Autorka: Mina Putnik
Uvod
Na samom početku bih istakla
razliku u predgovoru koji je Gidens dao i u prvom i u drugom izdanju svoje
knjige. Iz ta dva kratka teksta odmah sam zapazila da se promenio način na koji
on poima globalizaciju i tempo kojim se ona širi. U prvom predgovoru (izdanje
iz 1999. godine) jasno se vidi da Gidens tek naslućuje probleme koje globalizacija
donosi svetu koji nije u stanju da predvidi posledice događanja koja prate
globalizaciju, dok u izmenjenom drugom izdanju (iz 2002. godine) jasno se može
videti autorovo dovođenje u pitanje svega što je svet do tada smatrao da
poznaje.
Gidens počinje da preispituje
moć država da utiču uopšte na trenutna svetska dešavanja, sumnja u njih, ističe
da države nisu sposobne da se nose sa nadnacionalnim problemima i ne mogu da
predvide rizike koje same stvaraju. Dovodi u pitanje tradiciju, porodicu,
demokratiju, međunarodnu bezbednost, ekonomiju na globalnom planu,
multinacionalne kompanije, itd.
Bio je okrenut Zapadnim
društvima, ovde bih istakla etnocentričnu perspektivu, ali i pored toga, Gidens
je uvideo da Zapad ima ogromnu ulogu u diktiranju tokova globalizacije (koja se
kao u koncentričnim krugovima širi iz jednog centra svuda po svetu).
Tvrdio je da živimo u
periodu ogromne istorijske tranzicije koje ne zna za državne granice. Takva tranzicija
je vođena naukom i racionalnom misli koja nije pomogla da se te promene
,,ukrote“ i da se izbegnu određeni rizici i posledice (Gidens, 2005: 29). Sve što
sam istakla u drugom pasusu sada je pod znakom pitanja baš zbog inovacija koje
su trebale da doprinesu čovečanstvu, ali pojedini autori smatraju da su samo
doprinele uništavanju istog.
Gidens u ovoj knjizi ne
pokušava da ponudi idealno rešenje kako treba upravljati globalizacijom, već
nam samo daje uvid u menjanje sveta velikom brzinom, u nestanak
,,tradicionalnih“ oblika koje smo poznavali i da je u redu da sumnjamo,
razmatramo i da pokušamo da predvidimo promene makar i pogrešili.
Nadolazeći/tekući problemi globalizacije i sumnja u
svet kakav smo do sada poznavali
Prvo što mi upada u oči i
ono što mogu da zaključim iz svakodnevnog, ličnog iskustva jeste činjenica da
proces globalizacije ne možemo ignorisati. Prema rečima Gidensa mnogi su se
pobunili protiv teze da globalizacija uopšte postoji-skeptici.
Skeptici su smatrali da je
globalizacija samo prazna priča i da se procesi koji se dešavaju ne razlikuju
mnogo od onih koji su se dešavale ranije i u ekonomiji i u politici (Gidens,
2005: 34). Gidens ih svrstava u staru levicu, tako da oni globalizaciju vide
kao jedan mit, ideologiju koju zastupaju pristalice liberalnog tržišta (Gidens, 2005: 35).
Naspram njih postoje oni koji
smatraju globalizaciju vrlo realnom pojavom-radikali.
Radikali tvrde da je
globalizacija izrazito vidljiva i realna i da se njene posledice mogu osetiti na svakom koraku.
Ističu kako su globalno tržište, gubljenje moći državnih granica, političari i druge
stavke koje se vezuju za nacionalnu državu izgubile svoju realnu moć (Gidens,
2005: 35).
Globalizacija ne zahvata
samo polje ekonomije. Činjenica je da su mnogi fokusirani na ovo polje kada se
radi o proučavanju ovog procesa, ali ona je uticala i na tehnologiju, kulturu,
politiku, porodicu i još mnoga druga polja koja se tiču svakodnevnog života.
Iako se danas najviše pažnje posvećuje elektronskom novcu, ekonomiji koja se
odigrava pritiskom samo jednog tastera, ili klikom miša (Gidens, 2005: 36), ovo
nije jedini ugao iz kojeg se ekonomija treba i može proučavati. Tako nam autor
između ostalog navodi i razvoj sistema komunikacije.
Svakako bih istakla da je
globalizacija ,,procvetala“ sa pojavom interneta, masovnih medija i društvenih
mreža. Smatram da su ove tri stavke od celog sveta napravile jedno globalno
selo, jer mi smo u stanju da pratimo uživo šta se dešava na sasvim suprotnom
kraju sveta. Takođe, internet je novi, imaginarni prostor u kome svi i u svakom
trenutku mogu da stupe u kontakt sa nekim ko uopšte ne živi na istom
kontinentu, ili u istoj državi (namerno prenaglašavam kako bih prikazala
neograničene mogućnosti sajber sveta). Na internetu ljudi mogu slobodno da
raspravljaju o politici, ekonomiji, religiji, da stvaraju nevladine
organizacije, ugovaraju skupove i proteste, razmenjuju novac, da prate
dešavanja širom planate, itd. Sve ovo je uticalo na širenje određenih trendova
u ekonomiji, politici, kulturi, ali je donelo promene i u privatnom životu.
Neki autori ističu da su ove
pojave (globalna ekonomija, televizija, internet, lanci trgovine-pr. McDonald’s,
itd.) zapravo novi vid kolonijalizacije (Gidens, 2005: 41). Smatraju da nejednakost
raste i možda je to jedan od najozbiljnijih problema sa kojima se svetsko
društvo suočava (Gidens, 2005: 42).
Takođe, mnogo je autora koji
tvrde da je globalizacija ,,zamaskirana“ vesternizacija, ali u odbranu Zapada,
Gidens ističe da se dešava i obrnut proces odnosno da i ne-zapadne zemlje mogu
uticati na Zapad (Gidens, 2005: 42).
Danas se vode oštre rasprave
oko toga da li je globalizacija donela/donosi išta dobro ili samo potire sve
dotašnje oblike onoga što nas je svakodnevno okruživalo i sa čime se svet
suočavao. Ovo pitanje je kako i sam autor navodi dosta kompleksno, ali smatra
da nam razmatranje pojma rizika možda može pomoći da odgonetnemo, ali i
predvidimo, značaj, uticaj i kretanje globalizacije.
Rizici su, kako Gidens
navodi u ,,Sociologiji“, neizvesnosti
i problemi zbog novih naučnih i tehnoloških otkrića. Smatra se da živimo u
globanom rizičnom društvu kome preti izbijanje ekološke krize. Autor ovaj pojam
ističe kao jedan od najbitnijih osobina današnjeg sveta (Gidens, 2005: 47).
Navodi kako društvo pre dva,
tri veka nije imalo pojma šta znači rizik, to u tradicionalnim kulturama nije
postojalo. Gidens ovde poreklo reči rizik i njene korene traži još u XVI i XVII
veku kada su ga istraživači koristili kada išli na duge plovidbe u neistražene
vode-prostorna konotacija rizika da bi kasnije ovaj pojam dobio i vremensku
konotaciju-kada su počela ulaganja i predviđanja u bankrastvu u pokušaju da se
predvide moguće posledice ulaganja (Gidens, 2005: 48). Rizik zapravo treba da
proceni događaje koji slede, što je karakteristično za društva koja gledaju u
budućnost, tj. koja se aktivno bave planiranjima i investiranjem na kraći ili
duži rok. Planiranje, okrenutost ka konstantnom razvoju, investiranju,
neosvrtanje na prošlost su samo neke od osobina modernih industrijskih društava
za koje Gidens vezuje pojam rizika (Gidens, 2005: 49). Ovakvo shavatanje rizika
se može primeniti i na današnja moderna kapitalistička društva, gde se
stalno preračunavaju mogući
profiti/gubici. Moderno društvo vidi rizik kao kontinuirani proces, kao nešto
što se stalno događa, bilo pozitivno ili negativno (Gidens, 2005: 40).
Pojam rizika naspram sebe
stavlja pojam osiguranja, odnosno osećaja sigurnosti i zaštićenosti. Autor
navodi da se osiguranje može čak smatrati i preduslovom rizika, ali i nečim što
parazitira na riziku, jer ćemo se upustiti u nešto samo ako znamo da imamo
nešto što može da nas zaštiti ili da nam potpomogne (Gidens, 2005: 51).
Osiguranje zapravo predstavlja preraspodelu rizika, jer osiguranjem rizik nije
ukinut, već samo postoji neka vrsta pokrića za štetu koju rizik može da izazove
(Gidens, 2005: 51).
Nije sve što je vezano za
rizik nužno loše, naprotiv. Kao što sam ranije pomenula Gidens je rizik video
kao pomoć u upravljanju globalizacijom. On nam pomaže da predvidimo određene
događaje u budućnosti i da tu budućnost stavimo pod našu kontrolu (Gidens,
2005: 52). Sam rizik se može podeliti na dva dela: spoljašnji i prouzvodni.
Spoljasnji rizik je onaj
koji dolazi izvan nas, tačnije onaj koji nam priroda nameće, dok proizvodni
rizik koji podrazumeva nas koji smo svojim naučnim i tehnološkim kretanjima
doveli sebe i svet oko sebe u opasnost (Gidens, 2005: 52). Ne možemo znati gde
je jasna granica jednog, a gde drugog rizika čak i kada posledice postanu
osetne. Gidens takođe iznosi jednu vrlo pesimističnu tvrdnju, a to je da mi
živimo ,,posle kraja prirode“ pod čim podrazumeva da skoro nema prirodnog mesta
na planeti gde ljudska ruka nije intervenisala.
Još jedan od velikih
problema cele ove priče oko rizika jeste taj što ljudi ne uočavaju neke stvari
dok već ne bude kasno. Ljudi u praksi ne koriste rizik kako bi predupredili
određenu štetu, već samo puste da se nešto dogodi i tek onda traže nove i alternativne
načine da to zaustave. Možda najbolji primer ovoga jeste globalno zagrevanje.
To je proces koji traje već nekoliko decenija, a o njemu se jako malo govori. Mnogi
su negirali njegovo postojanje sve dok nismo došli u situaciju da su: polovi
skoro potpuno nestali, nivo svetskog mora se značajno podigao, omotač Zemlje
trajno oštećen i da godišnja doba više ne postoje.
Rizik kao što je globalno
zagrevanje zahteva nadgledanje i rešavanje na nacionalnom i globalnom nivou
pomoć institucija na svetskm nivou koje bi rapolagale sa određenim naučnim
saznanjima i tehnologijom koja bi pomogla da se ovakvi problemi preduprede.
S obzirom da su ovakvi
problemi okupirali svakodnevicu, sve ovo je počelo da se odražava i na
mikrostrukture društva. Najznačajnija mikrostruktura jeste svakako porodica. Kao
što sam istakla na početku, globalizacija se ne tiče samo ekonomije i rizika
već se tiče i određenih promena u kulturi koje neposredno ili posredno utiču na
ponašanje pojedinaca.
Kao što nam je poznato kultura
je ta koja oblikuje vrednosti i norme određenog društva što znači da ona utiče
na ponašanje pojedinaca. Porodica se nekada smatrala tvorevinom tradicije, ali
moramo uzeti u obzir da je Gidens dosta osporavao ovaj pojam.
Za Gidensa je tradicionalno,
odnosno nešto je duboko ukorenjeno u prošlosti, samo mit. Ništa nije
nepromenljivo i trajno. Sve je podložno prilagođavanju i ništa nije toliko
staro koliko se zapravo čini. Kao primer za ovo, Gidens navodi škotske rituale,
nošnju i simbole za koje su mislili da datiraju iz daleke prošlosti (Gidens,
2005: 63). Međutim, kiltovi su zapravo proizvod industrijske revolucije, to
uopšte nije bila nacionalna nošnja. Na ovom i još mnogim primerima, među kojima
se bavi i tradicijom nauke, Gidens osporava veliki deo onoga što se smatra
tradicionalnim, ali naravno ne poriče da postoje određeni običaji koji su
sačinjavali živote ljudi tokom istorije (Gidens, 2005: 64).
Pored ovakvih stavova, nije
ni čudo što je Gidens uvrstio porodicu kao jednu od glavnih institucija koje pogađa
globalizacija. Kada govorimo o porodici, svakako moramo poći od poimanja
porodice kao ekonomske zajednice. To je jedna od njenih tradicionalnih odlika.
Zašto kažemo da je tradicionalna porodica imala pre svega ekonomski aspekt?
Nekada je cela porodica učestvovala u proizvodnji, a deca koja su se rađala u
tom periodu predstavljala su radnu snagu (brak kao okvir fertiliteta). Još
jedna karakteristika tradicionalne porodice jeste nejednakost među polovima. Žena
je nekada predstavljala vlasništvo svog muža ili oca, čak se ubrajala i
pokretnu imovinu prema zakonskoj definiciji (Gidens, 2005: 80). Sve ovo se
naravno preslikavalo i na seksualni život što je dovelo do stvaranja dvostrukih
seksualnih standarda-jedna (slobodnija) pravila su važila za muškarce, a druga
(potpuno ograničavajuća) za žene. U tradicionalnoj porodici su i deca bila
obespravljena. Nisu se odgajala zarad ostvarivanja roditeljskog zadovoljstva
ili radi odgajanja njih samih, nisu smatrana osobama, već je bio bitan samo
njihov ekonomski okvir, odnosno u kojoj meri deca mogu da doprinesu tržistu
rada (Gidens, 2005: 80). Smrtnost dece je bila velika.
Kao i sve ostalo, brak i
porodica se nalaze u fazi tranzicije. Brak više ne predstavlja okvir sekualnog
života i reprodukcije. Razvod postaje društveno prihvatlja opcija, dok
pripadnici homoseksualne orijentacije i dalje marginalizovani od starne
društva. Muška i ženska prava su izjednačenija nego ikada, mada se
feministkinje ne bi mogle složiti sa
ovakvim Gidensovim zaključkom. Brak se i danas društveno nameće, ali postoji
alternativa u vidu kohabitacije koje je zakonski izjednačena sa brakom. Deca su
danas predmet ulaganja, a ne izvor novca. Njihovo podizanje zahteva ogromna
žrtvovanja i odricanja, ali i velike finansijske planove na duži rok. Roditelji
su maksimalno posvećeni detetu i pokušavaju da balansiraju između tržišta rada,
domaćeg rada, deteta i građenja svog partnerskog odnosa. Mnogi su smatrali da
su ovakve promene proizvod demokratije, ali ne nužno (Gidens, 2005: 90).
Gidens je imao drugačiju
zamisao demokratije. Demokratija, kako navodi jeste najsnažnija ideja-vodilja
XX veka na čije je širenje u mnogome uticao napredak globalnih komunikacija
(Gidens, 2005: 91). Predstavlja sistem političkih ideja u kome se stranke bore
za prevlast (Gidens, 2005: 92). U ovakvom uređenju, građani imaju pravo glasa,
izbora, slobodu kretanja i govora. Slobodni su da se udružuju i da formiraju
svoje političke partije, razne nevladine organizacije, pokrete itd. Jasno je da
ne postoji jasno ustanovljen oblik ili nivo demokratije (Gidens, 2005: 92).
Demokratija nije nova
pojava. Setimo se da je Američka revolucija počivala na demokratskim idejama,
baš kao i Francuska revolucija, ali u tom istorijskom periodu još uvek nije
bilo naznaka pravilnog sprovođenja demokratije već su pravo glasa imali samo ,,mudri
i nadareni“ (Gidens, 2005: 93). Na Zapadu se razvila u XX veku, ali pre I
svetskog rata samo u Norveškoj, Finskoj, Australiji i Novom Zelandu su žene
imale pravo glasa, dok su u ostaim zemljama to pravo izborile između dva rata,
posle II svetskog rata ili u slučaju Švajcarske tek 1974. godine (Gidens, 2005:
93). Posleratni period je bio dosta diskutabilan, jer su se dugo sile Istoka i
Zapada sukobljavale, što možemo prevesti na borbu socijalizma i demokratije.
Ovo može objasniti nejednak stepen demokratije u određenim zemljama i borbu za
njeno održanje koja se vodi i dan danas. Totalitarni režimi i dalje postoje,
primer: Severna Koreja, ali postoje i monarhije (bar u tragovima).
Priči sa početka o
slabljenju država suprotstavlja se činjenica da danas postoji daleko veći broj
država nego što je do sada u istoriji bio slučaj. To pokazuje da nacionalni duh
svakako nije u opadanju, ali pokazuje i slabost same države da se bori sama sa
rizicima koje globalizacija nosi. Takvi rizici ne poznaju nacionalne granice i
zahtevaju traženje rešenja na globalnom nivou.
Zaključak
Ne možemo da poreknemo da
živimo u eri globalnih kretanja i promena. Svakim danom sve više bivamo
izloženi novima faktorima rizika sa kojima nismo u stanju da se borimo sami, na
nivou države. Veći broj faktora rizika smo stvorili sami razvijanjem nauke i tehnologije,
ali i svojom nepažnjom i nemogućnošću da predvidimo posledice našeg uplitanja u
prirodne procese.
Novi oblici i kretanja u
ekonomiji, trgovini, komunikaciji, politici i bezbednosti nameću nove načine
života. Ovako velika kretanja zahtevaju nadnacionalne organizacije koje bi
oformile stručne, naučne timove koji će moći ili bar pokušati da se izbore sa
globalnim problemima poput gladi, genetski modifikovane hrane, globalnog
zagrevanja, terorizma i mnogih drugih pojava koje ugrožavaju našu stvarnost.
Literatura
Gidens, Entoni. 2005.
Odbegli svet, Stubovi kulture, Beograd
Gidens, Entoni. 2005. Sociologija,
Čugura print, Beograd