Autorka: Katarina Krstić
Nominalistički pristup, odnosi se na to da Spenser smatra da postoje samo
pojedinci. Tekst započinje metaforom, koja naglašava da je u ljudskoj prirodi: borba za opstanak, konkurencija i prilagođavanje konstantno među
društvima. Objektivno gledano ova interpretacija se sastoji iz dve celine:
period bez uprave, bez političkog uređenja i period političkog uređenja. Glavni
konstrukt, na koji se autor fokusira jeste upravni
sistem. Autor prikazuje jednu vrstu univerzalne istine, koja objašnjava
kako evoluiranje i napredak upravnog sistema, prati paralelno ravoj društva. Društvene
borbe su neophodne za postojanje društva( Supek, 1987: 196 str.). U kontekstu
borbe, ratovi su neizbežnost. Kao posledica tih ratova, nastaju velike
zajednice, za čiji nastanak je zaslužan čovek. Herbert Spenser kao rodonačelnik socijaldarvinizma, pozivao se na ideju
opstanka najjačih i najsposobnijih.
Osnovni postulat socijaldarvinizma, bio bi
težnja ka adaptaciji putem borbi za opstanak. U nastavku teksta, navode se
primeri: stanovnika Ognjene zemlje, Indijanaca, Bušmana, koji ujedinjenje vide
kao cilj, a ne kao sredstvo. Kada su ovi narodi u pitanju, za njih je
karakteristično oskudnost hrane, što uslovljava težu kooperaciju. Ujedinjuju se iskljucivo radi odbrane i nemaju
političku upravu. Zatim sa druge strane, Eskimi
žive u slobodi i ne poznaju pojam rata. Takođe karakteristično za
Eskime, jeste da žive raštrkano i da prestiž i prevlast, kao pojmovi uslovno
rečeno ne postoje( Supek, 1987: 173 i 174 str.). Spenser je pojmove poput: prirodne
selekcije i borbe za opstanak, razvio i pre Darvina i koristio ih u okviru
svoje sociološke teorije. Cilj njegove teorije jeste, da primeni ove termine na
naciju i državu. Po mišljenju autora, socijaldarvinisti kao i sam Spenser su
poredili rat sa pravilnostima, koje vladaju u svetu životinja. Po nekim
definicijama, rat se opravdava kao uslov društvenog opstanka. Autor kaže da se
civilizacija ne bi razvila bez ratova. Ovaj tekst se većinom zasniva na
dihotomiji društva i živih organizama, jer su slični po rastu obima, što uslovljava
da njihova struktura teži složenijoj. Postoje suštinske razlike između živih
organizama i društva. Ono što karakteriše žive organizme su: konkretna celina,
delovi su međusobno povezani i stroga podela funkcija. Dok ono što karakteriše
društvo je potpuni opozit: sastavni delovi su odvojene celine, jedinke su raštrkane
i sastavni delovi postoje zbog dobrobiti celine. Naglasak autor stavlja na
narav i tkz. raštrkanost, ovih gore spomenutih naroda, kao činioce koje im koče
i na neki način ograničavaju evoluciju političke uprave. Papuanci su primer plemenski organizovanog naroda, kod kojih je uslov za napredak:
neratovanje, pacifizam i formalno postojanje vođe( Supek, 1987: 174 str.). Kada
je u pitanju prihvatanje i viđenje vođe, kao nekoga ko je superiorniji,
razlikuje se od naroda do naroda, samim
tim se javlja svest o autoritarnosti. U početku sva odgovornost je bila
usmerena na jednog čoveka, kasnije se razvilo u grupno telo. Grupno upravno
telo nastaje iz nužnosti i zbog sukoba sa drugim društvima( Supek, 1987: 175
str.). Za Spensera društvo je poput organskih agregata. Postojanje sukoba i
konflikata je neminovnost, koja prožima i prati društvene grupe tom njihovog
razvitka. Društva se stalno bore za opstanak, udružuju se, a sukob u tom
slučaju predstavlja svojevrsnu uobičajenu aktivnost.U kontekstu stvaranja
političkih kategorija, na poglavarstvo bi se moglo gledati kao na preteču
političkih ili vojnih vođa. Kao primer
postepenog stvaranja političkih organizacija, vojni vođa se pretvara u
političkog vođu. Naglasak autora je takođe postojanje privremenog i stalnog
vođe. Zatim kao skoro neprimetna pravilnost dešava se da se stalni vođa
pretvara u političkog vođu. Po rečima
autora, saradnja je neophodna za stvaranje društva. Zajednički ciljevi su nešto
čemu teže grupe pojedinaca, nešto što ih drži zajedno( Supek, 1987: 196 str.).
Motiv za zajedničko delovanje u prvobitnim društvima je bila odbrana od
neprijatelja. Bitan momenat je prelazak iz stanja savršene nezavisnosti u
stanje zavisnosti. Politička organizacija bi se mogla svesti na usku
definiciju, kao društveni mehanizam za koji je karakteristično svesno
sprovođenje uporedo upravne i restriktivne funkcije. Društvo kao celinu, ne čini
samo puki sklop pojedinaca, a da pritom nemaju neku funkciju ili bar reflektuju
neku. Mnogo bitnija komponenta, koja utiče na stvaranje društva u sociološkom
smislu, po mišljenju autora, jeste postojanje saradnje. Saradnja bi mogla da se
posmatra kao kamen temeljac nekog društva. Odlučujuće za postojanje društva i
saradnje, jeste međusobna određenost i zavisnost( Supek, 1987: 197str.). Autor
deli saradnju u odnosu na vrstu ciljeva, pa postoje dve vrste saradnje: jedna
se temelji na privatnim ciljevima, dok druga implicira na javne ciljeve.
Tačnije saradnja koja se temelji na privatnim ciljevima je koncipirana
nesvesno, dok je saradnja koja se temelji na javnim ciljevima skroz na svesni
način obrazovana. Neke organizacije nastaju iz napora i želje pojedinca da
zadovolji svoje egzistencijalne potrebe. Kao takve te organizacije, prolaze
kroz nekoliko faza. Društvena organizacija je na primer nastala iz neke vrste
akcije( Supek, 1987: 198 str.). U žiži uporedog rasta i razvoja političke
uprave i društva, javlja se tendencija za nastanak centalizovane političke
sile, koja kasnije konstantno prelazi u političku prisilu. Svaka struktura,
bilo da je pitanju političkog ili društvenog karaktera u toku svog progresa i
procesa evolucije, mora naići na ograničenja ili dostići neku vrstu zenita. Jer
kako se usložnjavaju organizacije i strukture, tako postepeno gube mogućnost adaptacije
( Supek, 1987: 177 str.). Moglo bi se zaključiti kako ako po nekoj opštoj
zakonitosti svaki razvojni proces teži sazrevanju, samim tim postaje
homogenije, ustaljeno i tako teže prihvata bilo kakve promene uslova.
Literatura:
Rudi Supek, Herbert
Spenser i biologizam u sociologiji, Matica Hrvatska, Zagreb, 1987.