj meri. Ovakav razvoj omogućava zemljišna
aristokratija koja u ovom slučaju nad seoskim stanovništvom uvodi samo onoliko
promena koliko je potrebno da bi seljaci proizvodili višak koji bi
aristokratija prodavala na tržištu. (Mur 2000: 381) Ovaj sistem autor naziva
radno-represivni i on se omogućava političkim metodama, a prema autoru je
glavno pitanje zašto je on nepovoljan po razvoj demokratije. (Mur 2000:
382,383) Da bi ovakav sistem opstao kao nužnim mu se ukazuje ujedinjenje sa
centralnom vlašću, tj sa monarhijom, time ostvaruje političku podršku. (Mur
2000: 383) Kao bitni činilac ovog vida modernizacije u kasnijoj fazi dolazi do
svojevrsne koalicije između zemljoposedničke klase i buržoazije koja usled
svoje slabosti nije sposobna da preuzme vlast te mora žrtvovati svoju političku
moć zarad „prava da pravi novac“. (Mur 2000: 385) Ovde se donekle može uvideti
sličnost sa Marksovom analizom preuzimanja vlasti u Francuskoj od strane Luja
Bonaparte gde Marks uočava da je buržoazija žrtvovala svoj politički interes
svom privatnom interesu. (Marks 2011: 102) Ili kako je Kolakovski to
formulisao: „...buržoazija može odustati od parlamentarne vlasti, a to znači
odustati od vršenja političke vlasti na direktan način, poveravajući vlast
autonomnoj birokratiji, ako je to potrebno u cilju očuvanja njene ekonomske
pozicije kao klase u celini.“ (Kolakovski 1980: 428) Kao suštinska
karakteristika ove kombinacije varijabli je prevashodno odsustvo revolucije,
odsustvo koje je neminovno usled udruživanja zemljišne aristokratije,
buržoazije i centralizovane vlasti tj. monarhije protiv seljaka. Ovakva
koalicija se uspostavlja radi uvođenja kapitalističkog sistema a istovremeno
očuvavanja predkapitalističke društvene strukture.
Seljačke
revolucije sa komunističkim ishodima
Sledeća
kombinacija varijabli ima možda najautentičniji revolucionarni ishod usled toga
što je rezultirala revolucijama koje su izvedene „odozdo“ od strane podređenih
društvenih slojeva seljaka i uspostavljanje komunističkih režima. Ove
revolucije su karakteristične za zemlje u kojima je postojala centralna vlast
koja je obavljala izvlačenje ekonomskog viška od seljačkog stanovništva. (Mur
2000: 404) Takođe, društva u kojima aristokratija nije bila opredeljena za bavljenje
komercijalnom poljoprivredom ne uspevaju da unište seljačko društvo kao što je
bio slučaj u Engleskoj. (Mur 2000: 405) Seljačko društvo nastavlja da postoji i
zadržava svoj revolucionarni potencijal koji biva ispoljen usled toga što
zemljišna aristokratija pokušava da održi svoj položaj pored promena, a da bi
to uspela teži da izvuče sve veći višak od seljaka. (Mur 2000: 405) Na ovaj
prisitak izvlačenja viška dodat je još jedan od strane kravljevskog dvora koji
je morao od seljaka uzimati sve više da bi podmirio potrebe rastuće
birokratije, vojske i raskoši života na dvoru. (Mur 2000: 415) „Ono što ljuti
seljaka je nametanje novih i iznenadnih zahteva koji se mnogim ljudima čine kao
kršenje prihvaćenih pravila i običaja.“ (Mur 2000: 417) Usled nedostatka
komercijalne poljoprivrede viši slojevi i centralna vlast nisu imali drugog
izlaza osim da nameću veće zahteve seljačkom stanovništvu, ovo je rezultiralo
seljačkim revolucijama koje su bile moguće iz razloga što su seljačke društvene
institucije opstale do modernog doba. (Mur 2000: 419)
Ako
sagledamo celokupnu Murovu analizu mogućih putanja u modernost revolucija nam
se nameće kao svojevrstan prag koji svako društvo mora preći ako želi da
zakorači u modernu epohu. Ovde možemo uvideti neke sličnosti sa Marksovim
viđenjem revolucije kao procesa koji društvo sprovodi iz jedne u drugu fazu. Mada
daleko od ove evolucionističke perspektive i uz poštovanje kontigentnosti i
konkretnosti istorijskih procesa revolucija se u Murovoj viziji javlja kao
korak koji svako društvo mora preuzeti zarad ostvarenja modernih, demokratskih
i racionalnih principa društvenog uređenja.
Teda Skočpol i
„nastajanje“ nasuprot „stvaranju“ revoucija
Tokom
svog studiranja Teda Skočpol se susrela sa Baringtonom Murom i njegovim delom
usvajajući i nadograđujući se na njegove metode i ukazivanja. Usled ovog
Murovog uticaja Skočpolova je usvojila komparativni metod kao svoje glavno
oruđe i odliku svojih analiza. U objašnjavanju društvenih revolucija kroz
istoriju ova autorka je izdvojila tri karakteristike svog metodološkog aparata,
to su:
1. „Nevoluntaristička
strukturalna perspektiva“ (Skocpol 2013: 14) Prema Skočpolvoj da bi autor mogao
da validno objasni revolucionarne događaje mora se uzdići iznad tački gledišta
različitih aktera same revolucije i da pronađe pravilnosti kroz istoriju u
različitim situacijama u kojoj su se slični obrazci konflikta odvili. (Skocpol
2013: 18) Za objašnjenje revolucije
ključno je uvideti da revolucije nastaju, a ne da bivaju svesno stvarane od
strane aktera. (Skocpol 2013: 18) Posle ovakvog uvida moramo pronaći kompleksne
objektivno uslovljene konflikte između različitih društvenih grupa, konflikte
koji dovode do revolucionarne situacije. (Skocpol 2013: 18) Strukturalnom
perspektivom možemo nazvati ovo sagledavanje konflikata iz nesubjektivne
perspektive koja se koncentriše na odnose između društvenih grupa i između
država u internacionalnoj sferi, ovo nas dovodi do drugog metodološkog
elementa.
2. Pošto
smo strukturalnu perspektivu odredili kao koncentrisanje na odnose ona se mora
odnositi kako na odnose unutar jednog društva tako i na odnose među samim
društvima. (Skocpol 2013: 19) Međunarodni odnosi su nesumnjivo doprineli oblikovanju
revolucionarnih događaja širom sveta, revolucije su izuzetno blisko povezane sa
dva aspekta međunarodnih odnosa, nejednakim širenjem kapitalizma i fomiranjem
nacionalnih država. (Skocpol 2013: 19) Ekonomski razvitak, pre svega razvitak
kapitalizma kao i razvitak tehnologije, podele rade i stvaranja buržoazije
pokreće skladno sebi promene u svim sferama života. (Skocpol 2013: 19)
Revolucije mogu biti čest odgovor na promene koje ekonomski razvitak donosi.
Nejednak ekonomski razvitak može rezultirati masovnim frustracijama i
političkim nasiljem, društvena diferencijacija može podrivati postojaće sisteme
vrednosti, a revolucionarni pokret može zbaciti postojeće društvene autoritete
i uspostaviti novi vrednosni sistem. (Skocpol 2013: 19,20) Ekonomski razvitak stvara
uslove koji pogoduju nastanku revolucija, dok sa druge strane revolucije
menjaju društvene uslove i stvaraju nove koji pogoduju daljem ekonomskom
razvitku. Pored ekonomske još jedna međunarodna struktura ima svoju važnost za
istorjski razvitak društava, a to je međunarodni sistem konkurentskih država.
(Skocpol 2013: 20) Prema perspektivi ove autorke nacionalne države su organizacije
koje su usmerene na kontrolu nad populacijom i vojnu odbranu određene
teritorije od drugih država. (Skocpol 2013: 23) Uticaj međunarodnog sistema
država na revolucije se može videti putem uticaja ovog sistema na klasnu
strukturu i državni sistem i putem njih na uslove koji dovode do revolucije.
(Skocpol 2013: 23) Takođe, moderne revolucije su se prevashodno dogodile u
državama koje su u međunarodnim odnosima bile zaostale, naročito u vojnoj
sferi. (Skocpol 2013: 23) U vezi ovog metodološkog aspekta bitna karkateristika
je insistiranje autorke na međusobnoj nezavisnosti svetskog sistema
konkurentskih država i svetskog ekonomskog sistema koji nisu svodljivi jedan na
drugog. Ukazivanje na važnost međudržavnih uticaja na javljanje i tokove
revolucija nas dovodi do konačnog trećeg metodološkog elementa autorkine metodologije.
3. „Potencijalna
autonomija države“ (Skocpol 2013: 24) Autorka kritikuje perspektive koje
državne strukture redukuju na ekonomske ili socijalne odnose i vide je samo kao
arenu u kojoj se konflikti ove prirode dešavaju. (Skocpol 2013: 25) Nasuprot
ovakvim viđenjima Skočpolova nam nudi drugačiju perspektivu koja državu shvata
kao složenu makro strukturu sastavljenu od administrativnih, političkih i
vojnih organizacija kojima koordinira jedan autoritet. (Skocpol 2013: 29) Uloga
svake države je da od svojih stanovnika izvlači resurse za održavanje ovih
organa. Iako država može biti pod uticajem različitih društvenih i klasnih
interesa, ako postoje organizacija administracije i prisile država održava
barem delimičnu autonomiju. (Skocpol 2013: 29)
Sa ovakvim setom organizacija država suštinski obavlja dva zadatka,
održava red i sukobljava se sa drugim državama, u marksističkom duhu mogli bi
smo da odgovorimo da ovo znači da država održava postojaću klasnu strukturu i
podređene klase na svojim društvenim pozicijama, mada autorka tvrdi da stvari
nisu tako jednostavne. (Skocpol 2013: 30) Iako i vladajuće klase i država imaju
zajednički interes da drže podređene klase na svojim mestima, država ima
sopstvene interese nezavisno od interesa vladajućih klasa i može doći do
situacija da država ispunjavajući svoje interese u svojim delovanjima podvlađuje
podređenim klasama na štetu vladajućih.
Predstavljanje
autorkinih metodoloških predpostavki već samo po sebi nagoveštava aspekte
društvenih procesa koje Skočpolova smatra ključnim da bi jedan proces mogao
biti nazvan revolucijom. Da bi neki oblik društvene promene mogli nazvati
revolucijom, prema autorki, ova promena mora pre svega brza i mora obuhvatiti
dve ključne društvene oblasti, klasnu strukturu i političku sferu tj, strukturu
države, takođe mora biti izvršena od strane jedne određene klase i to „odozdo“,
ili barem klasna borba mora biti bitan razlog za promenu. Činjenica da
revolucija kao proces obuhvata ove dve sfere je razlikuje od ostalih procesa
koji zahvataju zahvataju samo određene sfere i ne donose nužne promene u njima,
primeri su industrijalizacija koja menja samo klasnu strukturu ili političke
revolucije koje menjaju samo strukture države. Iako autorka ističe revoluciju
kao istovremenu strukturalnu promenu kako društva tako i države još iz trećeg
elementa njene metodologije vidimo akcenat koji je dat na državi kao jednoj
autonomnoj organizaciji koja ima velike uticaje na postavljanje uslova koji
podstiču revolucije. Ovaj akcenat ističe i sama autorka tvrdeći da promene u
strukturama država ne mogu biti svedene na promene u društvenoj sferi,
ekonomiji ili ostalim sferama života koje nesumnjivo bivaju promenjene tokom
revolucija. Štaviše, Skočpolova smatra da promene u državnoj strukturi i funkcijama,
političkim i administrativnim procesima i načinima na koji se politički lideri
povezuju sa ostalim društvenim grupama mogu da konsoliduju i zahtevaju promene
u društvenoj sferi. (Skocpol 2013: 164)
Ovakav
teorijski pogled na revoluciju prevashodno preko perspektive strukturalnih
promena i insistiranje na važnosti promena u strukturi i funkcijama države daje
specifične rezultate kada su u pitanju konkretne teorijske analize, što ćemo
videti na kratkom pregledu autorkinih analiza uzroka i rezultata revolucija u
Kini, Rusiji i Francuskoj.
Uzroci
Revolucionarna
dešavanja u ovim zemljama bila su prvenstveno uzrokovana pritiscima na dva
fronta, pritiscima u međunarodnim odnosima, stari režimi ovih zemalja bili su
izloženi pretnjama od strane inostranih sila koje su bile daleko ekonomski
razvijenije. (Skocpol 2013: 47) Odgovori na ove pretnje bili su ograničeni
drugim vidom pritiska u samim zemljama, tenzijama i konfliktima između države i
zemljišne aristokratije i odnosima države sa postojaćom agrarnom ekonomijom.
(Skocpol 2013: 47) Ključ za razumevanje izbijanja revolucija leži u prirodi
ovih konfilkata i u prirodi samih država u kojima su one izbile. Bitna osobina
starih režima ovih država je činjenica da su oni bili kako autorka to naziva
„protobirokratski“, ovo znači da su neke državne službe bile podvrgnute specifičnim
pravilima i hijerarhijskom nadzoru kao i specijalizaciji. (Skocpol 2013: 48)
Ovo je državi omogućavalo izvršavanje određenih nužnih funkcija kao i delimičnu
kontrolu nad lokalnim društveno-ekonomskim odnosima. Najvažnija klasa unutar
svake od ovih država bila je zemljišna aristokratija, iako je trgovina bila
razvijena u sve tri zemlje poljoprivredne delatnosti su ostajale dominantne, a
trgovačke i industrijke klase u bile simbiotički zavisne od zemljišne
aristokratije i države. (Skocpol 2013: 48) Iz ovoga možemo zaključiti da su
postojaće tenzije i konflikti u ovim zemljama prevashodno nastajali u odnosima
između države i zemljišne aristokratije kao i između seljaka i aristokrata.
(Skocpol 2013: 48) Odnos između zemljišne aristokratije i države je varirao
između saradnje i konflikta, iako su obe instance bile partneri u ekspolataciji
seljačkog stanovništva njihova borba za izvlačenje viška dovodila je do sukoba.
Sa jedne strane zemljišne aristorkate su bile simbiotički zavisne od državne
pomoći u sprečavanju seljačkih pobuna, a takođe njihova akumulacija bogatstva
se delimično odvijala indirektno putem državnih službi. (Skocpol 2013: 49) Sa
druge strane država i zemljišna aristorkatija su dolazile u konflikte oko
raspodele akumuliranog ekonomskog viška od seljaka koji je država usmeravala u
vojne i adminsitrativne službe dok su zemljišne aristokrate pokušavale da je u
tome spreče. (Skocpol 2013: 49) Osim ovih unutrašnjih tenzija i sukoba
međunarodni sukobi su igrali važne uloge u nastancima revolucionarnih događaja
širom ovih zemalja. Stari režimi ovih zemalja bivali su sve više suočavani sa
jačanjem konkurentnih zemalja u međunarnodnoj sferi, ove zemlje su jačale na
vojnim i ekonomskim poljima zahvaljujući naučnim otkrićima, industrijalizaciji
i komercijalnoj poljoprivredi. (Skocpol 2013: 50) Ovakve međunarodne situacije
davale su podstrek starim režimima ovih zemalja za sprovođenje strukturalnih
reformi i mobilizaciju velike količine resursa, od čega je njihov uspeh u međunarnodnoj
konkurenciji zavisio. Revolucionarna kriza je nastala delimično kao rezultat
nemogućnosti ovih režima da se nose sa reformama koje su bile nužne za
ekonomski razvitak potreban da za suočavanje sa pretnjama iz inostranstva.
Prethodno opisani institucionalni odnosi između države i zemljišne
aristokratije kao i zemljišne aristokratije sa agrarnim ekonomijama učinili su
reforme nemogućim za sprovođenje i
otvorili put za udare „odozdo“, stari režimi su polako bili uništeni, a rezultati
ovih udara bili su višestruke reforme.
Rezultati
Rezultate
implementacije autorkinog metodološkog aparata možemo videti i kroz analizu
ishoda revolucionarnih previranja u ovim zemljama. Autorka konstatuje da su
slični obrazci promena mogli biti uočeni u sve tri zemlje po završetku
revolucija, ključne su dve, promena klasnih odnosa usled pobuna seljaka i
promena u strukturi država iz protobirokratskih monarhija u potpuno birokratski
organizovane nacionalne države. (Skocpol 2013: 161) Ključan rezultat revolucija
koji je omogućio ove promene bilo je oslabljivanje zemljišne aristokratije koja
je usled revolucije izgubila svoju privilegovanu poziciju u zemlji, putem čega
je birokratizacija države bila omogućena pošto je institucionalna moć ove klase
onemogućavala njenu potpunu birokratizaciju. (Skocpol 2013: 161) Da bi bilo
odgovoreno na političke i vojne pretnje iz inostransva politička konsolidacija
države je bila potrebna što je takođe bilo omogućeno usled opadanja moći
zemljišnih aristokrata i otvaranja mogućnosti za mobilizaciju širokih narodnih
slojeva od strane centralizovane države. (Skocpol 2013: 161) Ove zajedničke
karakteristike možemo prikazati kao gubitak moći zemljišne aristokratije na
račun uvećanja moći širokih narodnih slojeva i državnih kadrova što je za
rezultat imalo daleko veće narodno učešće u političkim dešavanjima kao i daleko
centralizovaniju i pre svega racionalnije uređenu državu. (Skocpol 2013: 161) Ovako
uređena država je bila daleko moćnija i komptentnija na odgovori na zahteve u
međunarodnom državnom sistemu, tamo gde su stari režimi ovih zemalja pokleknuli.
Sa
ovakvom zaokruženom slikom revolucije kako je vidi Skočpolova možemo se
nadovezati na naš prethodni zaključak o Murovom sagledavanju njene uloge.
Skočpolova donekle slično Muru u rezultatima revolucije vidi napredak putem
nastanka uređenja koje za razliku od prethodnog omogućava veću ulogu širokih
narodnih masa kao i stvaranje racionalnije uređene države. Iako možda ne
naglašava revoluciju kao nužan put u moderno društvo u državama koje ona analizira
revolucija je dovela da društvene organizacije koja je svakako zasnovana na
principima kojima se odlikuje epoha modernosti. Ipak za razliku od Mura
Skočpolova daleko veću važnost pridaje ulozi države, i kao što smo Murovu
viziju revolucije povezali sa Marksovom vizijom koja revoluciju vidi kao nužan
prag prelaska u narednu epohu društvenog razvoja ovakvo insistiranje na
državnoj autonomiji kod Skočpolove možemo povezati sa Marksovim radom takođe. Kod
Marksa prelazak u komunističko društvo podrazumeva prelazni period u kome
podređena klasa proleterijata mora preuzeti vlast uspostavljajući famoznu
„diktaturu proleterijata“, ovo se postiže preuzimanjem države od strane ove
klase. U ovom periodu proleterijat mora voditi borbu sa ostalim klasama radi
uspostavljanja socijalističkog društva i za to koristi državu kao svoj aparat
pritiska. (Kolakovski 1980: 429) Činjenica da proleterijat može preuzeti državu
od buržoaske klase nam sasvim očigledno daje do znanja da i pored toga što
država služi buržoaskoj klasi u periodu njene vladavine ona može biti
iskorišćena od strane proleterijata što je dokaz njene autonomije u Marksovoj
misli. Druga sličnost koju možemo uočiti je uloga države u revolucionarnom
procesu gde se ona koristi kao sredstvo podređene klase, dok kod Skočpolove pre
možemo uočiti da je preuzimanje države svojevrstan cilj revolucije i njenih
aktera, kod Marksa država predstavlja sredstvo jedne klase, iako postoje
razlike insistiranje na značaju države ostaje važna zajednička tačka. Uz uočene
sličnosti i razlike između Skočpolove i Mura možemo zaključiti uviđanjem
svojevrsnog progresa u analizi, Skočpolova idalje vidi revoluciju kao određenu
vrstu napretka ali njena analiza odražava rast u uviđanju specifičnosti odnosa
među različitim delovima društva koji dovode do javljanja revolucije kao što i
njena strukturalna perspektiva odražava značajan napredak u objektivnost
sagledavanja revolucionarnih previranja i njihovih uzroka.
Čarls
Tili i kristalizacija istorijsko-sociološkog izučavanja revolucija
Za
razliku od Tede Skočpol Tili je svoja istraživanja koncentrisao prevashodno na
procesualne aspekte istorijskog razvitka, suprotstavljajući strukturalno
funkcionalističkim pristupima svoje procesualno shvatanje društvenog života
koji „ima oblik serije mreža, koje mogu biti velike ili male ali skoro nikad
jasno omeđene“. (Tili 1997: 164) Pored
ovih karakterističnosti kod Tilijevog razmatranja o iznalaženju teorije o revolucijama
nailazimo na kristalizaciju istorijsko-sociološkog pristupa koji kao da se kroz
ostale autore razvijao da bi kod Tilija dobio svoj konačni oblik. Ovaj autor
ističe da je svakako nemoguće ustanoviti jedinstvenu opštu teoriju o
revolucijama koja bi odredile njene nužne i dovoljne uslove kao i definitivan
tok njenog kretanja. (Tili 2005: 8) U svakom slučaju određen skup faktora dovode
do javljanja revolucija ali taj skup fakotra je promenljiv od slučaja do
slučaja i nemoguće je ustanoviti jedinstven model u koji bi svaka
revolucionarna pojava mogla biti uklopljena. Iako odustaje od poduhvata
uspostavljanja opštevažećećeg modela javljanja revolucija pridajući važnost
istorijskoj promenljivosti Tili ističe da je njegova namera da ukaže na
određene uzročne mehanizme koje je moguće pronaći u velikom broju
revolucionarnih situacija. Na ovaj način autor nalik Veberu pronalazi
svojevrstan srednji put između istorjiskog metoda koji ističe posebnost i
jedinstvenost istorjiskih događaja i teorijskog pristupa pojavama koji ističe
opštost i nužnost. Kao što ćemo kasnije videti Tili ističe da je njegov stav da
ove sličnosti u revolucijama proističu iz obeležja država. (Tili 2005: 9)
Tili
vrši detaljnu analizu revolucija te njegova definicija ovog društvenog procesa
predstavlja dobar početak iz razloga što razlaganjem definicije možemo doći do
komponenata koji prema ovom autoru čine revoluciju. „Odredimo revoluciju kao
proces nasilnog preuzimanja vlasti nad državom tokom kojeg bar dva različita
bloka pretendenata ističu međusobno nespojive zahteve za kontrolu nad državom,
pri čemu svaki blok ima podršku znatnog dela populacije koja se nalazi pod
jurisdikcijom te države.“ (Tili 2005: 9) Autor takođe ističe da proces
preuzimanja vlasti mora uključiti držanje vlasti barem u periodu od mesec dana
i takođe da blokovi moraju imati kontrolu nad barem jednim delom državne
teritorije. (Tili 2005: 9,10) Iz ove
definicije možemo uočiti najbitnije elemente, a to su blokovi koji imaju
nespojive zahteve prema državi i transfer vlasti, u skladu sa ova dva elementa
autor izdvaja i dve komponente revoluije: revolucionarnu situaciju i
revolucionarni ishod. Revolucionarna situacija podrazumeva početnu fazu
revolucije, u ovoj fazi se uspostavljaju dva ili više blokova koji imaju
međusobno konkurentne pretenzija prema državi, tj. žele da budu država. Ovo se
dešava kada se zajednica koja je bila podređena unutar same države „potvrđuje
svoje pravo na suverenost“ i kada se mobiliše u blok koji uspešno vrši kontrolu
nad određenim delom teritorije. (Tili 2005: 10) U ovoj fazi revolucije dolazi
do konvergencije tri neposredna uzroka koji dovode do revolucionarne situacije:
pojava grupacija koje uspostavljaju zahteve za kontrolom nad državom, podrška
ovim grupacijama od strane većeg dela populacije i nesposobnost onih koji u tom
periodu vladaju državom da potisnu ove grupacije i njihovu podršku. (Tili 2005:
11) Naravno postavlja se pitanje da li možemo vršiti dublja ispitivanja ovih
uzroka tj. da li javljanje grupacija koje imaju pretenzije za kontrolu nad
državom možemo smatrati uzrocima revolucije s’obzirom da grupacije ne nastaju
same od sebe, u ovoj tački Tili se okreće istorijskim apsektima svojih
razmatranja i tvrdi da su ovi uzroci istorijski raznovrsni. Ali, navodi da ako
želimo da otkrijemo uzročne mehanizme revolucionarnih situacija u pojedinim
istorijskim slučajevima moramo imati na umu da uzroci grupišu na tri načina,
one koji dovode do nastanka pretenzija na kontrolu nad državom, one koji
stvaraju podršku tim pretenzijama kod šire populacije i one koji uzrokuju
nesposobnost države da potisnu ove pretenzije. (Tili 2005: 12) Revolucionarni
ishodi su termin koji Tili koristi za drugu fazu revolucije koja odgovara
drugom delu defincije tj. transferu vlasti. Ovaj aspekt revolucije se dešava
onda kada državna vlast prelazi sa onih koji su je držali pre javljanja blokova
sa pretenzijom na nju na novu vladajuću grupaciju. (Tili 2005: 15) Ovaj ishod
postaje verovatniji ako delovi državne vlasti pređu u grupaciju koja ima
pretenzije na ovu vlast kao i ako ova grupacija uspostavi kontrolu nad oružanim
snagama. (Tili 2005: 15) Razlikovanje između
revolucionarnih situacija i revolucionarnih ishoda omogućavaju autoru da
napravi distinkciju između ovog društvenog procesa i ostalih previranja u
društvu koja se mogu okarakterisati na drugačije načine. Građanski rat može
karkaterisati ozbiljan rascep u društvu ali ne i transfer vlasti na novu
grupaciju (postoji revolucionarna situacija ali ne i ishod), dok osvajanje
vlasti „odozdo“ od strane naroda podrazumeva transfer vlasti ali bez suštinskog
rascepa u društvu (postoji revolucionarni ishod ali ne i situacija). (Tili
2005: 16)
Kod
Tilija, rekao bih, vidimo nastavak progresa u sofisticiranosti analize
revolucionarnih procesa. Nadograđujući se na analizu Skočpolove Tili osim
usresređenosti na važnost preuzimanja državne vlasti revoluciju razlaže na više
komponenata i time je još više specifikuje čime pod nju prestaju da spadaju
određeni procesi koje bi možda i Skočpolova svrstala pod revoluciju. Pored ovog
progresa u analitičkoj sferi možemo zaključiti da se Tili od ostalih autora
najviše udaljava od poistovećivanja revolucije a napretkom, za njega ishodi
revolucije zavise od više faktora kao što su razlike između onih koji vladaju
pre i posle revolucije kao i dubine rascepa između njih. Napredak ostaje nešto
što se ne predstavlja kao nužno iako Tili povezuje revolucije sa modernim
dobom.
Zaključak:
dva fronta promene pogleda na revoluciju kroz istoriju sociologije
Ako
malo bolje pogledamo možemo uočiti postepenu promenu u sagledavanju pojma
revolucije na dva fronta. Prvi front možemo nazvati vrednosnim i na njemu
vidimo promenu od negativnog shvatanja revolucije u epohama pre
Prosvetiteljstva i modernog doba preko pozitivnog pogleda na revoluciju u
prosvetiteljskim teorijama kao i u socijalističkim krugovima oličenim u radu
Karla Marksa pa do modernih istorjsko-socioloških teoretičara. Ovi teoretičari
usled svojih tendencija da stvari sagledavaju u svojoj istorijskoj osobenosti
počinju postepeno da zauzimaju vrednosno neutralan stav prema revolucionarnim
događajima i time ovakve događaje sagledavaju pre svega očima nauke. Drugi
front se odnosi na ulogu revolucionarnih aktera, ovde možemo videti promenu
koju su tek istorijska izučavanja revolucionarnih događaja donela. Od
predmodernih vremena pa čak duboko u devetnesti, a možda i dvadeseti vek revolucija
je sagledavana kao autonomni društveni proces koji se odvija nezavisno od volje
onih koji ga sprovode, Hobs, Prosvetitelji, evolucionisti kao što je Marks, svi
su smatrali točkove istorije kao nezavisne od ljudske volje, vođene silama koje
nijedan društveni akter nije mogao da obuzda. Modernim istorijskim studijama je
karakteristično odbacivanje ovakvih percepcija, istorija se sagledava u
drugačijem svetlu, fokus je na ljude kao aktere koji sudbinu drže u sopstvenim
rukama, a društveni procesi postaju otvoreni sa više mogućih ishoda. Ako
revoluciju sagledamo u ovom duhu ona postaje manifestacija ultimativne ljudske
kreativnosti, mogućnosti društvenih aktera da kontrolišu tok istorije kao i
društvene odnose koji ih spajaju.
Znamo
da je sociologija nastala u haotičnom dobu na početku modernosti kao pokušaj
ljudi da razumeju novonastalo društvo racionalnim metodama, ovo društvo je
ozvaničilo svoj nastanak Francuskom revolucijom i kako god sagledamo ovaj
istorijski period nameće se zaključak da je između ostalih kreacija i
sociologija svojevrstan revolucionarni produkt. Od tada revolucija ostaje
problem ove nauke od njenog nastanka i antirevolucionarnih raspoloženja njenog
kreatora Ogista Konta, preko revolucionarnog duha Karla Marksa do danas. Za
koju god perspektivu se opredelili revolucija nam se nameće kao kolevka
modernog društva, a na nama ostaje da vagamo njene dobre i loše strane. Rečima
Herberta Markuzea: „Odnos sredstava i cilja je etički problem revolucije. U
izvesnom smislu cilj opravdava sredstva, naime onda kada se može dokazati da
ona pomažu čovekovom napredovanju u slobodi. Ovaj legitimni cilj, jedini
legitimni cilj, zahteva stvaranje odnosa koji olakšavaju i potpomažu njegovo
ostvaranje. I stvaranje ovih odnosa može da opravda žrtve, kao što je ono tokom
cele istorije i opravdavalo žrtve. Cilj mora dejstvovati u represivnim
sredstvima za njegovo ostvarenje. I tada žrtve pretpostavljaju nasilje –
društvo bez nasilja ostaje mogućnost istorijskog stepena koji tek treba
osvojiti.“ (Markuze 1977: 222)
Literatura
Literatura
1.
Mur,
Barington. 2000. Društveni Koreni
Diktature i Demokratije. Beograd: Filip Višnjić
2.
Skocpol,
Theda. 2013. States and Social
Revolutions. Cambrige: Cambrige University Press
3.
Tili,
Čarls. 2005. Evropske Revolucije
1492-1992. Podgorica: CID
4.
Tili,
Čarls. 1997. Suočavanja sa Društvenom
Promenom. Beograd: Filip Višnjić
5.
Sztompka,
Piotr. 2003. The Sociology of Social
Change. Cambrige: Blackwell
6.
Kolakovski, Lešek. 1980. Glavni Tokovi Marksizma. Tom 1. Beograd: Beogradski Izdavačko
Grafički Zavod
7.
Markuze, Herbert. 197. Kultura i Društvo. Beograd: Beogradski Izdavačko Grafički Zavod
8.
Marks, Karl. 1948. Manifest Komunističke Partije. Beograd: Kultura
9.
Marks,
Karl. 2011. Osamnesti Brimer Luja
Bonaparte. Beograd: Službeni Glasnik
10.
Marks,
Karl. 1985. Prilog Kritici Političke Ekonomije. Beograd:
Beogradski Izdavačko Grafički Zavod
11.
Molnar,
Aleksandar. 2001. Rasprava o Demokratskoj
i Ustavnoj državi 2. Klasične revolucije: Nizozemska - Engleska – SAD. Beograd:
Samizdat B92
12.
Molnar, Aleksandar. 2002. Rasprava o Demokratskoj i Ustavnoj državi 3.
Moderne revolucije: Francuska – Rusija – Nemačka. Beograd: Samizdat B92
Smit, Denis. 2001. Uspon
Istorijske Sociologije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva