Sociologizam: Suočavanje sa zločinima u Srbiji: obrasci i realnost

Autorka: Sonja Hadžić

Uvod

Tema ovog rada je proces suočavanja sa prošlošću u Srbiji, pre svega sa zločinima. Videćemo šta predstavljaju obrasci tog suočavanja, i sa druge strane, kakva je realnost tog procesa. Sem toga, bavićemo se pamćenjem istorije, i njenim interpretiranjem u različite svrhe. Pokušaćemo da utvrdimo na koji način dolazi do suočavanja sa zločinima u Srbiji, na koji način se zločini interpretiraju, ko proglašava žrtve a ko dželate. Istorijski događaj koji koristimo kao primer za analizu suočavanja sa prošlošću jeste zločin u Srebrenici 1995. godine. Zločin u Srebrenici smatra se jednim od najvećih zločina na ovim prostorima od Drugog svetskog rata. Osim toga, bavićemo se i zločinima koji su u periodu nakon Drugog svetskog rata, pa sve do kraja devedesetih događali na teritoriji Vojvodine, a uključivali su međuetničke sukobe.

Kada govorimo o pamćenju i sećanju možemo primetiti da su to pojmovi koji se koriste u svakodnevnom govoru, a koji često mogu biti opterećeni različitim konotacijama. Svaki događaj koji se odigrao u istoriji, a posebno događaji koji su sa sobom doneli stradanja bivaju interpretirani na različite načine. „Istraživanje upotrebe i iskrivljavanja prošlosti je nužno jer prošlost ne govori sama za sebe, već se instrumentalizuje i poriče na različizte načine“ (Kuljić, 2006:273).

Prošlost i sećanje

„Svaki organizovani poredak sećanja počiva na manje ili više osećajnom suprotstavljanju žrtava i dželata u prošlosti“

Kuljić

Nametanje različitih interpretacija prošlosti u kojima postoji monopol na definisanje određene strane kao „žrtve“ a druge kao „dželata“ je jedno veoma moćno oružje kojim se svakako mogu služiti različite individue i grupe u određenom društvu. „Pamćenje kao praksa utiče na donošenje odluka u društvu, politici, ekonomiji i svakodnevnom životu“ (Kuljić, 2006:278). Na koji način se to zbiva zavisi od prirode društva o kom je reč ali svakako da u tumačenju prošlosti moramo obratiti pažnju iz kog izvora određena informacija dolazi. Sem toga, način na koji se interpretira prošlost može uticati i na mobilizaciju jednog sloja ili grupe stanovništva protiv druge instrumentalizacijom određenih sećanja i njihovim aktiviranjem pri eventualnom konfliktu tih dveju strane. Ipak, osmišljavanje prošlosti je jedan veoma značajan proces kako za pojednica tako i za društvo u celini, naime, „ organizovane slike prošlosti su za pojednice i grupe važne jer od njih zavise različiti oblici osmišljavanja iskustva“ (Kuljić, 2006:278). Sećanje označava „način tumačenja i prihvatanja prošlosti, tj. kako političke i društvene grupe selektivno vide važna zbivanja iz prošlosti, trudeći se da preko tako utemeljenog uverenja zaštite interese“ (Kuljić, 2002,73).

Kao što smo već napomenuli, osmišljavanje i različite interpretacije prošlih događaja veoma su opasne kada se radi o nekim teškim vremenima, poput ratova ili kriza. Nakon rata devedesetih godina na ovim prostorima došlo je do različitih tumačenja događaja od stane različlitih nacionalih aktera. Naime, mnogi događaji koji su se zbili u ratu definisani su drugačije od strane drugih interpretatora. O čemu je tu zapravo reč? „Zaoštrena je debata oko ratnih zločina unutar i između država. Hrvati grčevito brane dignitet Domovinskog rata, a Srbi nastoje da ublaže neuporedivost genocida u Srebrenici ističući i ostale zločine“ (Kuljić, 2006:278). Ovde veoma jasno vidimo i način na koji se manipuliše prošlošću, naime, „Domovinski rat se ne sme kriminalizovati, a Srebrenica je rezultat smišljene propagande - jesu parole kojima se umiruje povređeno vrelo ponosnog nacionalnog osećaja običnog čoveka“ (Kuljić, 2006:279). Dakle, kada se govori o nekim zločinima, često se govori i o kolektivnoj krivici jednog naroda za zločin koji su počinili pripadnici toga naroda nad nekim drugim. U primeru Srebrenice mi možemo videti na koji način se nacionalni osećaj jednog pripadnika srpske nacije može braniti od te krivice. Ipak, ono što ovde može predstavljati opasnost jeste mogućnost da jedan narod, korz više generacija različitog interpretiranja prošlosti potpuno iskrivi sliku prošlih događaja te da se oni, ne zaborave, već da se narednim generacijama prikažu u jednom potpuno izmenjenom i lažnom svetlu. Prevladavanje prošlosti „ nije proces koji treba da vodi izmirenju sa zločinima i oprostu, već proces učenja kako da se živi sa sećanjem da su zločini deo i naše istorije i našeg grupnog identiteta, i da zapravo ništa ne može da nas izmiri sa tim delima „ (Kuljić, 2006:279).

Kada govorimo o sećanju jedne nacije možemo se osvrnuti na pojam žrtve. Naime, nakom rata devedsetih govdina na ovim prostorima, došlo je samoviktimizacije nacija. „Svaki segment poželjnog emotivno se pravda samoviktimizacijom, tj isticanjem neuporedivosti žrtve sopstvene grupe“ (Kuljić, 2006:288). Stvaranje sećanja da je jedan nacija „žrtva“ u određenom događaju, o vom slučaju ratu, jeste veoma moćan simbolički kapital za kreiranje istorije i njenog poimanja kod budućih generacija. Još jedan proces kojim se može menjati tumačenje prošlosti jeste selektivni zaborav. (Kuljić, 2006:292). Pokušaćemo sada da u ove obrasce smestimo suočavanje sa zločinima u Srebrenici 1995.

Šta se dogodilo u Srebrenici?

„Priča o Srebrenici treba biti ispričana i pričana opet i iznova“

Mahathir bin Mohamad

„Srebrenica je bila prva bosanska enklava koja je 1993. godine bila proglašena “zaštićenom zonom” UN. Dve godine kasnĳe, početkom jula 1995. godine Srebrenica je predata od strane Zapada, kao prva zaštićena zona Srbima. U srebreničkoj enklavi, koja je po proceni obuhvatala 200 kvadratnih km živelo je oko 40 000 civila, među kojima najviše žena, dece i staraca. Ohrabreni neintervenisanjem međunarodnih snaga Srbi dopremaju iz Srbĳe ogromne količine naoružanja i tehnike i raspoređuju ih oko Srebrenice, tako da je početak jula Srebrenica dočekala stisnuta obručem neizvesnosti i opasnosti koji su srpske snage iz dana u dan činile sve čvršćim.Srpski general Ratko Mladić naredio je 6. jula napad na enklavu znajući vrlo dobro da Zapad neće intervenisati. Rano ujutro 6.jula srpska vojska počela je odlučnu i poslednju ofanzivu na Srebrenicu. Izjava francuskog generala Janviera da se “Srebrenica može sama braniti” onemogućila je bilo kakvo delovanje snaga UN. 11. jula započeo je najveći pokolj civilnog stanovništva u Evropi posle Drugog svetskog rata i najveće stradanje Bošnjaka u istorĳi bošnjačkog naroda“ .

Građanski rat u Jugoslaviji 1991-1995. je razmrdao i na nov način osmislio istoriju Balkana i razotkrio skrivene napetosti“ (Kuljić, 2006:301). „Činilo se da su građani Srbije počeli da zaboravljaju posednji rat ali je TV snimak iz Srebrenice juna 2005. podsetio na prošlost sa kojom se nacija mora suočiti“ (Kuljić, 2006:300). Zločin u Srebrenici odigrao se između 13. i 19. jula 1995. godine tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Ono što može predstavljati kamen spoticanja u suočavanju sa ovim zločinaom jeste to što je proces identifikacije žrtava tekao veoma sporo i neuspešno. Do sada je otkopano 5.350 posmrtnih ostataka Srebreničana. Oni leže u tunelu u Tuzli i komemorativnom centru u Visokom. Proces identiﬁkacĳe teče veoma sporo i vrlo je skup. Američki tim lekara za ljudska prava radio je više od godinu dana na procesu identiﬁ kacĳe i potrošio je 1.200.000 dolara, a identiﬁ cirao je samo 53 žrtve. Ipak, kasnije je identifikovano još žrtava.

Ono na šta se svakako nailazi kada je istražuje o tom dođaju jeste različitost podataka, odnosno upravo različito interpretiranje prošlosti od strane različitih izvora. Te kako ne bismo navodili pogrešne cifre suzdržaćemo se od preciznog navođenja broja nastradalih te ćemo reći da se u većini izvora navodi da ih je bilo između 6 000 i 8 000 ubijenih i oko 30 000 raseljenih lica.

Problem sa navođenjem broja žrtava jeste veliki problem koji ima se može sagledati iz više uglova. Naime, kada govorimo o stradalim licima česte nailazimo podatke o različitom broju ubijenih od strane različitih izvora, tako da Srebrenica nikako nije jedini primer. Ono što je jedan od problema, osim očiglednog-da se ne zna koliko je lica nastradalo, jeste problem vulgarizovanja broja ubijenih. Naime, često se događalo da se broj nastradalih čak i udvostruči ne bi li se dobile medijski pompeznije i dramatičnije brojke, što je zaista jedna vulgarizacija stvarnog broja žrtvi koji je u svakom slučaju preveliki koliki god da je. U slučaju Srebrenica, postoji razlika od čak nekoliko hiljada žrtava u različitim navodima, što nikako nije beznačajan broj.

To svakako doprnosi osećaju da sukob i dalje traje, pogotovu u sećanju žena koje su nakon njega ostale bez najbližih članova porodice. Sećanje na masakr u Srebrenici i danas je veoma živo, posebno kada se radi o pomenutim ženama. Poznato je da postoji organizacija Majke Srebrenice, koje su čak i tužile državu Holandiju zbog toga što nije sprečila masakr nad civilima. Procene su da je nastardalo oko 8 000 muškaraca i dečaka a da je oko 30 000 žena i dece raseljeno.

Memorijalni centar Srebrenica navodi 8 373 imena ubijenih muškaraca.

Od 25. oktobra 2000. godine, trajno je određena zemljišna lokacija u Potočarima, opština Srebrenica, za groblje i spomen obeležje onima koji su stradali u julu 1995. godine u genocidu.

Još jedan problem koji se ovde javlja jeste problem upotrebe pojmova „zločin“, „masakr“, „genocid“ i sličnih termina. Ti termini su vrlo vrednosno obojeni i veoma pogodni za različite vrste manipulacije. U relevantnoj literaturi nailazi se na podatak da su pripadnici srpske strane negirali da se radilo o genocidu jer nisu ubijani žene i deca. Ipak, to je i dalje veoma diskutabilno. Ljudi koji su lično živeli u Srebrenici tih godina se uglavnom izjašnjavaju kao ljudi koji „žele istinu“, „traže pravdu“, „ne prihvataju laži“.

Strane prevladavanja prošlosti su „ćutanje, amnezija, poricanje, krivica relativizovanje, stid, sramota, trauma, senke prošlosti“ (Kuljić, 2006:278). Ukoliko ovu definjiciju prevladavanja prošlosti definišemo kao teorijski obrazac prevladavanja prošlosti, šta bi predstavljalo suočavanje sa prošlošću. Čini se da je odgovor sličan, iapk pitanje je kakva je realnost suočavanja sa zločinima u Srbiji. Ovde ne mislimo samo na Srebrenički zločin,već i na druge događaje kod kojih bi suočavanje sa zločinima bilo potrebno.

Često se dogadja, da se usled sagledavanja sopstvene nacije kao „više“ od drugih zločini počinjeni od strane pripadnika nacije ili „u ime nacije“ zaboravljaju, ipak „stalno upozoravanjena senke prošlosti, pre svega vlastite nacije jeste agens prosvetiteljskog sazrevanja“ (Kuljić, 2006:282). Dakle, kako bi se dolo do suočavanja sa zločinom sopstvene nacije, pripadnici te nacije moraju pre svega biti svesni o tom zločinu. Dakle,moraju prihvatiti realnost koja govori da je zločin se odigrao i da je kao takav deo prošlosti njihove nacije.

Kada govorimo o zločinu u Srebrenici veoma je važno da utvrdimo pojmove koje koriste različiti interpretatori a koji su svakako povezani sa suočavanjem sa zločinom. Naime,javlja se pitanje da li je u Srebrenici počinjen genocid ili zločin? Haški tribunal je događaj u Srebrenici nazvao genocidom.

Ipak, ova ocena događaja u političkom vrhu Srbije nije bila prihvaćena.

Vlada Republike Srbije je 31.3.2010. donela Deklaraciju o Srebrenici u kojoj govori o događaju kao o zločinu a ne o genocidu. Deklaracija se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, kojom je utvrđeno da je u Srebrenici jula 1995. godine izvršen genocid, i u tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom pomenutog suda, bez pominjanja termina genocid.

Međuetnički sukobi na teritoriji Vojvodine

Vojvodina je prostor na kome živi etnički heterogeno stanovništvo, te je kao takva veoma interesantna za proučavanje i analizu odnosa pripadnika različitih nacija koji žive u istom okruženju i veoma često uzajedničkoj inetrakciji. Ilić Vladimir je sproveo istraživanje na prostoru Vojvodine kako bi ispitao „poznavanje, obrasce reinterpretacije i sposobnosti za suočavanje sa mađarskim zločinima nad Jevrejima i Srbima u Bačkoj 1942, srpskim zločinima nad Hrvatima 1991-93 u Sremu i jugozapadnoj Bačkoj i sistematskog progona Albanaca iz Vojvodine 1999. „ (Ilić, 2002:5). Ovo istraživanje je interesantno u kontekstu istraživanja suočavanja sa prošlošću kao i sa pomenutim zločinima. Ovde će reči biti o zločinima prema pripadnicima manjina iz perspektive Srba kolonaca i starinaca.

Autor je, između ostalog, ispitanicima postavljao pitanja koja se tiču njihovog sećanja, saznanja i interpretacije zločina na prostoru Vojvodine koji se tiču međuetničkih sukoba.Recimo, na pitanje „Da li ste čuli za neke zločine za koje se tvrdi da su ih počinili komunisti i za koje?“ (Ilić, 2002:53). Interesantno je da je Srbi kolonisti najčešće izjavljuju d aza takve zločine nisu nikada čuli, dok srbi starinci navode da tih zlolina nije bilo u manjem procentu 31%. Ono što je u ovom kontekstu značajnije od preciznih procentuačnih rezuktata istraživanja jeste različin način interpretacije prošlosti od strane različitih društvenih grupa. I upravo to je istraživanje jeste jedan empirijski dokaz tvrdnje da je tumačenje prošlosti povezano sa razlilitim okolnostima ...

Ono što je takjođe upadljivo jeste samoviktimizacija nacija o kojoj je bilo reči ranije. Naime, upitani „ Šta mislite koja nacija je najviše stradala na teritoriji Vojvodine za vreme Drugog svetskog rata?“ Čak 77% Srba je odgovorilo da je su upravo Srbi bili najveće žrtve, zatim navode Jevreje-3%, Nemce i Mađare-2% i Rome oko 1%. (Ilić, 2002: 54). Ono što je takođe značajno jeste činjenica da su o poznavanju zločina više govorili mlađi ispitanici, (oni koji su rođeni nakon 1973. godine). Odatle možemo videti da postoji razlike interpretiranja prošlosti od strane različitih generacija te nam to potvrđuje pređašnje pomenutu tezu da na formiranje slike prošlosti ne utiču samo različiti političko-društveni moćnici već i primarne grupe, odnosno porodica.

Zaključak

Na kraju možemo reći da se obrasci i realnost suočavanja sa prošlošću a posebno sa zločinima umnogome razlikuju. Zločin sopstvene nacije vidi se kao atak na ponos i nacionalni osećaj običnog čoveka. Zločin se može prevladati samo onda kada osobe koje su za njega odgovorne zapravo tu odgovornost i prihvate te se u skladu sa njome i ponašaju. Što se tiče događaja u Srebrenici, možemo reći da je put ka suočavanju bio veoma dug i komplikovan i deluje kao da još uvek traje. Postavlja se pitanje kada će doći do konačnih zaključaka i prihvatanja odgovorinosti za ono što se dogodilo stanovnicima Srebrenice jula 1995. godine i što je ostavilo neizbrisiv trag kako u istoriju oba naroda tako i u životima svakog pripadnika nacija koje su došle u sukob.

Literatura:

Kuljić, Todor, 2006: Kultura sećanja, Beograd:Čigoja štampa

Od poricanja do priznanja: Helsinški odbor za ljudska prava

http://pescanik.net/wp-content/PDF/srebrenica_knjiga.pdf

Kuljić, Todor, 2002, Prevladavanje prošlosti, Beograd:Helsinški odbor za ljudska prava

Ilić, Vladimir, 2002, Prevladavanje prošlosti u Vojvodini, Zrenjanin: Gradska biblioteka

Izvori:

http://www.dw.de/majke-srebrenice-tu%C5%BEile-holandiju/a-17550208, pristupljeno 11.4.2014

http://www.hrw.org/news/2010/07/09/bosnia-srebrenica-s-most-wanted-remains-large

http://www.potocarimc.ba/_ba/liste/nestali_z.php;pristupljeno 12.4.2014.

http://www.potocarimc.ba/_ba/mc/, pristupljeno 12.4.2014.

http://www.haguejusticeportal.net/index.php?id=9564, pristupljeno 12.4.2014.