Metodologija Emila Dirkema

Autor: Milutin Raković

Uvod

 

U ovom radu ću se baviti metodologijom francuskog sociologa Emila Dirkema. Njegov uticaj na razvoj i institucionalizaciju sociologije nikako ne sme biti zanemaren kao i uticaj na pozitivističku misao. Zbog toga ga s pravom smatraju utemeljivačem sociologije kao akademske discipline. Imajući u vidu pretpostavku da teorijska pozicija nekog naučnika ili metodologa veoma determinišu njegova metodološka načela i rešenja, najpre ću izneti polazna teorijska shvatanja da bi smo mogli sa te tačke da razvijamo celokupnu sliku o metodu i metodologiji.

Teorijska shvatanja

Na samom početku veoma je bitno istaći Dirkemovo shvatanje društva i funkcije koju mu on pridaje. Dirkem definiše društvo kao „skup ideja, verovanja, osećanja svih vrsta koja se ostvaruju preko pojedinca; i u prvom redu tih ideja nalazi se moralni ideal koji je osnovni raison d'etre društva“ (Milić, 2014: 110, istaknuto u originalu). Prema Dirkemu, društvo predstavlja autonomnu sferu realnosti koja funcioniše po sopstvenim zakonima i na koju nedruštveni činioci nemaju uticaja (Milić, 2014: 122). Dakle, Dirkem stvara etičko-idejnu teoriju o društvu u kojoj normalno funkcionisanje društva direktno zavisi od postojanja kolektivnih predstava, moralnih normi i vrednosti. Društvu je data funkcija vaspitača koje putem kolektivne svesti, mišljenja, i osećanja socijalizuje pojedince i osposobljava ih za preuzimanje uloga koje su neophodne za funkcionisanje društva. Razlog za ovakvo shvatanje društva leži u Dirkemovom shvatanju pojedinca gde on smatra da je ljudska priroda individualistička, krajnje asocijalna i da se ljudi, vodeći se svojim egoističkim prohtevima, nikako ne uklapaju u koncept društva. Pored opštosti, veoma važna odlika društvenih pojava, odnosno kolektivne (nadindividualne) svesti je da deluje koercitivno, odnosno prinudno na pojedince (Gidens, 2007: 9). Prema Dirkemu, ta prinuda može biti direktna i indirektna: s jedne strane imamo širok spektar društvenih sankcija koje se primenjuju prilikom kršenja opšteprihvaćenih normi, a s druge strane pojedinac usvaja sadržaje u najranijoj mladosti koje kasnije internalizuje i nesvesno ih se pridržava shvatajući ih kao deo sebe sa kojim se poistovećuje.  Za shvatanje Dirkemovog metoda je važno istaći da je kod njega postojala tendecija da kolektivnu svest, odnosno društvo treba proučavati u kolektivnim manifestacijama. Dakle, jedinica poručavanja bi bio pravni sistem, etička shvatanja, religijska verovanja, dogme i slično (Milić, 2014: 111). Želeći da se udalji od tradicije nominalizma i da smanji značaj individualnih manifestacija, Dirkem je, shodno svojim teorijskim uverenjima, dao na značaju statistici. Prema njemu, pomoću statistike se najefikasnije kristalizuju kolektivni oblici pojava i smanjuje se uticaj pojedinačnih slučaja. O ovome će biti više reči u sledećem delu koji će se ticati Dirkemovih metodoloških shvatanja.

Takođe, mislim da je bitno navesti Dirkemovu zamisao funkcija koje sociologija kao nauka treba da ispunjava. Jedna od bitnijih funkcija tiče se primenjene sociologije koja ima zadatak da formuliše pravila društvenog usmeravanja. Nauka će putem naučnog posmatranja empirijskih podataka pronalaziti načine za ostvarenje ciljeva kao i određivati glavne ciljeve kojima se stremi (Barnes, 1982: 559). Znajući za razlike između vrednosnih i činjeničnih procena, Dirkem ipak smatra da postoji mogućnost da sociologija može donositi vrednosne ocene o društvu. On smatra da „postoji izvesno stanje moralnog zdravlja koje je jedino nauka pozvana da odredi“ (Milić, 2014: 115). Ovakva funkcija sociologije sa sobom nosi naučno određenje normalnih i patoloških pojava što prema Dirkemu predstavlja stvaranje epistemološke osnove praktične primene socioloških saznanja. Na ovaj način Dirkem izbegava proizvoljnost u praktičnoj upotrebi  sociologije i pokušava da eliminiše subjektivnost. Neophodno je naći objektivno merilo koje je svojstveno društvenim činjenicama i koje omogućava da se u raznim društvenim pojavama razlikuje normalno od patološkog, što bi omogućilo sociologiji da na objektivan način izučava društvenu realnost bez izostavljanja svojih metoda (Dirkem, 1963: 56). On najpre normalno određuje kao prosečno, dok je patološko sve ono što odstupa od proseka u društvu. „Opravdanje za ovo gledište se nalazi u delovanju mehanizma društvenog odabiranja koji dozvoljavaju da opstane samo ono što je za određenu vrstu – u ovom slučaju za određeno društvo – korisno“ (Milić, 2014: 116).  U ovom slučaju Dirkem upotrebljava korisnost kao kriterijum prosečnosti – sve što je korisno je i prosečno, a samim tim je i normalno. Ipak, Dirkem napušta korisnost kao kriterijum jer smatra da ovom kriterijumu nedostaje naučna objektivnost, ono čemu Dirkem i teži. Sa ciljem da poveća objektivnost, opštost postaje kriterijum prosečnog, odnosno normalnog (Barnes, 1982: 559). Razvijanjem svog polaznog stanovišta, Dirkem dovodi u pitanje sam koncept prosečnosti jer između normalnog (prosečnog) i idealnog postoji značajna razlika. On određuje normalno kao racionalno utvrđenu optimalnu normu. Dakle, u ovom slučaju normalno predstavlja opozit patološkom, dok  normalno u smislu prosečnog (opšteg) jeste opozit izuzetnog, a ne patološkog.

U prethodno izloženom tekstu sam pokušao da prikažem osnovna teorijska shvatanja da bismo imali osnovu za razvoj metodološke misli. Dalje, u nastavku ovog rada u fokusu će biti osnovni postulati Dirkemovog metoda.

Dirkemova metodologija

Na samom početku ću istaći osnovno metodološko pravilo koje je Dirkem uspostavio. Naime, da bi se prilikom socioloških istraživanja naučno pristupilo stvarnosti i stvorila naučna iskustvena evidencija, neophodno je društvene činjenice posmatrati kao stvari (Milić, 2014: 119). Primećujem da i Milić i Barnes dele isto mišljenje i smatraju da je načelo „posmatrati društvene činjenice kao stvari“, kod Dirkema nejasno određeno i da se uglavnom pogrešno shvata. Barnes navodi četiri slučaja u kojima je Dirkem koristio pojam „stvar“, ali u različitim značenjima. U prvom slučaju „stvar“ se shvata kao entitet koji poseduje karakteristike nezavisne od ljudskog posmatranja. U drugom slučaju se shvata kao entitet koji se jedino može saznati a posteriori, odnosno putem određenog tipa iskustva, a ne a priori  uviđanjem. U trećem slučaju pojam „stvar“ se shvata kao entitet čije je postojanje nezavisno od ljudske volje, dok se u četvrtom slučaju shvata kao entitet koji se jedino može saznati spoljnom opservacijom. Ovako shvaćen pojam „stvar“ praktično negira upotrebu evidencije nastale samoposmatranjem, čak iako je ona obrađena sa naučnom opreznošću (Barnes, 1982: 556-557). Ovde smo uvideli opravdane razloge za Milićevo upozorenje koje se tiče shvatanja ovog pojma. Da bismo zatvorili ovu raspravu koristićemo Milićevo shvatanje Dirkemovog osnovnog metodološkog postulata: ovaj postulat predstavlja zahtev da se u proučavanju društvene stvarnosti zauzme isti onakav stav kao kod egzaktnih prirodnih nauka prilikom proučavanja predmeta svog istraživanja. (Milić, 2014: 119).

Imajući u vidu već naveden Dirkemov princip da društvene pojave treba izučavati na osnovu manifestacija (u kristalizovanim kolektivnim oblicima), kao i spiritualističko shvatanje društva, vidimo da se u ovom slučaju ne može potpuno primeniti fenomenologija. Dirkem je svestan ovog problema i smatra da je moguće proučavati društvenu stvarnost na osnovu latentnih struktura. Dakle, da bi smo proučavali društvenu solidarnost koja pripada apstraktnom nivou (nemoguće je meriti i posmatrati), moramo na mesto unutrašnje činjenice, koja je nedostupna, postaviti neku spoljašnju koja je simbolizuje i na osnovu nje ispitati svojstva prve, unutrašnje činjenice.

Zarad veće objektivnosti naučnog prikupljanja iskustvenih podataka, Dirkem ističe da u prvim fazama istraživanja  u planu sakupljanja podataka mogu samo biti obuhvaćene pojave koje se mogu neposredno zapaziti. Da bi na osnovu spoljašnjih oblika dublje analizirao pojavu, Dirkem ističe neophodnost formiranja operacionalnih definicija koje imaju funkciju da omoguće da se na osnovu spoljnih znakova utvrdi u svakom pojedinačnom slučaju postojanje određenih pojava. Veoma bitnu ulogu u određivanju operacionalnih definicija ima teorijska adekvatnost od  koje zavisi da li su odabrani opažajni elementi u čvrstoj sprezi sa određenom društvenom pojavom koja se ne može neposredno posmatrati (Milić, 2014: 119). Ovakav pristup značajno smanjuje i ograničava izvore na osnovu kojih se mogu dobiti naučni podaci, mada na ovaj način Dirkem pokušava da održi objektivnost nauke.

Ne smemo zanemariti još jedno epistemološko načelo koje je veoma bitno za izradu iskustvene naučne evidencije. Dirkem se zalaže za što sistematičnija izvorna obaveštenja koja mogu da uklone upotrebu pojedninačnih iskustvenih podataka. Da bi se ovo rešilo, neophodno je da se prikupljanje podataka protegne na sve slučajeve. Dirkem je protiv izvođenja opštih zaključaka o pojedinim vrstama društvenih pojava putem njihovog proučavanja samo u nekim tipovima društva. (Milić, 2014: 121).

Kao što je i navedeno na početku ovog teksta, u duhu pozitivizma, Dirkem je smatrao da je moguće objektivno klasifikovati društvenu realnost. Pomoću klasifikacija moguće je uočiti skupove opažajnih društvenih činjenica i tako stvoriti satistike (Haralambos, 2002: 966). Milić navodi nekoliko razloga: pomoću statistike je moguće definisati predmet prikupljanja podataka na osnovu objektivnih obeležja, pojave su obuhvaćene na osnovu sistematskog načela izbora i, na kraju, u statistici su naglašeni agregatski statistički indikatori u kojima nestaju svojstva pojedinih individualnih slučaja. Dirkem je agregatne statističke indikatore shvatio kao kolektivne karakteristike određenih skupova, što pogoduje njegovom shvatanju i načinu proučavanju društva (Milić, 2014: 122).

Uporedna sociologija

Da bi neku društvenu pojavu sociološki objasnili, neophodno je otkriti njenu ulogu, odnosno funkciju u društvu. „Društvena funkcija neke pojave se sastoji u objektivnom odnosu koji postoji između nje i društva kao celine“ (Milić, 2014: 123). Dirkem smatra da otkrivanje uzroka neke pojave mora biti dopunjeno otkrivanjem funkcije da bi sociološko objašnjenje bilo kompletno. Glavni problem sa kojim se Dirkem u početku susreo nastao je usled odbacivanja uticaja istorijskih činilaca na aktuelno društveno stanje. Dakle, Dirkem je isticao sinhronijski pristup proučavanja društva što znači da objašnjenje društvenih pojava treba tražiti u aktuelnom stanju društva. Svestan da istraživanjem samo aktuelnih funkcija neke pojave, nju nije moguće objasniti bez istraživanja i njene geneze, Dirkem je povezao uzročno i funkcionalno objašnjenje i na taj način nadoknadio prethodni gubitak istorijske dimenzije. Shodno navedenom, nastojao je da razvija uzročnu analizu s ciljem da stvori način putem kojeg može doći do validnih saznanja o društvenoj uzročnosti. Ipak, usled kompleksne društvene stvarnosti, na ovom nivou Dirkem je imao problem jer je proučavanjem samo jednog društva veoma teško precizno odvojiti i ispitati koji činioce utiču na  pojave u njemu. Rešenje ovog problema Dirkem je našao u uporednim istraživanjima. Ovakav pristup predstavlja substituciju za upotrebu eksperimenta koji po Dirkemu nema šire uporište u sociologiji. Uporednim istraživanjima, odnosno poređenjem više društava moguće je bar delimično odrediti šta je u njima zajedničko, kao i ono što utiče da pojave u različitim društvima imaju raznolike oblike (Milić, 2014: 127).

Bitan element Dirkemove ideje uzročne analize je preuzet od Mila – metod zajedničkih promena. Jedino putem ovog Milovog postulata, prema Dirkemu, moguće ispitivanje društvene uzročnosti. Osnovni princip ovog metoda je da ako utvrdimo da se dve vrste pojava nalaze u istim odnosima i da se menjaju na specifičan način, na osnovu ovoga možemo pretpostaviti da postoji uzročna korelacija (Milić, 2014: 127). Ovo nam pokazuje da pojave međusobno sarađuju na neprekidan način i da je ta saradnja dovoljna da nam pokaže da su dve pojave međusobno bliske (Dirkem, 1963: 117). Međutim i ovo sa sobom nosi određene probleme. Milić navodi Dirkemov primer koji se tiče problematike prividinih korelacija i smatra da je Dirkem bio svestan ovih problema i nastojao je da ih reši. Naime, iako je utvrđena korelacija između stepena obrazovanja i učestalosti samoubistva, odnosno što je više obrazovanje zastupljena je veća učestalost samoubistva, mi ne možemo zaključiti da što je osoba više obrazovana s tim su veće šanse da izvrši samoubistvo (Milić, 2014: 128). Dirkem zaključuje da su obe pojave posledica istog uzroka – slabljenja tradicionalnih shvatanja i veza (Milić, 2014: 129). Vidimo da je neophodna dodatna sistematska obrada podataka i Dirkem predlaže sledeći postupak. Koristeći dedukciju najpre treba otkriti na koji način je jedna pojava prouzrokovala drugu, zatim se rezultat ove dedukcije proverava empirijski odnosno dodatnim uporednim postupcima. Ako ova dva postupka uspeju možemo imati dokaz, u slučaju da između pojava ne postoji neposredna veza, posebno ako hipoteza empirijski dokazuje suprotno, onda u fokus ulazi treća pojava od koje prethodne dve zavise i koja je posrednik između njih (Dirkem, 1963: 118).

Dakle, u Dirkemovoj metodologiji, uporedna istraživanja predstavljaju nadogradnju uzročne analize koja imaju zadatak da ispitaju rasprostranjenost odnosa koje je utvrdila uzročna analiza. Takođe, bitno je navesti da se uporedna istraživanja mogu vršiti na više nivoa, odnosno delokruga. Prilikom istraživanja masovnih pojava može doći do toga da se pojedini delovi značajno razlikuju, u tom slučaju delokrug uporednih istraživanja se sužava na konkretno društvo. Na ovom nivou je moguće doći do većeg broja kvalitetnih zaključaka koji se tiču uzroka koji iniciraju da se određene društvene pojave pojavljuju i menjaju na određen način, s različitim intezitetom i zastupljenošću. Ipak, najbolje bi bilo da se ti zaključci provere na širem uporednom planu, u drugim konkretnim društvima istog društveno-istorijskog tipa (Milić, 2014: 130).

Dirkemov zaključak da sve što je neka pojava složenija, da bismo je objasnili neophodno je ispitati njene oblike u što većem broju društva, govori da on sociologiju shvata kao nužno uporednu nauku. Ovaj deo bih završio njegovim citatom: „Uporedna sociologija nije posebna grana sociologije, već je to i sama sociologija ukoliko prestaje da bude čisto opisna i teži da shvati činjenice“ (Dirkem, 1963: 123, navedeno prema Milić, 2014: 131).

Kritike

Prva kritika se odnosi na Dirkemovo prihvatanje induktivizma kao osnovnog metodološkog pristupa pri proučavanju iskustvenih pojava. Ističući objektivnost i sistematičnost nauke, Dirkem je nauku ograničio na objašnjavanja opisnih uopštavanja. Drugi problem u Dirkemovoj metodologiji se očitava u jednostranom shvatanju društva. Njegov sociologizam je društvo predstavljao kao idealni moralni totalitet i ujedno je gubio iz vida društvene sukobe koji predstavljaju veliki deo društvene realnosti. Jedan od razloga za ovaj nedostatak Dirkemove metodologije može biti vezan sa slabo razvijeno shvatanje društvene strukture, imajuću u vidu da je osnov za diferencijaciju video isključivo u podeli rada. Jasno je da je gubio iz vida veoma bitne činioce društvene strukure kao što su klase, slojevi, staleži i šire društvene grupe. Naravno, unutar i između ovih grupa može biti prisutan konflikt koji može oblikovati društvene grupe i na taj način direktno uticati na kolektivnu svest koja ima centralno mesto u Dirkemovoj teoriji (Milić, 2014: 125).

Zaključak

Pored svih mana i protivrečnosti koje sa sobom nosi Dirkemova metodologija, njegova metodologija je ipak najkompletniji pokušaj razrade sociološkog metoda sa pozitivističkog stanovišta (Milić, 2014: 110). Ovim radom sam pokušao da iznesem osnovna metodološka shvatanja jednog sociološkog klasika i ujedno da naglasim njegov ogroman uticaj koji je oblikovao sociologiju kakvu danas spoznajemo.

Literatura

Barnes, Hari Elmer. 1982. Uvod u istoriju sociologije. Beograd: BIGZ.

Dirkem Emil. 1963.  Pravila sociološke metode. Beograd: Savremena škola.

Gidens Entoni. 2007. Sociologija. Beograd: Ekonomski fakultet.

Haralambos, Majkl. 2002. Sociologija: teme i perspektive. Zagreb: Golden marketing.

Milić, Vojin. 2014. Sociološki metod. Beograd: Zavoda za udžbenike.