Nejednakost vlasništva nad kapitalom

Autorka: Aleksandra Korać

Uvod

Nejednakost vlasništva nad kapitalom je samo jedna od manifestacija nejednakosti koje neosporno postoje u svim društvima. Pre nego što počnemo priču o nejednakostima, trebalo bi reći šta je to uopšte kapital. Kapital sačinjavaju sirovine, oruđa za rad i sredstva za život svih vrsta, čijom se upotrebom proizvode nove sirovine, nova oruđa za rad i nova sredstva za život (Marks, 1947: 14). Bazična podela je na fizički i finansijski kapital. Marks uvodi novinu u odnosu na ovu ekonomsku definiciju, govoreći da kapital predstavlja i društveni odnos, konkretno buržoaski odnos proizvodnje. Ako bismo na kapital gledali Marksovim očima, kao najbitniji deo istakli bismo sredstva za proizvodnju. U ovom kontekstu bi se nejednakost vlasništva nad kapitalom mogla svesti na nejednakost vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Ipak, ni Piketi ni Duménil i Lévy ne posmatraju kapital na ovaj način već uzimaju šire određenje koje obuhvata obe vrste kapitala. To da će gornji decil jednog društva posedovati većinu bogatstva (pa i kapitala) u jednoj državi je postala skoro pa aksiomatska činjenica. U svim društvima, u svim epohama, polovina najsiromašnijeg stanovništva ne poseduje skoro ništa (oko 5% ukupnog bogatstva), gornji decil poseduje većinu (do 90%) a ostatak (40% stanovništva) poseduje između 5% i 35% (Piketi, 2015: 363). Piketi posmatra preraspodelu vlasništva nad kapitalom kroz istoriju i pokušava da uoči određene pravilnosti kao i da objasni zašto je nejednakost jedno vreme bila ublažena da bi se početkom 21. veka, sa povećanjem koncentracije vlasništva nad kapitalom, gotovo vratila na ranije nivoe. Fokus stavlja i na pojavu srednje patrimonijalne klase koja poseduje između četvrtine i trećine nacionalnog bogatstva i čija je pojava najvažnija strukturna promena dugoročne raspodele bogatstva (Piketi, 2015: 363).

Nejednakost kroz istoriju

Piketi posmatra nejednakosti od perioda Zlatne epohe (koja je trala od kraja francusko-pruskog rata, 1871, do 1914. tj. početka Prvog svetskog rata) pa sve do druge decenije 21. veka. Za Francusku nalazi podatke koji datiraju čak sa kraja 18. veka, iz perioda Francuske revolucije i neposredno nakon nje. Baš zbog homogenih istorijskih izvora Francuska je zanimljiva za proučavanje. Opšte je poznato da je do Francuske revolucije i doveo taj ogromni jaz koji se primećivao između privilegovanih, plemstva i sveštenstva, i ostatka stanovništva (ostalih 98%). Od revolucije se očekivalo da ovaj jaz smanji ako ne i ukine, da obezbedi pravičniju raspodelu bogatstva. Ona je dovela do nekih za to doba modernih i univerzalnih novina kao što su ukidanje poreskih privilegija za plemstvo i porez na nasledstvo i poklone (1791) (Piketi, 2015: 363). U ostalim evropskim zemljama ovaj porez je uveden tek krajem 19. veka ili neposredno pred Prvi svetski rat dok u Sjedinjenim Državama nije ustanovljen sve do 1916. Ipak ove promene izazvane Francuskom revolucijom nisu uspele da značajno smanje nejednakosti u bogatstvu, koje su i dalje ostale na visokom nivou. Piketi navodi podatke da u Francuskoj gornji decil u toku perioda od 1810. do 1910. poseduje 80-90% ukupnog bogatstva a gornji percentil između 40% i 60% (Piketi, 2015: 366). Vidimo da period Zlatne epohe u Francuskoj karakteriše izuzetna koncentracija bogatstva i da se to ne menja ni Francuskom revolucijom već da nejednakosti vlasništva nad kapitalom ostaju na visokom nivou tokom celog 18. i 19. veka kao i početkom 20. Ova situacija nije tipična samo za Francusku već i za čitavu Evropu u ovom periodu. Konkretno, britanski razvoj je bio sličan francuskom slučaju, sa opštim nivoom nejednakosti (Piketi, 2015: 370). Zanimljivo je što su elite Treće republike Francusku posmatrale kao egalitarnu zemlju u odnosu na neegalitarnu monarhiju kakva je u njihovim očima bila Britanija. U Britaniji je udeo gornjeg decila bio oko 85% ukupnog bogatstva od 1810. do 1870. a premašio 90% na početku 20. veka dok je udeo gornjeg percentila (koji su 1% najbogatijih u državi i najbogatiji među najbogatijima, tj. među gornjih 10%) bio 55-60% tokom perioda 1810-1870. a tokom druge decenije 20. veka prelazi na 70% (Piketi, 2015: 370). Iz poređenja francuskog i britanskog slučaja možemo zaključiti da formalna priroda političkog režima (Francuska je nakon Francuske revolucije bila republika dok je Britanija monarhija) ima vrlo malo uticaja na raspodelu bogatstva a samim tim i na nejednakosti do kojih dolazi pri toj raspodeli (Piketi, 2015: 371). Poslednja evropska država koju ćemo uzeti za primer je Švedska. Uglavnom se smatralo, a i dalje se smatra, da je Švedska, kao i ostale skandinavske zemlje, jedna veoma egalitarna država. Iz toga bi se moglo očekivati da u ovoj zemlji nećemo naći strukturu nejednakosti bogatstva sličnu onoj u Francuskoj i Britaniji. Ali to nije slučaj. Gornji decil poseduje 80-90% ukupnog bogatstva tokom perioda 1810-1910. a gornji percentil između 50% i 60% (Piketi, 2015: 371). Možemo zaključiti dve stvari: prva je da Švedska nije toliko egalitarna zemlja koliko se pretpostavljala a druga je da su sva evropska društva u periodu Zlatne epohe bila karakteristična po velikoj koncentraciji bogatstva (Piketi, 2015: 372).

Promene u nejednakostima vlasništva nad kapitalom

Jedan od najznačajnijih uticaja pri promeni nejednakosti vlasništva nad kapitalom imala je pojava srednje patrimonijalne klase. Trenutna situacija (u 21. veku) je takva da gornji decil posdeuje oko 60-65% od ukupnog bogatstva a gornji percentil oko 30%. Ovaj nivo nejednakosti je i dalje na visokom nivou ali je to znatno manje nego u periodu Zlatne epohe. Ključnu razliku između trenutnog nivoa nejednakosti i onog iz perioda Zlatne epohe pravi upravo pojava srednje patrimonijalne klase koja poseduje oko trećine (znači oko 33-34%) nacionalnog bogatstva što nije beznačajno (Piketi, 2015: 373). Vidimo da sada srednja klasa poseduje isto nacionalnog bogatstva kao i gornji percentil. Zbog gorepomenutih zakona o nasleđivanju došlo je do toga da gornji decicl gubi udeo u raspodeli nacionalnog bogatstva a od njihovih gubitaka najviše koristi ima baš ova srednja klasa (koja čini 40% stanovništva) dok najsiromašnijih 50% i dalje ne dobija skoro ništa (manje od 5% nacionalnog bogatstva). Potresi koje su izazvali Prvi i Drugi svetski rat su uticali na promenu raspodele nacionalnog bogatstva. Bitno je to da je sa potresima koje su izazvala ova dva velika rata došlo do toga da se koncentracija bogatstva smanji. Ona je bila na niskom nivou sve do početka 21. veka kada je prosperirala ali je i dalje ispod svog istorijskog rekorda (Piketi, 2015: 372). U toku Drugog svetskog rata kupovna moć 99% stanovništva je počela dramatično da raste, da bi sedamdesetih bila čak 3,3 puta veća nego pre rata (Duménil i Lévy, 2011: 46). I ovo nam može svedočiti o tome da su svetski ratovi doneli određene promene u strukturi nejednakosti i to ne samo vezano za raspodelu kapitala vec i čitavog finansijskog bogatstva. Takođe, za Evropu bitan je i slavnih trideset (koji je okvirno trajao od kraja Drugog svetskog rata, 1945, pa do 1973) kada je nejednakost bogatstva opala na do tada neviđen nivo, toliko nizak da je skoro polovina stanovništva mogla da stekne minimum bogatstva, i da prvi put kolektivno poseduje nezanemarljiv deo nacionalnog kapitala, što je dovelo do uzleta optimizma pod kojim se smatralo da je kapitalizam prevladan i da su nejednakost i klasno društvo produkti prošlosti i da će tamo i ostati (Piketi, 2015: 376). Sada smo svedoci toga da se to ipak nije desilo i da nejednakost nekako uvek nađe način da se, uslovno rečeno, oporavi pa zato ovaj period ostaje za sve evropske države period izgubljenog raja. Mi danas živimo u vreme neoliberalizma koje bi se moglo shvatiti kao odraz oporavka moći i prihoda kapitalističke klase (Duménil i Lévy, 2011: 55). Dok Piketi preko pojave srednje klase pokušava da objasni određeno umanjenje nejednakosti raspodele nacionalnog bogatstva (iako to nikako ne znači da su te nejednakosti i blizu toga da nestanu), Duménil i Lévy zagovaraju tezu po kojoj svako vraćanje koncentracije bogatstva na više nivoe pogoduje samo kapitalističkoj klasi (gornjem decilu stanovništva, piketijevski rečeno). Ova dva autora razlikuju hijerarhiju i u samoj kapitalističkoj klasi pa tako prepoznaju velike vlasnike i iz finansijskih i iz nefinansijskih korporacija (njih smatraju za glavne aktere uspostavljanja neoliberalizma) i male biznise koji su podređeni i dominirani od strane finansijskih i nefinansijskih korporacija (Duménil i Lévy, 2011: 56). Duménil i Lévy pokušavaju da pronađu faktore koji su uticali na to da se stopa profita poveća u odnosu na sedamdesete (kada se desila stagnacija ekonomskog rasta) a samim tim i koncentracija bogatstva. Ova dva autora kao podjednako bitne izdvajaju sledeća dva faktora: uvoz jeftinih dobara i nove informacione tehnologije (Duménil i Lévy, 2011: 59). Oni takođe postavljaju pitanje o opravdanosti visokih primanja gornjih slojeva, sve u cilju da pokažu nejednakosti koje i dalje postoje između gornjeg decila i ostatka stanovništva. Ako bismo hteli da posmatramo nejednakosti u raspodeli nacionalnog bogatstva koje danas (u 21. veku) postoje, to bi nam bilo otežano zbog toga što je finansijska globalizacija (ili, kako je Duménil i Lévy zovu, neoliberalna globalizacija) otežala merenje bogatstva i njene raspodele u nacionalnom okviru, postoji tendencija da se ova nejednakost sve više procenjuju na globalnom nivou (Piketi, 2015: 373). I dalje ostaje pitanje da li će se koncentracija bogatstva ikada vratiti na ranije nivoe, odnosno da li će se države oporaviti od potresa koje su izazvali Prvi i Drugi svetski rat? Ipak, kao najbitniji zaključak o promeni nejednakosti raspodele vlasništva nad kapitalom možemo izdvojiti to da je glavna strukturna promena pojava centralne grupe koja čini skoro polovinu stanovništva, i koja se sastoji od pojedinaca što su uspeli da steknu bogatstvo i zajedno poseduju između četvrtine i trećine nacionalnog bogatstva (Piketi, 2015: 373).

Specifični slučaj Sjedinjenih Američkih Država

Kada smo do sada govorili o nejednakostima raspodele vlasništva nad kapitalom, fokusirali smo se samo na evropske države. Američki slučaj se razlikuje od evropskog, može se reći da je specifičan slučaj. Moglo bi se reći da se u Americi sve desilo obrnuto nego u Evropi gde je nejednakost prvo bila na jako visokom nivou a zatim se vremenom smanjila da bi opet rasla, dok je u Americi na početku skoro nije ni bilo a vremenom je sve više rasla (ipak ni Amerika nije bila otporna na potrese koje su doneli svetski ratovi). Dakle, u Americi na početku 19. veka nailazimo na veoma malu nejednakost u raspodeli bogatstva, koja nije bila mnogo veća nego u Švedskoj tokom perioda 1970-1980. kada je ona bila na najmanjim do tada zabeleženim nivoima (gornji decil je držao malo preko 50% a gornji percentil ispod 20%) (Piketi, 2015: 374). Glavni razlog za to je što je Amerika oko 1800. bila nova država koju su osnovali emigrant koji su u Novi svet došli bez bogatstva ili s vrlo malo bogatstva, a nije prošlo dovoljno vremena da bi se dogodio process akumulacije i koncentracije bogatstva (Piketi, 2015: 374). Ipak, postojala je razlika između zemalja na severu zemlje koje su bile egalitarnije i onih na jugu u kojima je nejednakost bila na sličnom nivou kao i u evropskim državama tog doba. Takođe, u Americi je već od samog osnivanja države postojala srednja klasa koju su sačinjavali belci. Situacija počinje polako da se menja u toku 19. veka kada koncentracija bogatsva kreće da raste. Oko 1910. dolazi do toga da nejednakost vlasništva nad kapitalom u Sjedinjenim Državama postaje velika, oko 80% ukupnog bogatstva drži gornji decil a 45% gornji percentile (Piketi, 2015: 374). Interesantno je da je pojava ovih nejednakost dosta zabrinula američke ekonomiste tog vremena i da je egalitarnost smatrana poželjnom. Ovo nas, iz današnje perspektive, veoma iznenaditi pošto smo već većinski navikli da na Ameriku gledamo kao na izrazito neegalitarnu državu kao i na to da su mnogi Amerikanci ponosni na ove nejednakosti (američka nejednakost se redovno opisuje kao preduslov preduzimačkog dinamizma a Evropa kao hram sovjetskog egalitarizma) (Piketi, 2015: 374). Ipak, u ovo doba (krajem 19. i početkom 20. veka) Amerika je i dalje bila egalitarnija od Evrope pa je i logično što su ove promene koje su vodile porastu nejednakosti brinule njene stanovnike. U periodu nazvanom pozlaćeno doba, krajem 19. veka, dolazi do nagomilavanja ogromnog bogatstva od strane do tada nepoznatih industrijalac kao što su Rokfeler, Karnegi, Morgan itd. koje dovodi do toga da se američki istraživači uznemire jer je Americi pretilo da postane kao Evropa (Piketi, 2015: 375). Upravo ovaj strah od nalikovanja Evropi dovodi do toga da se od perioda 1910-1920. u Americi uvodi progresivni porez na veliko nasledstvo i na dohotke koji su smatrani preteranim. Nejednakost bogatstva se i u Americi smanjila tokom perioda 1910-1950. kao i nejednakost dohodaka ali mnogo manje nego u Evropi što je i logično jer je Amerika počela od nižeg nivoa pa su samim tim i potresi izazvani ratovima bili manje siloviti (Piketi, 2015: 375). Danas, u drugoj deceniji 21. veka, u Americi je situacija takva da je udeo bogatstva gornjeg decila prešao 70% a gornjeg percentila je oko 35%. Kao bitne epizode makroekonomije Sjedninjenih Američkih Država mogu se izdvojiti sledeće: 1) procvat ekonomije šezdesetih; 2) početka krize na početku sedamdesetih; 3) kraj krize u ranim osamdesetim; 4) bezbrižan period (eng. the bubble) prilikom brzog razvoja informacionih tehnologija; 5) slom na početku 21. veka i oporavak nakon njega i 6) kriza od sredine 2007. pa nadalje (Duménil i Lévy, 2011: 65). Takođe, karkteristično za Ameriku kakvu danas poznajemo su i monetarne politike kojima je namera da obuzdaju inflacione pritiske umesto da stimulišu rast i zaposlenost, privatizacija ustanova koje treba da pruže socijalno zaštitu, kao i deregulacije (Duménil i Lévy, 2011: 53). Sve ovo je i karakteristično za neoliberalni sistem čiji je najreprezentativniji primer upravo Amerika. Tako da je razumljivo zašto je nama iz ove vremenske perspektive, kada vidimo Ameriku kao državu u kojoj se sve vrti oko novca, čiji državljani nemaju ni zdravstvenu zaštitu i gde svaki pokušaji reformisanja zdravstvenog sistema (čak ne toliko radikalni pokušaji kao što je Obama Care) završavaju sa neuspehom, i gde se političari kao što je Bernie Sanders (koji zagovara, između ostalog, i vraćanje ustanova koje pružaju socijalnu zaštitu pod nadležnost države u cilju da lečenje bude svima dostupno) smatraju radikalnim levičarima, teško da zamislimo egalitarnu Ameriku kakva je bila na početku svog postojanja. Nejednakost u Sjedinjenim Državama je veća na početku 21. veka nego što je bila na početku 20. veka (dok je u Evropi i dalje manja nego početkom 20. veka), pa je i razumljivo što se izgubljeni raj u Americi povezuje baš sa počecima i što postoji nostalgija za razdobljem koje je bilo u znaku Bostonske čajanke (Piketi, 2015: 377).

Mehanizam divergencije bogatstva

Piketi mehanizmom divergencije, koji podrazumeva dugotrajnu tendenciju da je stopa rasta (g) konstantno manji od stope prinosa na kapital (r), objašnjava hiperkoncentraciju bogatstva a preko nje i nejednakosti koje nastaju pri raspodeli vlasništva nad kapitalom. Glavni razlog za hiperkoncentraciju bogatstva koja je uočena u tradicionalnim poljoprivrednim društvima, i u velikoj meri u svim društvima do Prvog svetskog rata, povezan je sa činjenicom da se radi o privredama karakterističnim po niskom rastu i stopi prinosa na kapital znatno i trajno većom od stope rasta (Piketi, 2015: 377). Povezana sa stopom rasta i stopom prinosa na kapital je i stopa ušteđevine. Od stope ušteđevine zavisi kako će napredovati kapital u narednim generacijama kao i na to kako će se ponašati nejednakosti bogatstva. Tako da, na primer, kada je stopa rasta 1% a stopa prinosa na kapital 5%, ušteđevina je jedna petina i to je sasvim dovoljno da kapital koji nasledi sledeća generacija napreduje istom brzinom kao i kod prethodne generacije (Piketi, 2015: 378). A ako neko malo troši, dosta štedi, stopa štednje raste i bogatstvo mu se povećava pa i same nejednakosti bogatstva imaće tendenciju povećanja jer će se bogatstvu akumulirati u određenom delu stanovništva. Na primer, u Francuskoj je stopa čistog prinosa na kapital je bila znatno veća od stope rasta u periodu od 1820. do 1913, prosečno oko 5% dok je godišnji rast bio 1% pa je tako dolazilo do toga da dohodak od kapitala čini skoro 40% nacionalnog dohotka i da je dovoljno uštedeti samo jednu četvrtinu da bi se dobila stopa štednje od oko 10% što je omogućavalo da bogatstvo raste brže od dohotka i da se koncentracija bogatstva tendencijalno povećava (Piketi, 2015: 379). Potrebno je postaviti pitanje koji su to razlozi za konstantno veću stopu prinosa na kapital od stope rasta? Najznačajnije uloge su poreza na kapital i potresa različitih vrsta (Piketi, 2015: 381). Sve do Prvog svetskog rata porez na kapital ili nije postojao ili je bio izuzetno nizak, takođe može se reći da tokom čitavog 19. veka nije bilo takvih potresa kao što su oni koji je doneo ovaj rat a kasnije i Drugi svetski rat. Imajući ovo u vidu, može nam biti čak i logično zašto se ovakva situacija (r > g) održavala u jednom dugačkom periodu. Tako da vidimo da se jaz između stope prinosa na kapital i stope rasta u toku 20. veka smanjuje (najviše se približavaju od pedesetih kada je stopa rasta globalne proizvodnje oko 4% a čista stopa prinosa na kapital, pre poreza, malo veća od 5%). Ipak, pretpostavke su da će ovaj jaz ponovo rasti u toku 21. veka kao i da će poreska konkurencija postepeno dovesti do potpunog nestanka poreza na kapital (Piketi, 2015: 382). Iako se nejednakost r > g podudara sa istorijskom realnošću moguće je zamisliti i društvo u kome kapital ničemu ne služi jer sve zavisi od tehnologije s jedne strane, i od stavova prema štednji i vlasništvu (Piketi, 2015: 384). Iako se može zamisliti društvo u kojem kapital ničemu ne znači i  gde je r < g, jasno je da je takvo društvo za sada samo produkt mašte a ne realnosti, jer ovakav primer se ne može naći u praksi. Bitno je pomenuti i posledice nejednakosti r > g na dinamiku koncentracije bogatstva. Naravno, kao najbitniju posledicu treba izdvojiti to da je ova nejednakost moćna sila koja gura svet ka povećanju nejednakosti u raspodeli bogatstva (Piketi, 2015: 388). Već je rečeno da porezi na kapital i kao i različite vrste potresa mogu uticati na smanjenje jaza između r i g kao i na smanjenje nejednakosti raspodele vlasništva nad kapitalom. Ovi potresi mogu se posmatrati i na individualnom nivou gde bi oni na primer bili nepostojanje naslednika ili, naprotiv, veliki broj naslednika, preterana ili prekasna smrt, loše investicije itd. ali je ključna stvar to da za strukturu ovih potresa, snažna nejednakost r > g automatski vodi ka ekstremnijoj koncentraciji bogatstva (Piketi, 2015: 388).

Zaključak

Na kraju je potrebno postaviti dva ključna pitanja: prvo zašto se nejednakost bogatstva nije vratila na nivoe iz prošlosti, i drugo da li će 21. vek biti vek veće nejednakosti nego 19. vek? Što se tiče prvog pitanja, bitno je naglasiti da je na samom vrhu lestvice bogatstva, većina bogatstva odavno akumulirana i potrebno je mnogo više vremena da se tako veliko bogatstvo ponovo uspostavi nego da se akumulira umereno i prosečno bogatstvo (Piketi, 2015: 396). Drugi bitan činilac je to da najveće bogatstvo služi za finansiranje određenog stila života koji je svojstven višim klasama, pa se tako iz istorijskih podatak može videti da ljudi koji su navikli na život „na visokoj nozi“ nisu smanjili troškove života ni nakon potresa koje su donela dva svetska rata zbog nemodifikovanja životnog stila dolazi do toga da se narednim generacijama prenosi sve manje novca i da one sve manje mogu da održavaju životni stil ranijih generacija pa se tako i njihovo bogatstvo iz generacije u generaciju smanjuje (Piketi, 2015: 397). Ipak, kao najvažnije objašnjenje ostaje to da su se pojavili značajni porezi na kapital i dohotke od kapitala (Piketi, 2015: 401). Drugo pitanje je povezano sa prvim ali u njemu se, za razliku od prvog ne pretpostavlja da se nejednakosti neće vratiti na ranije nivoe već upravo suprotno, da će se i vratiti na ranije nivoe a potom ih i premašiti. Ipak, podaci pokazuju da će razlika između r i g  biti mnogo manja u budućnosti ali ne treba biti preterano optimističan zbog ovoga zato što će ova situacija izazvati snažno povećanje nejednakosti bogatstva s jedne strane, i s druge strane postoje sile koje svet potencijalno guraju u suprotnom pravcu tj. kao većoj koncentraciji kapitala (Piketi, 2015: 404). Uzimajući u obzir dosadašnja iskustva kao i prirodu neoliberalnog tj. kapitalističkog sistema u kojem živimo, može se kao donekle prirodno uzeti to da će nejednakosti postojati, da će manjina posedovati većinu bogatstva i da će se koncentracija bogatstva vršiti upravo na vrhu društvene lestvice. Tako da se kao najjasniji zaključak može izvući to da je iluzorno razmišljati da u strukturi modernog rasta ili u zakonima tržišne ekonomije postoje sile konvergencije koje prirodno vode ka smanjenju nejednakosti bogatstva ili harmoničnoj stabilnosti (Piketi, 2015: 404).

Literatura:

1) Duménil, Gérard and Lévy, Dominique. 2011. The crisis of neoliberalism. London: Harvard university press.

2) Marks, Karl. 1947. Najamni rad i kapital. Beograd: Kultura.

3) Piketi, Toma. 2015. Kapital u XXI veku. Novi Sad: Akademska knjiga.