Posledice modernosti- interpretacija

Autorka: Katarina Krstić

Uvod

U današnje vreme pojam modernost se koristi u mnogo različitih značenja, u različitim oblastima ljudskog života. Ako zdravorazumski razmišljamo, zaključićemo da je modernost sigurno neka suprotnost nekom vidu tradicionalizma, bilo da govorimo o umetnosti, književnosti ili nauci. Modernost  bi mogla da se shvati kao reakcija na tradicionalne vrednosti i tradicionalno poimanje stvarnosti. U svakom slučaju neka vrsta avangarde, inovativnosti, nešto što do tada nije postojalo i čega ljudsko biće nije bilo svesno. Mnogi autori su se bavili ovom krajnje intrigantnom i kontroverznom temom. Krajem 20. veka moderni, britanski sociolog Entoni Gidens( Anthony Giddens) je u svom delu ’Posledice modernosti’, dao  svoju interpretaciju i viđenje modernosti, a ja ću se kroz svoj seminarski rad pozivati na njegov rad. Gidens navodi da ovaj oblik društvenog života,  označava složene promene u društvenim organizacijama i društvu uopšte (http://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/2594-entoni-gidens-posledice-modernosti.html).

Formiran je u Evropi u 17. veku i  imao je  težnju da se proširi po celom svetu. Cilj ovog seminarskog je da se prouči paralela između umetnosti i modernosti.  Mislim da daje određenu slobodu za kreativnost i diskusiju. Nezavisno u kojoj se oblasti primenjuje, modernost se odnosi na neko trajno stanje, epohu, razdoblje. Za neke teoretičare period nastanka modernog doba jeste početak kraja tradicionlanih društava. Prema Gidensu, tokom poslednjih decenija 20. veka, modernost je ušla u kasnu fazu. Jedna od određenijih definicija modernosti, jeste da je ona vrsta širokog idejnog i praktičnog projekta(A. Mimica i J. Bogdanović, K. Turza, 2007; 331 i 332 str.). Zaslužan za popularizaciju modernosti bio je francuski filozof i sociolog  Žan- Fransoa Liotar(Jean-François Lyotard),  koji smatra da je osnovna jedinica (post)modernosti pluralizam mišljenja i da se ne temelji na utemeljenju epistemologije[1](Giddens, 1998, 14 str.).  Kao dinamičan, relativan i širok pojam za definisanje, preuzet je iz Francuskog jezika i predstavlja blažu fazu koja označava preispitivanje tradicionalnosti. Dok bi najekstremniji oblik modernosti bio ogledan u odbacivanju tradicionalnosti. Knjiga se sastoji iz četiri glavna dela, a svaki od njih se osvrće na određenu tematiku. Za proučavanje moje teme, njegova knjiga će mi biti polazna tačka i pokušaću istovremeno da izdvojim po mom mišljenju interesantne podtekstove. 

Sukob modernosti i tradicionalizma

Sistem diskontinuiteta koji određuje moderni period i odvaja moderne društvene institucije od tradicionalnih poredaka, bi mogla da predstavi polaznu tačku ovog  “sukoba“ . Ove sisteme bi najbolje bilo svhatiti u kontekstu nove epohe, moderne epohe. Diskontinuitet se može zapaziti u prirodi modernih institucija. U slučaju veličanja modernizma, dolazi do totalnog zanemarivanja tradicionalizma. Modernost karakteriše brzina promena, širina promena, unutrašnja priroda modernih institucija. Dok kada govorimo o tradicionalnom, tada je uvek naglasak na poštovanju nekih običaja, tradicije i sistema vrednosti. Tradicionalna društva mogu biti okarakterisana kombinacijom ekonomskih, kulturnih i političkih okolnosti. Tradicionalno tj. pre moderno je sistem koji se zasniva na proizvodnji materijlanih dobara. Zapravo autor naglašava diskontinutitet modernosti i tradicije, koji su u stalnom sukobu. Kada su u pitanju moderna gradska naselja, ona se mogu shvatiti kao prostor nastao na temeljima tradicionalnih gradova(Giddens, 1998, 17str.).  Suštinska razlika ove dve epohe je determinisanost individualaca za srž egzistancije i delanje( stalež, klasu, zanimanje) u tradicionalnim društvima, dok u modernim važi suprotno.

Tamna i pozitivna strana modernosti

Modernost se ne shvata kao jednoobrazna pojava. Sastoji se od pozitivne i tamne strane. Ekspanzija i razvoj modernih društvenih institucija, omogućili su pre svega sigurniju egzistenciju za ljudska bića. Tamnu stranu su isticali poznati teoretičari, Marks i Dirkem, kao jednu vrstu discipline sa degradirajućim posledicama, ali su opet u isto vreme isticali da će pozitivne u jednom trenutku prevazići negativne. Kao primer se navodi birokratija( administracija, aka vladavina kancelarije) koja uništava, guši i koči individualnu kreativnost i nezavisnost. Dok je Maks Veber bio pesimitičnog stanovišta i naglašavao paradoksalnost modernog sveta.  U tamniju stranu modernosti može se svrstati težnja ka totalitarizmu[2]. Ono što bi trebalo da karakteriše modernost po Gidensu jeste antimilitarizam, miroljubivost i pacifizam(Giddens, 1998, 18 str.). Međutim ratovi su dokaz da ova pretpostavka nije održiva. Postojanje modernosti je da bude u suprotnosti sa nasiljem i militarizmom, da bi postojala ravnoteža. Autor kroz celo delo iznosi preplitanje i polarizaciju tradicije i modernosti

Simbioza sociologije i modernosti

Nezaobilazno je povezivanje modernosti i sociologije. Bitne su tri koncepcije koje čine temelj sociološke tradicije. Tu bazu bi činile: institucionalna analiza modernosti; sociološka analiza društva; relacija sociologije i modernosti. Dalje kroz esej pojavljuju se nove karakteristike modernosti: kapitalistički društveni poredak, višedimenzionalnost. Društvo kao relacija se problematizuje na više nivoa, kada je u pitanju sociologija. U zavisnosti od orijentacije, društvo  kao pojam se drugačije definiše. Pozivajući se na nemarksiste Gidens objašnjava da su sociologija i pojam društva usko povezani(Giddens,1998, 21str.).  Zatim vidi se jasna težnja da se poistovete moderna društva i nacionalne države. Jasnoća granica koju poseduju moderna društva, autor naglašava kao jednu od razlika modernog i tradicionlanog, u vremenskom i prostornom okviru. Predviđanje se može definistati kao ključan mehanizam koji potiče iz sociologije, a može se primeti i na modernost. Sociološko znanje ili sociološki pojam uopšte je deo stvarnosti društvenih nauka, koji nastaje i grana se po potpuno suprotnim zakonitostima koje vladaju u svetu prirodnih nauka. Za stvaranje sociološkog znanja, za čitav taj proces, neophodni su posrednici, spektar socioločkih pojmova, odakle dalje sledi modernost kao produkt društvenog procesa. Model refleksivnosti, akumuliranje socioloških pojmova, njihova homogenost, dinamičnost i ciklično kretanje, bitan su preduslov za nastanak modernosti. Mnogi autori sociologiju smatraju naukom o društvu, misleći  na sasvim jasno određene i unutrašnje jedinstvene sisteme, koji čine to društvo.

Vremenski i prostorni okvir modernosti

Razdvajanje vremenske i prostorne dimenzije, kroz ljudsku istoriju je pokazatelj dinamičnosti napretka i evoluiranja društva uopšte. Ova vrsta razdvajanja je posledica modernosti i takodje uslov razdvajanja u beskonačnost. U početku, vremenski i prostorni okvir bili su u simbiozi, što se pokazalo nepraktičnim. Uzrok razdvajanja vremena i prostora bilo je postojanje tkz. praznog vremena, tj. postojanje kalendara i časovnika. Da bih na plastičnom primeru objasnila ovu vrstu jaza izmađu vremena i prostora, pozvaću se novi naučnofantastični film Kristofera Nolana( Christopher Nolan) gde je on pokušao da objasni da su ove dimenzije relevantne stvari. Premošćavanje ovih okvira otvora prostor za mnoge mogućnosti, koje će se možda globalno širiti.  Gidens iznosi da koordinacija vremena predstavlja osnovu kontrole prostora. Kako modernost prevazilazi tranziciju i statiku, samim tim teži da odvoje okvir vremena i prostora  i posmatra ih pojedinačno.( Giddens, 1998, 27 str.).

Osnovna jedinica: informacija

Kada je u pitanju etimologija pojma informacija, poreklo vodi iz Latinskog jezika i označava oblikovanje, obaveštenje. Prvobitna upotreba bila je u tesnoj vezi sa medijima javnog informisanja, kao što su novine i obaveštenja(http://www.link-elearning.com/site/kursevi/lekcija/2359). Informacija ima široku primenu i veliki značaj u svim aspektima ljudskog delovanja u savremenom svetu. Kada bi pokušali da  da damo usku definiciju, bio bi to beskonačan i heterogen sistem podataka. Ova osnovna jedinica novog, modernog društva jeste vrsta internacionalne valute i neiscrpan resurs, koji se prožima kroz ljudsko društvo i kružno i pravolinijski. Negativna strana sve veće količine informacija, jeste prezasićenost i diferencijalnost informacija. Trgovina informacijama, kao i njihova dostupnost nikad nisu bili brži. Dok stalna upućenost u informacije uslovljava u verodostojnost istih.

Iskorenjivanje

Ovaj pojam je neka vrsta mehanizma, koji se ne može obajsniti bez težnje za razdvajanjem vremena i prostora. Odnosi se na izmeštanje društvenih odnosa iznad njihovog uobičajenog konteksta i šablona. Van tog konteksta, teško da bi imao smisla. Gidens nastoji da kroz delo uvodi nove pojmove, a jedan od njih je iskorenjivanje. Nove okolnosti u kojima se definiše vreme i prostor, uslovaljava da se drugačije definišu i društvene promene.  Ističe dva tipa iskorenjivanja:

- stvaranje simboličkih znakova( sredstva razmene);

- uspostavljanje ekspertskih sistema.

Jedan od najpoznatijih simboličkih znakova jeste novac, o kom se mnogo raspravljalo u sociologiji. Novac[3] je univerzalno sredstvo razmene. Poznati teoretičari koji su  se bavili ovom temom su: Georg Zimel( Georg Simmel), Talkot Parsons( Talcott Parsons) i Niklas Luman( Niklas Luhmann). Ovaj mehanizam iskorenjivanja, je nezavistan kao jedinica od vremena i prostora. Takođe predstavlja i jedno od sredstava cirkulacije u modernim društvima.  Služi da uzdigne ljudsku delatnost iz lokalnog smisla(Giddens, 1998, 30 i 57 str.). U tradicionalnom društvu, novac se obično poredio sa dugom. Danas novac je dobio novo obličje, ima oblik informacije. Novac je posledica modernosti i svoju punu primenu doživljava sa nastankom bankarstva i poznatih bankarskih kuća( npr. Rotišldi). Suštinska uloga novca, ogleda se u iskorenjivanju moderne ekonomske delatnosti. Po mišljenju Gidensa svi mehanizmi iskorenjivanja su u nekoj zavisnoj vezi sa poverenjem. Poverenje se po Zimelu(Georg Simmel)[4] poredi sa osećanjem vere i sigurnosti, koji su usmereni ka nekom principu. Smatra se da je poverenje nastalo iz nužnosti, kao mehanizam zaštite od opasnosti[5].  Ako novac predstavlja vrstu mehanizma iskorenjivanja, kao takav teži ka odvajanju prostora i vremena koliko god je to moguće. U tom kontekstu autor povezuje, na apstraktan način i poverenje sa vremenskim i prostornim odvajanjem( Giddens, 1998, 35 i 83 str.).

(Post)modernost?

Uglavnom se postmodernizam povezuje sa krajem fundamentalizma i krajem istorije. Definiše se kao pokret u književnosti, slikarstvu ili arhitekturi. Vode se rasprave o tome kako ovaj pojam treba upotrebljavati kao i o njegovom značenju. Postmodernost je stadium, koji su dostigla savremena, industrijska društva. Postmodernost se trudi da ponudi alternative modernosti. Ističe estetsku vrednost umetničkog dela. Gidnes ovaj pojam definiše kao niz promena, fazu tranzicije u odnosu na modernost. Po nihilizmu[6] ne postoji veza između modernosti i postmodernosti. Autor smatra da je legitimno i ispravnije postmodernost shvatiti kao sazrevanje modernosti, nego kao odbacivanje i prevazilaženje( Giddens, 1990, 53 str.).  Postmodernost u širem smislu gledano, obuvata drugu polovinu 20. veka, dok u užem smislu obuvata aspekte ljudskog mišljenja I vrednosti. Odnosi se na kritiku prosvetiteljstva. Za preteču postmodernosti uzima se nihilizam.(http://proleksis.lzmk.hr/58252/).  Ono što je sigurno, to je da postmodernizam postoji u teoriji, dok u praksi postoji radikalizacija, intenziviranje modernosti. Ta radikalizacija modernosti poseduje neke pravilnosti: raspad evolucionizma, potpuni nestanak istorijske teologije, Zapad gubi privilegovan položaj. Dolazi do preispitivanje same umetnosti i njene vrednosti i validnosti. Sve popularnija i učestalija upotreba fotografije i medija.

Primena globalizacije na modernost

Posmatrano iz jedne perspektive, globalizacija se definiše kao jačanje društvenih odnosa na internacionalnom planu, dok sa druge strane se odnosi na aspekte ekonomije, politike i culture u savremenom svetu. Imanentan proces u uspotavljanju svetskih standarda. Globalizacija se dosta puta može shvatiti kao jedna neminovna faza kroz koju prolazi čovečanstvo. Iz ovog poglavlja se može zaključiti da je ovaj pojam reakcija na nacionalizam, tj. umanjenje posledica nacionalizma. Stiče se utisak da globalizacija pruzima primat od nacionalne države, u nadi da će uspeti da reši životne probleme( Giddens, 1990, 69 str.). Polovinom osamdesetih godina 20. veka, globalizacija tek ulazi u milje socioloških rasprava. Jednom ideologijom, nemoguće je obuhvatiti problematiku globalizacije, nije je moguće raščlaniti i razjasniti. Prostom rečju predstavlja mit( A. Mimica i J. Bogdanović, V. Vuletić 1990, 163 i 164 str.). Globalizacija bez korišćenja informacija, ne bi imala isto značenje. Jedna od posledica globalizacije bio bi konzumerizam[7]

Poverenje nasuprot modernosti

Sfera modernog društvenog života sama po sebi nameće da susrećemo strance i sa njima obrazujemo odnose. Razlikuje se shvatanje reči stranac  u prošlosti i danas. Premoderna društva su imali viziju stranca, kao nekog ko je inkognito, ko je donosio sumnju. U glavnom se ovo poimanje odnosilo na idividuu kao pojavu. Nasuprot premodernom shvatanju, moderno poimanje stranca se dosta razlikuje, jer se posmatra u jednom izmenjenom okruženju. Posmatra se u urbanim okolnostima, kroz prizmu interekacija među ljudima(Giddnes, 1998, 84 str.). Ovakve interakcije, bile bi  površna poznanstva iz koristi i radi ličnih interesa, koja se vezuju za javna mesta. 

                                             

Bitan momenat u svakodnevnom životu je upućenost na ljude i neizbežnost stupanja u trivijalne susrete i društvene aktivnosti. Sociolog ističe, teoretičara Gofmana( Erving Goffman) koji je uveo pojam građanska nepažnja.

                                                  

Građanska nepažnja se poistovećuje sa homogenim sistemom mimike, signala, položaja tela i gestikulacije. Ova vrsta interakcije nema određen i suvisli cilj i fokus. Predstavlja fundament poverenja, a neostvarljiva je bez učešća aktera. Neizostavni deo ove pojave su rituali( npr. učtivost) koji služe u svrhu zaštite( Giddnes, 1998, 91 str.). Nepažnja, kao oblik nekog događaja se neposredno odvija između bilo koja dva pojedinca, ima ulogu da neposredno i na nesvesnom nivou pošalje poruku mira i neprijateljskih namera.

Dihotomija premodernosti i modernosti

Ono što se u ovom poglavlju stavlja u prvi plan jeste prepoznavanje polarizacije premodernosti i mdernosti, iako sam autor navodi da je to rizičan potez. Kada u svakodnevnom govoru čujemo određenje premoderna kultura, prva asocijacija će nam biti bavljenje poljoprivredom i poštovanje tradicije. U ovakvim civilizacijama je relevantno lokalno poverenje. Lokalnost poverenja, vezuje se za lokalne zajednice, koje se logički posmatrano uspostavlja postojanjem, grananjem i negovanjem lokalizovanih odnosa. Karakteristično za premoderna društva su takođe migracije, nomadski način života i putovanja. Takođe lokalizam je sinonim za poznato, istraženo i zonu sigurnosti. Okruženja rizika su podjednako zastupljena u premodernim i modernim društvima( Giddnes, 1998, 104 str.). Kada je u pitanju religija, koja je u slučaju premodernosti politeistička oličena je  u posredniku koji oblikuje poverenje. Premodernost ima sklonost da se oslanja na tradiciju, koja sklapa verovanja u sinhronizovani sklad. Tradicija je neka vrsta neizbežnog, uslovno rečeno generacijskog zadatka, koja utiče na celokupno društvo. Poistovećena sa ritualima, oslikava i simboliše poštovanje i glorifikovanje tih naizgled rutinskih aktivnosti. Modernost i urbanluk su totalni opozit premodernosti. Prisutnost rizika i opasnosti, proporcionalno raste sa prelaskom u modernost. Razvojem modernih institucija sa sobom uvodi harmoniju između poverenja i rizika, kao i između sigurnosti i opasnosti. Stiče se utisak kao da modernost, pokušava da prevaziđe njihove razlike. Sa modernošću lokalno i globalno dobijaju status udruženih pojmova( Giddens, 1998, 108 str.). Udruženost lokalnog i globalnog bi moglo analogno da se posmatra npr. sa pojmom korporativizma[8]. Ono u što je suština modernosti, jeste prisutnost sekularizacije[9] i stalnih ekoloških pretnji. Po Gidensu mi činimo deo jednog svetskog vojnog sistema, koji je oličen u rizicima i težnji za destruktivnošću( nuklearni ratovi).

Modernost kao projekat Zapada

Očigledno je Gidens kroz celu ovu studiju, imao za cilj da dokaže da je modernost produkt Zapada. Ističe da ovaj fenomem prolazi kroz niz institucionalnih promena. Bazične posledica modernosti su emancipacija čoveka kao individue i globalizacija. Ovaj proces je univerzalan jer neminovno utiče na sve aspekte ljudskog delovanja i na svaki oblik društva. Autor ističe rađanje nove epohe, novog društvenog poretka  i skladu sa tim smišlja nove fenomene i pojmove koji bi se u to uklopili. Osnovna jedinica ovog  novog društvenog poretka jeste informacija( Giddens, 1998, 165 str.) Cela knjiga je neka vrsta  projekta, kojim Gidens pokušava da nam skrene pažnju, kako da izbegnemo posledice koje donosi modernost, a to su rizici i opasnosti.  

Zaključak

Ovaj projekat jeste u suštini prošireni esej. Čine ga odeljci, a ne nominalna poglavlja, da bi se izbegao prekid monološke rasprave. Gidens je u ovoj knjizi uspeo da poveže svoje ideje sa ranijim tekstovima i na njih se dosta pozivao. Modernost je otvorio mnoga pitanja koja se tiču čovečanstva i postavio izazov. Ovaj proces podrazumeva i pozitvne i negativne reakcije.  Nije dovoljno uvesti nove pojmove i postaviti novu teoremu, već je neophodno dočarati prirodu same modernosti u duhu duštvenih nauka. Smatrati da je modernost produkt Zapada je skroz legitimno, samo iz tog razloga jer je se taj deo sveta upotrebljava u kontekstu društvneog napretka i slobodarstva. Modernost kao i ono što sledi posle njega, biće odlika intelektualnog bunta, koji obuhvata celokupni čovekov stvaralački korpus.

Literatura:

-http://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/2594-entoni-gidens-posledice-modernosti.html

-http://proleksis.lzmk.hr/58252

-http://www.link-elearning.com/site/kursevi/lekcija/2359

- Entoni Gidens, Posledice modernosti, Filip Višnjić štampa, Beograd, 1998.

-A. Mimica i  J. Bogdanović, V. Vuletić, globalizacija, Sociološki rečnik, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2007.

-A. Mimica i J. Bogdanović, K. Turza, modernost, Sociološki rečnik, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2007.

---

[1] Nauka o saznanju i teorijama saznanja.

[2] Označava oblik ideologije i sistem vlasti, koji je podređen nekom monopolu i autorkatskom režimu.

[3] Kategorija koja pretvara ljude i njihove odnose u stvari.

[4] Smatrao je da je najvažniji sukob u modernoj kulturi, između objektivne i subjektivne kulture.

[5] Cela knjiga je neka vrsta projekta, kojim Gidens pokušava da nam skrene pažnju, kako da izbegnemo posledice koje donosi modernost, a to su rizici i opasnosti.

[6] Filozofsko učenje, koje propagira nepostojanje ničega u realnosti.

[7]Potrošačka ideologija savremenog čoveka.

[8] Vid demagogije, koja poseduje psihološku primesu. Danas je najprisutnija u praksi. Nameće lažnu stvarnost i ciljano oblikuje svest putem medija, marketinga, kontrole resursa.

[9] Proces slabljenja religijskog uticaja na neke aspekte društvenog života.