Autor: Bogdan Car
Uvod
Kada govorimo o dvadesetom veku, jedan od neizostavnih ličnosti u marksističkoj kritičkoj školi, koja je u vremenu naučne revolucije ostala dosledna ortodoksnom marksističkom viđenju radnog procesa, ali kritikujući novonastale transformacione elemente tejlorizma, jeste svakako Hari Brejverman. Njegova knjiga “Rad i monopolistički kapital, degradacija rada u dvadesetom veku” je interesantan spoj teorijskog objašnjenja novog, reformisanog, radnog procesa, uz njegovu detaljnu analizu, a potkrepljen statističkim podacima, i studijama slučaja, kao i analiza klasne strukture, i promene u samim klasama.
Autor
započinje svoju tezu jednom protivrečnošću koja je u to vreme bila vrlo
aktuelna, a to je da se u literaturi sve češće navodi kako automatizacija i
naučno-tehnička revolucija zahtevaju sve veći broj obrazovanih, spoobnih i
obučenih ljudi. Sa druge strane, rad se odvija u uslovima koji se većini radništva
čine neprihvatljivim; rad se deli na sitne delatnosti, koje se izvode
repetitivno, što ne svedoči da je potrebna velika obučenost i obrazovanje za
njegovo izvođenje. Te sitne, rascepkane delatnosti upravo iziskuju sve manji
broj veština i obučenosti, uz njihovo neminovno svojstvo da, u saradnji sa sve
većom birokratizacijom radne organizacije, otuđuje radnika od rada, od drugih
radnika, pa i od sebe samog. Važna stavka Brejvermanovog života jeste da je
radio kao naučnik i mehaničar u fabrici te je imao neposrednog iskustva o tome
kako izgleda radni proces. Kao član socijalističke partije isticao je da
socijalističko-marksistička borba nije usmerena prema tehnologiji i nauci kao
takvoj, već prema načinu na koji se one upotrebljavaju kao oružije dominacije u
stvaranju i produbljivanju klasnih nejednakosti u društvima.
Brejvermen skreće pažnju na Marksa i njegovu knjigu “Kapital” , pri čemu želi da podseti čitaoce da je središnji pojam Marksove kritičke analize kapitalističke proizvodnje zapravo radni proces pod kontrolom kapitala. Kapitalističko društvo i proizvodni procesi se neprekidno transformišu pred diktatom akumulacije kapitala. Kada posmatramo radništvo, posledice transformacije se vide u dva aspekta: u neprestanim promenama u radnim procesima svake pojedinačne grane i u preraspodeli samog rada između različitih zanimanja ili različitih grana proizvodnje. Od Marksovog detaljnog opisa razvoja i funkcionisanja kapitalističke proizvodnje u 19. veku, zajedno sa njegovim vidovitim zaključcima i predviđanjima, u 20. veku se još uvek nije nazirao rad, koji bi, u duhu ortodoksnih marksističkih tvrdnji, analizirao promene koje su obeležile ovo vreme. Dvadeseti vek su obeležili eksplozivni društveni fenomeni: dva svetska rata, fašizam, raspadanje država i stvaranje novih, velike ekonomske krize, padovi i usponi posleratnog kapitalizma, ali i proleterske i nacionalnooslobodilačke revolucije, te je jasno da je marksistička misao bila neminovno privučena ka analizi ovih događaja, te se marksisti uistinu nisu u datome trenutku bavili važnim aspektima rada. Radnici, rastrgnuti između obnavljanja razorenih država i njihovih ekonomija i borbe za sopstveni život, ekonomskom prinudom koju kapitalizam u sebi nosi, osetili su kao da je kapitalizam nužnost i neizbežnost, te da umesto da menjaju sam sistem proizvodnje, oni su počeli da se udružuju u sindikate radi pregovora o poboljšanju svog položaja u kapitalističkom sistemu. Brejverman kritikuje sindikate, koji su se, umesto združene akcije usmerene ka istrgavanja kontrole nad proizvodnjom iz kandži kapitalističke zahuktale mašinerije, a dodatno oslabljeni brzim diktatom produktivnosti i efikasnosti, okrenuli pogodbama oko nadnica i dužine radnog vremena. Takođe, marksistička filozofija je svoje težište sa unutrašnje prirode samog kapitalizma i položaja radništva u njemu, premestila na nepovoljne posledice takvog sistema i na njegove krize. Očito, kritika oblika proizvodnje je ustupila mesto kritici kapitalizma kao oblika raspodele. (Bravermann, 1974:15) Dakle, marksisti više nisu okretali istraživanju unutrašnje prirode kapitalizma i položaja radnika u njemu, već su ispitivali njegove nepovoljne posledice i krize. Takođe, ove dve promene u smerovima delanja radnika u borbi za svoja prava, isto koliko i marksista u svojoj filozofskoj i sociološkoj borbi, posledica je razvoja naučne tehnologije i produktivnosti rada, i to na taj način da se marksistički pokret se okrenuo reformizmu, a osnovna ideja ublažena je idejama socijaldemokratije, neizbežnosti industrijskog proizvodnog procesa, takvim kakav je.
Tehnologija i društvo
Komparacijom sovjetske kapitalističke proizvodnje i njegovi zapadnih oblika u industriji, uviđa se određena sličnost u njihovom načinu funkcionisanja. Još je Lenjin, koji je bio poznavalac tejlorizma, govorio da sovjetska industralizacija treba da usvoji vrlo produktivan kapitalistički način proizvodnje, a da pritom ukloni samo oblike unutrašnje radne organizacije koji su se odnosili na kontrolu i upravu, kao i na svojinske odnose, i to u smeru kolektivizma i samouprave. Na globalnom nivou, kako u zapadnim, tako i u sovjetskim zemljama, zavladala je jedna vrsta tehnološkog determinizma – naime, verovalo se da je sve što je realitet neizbežno i potrebno, te da je tehnološki napredak u tom smislu nužan i jedini moguć. Iz njega su, stvaranjem dimnjaka, raznog alata i kompjutera, stvoreni novi atributi društva koje se realizovalo kao societas ex machina. (Bravermann, 1974:19) Ono što je nusproizvod naučne industralizacije, kako su mnogi društveni naučnici mislili, a što je prema Brejvermanu pogrešno, da je podela zaposlenih na upravitelje i na one nad kojima se upravlja isto tako neizbežna i večna. Fridrih Engels je, u polemici protiv anarhizma, koje se zove “O autoritetu” istakao da su se odnosi u radnoj organizaciji toliko transformisali, da uništiti autoritet u krupnoj industriji bi značilo uništenje same industrije i kako on kaže “uništenje parne predionice da bi se vratili preslici”1. Čovek je, ovladavši prirodnim silama i manipulacijom istim u proizvodnji, promenio uslove svog društvenog života što je uvelo organizacijska ograničenja slobodnom i pojedinačnom delovanju samostalnog proizvođača. Međutim, naglašava Brejverman, greška je ovde u tumačenju pojma autoritet, čiji karakter bi se u materijalističkom duhu morao bliže odrediti – kao kolektivi ili individualni, antagonistički ili skladni, otuđeni ili u rukama proizvođača. Ovde Brejverman pokazuje neverovatnu oštrinu u svom zaključivanju, i upućuje veoma dobru kritiku jednom od, nažalost često zanemarivanih, marksističkih klasika. Marks je u Bedi filozofije2, kao odgovor Prudonu, podvukao da su društveni odnosi podjednako proizvod ljudi kao i jedno platno, te da stičući nove proizvodne snage, ljudi menjaju svoj način proizvodnje, a samim tim što menjaju način proizvodnje menjaju i način podmirivanja svojih potreba, odnosno same društvene odnose. Ovo je važno da bi se shvatila pozicija Marksa kao sociologa koji je pogrešno i gotovo vulgarno obeležen kao tehnološki determinista, gde se zanemaruje reciprocitet između proizvodnih snaga i društvenih odnosa u njegovoj teoriji. Takođe, ovaj uvid je važan jer autor zauzima sličnu poziciju pri analizi tehnologije. Marks je govorio da se proizvodne snage razvijaju unutar sistema dok ga ne nadrastu, dok se sa njim ne sukobe i razbiju stege koje on nameće. To ima dve implikacije koje predstavljaju dobar kontraargument ocenama o Marksu kao tehnološkom deterministi. Prva bi bila da iste proizvodne snage koje zatvaraju jednu epohu, otvaraju sledeću epohu, a druga da se rast i evolucija proizvodnih snaga odvija unutar granica jednog sistema, tj. da društvo razvija tehnologiju unutar granica sistema, te u tom smislu nema tehnološkog determinizma društva, već društvenog diktata nivoa razvijenosti tehnologije. Odnos između kapitala kao društvenog oblika i kapitalističkog oblika proizvodnje kao tehničke organizacije se ogleda u tome da je kapitalizam, kao mreža društvenih odnosa na osnovu kapitala, odnosno u prikladnim društvenotehnološkim uslovima preobražene robe, diktira da proizvod društvenih odnosa bude oličen u novoj tehnologiji proizvodnje. Sa povećanjem akumulacije kapitala, povećava se tendencija ka njegovom daljem oplođavanju, te se i tehnologija, u skladu sa zadatim ciljevima, preobražava.
Rad i radna snaga
Brejevermen pojam rada preuzima direktno od Marksa, definišući ga u onom obliku u kom je on jedino svojstven čoveku – kao stvaralački i planirani rad, i u tom smilu blizak Aristotelovom terminu, “razumskog delovanja” . Pre nego što zidar počne da gradi zid jedne kuće, on u glavi isplanira kako će to učiniti, i ima sliku gotovog proizvoda u svojoj glavi. Za razliku od životinje, koja svoj rad obavlja nagonski, ljudski rad je svrshodan i svestan; nagonske radnje se temelje na nepromenljivom obrascu oslobađanja energije nakon primanja određenog stimulusa, dok čovek svoj rad podupire snagom pojmovnog mišljenja. Rad kao ciljno usmerena delatnost, vođena razumom, proizvod je ljudske vrste. Međutim, i sama ljudska vrsta, delujući i menjajući svoje okruženje i sam rad, menja i sopstvenu prirodu. Engels, sabirajući tadašnja antropološka znanja, navodi stoga da su rad i govor ono što je “mozak majmuna transformisalo u mozak čoveka”. Ako se na trenutak zamislimo, gledajući u sopstvenu šaku, shvatićemo da je njen današnji oblik transformisan i prilagođen u skladu sa njenom upotrebom u ljudskom radu. Bitan momenat kritike u ovom poglavlju upućen je trendu odvajanja upravljačke sile i izvršnog dela radnog procesa; planiranje samog rada se može raskinuti i odvojiti od njenog izvršenja, a ideja koju jedna osoba zamisli može izvršiti sasvim neka druga osoba.
Kapitalistička proizvodnja zahteva odnose razmene, robu i novac, ali glavna karakteristika po kojoj se ona od ostalih sistema razlikuje jeste kupovina i prodaja radne snage. Mehanizam kojim se ova razmena pospešuje odvaja radnike od sredstava za proizvodnju, do kojih mogu da dođu isključivo ako prodaju svoju radnu snagu drugim licima. Takođe, radnici su oslobođeni zakonskih ograničenja, koja bi ih sprečavala da raspolažu delom svoje radne snage. Naposletku, cilj zapošljavanja radnika jeste širenje jedinice kapitala koji pripadaju poslodavcu, koji tada dela kao kapitalista. Radni proces započinje ugovorom ili sporazumom koji upravlja uslovima prodaje radne snage i njenog otkupa. (Bravermann, 1974:48)
Brejverman naglašava da je važno da uočimo istorijski karakter ove pojave. Kupoprodaja radne snage je postojala još davnih dana (Brejverman navodi da je čak i u Aristotelovo vreme postojala iznajmljena radna snaga), ali klasa najamnih radnika se formira tek u 14. veku, a značajno se uvećala tek u eri industrijskog kapitalizma. U savremenom kapitalizmu, mada je prema mom mišljenju i dalje prisutna ovakva prisila, radnik se nalazi u “šah mat” poziciji pri prodaji svoje radne snage, jer mu društveni uslovi ne ostavljaju ni jednu alternativnu mogućnost da zaradi za život. Vlasnik – kapitalista nastoji da ovaploti svoj kapital, a da bi u tome uspeo, deo kapitala pretvara u nadnice i tako otkupljuje radnu snagu. Tako se istovremeno pokreće proces stvaranja upotrebnih vrednosti i proces širenja kapitala i stvaranja profita.
Rad je neotuđivo vlasništvo jedne individue, upozorava autor. Ono što radnik sporazumom prodaje, a kapitalista kupuje nije sporazumom utvrđena količina rada već snaga rada u sporazumom utvrđenom vremenu. Ljudskim radom se može proizvesti više nego što se troši, a ta sposobnost stvaranja viška rada se odnosi na produživanje radnog vremena nakon trenutka u kome se rad reprodukovao. To bi značilo da, ako se ne bi proizvodilo da bi se izvukao višak rada iz radnika, radnici bi, nakon stvaranja neophodnih sredstava za život, mogli da prestanu da rade i radili bi znatno kraće. Sama prilagodljivost kapitalizma, čini se, leži u krajnjoj prilagodljivosti kao osobini ljudskog rada, koji stvara društvene i kulturne uslove za povećanje vlastite produktivnosti.
Međutim, savremenim tehničkim obeležjima radnog procesa vladaju društvena obeležja koja je stvorijo kapitalista; pošto su prinuđeni da svoju radnu snagu prodaju drugome, radnici gube interes za sam radni proces, koji se od njih otuđio. Međutim, radni proces se nije samo otuđio, već on postaje odgovornost kapitaliste, koji, svestan antagonističkih interesa koji se stvaraju u proizvodnji između njega i radnika, prigrabljuje kontrolu nad radnim procesom. Postepeno otuđenje proizvodnog procesa postaje maskirano pojmom “upravljanje”.
Počeci upravljanja
Industrijski
kapitalizam počinje kada jedan kapitalista zaposli veći broj radnika. Na
početku kapitalista iskoršćava rad na onaj način na koji je to bilo činjeno u
prethodnim oblicima proizvodnje. Radnici poznaju tradicionalne veštine rada
kojima su se služili u feudalnoj i cehovskoj proizvodnji. Negujući zanat koji
je iz cehovskih radionica prešao u velike fabrke, kontrola rada je još uvek pod
kontrolom proizvođača. Međutim, čim su radnici bili okupljeni na jednom mestu,
iskrsao je problem upravljanja. Razvojem grupnih zanata, kao na primer
brodogradnje, i novih grana industrije, čije poreklo nije zanatsko, kao na
primer rafinisanje šećera, kapitalisti su uvideli potrebu za određenom
kontrolom, planiranjem i usklađivanjem radnika.
Prvi stadijum industrijskog kapitalizma se ogledao u naporu kapitalista da zanemari razliku između radne snage i rada koji se iz nje može izvući. Tako je pokušavao, kao svaku drugu svoju sirovinu, da kupuje količinu rada kao otelotovorenu i dovršenu u proizvodu. Ova karakteristika se najsnažnije ispoljila u proizvodnji u “kućnoj radinosti”, gde je kapitalista delio sirovine radnicima za izradu po komadu, a oni su ih obrađivali kod kuće. Raspodela sirovina se vršila preko predradnika. Ovaj oblik je bio prelazni oblik, gde kapitalista još nije preuzeo bitnu funkciju upravljanja, tj. kontrole nad radnim procesom.
Dalje, svoje
korene industrijski kapitalizam ima u merkantilističkom kapitalizmu, koji se
nije baziraona proizvodnji, već na kupoprodaji, a prema radu se odnosio kao
prema bilo kojoj robi. Međutim, njegova neodrživost kao da se prenela i na ovaj
prvi stadijum industrijskog kapitalizma, jer se baš u uslovima kućne radinosti
kao oblika proizvodnje pojavljuju teškoće gubljenja sirovina pri transportu,
neujednačenosti kvaliteta robe i sporosti proizvodnje. Te sisteme je zapravo
najviše ograničava njihova nemogućnost da promene procese proizvodnje, jer
kapitalista nikako nije mogao, u uslovima kućne proizvodnje, gde je radnik bio
gospodar svog vremena, da prisili radnike da mu daju određen broj sati, već
samo određenu “normu” proizvoda. Prema Brejvermanu, Marks, u jednom svom pismu
Engelsu, izveštava da su drevni narodi najpre u vojsi razvili najamni sistem, i
da je podela unutar jedne grane bila najper razvijena upravo u vojskama.
Istorijski spomenici poput piramide i velikog Kineskog zida, dokaz su da je
kontrola velikog broja radnika ipak znatno prethodila buržoaskoj epohi.
Međutim, dok su robovi u Egiptu imali kao jedini cilj uvećanje sjaja svog
faraona, kapitalista je suočen sa unajmljenom radnom snagom, čiji se troškovi
uvećavaju sa svakim neproduktivnim satom - stoga se uz razvoj nove tehnologije
stvara i novi način upravljanja.
Prvenstveno,
radnicima je uvedeno redovno i određeno radno vreme. Radnici su morali da se
naviknu na novo, “dikatatorsko” ruho radnih zadataka, i na zadati tempo rada.
Vrlo snažne prinude, poput zakonskih prinuda i poluzakonitih struktura
kažnjavanja u fabrikama, često su nadrastali fabrike i širili se na čitavu
gradsku zonu. Onog trenutka kad kapitalizam počne da stvara društvo u kome se
niko ne obazire ni na šta drugo osim na vlastiti interes, a ugovor o
zapošljavanju između strana kojima je zajedničko jedino to što ne mogu
izbegnuti jedna drugu postaje sve češći, upravljanje se razvija kao sve
savršenije i prefinjenije sredstvo kanalisanja interesa kapitala i kontrole na
radnom mestu.
Podela rada
Inovacija kapitalističkog oblika proizvodnje u odnosu na ostale sisteme u prošlosti, jeste u podeli rada u proizvodnji, koja je ostala temeljno načelo industrijske organizacija i dan danas. U prošlosti je postojala raspodela društva na proizvodne specijalnosti, međutim ovde se o tome ne govori; govori se, zapravo, o sistemskom deljenju svake proizvodne specijalnosti na ograničene operacije. Ta podela rada se, sledeći Marksovu terminologiju, a kako nam Brejverman predstavlja, obeležava kao društvena podela rada. Ona se izvodi iz speifičnog karaktera ljudskog rada, a to je da čovek, može proizvoditi ne samo ono što iziskuju njegove potrebe (“potrebe njegove vrste”) nego i ostalih članova društva (“potrebe drugih vrsta”). Ova specifičnost može biti izražena samo u društvu, gde čovek može prepoznati potrebe drugih. U skladu sa tim, ubrzo se u društvu javlja društvena podela prema zanimanju, prema tipu potrebe koju čovek zadovoljava. Ljudski rad postaje društveni rad, odnosno rad se obavlja u društvu i pomoću društva. Međutim, za razliku od društvene podele rada, proizvodna podela rada se ne odnosi na grupisanje društva po zanimanjima, već se odnosi na razlamanje procesa uključenih u stvaranje nekog proizvoda na mnogobrojne operacije, koje obavljaju različiti radnici. Ova podela rada je poseban produkt kapitalističkog sistema proizvodnje, koji razara zanimanja, te čini suprotno od društvene podele rada. Društvena podela rada deli društvo; partikularizirana podelea rada deli ljude, što je zločin protiv ličnosti i čovečanstva.
Brejverman se
ne bavi podelom rada u društvu u celini, ili između raznih grana industrije i
zanimanja, već ga zanimaju razlamanja zanimanja i industrijskih procesa unutar
kapitalističkog oblika proizvodnje. Takva jedna podela rada započinje analizom
radnog procesa; uočavanjem sastanih elemenata koje čine složenu strukturu jedne
veštine. Prema Adamu Smitu, u knjizi “Bogatstvo naroda”, on
partikulariziranoj potpodeli rada pripisuje tri prednosti: da dovode do
povećanja spretnosti svakog pojednačnog radnika; da štede vreme; i naposletku,
da vode daljem izumu novih mašina, te na taj način podstiču tehnološki
napredak. Međutim, ono što se ovde, samo u nagoveštaju vidi, a podobnije je
opisano u Smitovom opisu pravljenja pribadača1
, jeste ideja da se operacije razdvajaju tako da ih obavljaju različiti
radnici. Međutim, Brejverman nastoji da dokaže da će radnik možda pristati da
proces raščlani na sastavne delove, ali nikad neće pristati da bude
partikularizovani radnik. Dok se radnikov rad partikularizira i monotonizuje,
kapitalista, po čijem nalogu se rad razdeljuje, vidi samo povećanje
produktivnosti i postizanje kontrole upravljanja. Međutim, to nije sve. U
društvu koje se bazira na kupovini i prodaji radne snage, podela rada
pojeftinjuje njegove pojedinačne delove. Ako se raščlani radni proces, svaki
element tog procesa će biti jednostavniji za izvođenje od celine, što znači da
raste broj ljudi sposobnih za izvođenje tih radnji, te se razlomljeni elementi
radnog procesa kupuju po jeftinijoj ceni. Kapitalizam iz temelja ruši sva
zanimanja i veštine , ostavljajući u životu i prilagođavajući samo ona
zanimanja od kojih ima benefite. Krajnji cilj ovakve kapitalističke politike
jeste da se svaki korak radnog procesa potpuno odvoji od znanja i obrazovanja i
svede na jednostavan rad, te da u dugoročnoj perspektivi, bude stvorena masa
nisko kvalifikovane radne snage, koja se lako kontroliše.
Posledice naučno-tehničkog upravljanja
Praksa naučnog
upravljanja se poklapa sa naučno-tehničkom revolucijom, kao i sa nizom temeljnih
promena u strukturi i delovanju kapitalizma. Odvajanjem umnog od fizičkog rada,
radnici se lišavaju dugotrajnih umnih funkcija, koje se potom prenose u
nadležnost drugih ljudi. Iako se tada robovalo idealu produktivnosti pod
parolom da je to dobro i za radnika i za poslodavca, zapravo povećanje
produktivnosti nije u skladu sa interesima radnika, jer ono sa sobom nosi
smanjenje potrebe za fizičkim radnicima. Radni proces se sada deli na
različitim mestima, među različitim grupama radnika. Na jednom mestu se
obavljaju fizički procesi proizvodnje, a na drugome se kreiraju nacrti,
planovi, proračuni, stvaraju kriterijumi uspešnosti, zamišljaju se delatnosti
svakog radnika, definišu operacije i postavljaju odgovarajući nadzor, kontrola
te delatnosti. Ovde je važno istaknuti snagu i krutost razdvajanja izvršitelja
i planera, ruke i mozga, kako ih Brejverman slikovito opisuje, jer se zamisao o
radnom procesu nalazi u rukama sve ograničenije grupe u sklopu same uprave.
Interesi ruke i mozga se sve više udaljavaju i, pod logikom kapitalističkih
protivrečnih odnosa, postaju podeljeni, neprijateljski. Novi ljudi, poreklom iz
neindustrijskih, ratarskih i seoskih delova stanovništva, koji se regrutuju za
vršenje degradiranih tipova posla, sa sistemskim karakteristikama kapitalizma u
kome se odvajaju radnik i upravljač, prihvataju odnose onakvima kakve su u
takvoj radnoj organizaciji prvi put sreli. Vremenom, otvara se mogućnost
napredovanja u departmane za nadzor, planiranje, procene, poslovodstvo i na taj
način njihova kratkoročna kretanja koja otvaraju put napredovanju u
brzorastućim industrijama, zajedno sa radnicima koji se prvi put uključuju u
procese u industriji, administraciji i trgovini, prikrivajući opšte kretanje
radničke klase u celini i snižavanje njene nekadašnje obučenosti. Na ovaj
način, veza između radničke klase i nauke, koja je već bila krhka, potpuno se
slama. Zanimanje inženjera je novijeg datuma, a pre njegove pojave, zamisao i
konstruisanje su pratile zanatstvo; samo industrijsko umeće se ogledalo u
inovacijama, te je inženjerska uprava uspela uspostaviti monopol nad naukom.
Čak su i radnici burno reagovali na pojavu naučnika u industriji; sindikati su
se snažno bunili protiv naučnog upravljanja, jer su radnici bili svesni da im
se oduzima njihova veština, sposobnost i znanje koje je potrebno da prevlada
teškoće koje nastaju iz promena u oruđu, materijalima i uslovima u kojima se
obavlja rad, i samostalna kontrola, i da su oni pretvoreni u karike u lancu već
isplaniranog proizvodnog procesa.
Novo pitanje
se polako pomalja iza brda, na koji način se mogu pacifikovati odnosi u
proizvodnji između radnika i uprave? Sa stanovišta kapitaliste, činilo se da je
bilo nužno radnicima nametnuti prilagođavanje radu u njegovom kapitalističkom
obliku, pre svega zbog otpora radnika prema brzim tehnološkim promenama,
antagonističkih odnosa, i neprestane naučne organizacije rada. Vlasnicima
sredstava za proizvodnju kontrola radnika se pokazala kao neophodna, i ona se
razvijala u departmanima za radne odnose i kadrovska pitanja, kao i školama za
industrijske odnose, univerzitetima, njihovim odsecima za psihologiju i
sociologiju, kao i u ostalim akademskim institucijama sa sličnim ciljem. One se
ne bave organizacijom rada, kao škole naučnog upravljanja, već uslovima u kojima
se radnik može najbolje navesti da sarađuje u programu rada, koji je uprava
sačinila. Na ovom mestu Brejverman kritikuje, tada aktuelni, sociološki trend
da sociolozi i psiholozi teže ne proučavanju objektivnih uslova rada u
industriji, već subjektivnih reakcija koje ti uslovi izazivaju, zadovoljstvo
ili nezadovoljstvo radnika tim uslovima. Hugo Micenberg je bio psiholog koji se
bavio industrijskom psihologijom, i jedan od pionira ovakvog pristupa.U svojoj
knjizi Psihologija i delatnost u industriji govori da je najvažnije
svojstvo industrijske psihologije da izabere radnika koji po svojim duhovnim
sposobnostima odgovara tom poslu i već zadatoj radnoj organizaciji, da osigura
najoptimalniji učinak radnika menjajući uslove u kojima on radi, i da otkrije na
koji način se može uticati na same radnike da bi oni ostvarili interese
kapitala. Drugim rečima, industrijska psihologija treba da se bavi procenom
radnika, upošljavanjem i filtracijom, kao i manipulisanjem uslovima i samim
radnicima radi ostvarenja ciljeva radne organizacije. Dugotrajni Hotornski
eksperimenti, pod vođstvom Eltona Meja, dokazala su da je uzaludno pokušavati
evaluaciju prikladnosti radnika radnoj organizaciji testovima sposobnosti. Oni
su ustanovili da učinak radnika ima vrlo malo veze sa njegovom sposobnošću.
Najvažniji zaključak Mejove škole jeste da motivacija radnika ne leži u
motivaciji pojedinca, već čitave grupe radnika, te se akcenat pomera sa
industrijske psihologije na industrijsku sociologiju. Veliki deo ekonomske i
političke istorije kapitalističkog sveta vezan je za proces prilagođavanja
radnika na ove nove uslove, uz propratne bune i sukobe koje su ga pratile. Kao
istaknuti primer može se navesti pokretna traka kompanije Ford Motors i
reakcija na njeno uvođenje u proizvodnju 1913. godine, kada je fluktuacija
radne snage dostigla 380%, a radnici su, nezadovoljni ovom inovacijom, masovno
napuštali posao, te se Ford susreo sa ogromnim gubicima. Međutim, platnom
politikom i komparativnom prednošću koju je posedovao, on je nametnuo i ostatku
automobilske industrije ovakav način proizvodnje, te su radnici bili prisiljeni
da prihvate ovakvu promenu. Radnička klasa se postepeno podvrgava
kapitalističkom obliku proizvodnje i uzastopnim oblicima koje on poprima samo
kada kapitalistički oblik proizvodnje pobedi i uništi sve druge oblike
organizacije rada.
Zaključak
Kao što vidimo, malo istine ima u tvrdnjama da je ortodoksna marksistička misao daleka od aktuelne stvarnosti. Pogotovo je to očito kada, koristeći Marksovu terminologiju iz Kapitala, jedan razborit naučnik poput Harija Brejvermana, krajnje materijalistički opiše radne procese industrijskog kapitalizma i njegovu unutrašnju podelu rada, njihov nastanak, istorijski razvoj, dinamičke promene, a onda to prenese i na aktuelnu savremenu sliku. Takođe, veoma je bitna kritička nota sa kojom autor prilazi upravljanju, kao tehnici koja se prilično razvila i u sadašnjem svetu, u okvirima menadžerskih struka; njegova kritika upućena Tejlorovom naučnom upravljanju i odvajanju radnog procesa od veštine radnika, odvajanju zamisli od izvršenja delatnosti, kao i upotrebu monopola nad “naučnim” znanjem da bi se kontrolisao svaki korak radnog procesa. Vrlo je zahvalno u svoje primarno sociološko iskustvo ugraditi Brejvermanov metoda analize radnog procesa, kritički način mišljenja i vrlo jasan stil pisanja. Verujem da je ova knjiga, iako napisana pre skoro pola veka, i dalje dobar osnov za analizu aktuelnih dešavanja u kapitalističkoj proizvodnji. Brejverman je dobro predvideo glavne tokove razvoja suptilnijih oblika kontrole i uprave, pogotovo ljudskih resursa, koji su danas prisutni kao osnovna komponenta radne organizacije u kako proizvodnom, tako i neproizvodnom sektoru. Njihov zadatak se pomerio ka selekciji podobnih radnika za određeno mesto u radnoj organizaciji, te imaju bitnu karakteristiku odlučivanja o tome ko će raditi, a ko ne. Takođe, zaduženi su za prilagođavanje radnike razmrvljenom radu, i novim radnim zadacima.
Cilj kapitalizma je uvek isti – akumulacija kapitala. Međutim, nije više izazov u ponavljanju te istine, već u shvatanju prećutnih, sporednih ciljeva kapitalizma, kao što je degradacija, pojednostavljenje i pojeftinjenje rada u savremenom kapitalizmu. Mislim da je krajnje vreme da se destruktivne tendecije kapitalizma, usmerene ka čoveku, obelodane i eliminišu, kako bismo odbranili i ono malo ljudskosti koje nam je, u uslovima otuđenosti u kapitalističkoj proizvodnji i monotoniji, možda ostalo.
Literatura
1. Brejvermen, Hari (1974) Rad i monopolistički kapital; Degradacija rada u dvadesetom stoljeću, Zagreb, Biblioteka Prometej;
2. Haralambos and Holborn (2004), Sociology Themes and Perspectives, USA, Harper Collins;