Transnacionalna kapitalistička klasa – ideologija, hegemonija i mogućnost otpora

    Autor: Milan Urošević 

  
 1. Uvod: konfuzija savremenog društva i potraga za redom

Savremeno društvo, reklo bi se, karakteriše sve šire rasprostranjena sveopšta konfuzija. Niz različitih procesa pokrenut je u skoro svim sferama društva. Nagle i ubrzane promene će neminovno pojedince ostaviti izložene silama koje najverovatnije neće uspeti da razumeju. Ovakva konfuzija ne zaobilazi ni teoretičare društva. Zbunjenost se uočava čak i na pojmovnom nivou usled činjenice da za današnje društvo postoji ogroman broj naziva, a jako malo slaganja o samoj njegovoj prirodi. Prema različitim teoretičarima današnje društvo možemo nazvati: postmoderno (Liotar), postindustrijsko (Bel), rizično (Bek), informatičko (Eriksen), radikalno moderno, poznomoderno (Gidens), umreženo (Kastels), supermoderno (Ože). Za koji god se termin opredelili suštinski možemo izvući jedan labavi konsenzus iz njihovih tvrdnji o načinu funkcionisanja savremenog društva. To društvo se odlikuje simboličkom proizvodnjom, proizvodnjom informacija, značenja, kodova i slika daleko više nego materijalnom proizvodnjom. (Spasić 2004: 16)
Klasna struktura postaje daleko fluidnija i gubi svoj presudan uticaj na načine formiranja identiteta i političkog delovanja. (Spasić 2004: 16) Umesto stabilnih normi života koje su karakterisale tradicionalna društva, na kojima se zasnivala društvena integracija, savremena društva su okarakterisana stilovima života koji su zasnovani na slobodi izbora i stoga se neprekidno rekonstuišu i stvaraju. (Spasić 2004: 16) Ovakve promene se, između ostalog, zasnivaju na činjenici da se lični identitet sve manje zasniva na profesiji i položaju u sferi rada, a sve više na dokolici i potrošačkim navikama. (Spasić 2004: 16) „I najtrivijalniji predmeti i prakse svakodnevice postaju „dizajnirani“, refleksivno se oblikuju u skladu sa projektovanjem željenog identiteta.“ (Spasić 2004: 16) Kao što vidimo, promene zahvataju sve društvene sfere, od sistema proizvodnje, preko klasne i političke strukture do naših ličnih identiteta i sopstva. U marksističkom duhu rečeno, od baze do nadgradnje.

Da bismo pronikli u suštinu ovih procesa moramo svoj pogled usmeriti izvan pojedinačnih sfera društva i konkretnih procesa koji izazivaju promene, ka jednom sveopštem mundijalnom procesu koji se nalazi u pozadini svih ostalih. Ovaj proces je predmet ispitivanja, i to je proces globalizacije, kao proces u dijalektičkom obliku postojanja - istovremeno se nalazi u pozadini prethodno opisanih promena, i uzrokuje ih, ali takođe postoji i kao agregacija svih ovih procesa u jedno. Sveopšta zbunjenost ekstremno brzim promenama savremenog društva ne zaobilazi ni pojam globalizacije. Ona se povezuje sa svim društvenim promenama i suštinski je „značenjem prenatovarena“. (Šolte 2009: 14) Osim značenjski ovaj pojam biva opterećen i normativnim određenjima, od određenja globalizacije kao donosioca napretka i mira do stvaraoca nesreće, propasti i lišavanja. (Šolte 2009: 14) Da bi smo uneli iole neki red u ovakvu zbrku pojam globalizacije se mora suziti da bi se njegov značaj za savremeno društvo, barem donekle, precizno prikazao. Značaj procesa globalizacije najbolje se izražava u stvaranju specifičnih prostora, prostora za koje konvencionalna geografija ne poseduje načne mapiranja. U ovakvom shvatanju globalizacija vrši rekonfiguraciju društvene geografije stvaranjem transplanetarnih veza između ljudi. (Šolte 2009: 16, 17) Ovaj proces uvećavanja transplanetarnih veza dovodi do deteritorijalizacije, tako da, stvaranjem transplanetarne povezanosti nastaju određeni prostori koji ne mogu biti određeni teritorijalnim razdaljinama, granicama i mestima. (Šolte 209: 17) Ova osobina globalizacije može se nazvati suprateritorijalnost, ona stvara određeno prostorno polje koje nije mapirano, za razliku od međunarodnih odnosa koji podrazumevaju odnose između određenih teritorijalnih jedinica, globalizacija stvara globalna polja koja su samosvojni prostori. (Šolte 2009: 59) Za razliku od teritorijalnog prostora koji je određen geografskom širinom, dužinom i nadmorskom visinom, ovi globalni nadprostori su određeni transsvetskom istovremenošću (rasprostiru se po celoj planeti u isto vreme) i transsvetskom trenutačnošću (kreću se svuda po planeti). (Šolte 2009: 60) Ovakvo shvatanje globalizacije nam daje operativnu mogućnost da uočimo njen značaj za duboke promene koje opsedaju naše društvo počevši od druge polovine dvadesetog veka, kao i da proniknemo u uzročnike samog procesa globalizacije.

Kao i sa većinom fenomena koji se javljaju u našem društvu i sa uzdizanjem različitih perspektiva koje nam omogućavaju da društvenu stvarnost sagledamo u drugačijem svetlu, moramo ispitati njihov značaj i uticaj na različite društvene sfere. Kao i feministička perspektiva pre nje, perspektiva teorija globalizacije nam daju nove teoretske mogućnosti da ispitamo razne, ključne, društvene aspekte. Koristeći, suštinski, marksističku perspektivu počećemo od novih oblika formiranja klasa i klasnih odnosa kao uzročnika ostalih promena. Formiranje superprostora u procesu globalizacije nam omogućava da uočimo značaj ovih prostora i njihov uticaj na formiranje klasa, klasa koje više nisu vezane za određene teritorije, već upravo postoje u njima. Na ovaj način uvidećemo dijalektičku realnost procesa globalizacije – on ujedno dovodi do formiranja novih klasa, a one zauzvrat podstiču produbljivanje i ubrzavanje ovog procesa.

2. Pripremanje vladavine: istorijski uslovi nastanka transnacionalne kapitalističke klase - tehnološki, ekonomski i kulturno-ideološki uslovi

Ovakvo transnacionalno i suprateritorijalno viđenje globalizacije postulira postojanje određenog globalnog sistema kao društvene jedinice koja se zasniva na ovim nadprostorima. (Skler 2000: 1) U okviru ovih nadprostora odvijaju se transnacionalne prakse koje formiraju određene društvene odnose i koje su formirane od strane društvenih odnosa, koji su prvenstveno klasni odnosi, u ovom globalnom sistemu. Ovi klasni odnosi determinišu hijerarhijske pozicije koje ocrtavaju okvire za kulturne kao i identitetske prakse aktera ovog globalnog sistema. Marks je tvrdio da su društveni odnosi proizvodi ljudi isto kao što su i materijalni predmeti. (Marks 1946: 94) Pošto su društveni odnosi tesno povezani sa proizvodnim snagama, sticanjem novih proizvodnih snaga ljudi reformišu svoje proizvodne i društvene odnose. (Marks 1946: 94) Iz ovakvog teorijskog stanovišta kao nužnost nam se ukazuje prikazivanje osnovnih preduslova za nastanak transnacionalnih praksi i klasnih odnosa novog globalnog sistema. U marksističkom prizvuku prvo ćemo opisati tehnološke promene da bismo opisali nove „mlinove“ koji nam rađaju nove „kapitaliste“. (Marks 1946: 94) Da bismo izbegli pad u tehnološki redukcionizam biće opisane i promene u ekonomskoj (a da bismo izbegli pad u ekonomizam) i u kulturno-ideološkoj sferi.

2.1.    Tehnološke promene

U oblasti tehnologije najbitnije promene za nas su promene u oblasti komunikacija, pre svega komunikacija elektronske prirode. Infrastruktura koja odgovara ovim komunikacijama je eksponencijalno porasla u drugoj polovini dvadesetog veka. Ovde se pre svega misli na prekookeanske kablove za telefonske pozive i telegrafske poruke. (Šolte 2009: 101) Takođe jako bitno infrastrukturno poboljšanje se odnosi na globalnu satelistsku mrežu koja je značajno uvećala noseće kapacitete komunikacijske mreže. (Šolte 2009: 101) Uz sve ovo i uvođenje kablova sa optičkim vlaknima prekogranični telefonski saobraćaj je drastično porastao. (Šolte 2009: 101, 102) Ovakav razvoj komunikacijske infrastrukture je otpočeo stvaranje suprateritorijalnih prostora i takođe vodio ka stvaranju novog oblika ovih prostora koje su stvorile računarske mreže. (Šolte 2009: 102) Uz razvoj silikonskih mikročipova i personalnih kompjutera, koje zovemo lap topovi, postepeno se razvila i svetska kompjuterska mreža (World Wide Web). (Šolte 2009: 102,103) Milioni suprateritorijalnih stranica omogućuju istovremeni pristup ovom prostoru milionima korisnika širom sveta. (Šolte 2009: 103) „Internet je suprateritorijalna komunikacija par exellence...“. (Šolte 2009: 66) Pored interneta značajno se uvećala i komunikacija putem televizije, u periodu osamdesetih i devedesetih broj televizijskih aparata se udvostručio. (Šolte 2009: 103) Osim rasta u kretanju poruka putem komunikacije u drugoj polovini dvadesetog veka veliki porast snašao je i kretanje ljudi. Ovome je doprineo rast u broju asfaltiranih puteva kao i avionskih koridora koji su učinili globalno putovanje pristupačnijim nego ikad ranije. (Šolte 2009: 104) U decenijama posle šezdesetih godina broj avionskih linija i aerodroma se povećao, ovome je doprinela pojava mlaznih motora koji su povezali svaku tačku na Zemlji u trajanju od najviše 24 sata. (Šolte 2009: 104) U sferi kretanja i putovanja ono što nam se poslednjih godina čini izuzetno primetnim je rast migracija, što dobrovoljnih, što prinudnih. Ove tehnološke promene otvaraju svojevrsna vrata, pružaju nove mogućnosti, instrumente, pomoću kojih ljudi mogu preoblikovati svoje društvene odnose.

2.2.    Ekonomske promene

Velika depresija i raspad zlatnog standarda zadali su kobni udarac prvom procesu globalizacije, od koga se ovaj nikada neće oporaviti. Ovaj pokušaj finansijske globalizacije se pokazao kao nesiguran i faličan usled niza sopstvenih mana. Bitna promena u međuratnom periodu bio je rast sindikalnog članstva, radničkog pokreta i industrijskih nemira. (Rodrik 2013: 51) Ovo je postepeno dovelo do rasta protekcionizma u međuratnom periodu, novo aktivno društvo zahtevalo je promenu uloge države, veću ekonomsku zaštitu od nedaća. (Rodrik 2013: 53) „Svetska ekonomija je prerasla klasični „liberalni“ ekonomski poredak, ali još uvek se nisu nudile prihvatljive alternative.“ (Rodrik 2013: 53) Ovo je trajalo do perioda pred kraj Drugog svetskog rata, u ovom periodu Džon Mejnard Kejnz i Hari Dekster Vajt su se upustili u poduhvat osmišljanja globalne ekonomije uz nastojanje da izbegnu zamke međuratnog perioda koji je doveo do Velike depresije, a sa njom i drugih nepogoda. (Rodrik 2013: 70) Oni su bili svesni da se pravila međunarodne trgovine moraju promeniti tako da se u sistem ugrade sigurnosni ventili u cilju izbegavanja mogućeg kolapsa. (Rodrik 2013: 70, 71) Nakon Konferencije u Breton Vudsu uspostavljen je novi sistem, zasnovan na kompromisu, dozvoliti dovoljno međunarodne discipline i progresa u pravcu trgovinske liberalizacije ali istovremeno dozvoliti zemljama da odgovaraju na svoje ekonomske potrebe. (Rodrik 2013: 72) Suštinski cilj je bio umerena globalizacija. Ciljevi ovakvog umerenog globališućeg sistema su bili liberalizacija i slobodna trgovina u pojedinim oblastima ali ne u svim. Mnoge oblasti ostavljene su van međunarodnih sporazuma kao što je poljoprivreda, bankarstvo, građevina, dok su mnogi proizvodni sektori bili liberalizovani. (Rodrik 2013: 74) Ovaj sistem je bio zasnovan na težnji da svakoj zemlji da određen manevarski prostor da oblikuje svoje društvene i ekonomske ciljeve relativno nezavisno od spoljnih međunarodnih ograničenja. (Rodrik 2013: 75) Ovo je omogućilo zemljama u razvoju da u odsustvu eksterne discipline usmeravaju svoje industrijske politike na razvoj i podsticanje industrijskog i ekonomskog rasta. (Rodrik 2013: 76) Najistaknutuju doprinos ovog sistema bio je multilateralizam – uspostavljanje pravila preko međunarodnih organizacija kao što su Međunarodni Monetarni Fond, Svetska Banka. (Rodrik 2013: 72) „Multilateralizam je značio da će primena pravila i sistema verovanja od sada delovati preko međunarodnih institucija...“. (Rodrik 2013: 72) Teorijski gledano, sistem Breton Vudsa označava ono što možemo nazvati „plitka integracija“, on se zasniva na činjenici da traži malo od domaće politike nacionalnih država. (Rodrik 2013: 82) Ovakav sistem odražava težnju za internacionalizacijom, u internacionalnom sistemu promet se odvija između država kao osnovnih ekonomskih jedinica međunarodne ekonomije. (Šolte 2009: 64) U ovom istorijskom periodu kapitalističke klase su organizovale proizvodnju u okviru nacionalnih država i robu razmenjivale preko državnih granica sa drugim državama, proizvodni sistemu su suštinski bili nacionalno organizovani. (Robinson i Harris 2000: 5,6)    

Ideje Džona Mejnarda Kejnza su tokom šezdesetih bile na svom vrhuncu, ali usled javljanja naftnih šokova i stagflacije tokom sedamdesetih zemlje su se suočile sa istovremenom inflacijom i nezaposlenošću. (Rodrik 2013: 96) Osnivanje Svetske Trgovinske Organizacije 1995.-e godine kao i finansijska liberalizacija i globalizacija predstavljaju otvaranje novog poglavlja u ekonomskim promenama kao i u istoriji globalizacije. (Rodrik 2013: 77) Privredni menadžment nacionalnih država je postao podređen međunarodnim finansijama i trgovini, ekonomska globalizacija, tj. međunarodna integracija tržišta roba i kapitala postale su samosvojna svrha. (Rodrik 2013: 77) Globalizacija je zahtevala od zemalja da prihvate iste politike niskog oporezivanja korporacija, čvrstu fiskalnu politiku i smanjenja snage sindikata. (Rodrik 2013: 77) STO je takođe drastično povisila ambicije u vezi sa globalizacijom, a takođe i odgovornosti nacionalnih država. (Rodrik 2013: 78) U okvir liberalizacije, a samim tim i globalizacije uvučena je poljoprivreda i određene usluge koje su nekada izmicale međunarodnim trgovinskim tokovima. (Rodrik 2013: 78) Pored ovoga uvedeni su novi propisi o patentima i autorskim pravima koja su zahtevala od zemalja u razvoju da usklade svoje propise sa bogatijim zemljama. (Rodrik 2013: 78) Ovo se odnosilo i na zdravstvene i sigurnosne propise koji su postali izloženi kontroli STO. (Rodrik 2013: 78) Po prvi put u istoriji zemlje u razvoju su morale da se povinuju pravilima koja su ograničila neka važna područija njihove industrijske politike. (Rodrik 2013: 78) Takođe u ovom periodu MMF je počeo sa zagovaranjem oslobađanja tržišta kapitala. (Rodrik 2013: 87) MMF-ov privremeni komitet je davao izjave da su „privatni tokovi kapitala postali daleko važniji za globalnu privredu“, zagovarali su otvoreni liberalni sistem za koji su tvrdili da će da usmeriti globalnu štednju na svoje najproduktuvnije upotrebe. (Rodrik 2013: 88)  Finansijska globalizacija je imala vrtoglav uspon i usled novih komunikacionih tehnologija. Elektronski transferi omogućuju da novac trenutno bude preseljen iz jedne banke u drugu nezavisno od njihove udaljenosti. (Šolte 2009: 110) Ključni kanali ovih transakcija su kompjuterizovani sistemi, koji takođe omogućuju međunarodnu trgovinu akcijama i derivatima. (Šolte 2009: 112, 113) Finansije se oslobađaju teritorijalističkih okvira i uzdižu se u elektronski stvorene superprostore u okviru kojih ostvaruju vrtoglave promete od nekoliko hiljada milijardi na dan. (Šolte 2013: 113) Ovaj novi sistem dobio je svoju formulaciju u „Vašingtonskom konsenzusu“ koji je sa vremenom transformisan u doktrinarni pristup onih koji se zalažu za ekstremnu liberalizaciju. (Rodrik 2013: 144) Nasuprot prethodnom teorijskom određenju Breton Vudskog sistema kao „plitke integracije“ ovaj novi sistem možemo slobodno označiti kao „duboku integraciju“. U okviru ove verzije integracije teži se kao što većoj globalnoj ekonomskoj integraciji. Ovakva integracija se ističe kao nužnost usled postojanja transakcionih troškova među akterima na globalnom tržištu. U okviru globalnog tržišta ne postoje institucije koje bi garantovale bezbednu trgovinu, nema ko da sprovodi zakone, da garantuje mir i sigurnost. (Rodrik 2013: 33) Osim ovoga razne kulturne razlike između ljudi koji žive na drugim krajevima sveta kao i nacionalni aranžmani usmereni na potrebe nacionalnih tržišta mogu kočiti globalnu trgovinu. (Rodrik 2013: 33) Iz ovog razloga, putem međunarodnih institucija, u dubokoj integraciji stvaraju se pravila za koje se teži da se nametnu što većem broju zemalja u cilju olakšanja trgovine. U okviru ovog tipa integracije razlika između domaće politike i međunarodne trgovinske politike se briše, globalna pravila postaju domaća pravila. (Rodrik 2013: 82) Ovde vidimo ključnu razliku u odnosu na prethodni sistem, ovaj novi sistem odražava težnju ka transnacionalizaciji, ka stvaranju globalnih odnosa u okviru globaliteta kao kvalitativno drugačije jedinice od prostog agregata nacionalnih država. U ovom periodu sistem proizvodnje se uzdiže iz okvira nacionalnih država i biva transnacionalizovan, pošto se obavlja u ovoj zasebnoj jedinici, tj. proizvodni proces biva globalizovan i usled toga kreće da se obavlja u superprostoru. (Robinson i Harris 2000: 5,6)

2.3.   Kulturno-ideološke promene

Tokom pedesetih i šezdesetih godina većina ekonomista, sociologa i drugih društvenih teoretičara koji su proučavali nerazvijene zemlje uzimali su zdravo za gotovo da je mladim industrijama ovih zemalja potrebna briga i da tu ulogu mora obaviti državno vođstvo. (Rodrik 2013: 143) Ovo je u sociologiji bilo doba ranih teorija modernizacije, koje su isticale značaj socijalnog inženjeringa ističući kako političke elite moraju putem države svoje zaostalo stanovništvo izbaviti iz ovih tradicionalnih društvenih obrazaca u pravcu modernog društva. (Sztompka 2003: 131) Do osamdesetih godina ovakav intelektualni etos ili „sistem verovanja“ postaje zamenjem drugačijom vizijom, država iz sredstva putem kojeg se razvoj može obezbediti postaje glavna prepreka u ovom procesu razvitka. (Rodrik 2013: 143) U viziji novih razvojnih stručnjaka preovladava priča o globalizaciji kao procesu koji nerazvijene zemlje može izvući iz siromaštva, samo ako se one otvore prema međunarodnij trgovini i investicijama. (Rodrik 2013: 144) Ovo bi navodno rezultiralo približavanju životnom standardu bogatih zemalja. (Rodrik 2013: 144) „Globalizacija je postala imperativ...“ (Rodrik 2013: 77) Njihove teorije počivale su na neverovatnim pretpostavkama o ponašanju investitora i špekulanata na finansijskim tržištima i pretpostavkama o funkcionisanju ovih tržišta. (Rodrik 2013: 99) Akteri na ovim tržištima su bili viđeni kao racionalni i okrenuti ka budućnosti, a njihovi postupci doprinosili ekonomskom progresu, dok su se tržišta videla kao najefikasnija u svom slobodnom obliku u kojem su im potrebni samo voljni učesnici. (Rodrik 2013: 99) Iz ovakvih viđenja neminovno proizilaze mnogobrojna zalaganja za sveopštu deregulaciju uvođenjem zakonskih olakšica, privatizaciju i fiskalna ograničenja državnih troškova. (Šolte 2009: 38) Ovakva konstalacija političkih i ekonomskih ideja često se prepoznaje pod nazivom neoliberalizam i svoju formulaciju je dobila u vidu prethodno pomenutog „Vašingtonskog Konsenzusa“. Program ovog dokumenta se može kratko sažeti kao: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija. (Rodrik 2013: 144) Neoliberalna ideologija široko preovladava u različitim elitnim krugovima poput vlada velikog broja država, međunarodnih institucija poput MMF i STO i Ujedinjenih Nacija, takođe novine posvećene biznisu promovišu ovu političku ideju poput Wall Street Jurnal i The Economist. (Šolte 2009: 38) Neoliberalne ideje su uživale prihvatanje i kod ključnih političkih aktera tokom osamdesetih kao što su vlade Ronalda Regana i Margaret Tačer. (Rodrik 2013: 77) Kao što ćemo kasnije objasniti ovaj pristup globalizaciji je velikodušno služio moćnim interesima. (Šolte 2009: 39)

Ideološkim promenama u sistemima verovanja u sferi politike i ekonomije korespondiralo je javljanje novih društvenih pokreta i politička borba „Nove Levice“. Nova levica je bila usmerena na institucije, korporacije i velike vlade koje su u svojim gvozdenim kavezima birokratije držali pojedince i diktirali njihove živote. (Senet 2007: 7) Oni su usmerili svoju kritiku kako na multunacionalne korporacije i kapitalističke vlade tako i na državni socijalizam sovjetskog tipa. (Senet 2007: 7) Ideje Nove Levice, njihovo viđenje društvenog stanja u periodu u kome su nastali, izraženi u Markuzeovom „Čoveku Jedne Dimenzije“, naveli su članove nove levice da postave individualne potrebe u centar svog aktivizma, kroz parole kao što su „lično je političko“.[1] Raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine je delimično ispunio želje članova političkih pokreta Nove Levice. Sovjetski Savez je tokom svog postojanja predstavljao ravnotežu individualističkom kapitalizmu koji je vladao u zapadnim zemljama, posebno u SAD. Iako je bio izložen brojnim kritikama, SSSR je predstavljao suprotnost na drugom polju spektra na čijem kraju se nalazio ekstremni individualizam američkog tipa. Ostale zemlje su težile da se postave negde između ove dve krajnosti. (Eriksen 2003: 19) Njegov raspad je ostavio gorak prizvuk raspada političkog sistema koji se zasnivao na drugačijem poimanju ljudi i društva od, njemu suprotnog, zapadnog shvatanja, implikacije ovoga su bile neizbežnost ovog neoliberalnog viđenja. (Eriksen 2003: 19) Ispunile su se i druge želje pripadnika Nove Levice, ne postoje više korporacije koje ljudima obezbeđuju doživotno zaposlenje, a potrošače obasipaju doživotno identičnim proizvodima. (Senet 2007: 7) Ali i ispunjenje ove želje imalo je suprotne posledice, nasuprot nadanjima članova Nove Levice raspad ovih institucija nije doveo do uvećanja zajednica zasnovanih na ljubavi i poverenju. (Senet 2007: 7) Raščlanjivanje institucija je raščlanilo i živote mnogih ljudi, fragmentirani životi i identieti koji nastaju usled raspada institucija koje su ljudima omogućavale postepeno građenje njihovih životnih priča imali su kobne posledice. (Senet 2007: 8) Oni koji danas vladaju imaju isti cilj kao radikali nekad – da raščlane birokratiju. (Senet 2007: 7) Novi društveni pokreti su doprineli novom shvatanju politike i političkog delovanja kao takvog. Oni se za razliku od starih pokreta koji su se koncentrisali na materijalne interese u cilju menjanja društvene strukture koncentrišu na simboličko i identitetsko. Usled svesti da žive u novom društvu u kome simboličko dobija sve veći značaj, ovi pokreti postavljaju zahteve ovog tipa u prvi plan i teže izgrađivanju novih simboličkih modela i značenja. (Cohen and Taylor 1979: 2 prema Spasić 2004: 206) Ovi pokreti teže omogućavanju javnog predstavljanja pluralizma identiteta i pitanja kulture i identiteta postavljaju u političku sferu. (Spasić 2004: 205) Suštinski doprinos ovih pokreta se ogleda u afirmaciji životnog stila i kulture kao oblasti u kojima se načela slobode izbora i slobodne konstrukcije moraju ostvariti. Na ovaj način je omogućeno prodiranje tržišne logike i u sferu samokonstrukcije i izgradnje identiteta i sopstva. Identiteti čije je slobodno izražavanje promovisano od strane ovih pokreta kao što su ženski (feministički), homoseksualni, rasni i ostali se rasprostiru širom sveta i prelaze iznad granica nacionalnih država. Izgradnja ličnih i grupnih veza i mreža onih koji ove identitete prisvajaju stvara transnacionalnu konstrukciju mreže solidarnosti. Ovakve mreže nadilaze teritorijalnost i jedino mogu postojati u superprostoru svojestvenom globalizaciji, posebno danas sa razvitkom modernih komunikacionih tehnologija.

„Ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.“ (Marks 2011: 10) Ova mudra Marksova misao, koju uzimaju kao osnovu, kako istorijski sociolozi tako i Gidens za svoju teoriju strukturacije, možemo uzeti kao osnovu za objašnjenje funkcionisanja procesa koje smo ovde izložili. Transnacionalne prakse, prakse koje prelaze državne granice ali ne potiču od strane državnih aktera, mogu da budu izvršavane tek pošto ovakvi nadnacionalni akteri uopšte nastanu. (Skler 2000: 1) Kada su jednom uspostavljeni istorijski uslovi za formiranje jednog globalnog sistema zasnovanog na superprostorima koji nisu omeđani nikakvim teritorijalnim granicama i koji međusobno povezuju nacionalne države i njihove članove u jedan koherentan sistem, transnacionalne prakse i akteri mogu da budu oslobođeni nacionalnih stega. Kao što nam je poznato svaki vid praksi izvršen od strane aktera mora biti izvršen u određenom sistemu društvenih odnosa, a ovaj sistem zauzvrat fomira sopstvene aktere i njihove prakse. Globalni sistem koji je nastao u prethodno opisanim istorijskim promenama možda ne može u potpunosti biti poistovećen sa globalnim kapitalizmom, zbog postojećih razlika u nacionalnim državama i njihovim ekonomskim sistemima, ali globalni kapitalizam je nesumnjivo glavna vladajuća sila u globalnom sistemu. (Skler 2000: 1) A, u skladu sa ovim treba imati na umu, svaki kapitalizam, koji god oblik uzeo, mora imati svoju buržoaziju. Uz razvoj modernih komunikacijskih sistema koji trenutačno prenose poruke i informacije na sve krajeve sveta, razvoj novih oblika transporta koji u jako kratkom periodu prenose ljude i robu na sve delove Zemljine kugle; uz formiranje novog globalnog ekonomskog sistema koji teži širenju svojih jedinstvenih tržišta po celom svetu zajedno sa formiranim međunarodnim institucijama; uz formiranje jedinstvene ideologije neoliberalizma koja ovakav sistem racionalizuje i opravdava sa sve svojim ideolozima koji je propovedaju; i uz kulturološki razvoj koji je doveo do širenja kulturne logike životnih stilova kao samosvojno kontruisanih i slobodno izabranih oblika vođenja života; moderni globalni kapitalizam je stvorio i svoju buržoaziju – transnacionalnu kapitalističku klasu.  

3. Osvetljeni vladari: analiza transnacionalne kapitaliastičke klase

3.1.   Ekonomski preduslovi formiranja transnacionalne kapitalističke klase

„Potreba za sve raširenijim tržištima gde će prodati svoje proizvode goni buržoaziju preko cele zemaljske kugle. Svugde ona mora da se ugnezdi, svugde da se naseli, svugde da uspostavi svoje veze. Buržoazija je eksploatacijom svetskog tržišta dala kosmopolitski karakter proizvodnji i potrošnji svih zemalja.“ (Marks 1948: 23) Ove, na proročki način izrečene, reči Karla Marksa mogu se uzeti kao prvi naznaci integracije globalnog tržišta, kao i ukazivanje na snage i interese koji stoje iza ovog procesa. Ali takođe ne možemo zanemariti ograničenost Marksovih uvida istorijskim periodom njegovog rada. Naime, Marksov uvid ukazuje na proces koji smo prethodno nazvali „plitka integracija“ ili internacionalizacija, procesi koji su bili svojstveni periodu devetnestog i prvoj polovini dvadesetog veka. U ovom periodu, buržoazije nacionalnih država su organizovale proizvodnju u okviru samih država, trgujući sa drugim zemljama preko nacionalnih granica. (Robinson i Harris 2000: 5,6) Razvitak klasa u ovom periodu se odvijao u svojevrsnoj čauri ovih država, u kojoj je država bila određeni medijator odnosa između klasa. (Robinson i Harris 2000: 4) Ovaj proces internacionalizacije podrazumeva rast trgovine i finansijskih tokova preko državnih granica, ali idalje podrazumeva nacionalnu državu kao glavnu jedinicu međunarodne ekonomije. (Robinson i Harris 2000: 5,6) Iz ovog razloga koncept internacionalizacije, kakav je bio izražen u Breton Vudskom sistemu, podrazumeva sistem nacionalnih država koji vrši određenu medijaciju između nacionalnih buržoazija i drugih društvenih grupa u ovim državama. (Robinson i Harris 2000: 4) Kvalitativna odlika ovog sistema je da je on sistem trgovine između nacionalno zasnovanih sistema proizvodnje, i to ga čini distinktivnim u odnosu na današnji sistem koji nas zanima. (Robinson i Harris 2000: 5,6)

Postepenim istorijskim formiranjem uslova putem razvitka komunikacionih i transportnih tehnologija i procesom formiranja novog integrisanog ekonomskog sistema uslovi proizvodnje su se duboko promenili. Formiranjem superprostora, stvorenih delimično od strane novih tehnologija, obezbeđena je „duboka integracija“ koju vrši novi ekonomski sistem. Za razliku od prethodnog internacionalnog sistema u kome su nacionalne države glavne ekonomske jedinice ovaj sistem vrši transnacionalizaciju privrede, i uzdiže je u nadprostor, u ovom sistemu glavna jedinica je globalitet, u kome se vrše ekonomske transakcije. Usled postojanja ovih nadprostora omogućena je i transnacionalizacija proizvodnje dobara i usluga. (Robinson i Harris 2000: 6) Ova globalizacija proizvodnje je dovela do fragmentacije i decentralizacije proizvodnih lanaca i raspodelila različite segmente ovih lanaca širom sveta. (Robinson i Harris 2000: 6) Ako uzmemo u obzir kružni tok kapitala, koji je od centralne važnosti za formiranje klasa, možemo uočiti razliku između oblika proizvodnje u internacionalnom i transnacionalnom sistemu. Ovaj tok je od ključne važnosti za formiranje klasa, političke i kulturne procese. (Robinson i Harris 2000: 6) U prethodnom, internacionalizovanom sistemu tok kapitala N – K – P – R – N’[2] se odvijao unutar nacionalnih ekonomija, a robe su bile prodavane na svetskom tržištu, potom se profit vraćao u nacionalne okvire. (Robinson i Harris 2000: 6) U okviru transnacionalnog sistema, proizvodnja je globalno decentralizovana, a takođe je i ceo prvi deo toka N – K – P. (Robinson i Harris 2000: 6) Ovakva decentralizacija je dešava usled globalizovanog tržišta i globalizovanog finansijskog sistema koji više nisu zadržavani nacionalnim okvirima, već se nalaze u okviru globalnih superprostora. „Robni lanci“ se odvajaju od nacionalnih država i bivaju globalizovani. (Volerstin 1990: 14, 15) Ova promena je epohalna za razvitak svetskog kapitalističkog sistema. (Robinson i Harris 2000: 4) Ovakva promena označava tranziciju iz državne faze u transnacionalnu fazu globalnog kapitalističkog sistema, dok je u prethodnom sistemu sistem bio povezan tokovima robe i kapitala, usled prethodno opisanih promena novi sistem se zasniva na nadnacionalnoj povezanosti i globalizaciji same proizvodnje i superprostornoj integraciji produkcionih struktura. (Robinson i Harris 2000: 4) Kako ceo tok kapitala postaje transnacionalizovan, postaju i same klase, kao i njihovi politički i ideološki procesi. (Robinson i Harris 2000: 6) Transnacionalizacija toka kapitala implicira sama po sebi transnacionalizaciju aktera ovog kapitala, kako tokovi kapitala postaju integrisani transnacionalno ovi tokovi postaju mesta formiranja novih klasa. (Robinson i Harris 2000: 6) Na ovaj način globalizacija redefiniše odnose između proizvodnje i teritorijalnosti, između nacionalnih država i ekonomskih institucija i društvenih struktura, formiranje klasa više nije vezano za teritorijalnost i političke sisteme nacionalnih država. (Robinson i Harris 2000: 4) Globalna decentralizacija i fragmentacija proizvodnih procesa redefiniše akumulaciju kapitala i odnos klasa prema nacionalnoj državi. (Robinson i Harris 2000: 4) Dešava se proces transnacionalnog klasnog formiranja. (Robinson i Harris 2000: 4)  Nacionalna država više nije organizacioni princip kapitalizma, kako su strukture proizvodnje postajale transnacionalno integrisane, svetske klase čiji se razvoj vršio kroz nacionalne države doživljavanju nadnacionalnu integraciju. (Robinson i Harris 2000: 5)  Globalna ekonomija stvara promene u procesu svetske socijalne reprodukcije i na taj način reorganizuje svetsku klasnu strukturu (Robinson i Harris 2000: 4)

3.2.   TNKK kao klasa: strukturni i akterski nivo

Pod klasom možemo smatrati društvenu grupu koja deli zajednički odnos prema procesu društvene reprodukcije. (Robinson i Harris 2000: 7) Ovakav koncept se može odnositi istovremeno na antagonističke suprotnosti kao što su buržoazija i proleterijat ali i na frakcije unutar jedne klase kao što su recimo industirijski ili trgovački kapital. (Robinson i Harris 2000: 7) Analiza transnacionalne kapitalističke klase mora početi sa analizom društvenih odnosa proizvodnje koji konstituišu klase i sa izdvajanje specifičnih frakcija kao što je TNKK iz ovakvih antagonističkih odnosa. (Robinson i Harris 2000: 7) Dijalektički koncept klase za sebe i klase po sebi koji je ustanovio Marks se predstavlja kao najpogodniji za ovakvu analizu. Klasa po sebi je određena društvena grupa koja deli objektivnu poziciju u konstelaciji društvenih odnosa, klasnih odnosa, koji su određeni odnosom prema sredstvima za proizovodnju. Ali zajedništvo ovih odnosa nije dovoljno da bi jedna društvena grupa delovala kao potpuno formirana klasa, članovi moraju doći do određene svesti o sličnosti svojih položaja i fomirati institucije putem kojih bi svoje delovanje organizovali. (Sztompka 2003: 170) Na ovaj način oni postaju klasa za sebe. Značaj ovog koncepta nam se ukazuje u razlikovanju dva nivo na kojem klasa egzistira, strukturalnom i akterskom. Prvi nivo se odnosi na materijalnu bazu i proizvodne odnose koji dovode do nastanka određene klase, a drugi se odnosi na intencionalnost, odnosi se na oblike svesti koji su uključeni u delanja koja utiču na društvene odnose. (Robinson i Harris 2000: 7) Kada je u pitanju strukturni nivo, prethodno opisani razvoj globalne ekonomije pruža materijalnu osnovu za razvoj TNKK. (Robinson i Harris 2000: 7) TNKK se u globalnoj klasnoj strukturi nalazi na poziciji vlasništva nad transnacionalnim kapitalom. (Robinson i Harris 2000: 7)  Ovaj kapital se nalazi na vrhovnoj poziciji u globalnoj ekonomiji, on nameće pravac i karakter svetske proizvodnje i determiniše socijalne, političke i kulturne uslove svetskog društva. (Robinson i Harris 2000: 7) Na ovaj način TNKK ispunjava objektivne uslove da se smatra za klasu po sebi u marksističkom smislu. Takođe sa osvrtom na Marksovu analizu iz Osamnestog Brimera, možemo raći da se TNKK može smatrati za frakciju svetske buržoazije, koja predstavlja transnacionalni kapital. TNKK se sastoji iz vlasnika transnacionalnog kapitala, grupe koja kontroliše svetska sredstva za proizvodnju, a otelotvorena je okviru transnacionalnih korporacija i privatnih finansijskih institucija. (Robinson i Harris 2000: 7)  Njeni članovi kontrolišu globalne tokove akumulacije, ovo im daje objektivnu nadnacionalnu klasnu egzistenciju izvan svih lokalnih teritorija. (Robinson i Harris 2000: 7) Na akterskom nivou TNKK izražava klasnu svest i postala je svesna svoje transnacionalnosti, ovo je dovelo do formiranja klasnog projekta globalizacije, što se ogleda u stvaranju transnacionalnog državnog aparata. (Robinson i Harris 2000: 8) Frakcionisanje globalne buržoazije se odvijalo na određenoj osi nacionalno-transnacionalno. (Robinson i Harris 2000: 8) U većini zemalja nukleusi transnacionalne klase su formirani u okviru nacionalnih buržoazija i ušli su u sukob sa ostalim frakcijama čiji intersi leže u nacionalnoj akumulaciji. (Robinson i Harris 2000: 8) Centar ovog sukoba je bila borba oko državnog aparata koja se odvijala tokom 70-ih, tokom 80-ih i 90-ih članovi transnacionalnih frakcija su zauzeli ključne pozicije u državnom aparatu. (Robinson i Harris 2000: 8) Zauzeli su sve ključne pozicije koje povezuju državu sa globalnom ekonomijom: Centralnu Banku, Ministarstva Finansija i Spoljnih Poslova. (Robinson i Harris 2000: 8) Ove svoje pozicije su iskoristili da ubrzaju globalizaciju i da izvrše restrukturiranje države blagostanja. (Robinson i Harris 2000: 8) Formiranje ove klase kao samosvesnog aktera na globalnoj sceni ne može izbeći formiranje političkih institucija putem kojih bi ova dominantna klasa izvršavala svoju vlast. Njihova društvena moć se nalazi u bogatstvu, kontroli nad kapitalom, ali se izvršava kroz institucije, i pored zauzimanja ključnih pozicija u institucijama određenih nacionalnih država globalni kapitalistički sistem zahteva globalne političke institucije koje bi obezbedile nesmetanu dominaciju TNKK. Ova dominacija se izvršava zarad kontrole nad procesima akumulacije, socijalne reprodukcije i reprodukcije kapitalističkih društvenih odnosa i kulturnih insitucija. (Robinson i Harris 2000: 10) Sve ovo zahtevalo je formiranje i transformaciju nastajućih transnacionalnih institucija. (Robinson i Harris 2000: 8) Vodeći delovi TNKK, koji su se upustili u politiku tokom 70-ih pa sve do 90-ih, su se dali u ovaj poduhvat. (Robinson i Harris 2000: 10) Ove institucije, u odnosu na TNKK čine svojevrsni transnacionalni državni aparat u nastajanju. (Robinson i Harris 2000: 11) Ovaj aparat se sastoji od mreže međusobno integrisanih nacionalnih država, zajedno sa nadnacionalnim ekonomskim i političkim institucijama koje postoje i operišu van nacionalnih država, u superprostorima. (Robinson i Harris 2000: 11) Ovaj aparat čine, Međunarodni Monetarni Fond, Svetska Trgovinska Organizacija, banke, Grupa 7 itd. (Robinson i Harris 2000: 11) TNKK je instrumentalizovala ovaj transnacionalni državni aparat i kroz njega izvršava određenu transnacionalnu državnu moć. (Robinson i Harris 2000: 11) Osim transnacionalnog državnog aparata, kao pokazatelj agensnosti TNKK, možemo uzeti svetske univerzitete, transnacionalno orjentisane skupove mislioca, buržoaske fondacije. (Robinson i Harris 2000: 11) Globalni mediji takođe igraju ključnu ulogu u formiranju globalnog hegemonističkog projekta TNKK. (Robinson i Harris 2000: 12) Putem razvitka komunikacionih tehnologija mediji su bitan faktor u vršenju transnacionalizacije, oni održavaju kontrolu nad tokom informacija i na taj način održavaju kulturnu dominaciju TNKK. (Robinson i Harris 2000: 12) Poslednji na listi, ali ništa manje bitni, su organski intelektualci TNKK koji operišu širom različitih institucija, njihov značaj se ogleda u formiranju sistema znanja koji reprodukuju ideologiju TNKK, ovo je značajno jer je klasna formacija subjektivni koliko i objektivni proces. (Robinson i Harris 2000: 12)

Vidimo da TNKK zadovoljava sve preduslove jednog proširenog marksističkog viđenja klase, klase po sebi i za sebe. Ispunjavajući sve uslove na objektivnom strukturnom nivou putem zadržavanja vlasništva nad transnacionalnim kapitalom i ispunjavajuću uslove akterskog nivoa takođe, TNKK se prikazuje kao potpuno formirana klasa, koja izvršava svoju dominaciju ostvarajući svoj projekat globalizacije, time uspostavljajući ekonomsko-političko kulturno-ideološku hegemoniju. Transnacionalne prakse koje se vrše u nadnacionalnim superprostorima zahtevaju aktere koji će ih izvršavati, a pošto je globalni sistem pod dominacijom kapitalističkog sistema ovi akteri moraju vršiti prakse u okviru kapitalisitčkog sistema društvenih odnosa. U ovom sistemu odnosa TNKK zauzima dominantnu, hegemonu poziciju i vrši dominaciju nad svim transnacionalnim praksama. Ove prakse se mogu podeliti na ekonomske, političke i kulturno-ideološke, TNKK obezbeđuje svoju dominaciju preko institucija koje kontroliše, a putem kojih se ove prakse obavljaju. To su: u ekonomskoj sferi transnacionalne korporacije, u političkoj transnacionalni državni aparat, a u kulturno ideološkoj globalni mediji i intelektualci koji promovišu ideologiju TNKK. Putem ovih institucija TNKK transformiše svetsko društvo u skladu sa svojim globalističkim, kapitalističkim projektom. TNKK može analitički biti podeljena na četiri glavne frakcije koje mogu biti povezane sa institucijama koje je ova klasa formirala: vlasnici i menadžeri transnacionalnih korporacija (institucija transnacionalnih korporacija), globalističke birokrate i političari (institucija transnacionalnog državnog aparata), globalistički profesionalci (istovremeno mogu biti delovi transnacionalnog državnog aparata ali su takođe intelektualci koji rade u interesu TNKK kroz institucije svetskih univerziteta i sl.), konzumerističke elite (funkcionišu putem medija u okviru kulturno-ideološke sfere).

Na ovaj način je formirana nova vladajuća klasa, transnacionalna kapitalistička klasa, čija je politika uslovljena novom globalnom strukturom akumulacije i proizvodnje. (Robinson i Harris 2000: 18) Ova klasa ostvaruje svoje hegemoniju na svim poljima društvenog sveta putem praksi koje nadilaze nacionalne granice i vrše se u superprostotrima stvorenim mnogobrojnim istorijskim uslovima. Ova hegemonija se prvi put u istoriji prostire na skoro ceo poznati svet, što je rezultat interesa ove klase koji su takođe globalni. Na ovaj način vidimo objektivnu uslovljenost TNKK, iz nove strukture međunarodne ekonomije koja je sada globalna i prevazilazi nacionalne teritorije i položaja TNKK u njoj, proističu interesi članova TNKK koji su sada takođe globalni. Iz ovih razloga ni dominacija TNKK ne može se zadržati u okviru teritorijalnih granica.      

3.3.   Proširenje određenja klase: način (still) života transnacionalne kapitalističke klase

„Ukoliko milioni porodica žive pod ekonomskim uslovima egzistencije koji njihov način života, njihove interese i njihovo obrazovanje odvajaju od načina života, interesa i obrazovanja drugih klasa i njima ih neprijateljski suprotstavlju, utoliko oni čine klasu.“ (Marks 2011: 118) Da bismo u potpunosti zaokružili naše ispitivanje transnacionalne kapitalističke klase moramo se osvrnuti na prethodno Marksovo određenje, u kojem on značajno dopunjuje svoj pojam klase. U ovom delu bih se osvrnuo na pojam načina života i kako se on ukazuje kao značajan za sagledavanje TNKK. Teško je proniknuti u to šta je Marks pod ovim pojmom mislio, ali savremena sociologija nam, na sreću, daje zgodne pojmove koje možemo iskoristiti da ovo Marksovo određenje upotpunimo. Način života je teorijski nerazrađen pojam koji iz ovog razloga ne možemo plodno iskoristiti. Umesto njega može nam poslužiti, relativno nov, pojam stila života, koji možemo smatrati naslednikom pojma načina života. Pojam stila života nije izbegao višestruka određenja, razne načine korišćenja i definisanja svojestvenih sociologiji, ali za našu upotrebu možemo ga svesti na određenje svojstveno starijoj struji u proučavanju životnih stilova. U skladu sa ovim životni stil možemo smatrati za „Skup obrazaca ponašanja u sferi zadovoljavanja potreba i ciljeva pojedinaca koji, kao određena ponašajna celina, izražavaju njegovu osnovnu životnu orjentaciju, a bivaju uslovljena objektivnim uslovima života pojedinaca, odnosno društvene grupe kojoj pripada.“ (Pešić 1977 prema Spasić 2004: 172, 173) Ispitivanje ovog aspekta TNKK nam se postavlja kao nužno zarad ocrtavanja celokupnog položaja ove klase u društvenom svetu i zarad ocrtavanja specifičnosti njene društvene egzistencije u odnosu na pripadnike ostatka društva.

Životni stil članova TNKK determinisan je njihovim društvenim položajem. S obzirom da je ovaj položaj odvojen od teritorijalnosti, nacionalnih država i egzistira u globalizovanom superprostoru objektivni životni uslovi gone članove TNKK na kontinuirano kretanje širom sveta. Iz ovog razloga članovi TNKK su onemogućeni da formiraju veze lojalnosti na lokalnim, teritorijalnim nivoima, njihov dom suštinski je transnacionalni superprostor. Oni su kod kuće samo u procesu tranzita, na putu do neke nove konferencije, filmskog festivala ili letovališta. (Laš 1996: 11) Ovakav oblik vođenja života onemogućava vezivanje ni za jednu posebnu teritoriju, to nije kultura nekog određenog mesta, to je kultura vremena, kultura večne sadašnjosti. (Heler prema Bauman 2003: 263) Iz ovakvog načina kretanja, koji je delimično omogućen savremenim tehnološkim dostignućima, mora proizaći određen oblik kulturnog vrednovanja. Kulturno vrednovanje je inače jako važan deo životnog stila, s obzirom da se životni stilovi u nekim koncepcijama shvataju kao „ustaljeni način korišćenja, shvatanja i poštovanja tvorevina materijalne kulture...“. (Čejni 2003: 59) Način na koji članovi ove klase vrednuju kulturne tvorevine se suštinski može predstaviti kao slika ogromnog bazara na koje, egzotične kuhinje, egzotično oblačenje, egzotična muzika i egzotični plemenski običaji mogu da se isprobavaju, poput potrošača u velikoj samoposluzi. (Laš 1996: 11) Ovde možemo videti stil života koji labavo podseća na težnje radikalnih društvenih pokreta iz sredine dvadesetog veka ka slobodnom izražavanju sopstvenih identiteta i načina života bez društvenih stega. Uzimajući u obzir da su članovi TNKK vlasnici i zaposleni transnacionalnih korporacija i drugih institucija koje operišu i postoje u nadnacionalnim prostorima njihova lojalnost mora biti globalna. Oni imaju daleko više zajedničkog sa različitim pripadnicima ove klase u drugim krajevima sveta i nezavisni su od mesta svog rođenja. Ovakvu kosmopolitsku lojalnost, koja je nužna za pripadnike ove klase jer korespondira sa njihovim ekonomskim i političkim interesima, reprodukuje još jedan aspekt životnog stila, koji se nalazi samostalno izdvojen i u Marksovom određenu klase – obrazovanje. Članovi TNKK su obrazovani u elitnim privatnim školama, gde prolaze kroz razne napredne školske programe. (Laš 1996: 38) Profesori u ovim školama posvećuju veliku pažnju njihovim akademskim potrebama, a oni imaju pristup najsavremenijim obrazovnim sredstvima. (Rajh prema Laš 1996: 38) Ovi ljudi stiču diplome prestižnih univerziteta koji svoju superironost dokazuju mogućnošću da privuku studente sa raznih krajeva sveta. (Laš 1996: 39) U ovoj kosmopolitskoj atmosferi oni prevazilaze načine razmišljanja svojstvene određenim teritorijama i postaju rešavaoci problema čije je mišljenje „sistemsko“. (Laš 1996: 39) Ovo znači da bivaju obrazovani da probleme sagledaju u svojoj totalnosti, nezavisno od partikularnih konteksta. Ovde se podstiče mišljenje o tome šta bi se moglo dogoditi van konteksta i pozivanja na iskustvo, potraga za prekidanjem veze sa iskustvom, oslobađanjem od čulnih utisaka i razdvajanje analiziranja od verovanja. (Senet 2007: 102) Ovakav način razmišljanja na određen način korespondira sa totalnošću i nadprostornošću u kojem članovi TNKK žive, nezavisno od teritorijalnih konkretnosti. Da bi se ovakav životni stil osigurao kao nužnost se nameće osiguranje mesta stanovanja po meri tog istog životnog stila. Kultura večne sadašnjosti i nezavisnosti od teritorijalnih ograničenja dovela je do zatvaranja članova TNKK u sopstvene enklave u okviru kojih obezbeđuju privatne čuvare, đubretare i privatne škole za decu. (Laš 1996: 46, Skler 2000: 2) Na ovaj način članovi ovih klasa su se obezbedili od doprinosa nacionalnim budžetima i time potpuno izdvojili iz javnog prostora. (Laš 1996: 46,48) Kao kumulacija svih ovih objektivnih faktora od ekonomskih i političkih do kulturnih, životni stil ove klase mora rezultirati u formiranju subjektivne samopercepcije njenih članova. Članovi TNKK održavaju privid o sebi kao klasi koja zadržava svoj položaj na osnovu inteligencije. (Laš 1996: 41) Njeni članovi o sebi misle kao o samoukoj eliti koja svoje privilegije zadržava samo na osnovu sopstvenog napora. (Laš 1996: 42) Na ovaj način članovi TNKK se odriču bilo kakvog pogleda ka prošlosti ili bilo kakve obaveze prema zajednicama na koje svojim postupcima utiču. Oni ne priznaju nikakav autoritet iznad sebe, sagledavaju sebe kao gospodare sopstvene egzistencije. (Laš 1996: 42)   

Ocrtavanjem svih aspekata klasne egzistencije, od ekonomskih uslova koji omogućavaju formiranje, do životnog stila kao oblika života njenih šlanova, prikazali smo transnacionalnu kapitalističku klasu kao potpuno formiranu klasu u svojoj totalnosti. Uslovi koje postavlja marksistička klasna analiza nam se ukazuju kao zadovoljeni i TNKK je spremna da postane agens istorije i reformiše uslove proizvodnje dalje radikalizacijom procesa globalizacije. Ipak, pored svega ovoga, jedan element koji je svakoj vladajućoj klasi nužan, da bi svoju dominaciju uspostavila potpuno i učvrstila, je sistem ideja i verovanja koji će njenu vlast predstaviti kao nužnu i najbolju za celokupno društvo. Ovaj element omogućava ovoj klasi da nadalje stvara istoriju uz pristanak ostalih klasa, ovaj element je – ideologija.

4. Velika bajka: ideologija transnacionalne kapitalističke klase i diskurs globalizacije

„Ideologija je sistem ideja i predstava koje dominiraju umom čoveka ili društvene grupe.“ (Altiser 2009: 47) Da bi smo objasnili ovakvo viđenje ideologije moramo se podsetiti da je Marks svoju društvenu teoriju formulisao u obliku određenih instanci ili nivoa, ekonomske baze, koja sačinjava jedinstvo proizvodnih snaga i odnosa i nadgradnje koja je sačinjena od političkih institucija i ideologije. (Altiser 2009: 16) Iako je zarad plodnosti analize potrebno pretpostaviti određenu meru autonomije nadgradnje u odnosu na bazu i pre svega postojanje povratnog uticaja nadgradnje na bazu, moramo pretpostaviti da u krajnjoj instanci baza determiniše nadgradnju. (Altiser 2009: 17) Ovakvim konceptom proizvodnju ideja i ljudske svesti smestili smo u konkretne materijalne procese i samim tim u društveni položaj individua. Putem ovih materijalnih procesa klasni položaj kao takav uspostavlja određen stepen autonomije i individue doživljavaju svoje životne uslove kao predestinirane. (Marks 1989: 402) Klasa određuje položaj individua, a time i njihov lični razvoj, ona ih podređuje sebi. (Marks 1989: 402) Ovo podređivanje individua ukorenjeno je u materijalnim procesima proizvodnje koji determinišu društvene odnose u koje individe ulaze, a samim tim i njihov klasni položaj. Samo stanje podređenosti ne može izbeći i podređenost svesti ovih indiviuda, a ta podređenost se ispoljava u polju ideologije. Proizvodnja ideja i svesti se stoga prepliće sa materijalnim procesima proizvodnje i društvenim odnosima ljudi. (Marks 1989: 370) Mišljenje i svest su neposredni izraz materijalne proizvodnje ljudi i njihovih odnosa. (Marks 1989: 370) Ljudi jesu proizvođači svojih ideja i svesti, ali stvarni ljudi koji su određeni svojim društvenim položajem, oni deluju i stvaraju u određenim materijalnim okvirima, u uslovima nezavisnim od svoje volje. (Marks 1989: 370) Ovim procesom vidimo da svest može jedino biti svesno biće, a biće ljudi je uvek njihov životni proces, ono što ljudi jesu zavisi od materijalnih uslova. (Marks 1989: 365, 370) „Ne određuje svest ljudi njihovo društveno biće, već društveno biće određuje njihovu svest.“ (Marks 1985: 21)

Pošto smo ocrtali materijalnu uslovljenost svesti pojedinaca i društvenih grupa, pre svega formiranih u klase, treba reći nešto više o samoj ideologiji i načinima njenog formiranja, ispoljavanja i funkcionisanja. Ideologija je suštinski sistem imaginarnih predstava koje imaju relacionu prirodu, one konstituišu odnos pojedinaca prema svojim uslovima egzistencije. Ono što je za ideologiju specifično je da je u predstavama koje je čine izražen odnos pojedinaca prema svojim životnim uslovima. (Altiser 2009: 56) Suština je u imaginarnom predstavljanju relacije pojedinac – egzistencija, i u ovim imaginarijama se konstituiše deformacija predstave sveta. (Altiser 2009: 56)  „Ono što je u ideologiji predstavljeno [je].. imaginarani odnos tih individua prema realnim odnosima u kojima žive.“ (Altiser 2009: 56) Bitan konstitutivni element ideologije kao takve je njena materijalna egzistencija. Ideologija poseduje materijalnu egzistenciju jer se bazira na praksama putem kojih se istovremeno izražava i dobija svoju realnost. Stoga, svaki subjekt ideologije koje je obdaren svešću uslovljenom ovom ideologijom mora delati u skladu sa njom, samim tim ideologija je upisana u njegove materijalne prakse. (Altiser 2009: 60) Ove prakse su faktički ideološki činovi u koje je ideologija umetnuta, ona je umetnuta putem rituala kojima se ideologija ispoljava i konstituiše, ovi rituali su materijalna ispoljavanja ideologije. (Altiser 2009: 61) Na ovaj način „imaginarni odnos poseduje materijalnu egzistenciju“. (Altiser 2009: 59) Iako prilično apstraktni entiteti, rituali kao pojam mogu se približiti fenomenu koji je duboko upleten u naše poimanje sveta oko nas, fenomenu jezika. Jezik kao takav je osnova našeg mišljenja o stvarnosti i sopstvenosti, on daje osnovu našim pojmovima o svetu i ličnom identitetu. (Ber 2001: 81) Jezik kao takav može se strukturisati u mnoštvo diskursa koji detemrinišu značenje svakog označitelja u njemu. (Ber 2001: 81) Diskrus, iako prilično neuhvatljiv pojam, može se razumeti kao set predstava i priča koje zajedno formiraju sliku o nekom događaju ili objektu. (Ber 2001: 83) Povezivajući ideologiju sa jezikom i diskursom možemo je videti kao diskurzivni i semiotički fenomen. (Eagelton 1991: 194) Ovo znači da je ona inherentno povezana sa značenjima, dok sa druge strane naglašava njenu materijalnost, pošto su znakovi materijalni entiteti. (Eagelton 1991: 194) Govor koji se obavlja putem znakova i diskursa je inherentno društven i praktičan fenomen, on je ritual par exellance. (Eagelton 1991: 194) U ovom pogledu ideologija i znakovi suštinski koegzistiraju u istom domenu, svest se formira putem znakova, koji su suštinski materijalni, povezani sa društvenim situacijama i njihov integralni deo. (Eagelton 1991: 194, 195) Suštinski deo ideologije su diskurzivne formacije, forme pravila o tome šta se može reći, a šta ne, u određenim društvenim položajima, diskurzivna formacija tako stvara mrežu značenja u okviru kojih se odvijaju diskurzivni procesi. (Eagelton 1991: 195) Na ovaj način ideologija determiniše oblike i skupove značenja koji se nalaze oko nas, a svest, koja zavisi od značenja i koja je internalizacija značenja, jedan oblik „unutrašnjeg govora“, je time ideološki determinisana. (Eagelton 1991: 194) Diskurzivne formacije su tako oblici govornog ispoljavanja ideologije i jedan od najvažnijih rituala koji determinišu materijalne prakse formiranja i delovanja ideologije, ideologija kao takva, naravno, u sebi sadrži i druge rituale koji nisu govorni (Eagelton 1991: 195) Putem povezivanja ideologije sa značenjima, jezikom i diskursima dolazimo do jedinostavnog određenja ideologije kao narativa, kao priče koja se diskurzivnim praksama reprodukuje. Sada možemo ispitati kako ovaj narativ utiče na same individue.

Ideologija ovako opisana može i mora postojati jedino za subjekte i putem samih subjekata. (Altiser 2009: 64) Kategorija subjekta je konstitutivna za svaku ideologiju, ona može jedino postojati ako određeni subjekt obavlja prakse putem kojih se ideologija kao takva ispoljava. (Altiser 2009: 65) Ovako rečeno, ideologija egzistira jedino u materijalnim praksama svojih subjekata, ali zauzvrat konstituiše indiviude kao subjekte. (Altiser 2009: 65) Indvidiua biva konstituisana kao subjekt putem procesa interpelacije, ovaj proces se obavlja putem regrutovanja individua i njihovog formiranja u konkretne subjekte ideologije. (Altiser 2009: 68, 69) Ovakav proces interpelacije se obavlja inkorporacijom subjekata u širok mehanizam diskurzivnih i drugih praksi putem kojih subjekti vrše reprodukciju ideologije kroz svoje svakodnevno delanje. Diskurzivnim praksama indiviude usvajaju ideološki narativ kao svoj, i kroz prizmu ovog narativa pericpiraju društvenu i time celokupnu stvarnost. Na ovaj način njihova svest se strukturiše korespondirajući sa strukturom ideološkog narativa. Ideologija kao takva nema svoju istoriju, nezavisnu od materijalnih procesa koje obavljaju konkretne individue u strukturama svojih društvenih odnosa. Iz ovog razloga ona jedino može biti produkt tih odnosa koji zaokružuje proces formiranja klasnih subjekata putem formiranja struktura ljudskih svesti. Stvaranjem autonomne strukture, kao što je klasna struktura, indivdue bivaju interpelirane u ovu strukturu formacijom njihove svesti kao konačnim korakom i poslednjim procesom u izgradnji jedne klase. Uzimajući u obzir da je naša tema transnacionalna kapitalistika klasa moramo se upustiti u poduhvat ocrtavanja ideologije ove klase da bi smo uvideli na koji način se formiraju mentalne strukture njenih članova kao novih istorijskih subjekata.

4.1.    Ideologija transnacionalne kapitalističke klase - globalizacioni narativ

Već smo pomenuli određenje ideologije kao narativa, ovaj narativ formira mentalne strukture subjekata koje interpelira, ali da bi u ovom poduhvatu bio uspešan ovaj narativ mora obuhvatiti barem većinu aspekata društvenog sveta. Za prikaz ideologije koja je svojstvena TNKK kao klasi moramo početi od najapstraktnijeg nivoa, a to je logika istorije koju ova ideologije podrazumeva. Ideologija TNKK se nadovezuje na klasični evolucionizam svojstven teoretičarima devetnestog veka. Ovakvo viđenje istorije podrazumeva da celokupna istorija ljudskog roda ima jedinstvenu logiku i jedinstveno kretanje. (Sztompka 2003: 107) Ovakvo kretanje se smatra prirodnim i neizbežnim, takođe dešava se spontano i nenamerevano, spontano delovanje velikog broja aktera se agregira u istorijske promene. (Sztompka: 107, 108) Iz ovog razloga društvene promene koje se dešavaju, smatra se, uzrokovane su unutrašnjin endogenim uzrocima, uzroci promena se lociraju u samoj „prirodi“ društva. (Sztomka 2003: 108) U ovakvom viđenju prirode društvenih procesa izdvaja se jedan uzročnik koji u narativu ove ideologije zauzima ključno mesto, a to je „nevidljiva ruka tržišta“. Naime, ovaj entitet se smatra uzročnikom društvenih promena koji, na nivou prirodnog zakona, operiše kroz društvenu sferu. Nevidljiva ruka reguliše društveno-ekonomske procese i stvara društvene promene koje se vide kao nužno progresivne. S obzirom da se u ovoj ideologiji ljudska individua vidi kao racionalan i egoističan akter koji teži da maksimizuje svoju korist, nevidljiva ruka se vidi kao entitet koji ova ponašanja reguliše. Iz mase ljudskih egoizama nevidljiva ruka stvara stabilnu ljudsku zajednicu u kojoj sebična delanja pojedinaca postoje u skladu, na ovaj način agregacijom pojedinačnih spontanih aktera i njihovih postupaka nastaje progres. (Antonić 2012: 37) Ovde vidimo dva osnovna elementa shvatanja o istoriji i prirodi ljudskog društva u ideološkom narativu TNKK, prvi od njih je evolucionizam, kao verovanje u razvitak i progres ljudskog društva. Drugi važan element je univerzalizam, koji je verovanje koliko i epistemološki stav da su, prethodno opisani iskazi o prirodi i ljudskom društvu, univerzalni i trajno tačni.[3] (Volerstin 1990: 86) Ovakvo shvatanje prirode ljudskog društva i istorije more se, u ideološkom narativu TNKK, preneti na ekonomsku sferu. Nevidljiva ruka tržišta je, logično, pojam nastao u ekonomskim radovima i stoga ovaj pojam određuje razumevanje ekonomske sfere u ideologiji TNKK. Naime, pošto je nevidljiva ruka najracionalniji i najpoželjniji agens, njenom delovanju se moraju podretiti svi ekonomski akteri i stoga ne smeju postojati nikakva ograničenja njenog funkcionisanja. Ideologija TNKK stoga podrazumeva protivljenje svih državnih uplitanja u funkcionisanje tržišta, putem deregulacije, liberalizacije i privatizacije delovanje nevidljive ruke bi bilo potpuno nesputano. Nevidljiva ruka kao vrhovni princip zahteva potpuno oslobođenje jer njeno delovanje neminovno dovodi do povećanja ekonomske efikasnosti, iz ovog razloga svaki pokušaj regulisanja ekonomskih procesa biva demonizovan. „Tržišta maksimiraju efikasnost, i što je tržište slobodnije, tim bolje.“ (Rodrik 2013: 106) Ekonomski aspekt ideologije TNKK je često nazivan neoliberalizmom i sa svojim zalaganjem za maksimalnu deregulaciju ekonomije teži potpunim raskidom između ekonomije i društvenih stvarnosti i da tako izgradi jedan ekonomski sistem u skladu sa teorijskim opisom. (Burdije 1999: 109) Ovakvo radikalno odvajanje ekonomije od društva možemo nazvati „fetišizacijom“ ekonomije, proces putem kojeg se ekonomija kao sfera cirkulacije proizvoda ljudskog rada predstavlja kao „prirodom obdarena“ sfera u kojoj predmeti ljudskog rada formiraju sopstvene odnose, na ovaj način društveni odnos među ljudima biva prikazivan kao odnos među stvarima. (Marks 1979: 75) Ovo razdvajanje ekonomije od društva i podređivanje društva nevidljivoj ruci kao ekonomskom entitetu ima još jednu posledicu, a to je da ekonomiju postulira kao centralnu društvenu sferu u ovom narativu, iz tog razloga ekonomska logika rasta takođe zauzima jedno od centralnih mesta. Neoliberalizam vidi logiku razvoja kao jednolinijski proces modernizacije putem kojeg bi zemlje u razvoju trebale da se dokopaju benificija evro-američkih zemalja, a svojim univerzalizmom kontigentno i slučajno – tera napolje. (Moran 2011: 312 i Ross 1995: 196 prema Moran 2011: 312) Način na koji neoliberalizam, kao ideologija TNKK, vidi proces širenja ovih benificija na zemlje u razvoju mora biti formulisano ekonomskih terminima, tj. benificije Zapadnih zemalja se jednostavno vide kao njihov ekonomski rast. Način na koji ova ideologija postulira da bi ove benificije trebale da se prošire se može videti u sledećem apsektu ove ideologije, diskursu globalizacije.

Širok skup promena u savremenom svetu ideologija TNKK objedinjuje pod pojmom globalizacije. Diskurs globalizacije plete sopstvenu priču oko ovih promena, globalizacija se smatra procesom putem kojeg se pozitivni efekte nevidljive ruke šire na celokupnu Zemaljsku kuglu. Na ovaj način i zemlje koje izgledaju da se nalaze u siromaštvu mogu da ostvare benificije Zapadnih zemalja koje su već iskusile efekte delovanja nevidljive ruke. Ove zemlje su se prepustile „prirodnim zakonima“ razvitka i istorije oslobađajući svoje ekonomije stega i prepustile spontanosti ovih zakona da sami od sebe donesu progres. Globalizacija se u ovom narativu vidi kao širenje jednog transnacionalnog, potpuno slobodnog, tržišta koje se vidi kao reon vladavine „prirode“. U skladu sa ovim krajnji uzročnik globalizacije je ljudska težnja ka trgovini koja se vidi kao prirodna. (Rodrik 2013: 28) Globalizacija se vidi kao proizvod prirodnog ljudskog truda da ostvari ekonomsko blagostanje. (Šolte 2009: 124) Iz ovakvih viđenja proizilazi da je globalizacije neosporna, prirodna nužnost, proces razvitka koji se vodi univerzalnim zakonima ljudske prirode. Njeni efekti se smatraju neosporno pozitivnim, ona omogućava pristup tržištima, kapitalu, tehnologiji i ima potencijal da ukloni sve nedostatke siromaštva. (Rodrik 2013: 124) Ovo se posebno odnosi na zemlje u razvoju za koje se smatra da bi trebale najviše da profitiraju od globalizacije, jer obilno oskudevaju u resursima. (Rodrik 2013: 10) Ovako se globalizacijiski diskurs konstruiše kao priča, element velike priče koja je ideologija TNKK, vidimo iz savremenih društvenih kretanja na koji način ovakav diskurs može imati snažne društvene konsekvence. „Globalizacija je jedan mit u punom značenju te reči, jedan moćan diskurs, jedna snažna ideja koja ima društvenu snagu, koja postiže verovanje.“ (Burdije 1999: 38)

Pošto mora obuhvatiti sve relevantne aspekte starnosti, nužne za snalaženje i funkcionisanje u društvenom svetu i obavljanje društvenih uloga determinisanih društvenim položajem, ideologija mora formirati i određeno viđenje čoveka. Akter narativa ideologije TNKK, heroj ove priče, čiji se postupci agregiraju u strukturne efekte i ostvaruju progres je njen ključan element. Položaj čoveka u neoliberalnoj ideologiji TNKK korespondira položaju firme na kapitalističkom tržištu. Subjektivitet ovog aktera je potpuno redefinisan i prema svojoj sopstvenosti kreće da se odnosi preduzetničkim metodama. (Cornelissen 2015: 15) Ovakav pojedinac sve svoje aktivnosti usmerava kao pribavljanju i uvećavanju svog ljudskog kapitala[4]. (Cornelissen 2015: 15) Svaka njegova aktivnost se vidi kao povezana sa ovim kapitalom, kao investicija u njega ili ostvarivanje prihoda na njegovim osnovama. (Cornelissen 2015: 15) Racionalnost kojom ovaj akter vodi svoje ponašanje je potpuno formulisana u ekonomskim terminima, njegovo ponašanje je modelirano po principu ponašanja aktera na konkurentnom tržištu. (Cornelissen 2015: 16) On reguliše svoje ponašanje kroz mehanizme konkurencije i stoga, kao i firma, shvaćen je kao skup kapitala koji se mora konstantno takmičiti na tržištu. (Cornelissen 2015: 16) Jednostavno rečeno on je preduzetnik, preduzetnik svog sopstva, preduzetnik samog sebe i svako njegovo delanje je usmereno u investiranje u sopstveni humani kapital. (Cornelissen 2015: 16) „On se ponaša kao firma i, što je krucijalo, vidi sebe kao firmu.“ (Cornelissen 2015: 16, 17) Konsekvenca ovako formulisanog aktera, koji pretvara sebe u mikro-preduzeće, nužno mora biti akter bez ikakve sposobnosti da posmatra druge kao bilo šta drugo osim sredstava za sopstvene ciljeve uvećanja humanog kapitala. (Cornelissen 2015: 16) Ovakav akter, u potpunosti rekonstruisan na osnovu ponašanja regulisanog tržišnim principima, mora svoje ponašanje voditi isključivo sopstvenim interesima, iz tog razloga gubi sposobnost da išta drugo posmatra kao cilj samo po sebi (Cornelissen 2015: 18) Ovakav akter je neizbežan u okviru ideologije koja nevidljivu ruku tržišta vidi kao vrhovni zakon celokupne stvarnosti. Racionalan, egoistično orjentisan akter mora biti rezultanta i proizvođač društva u kojem je princip slobodne trgovine glavni regulatorni društveni mehanizam. Suština ovakvog viđenja čoveka, pojedinca, korespondira ostalim elementima ove ideologije, ovakav akter postaje „preduzetničko sopstvo“ izlaganjem sebe tržišnim silama, silama ponude i potražnje, investicija, konkurencije, silama i pokretima nevidljive ruke.

Prethodno pomenuta teorijska postavka o determinaciji svesti od strane materijalnih uslova proizvodnje i društvenih, klasnih položaja može sa ispitati na ovoj tački. TNKK je klasa koja se nalazi u posedu transnacionalnog kapitala, kapitala koji kontroliše proizvodnju širom sveta, ona se nalazi u dominantnoj poziciji kao vladajuća klasa globalnog kapitalizma. Takođe, članovi ove klase obitavaju i vrše svoje društvene uloge u nadnacionalnim superprostorima koji nisu određeni niti vezani nikakvim teritorijalnostima niti granicama. Ovakav položaj ukazuje uslove kojima može stvoriti prethodno opisanu ideologiju. Ovu ideologiju karakterišu elementi kao što su evolucionizam, univerzalizam, tržišni fundamentalizam, globalizam i pogled na pojedinca kao racionalnog egoističnog aktera. S obzirom na obitavanje u transnacionalnim nadprostorima članovi TNKK su determinisani da svoj pogled na svet usklade sa globalnom društvenom jedinicom u kojoj žive, ne mogu sagledavati istoriju i društvo u svojoj konkretnosi i partikularnosti. Njihov pogled se mora odnositi na celokupnu globalnu društvenu jedinicu, usled toga univerzalizam i globalizam su neizbežni. Evolucionistički element i tržišni fundamentalizam kao i globalizam su determinisani njihovim položajem u okviru klasne struture globalnog kapitalizma. Širenje globalnog tržišta mora biti omogućeno putem deregulacije i uklanjanja barijera koje postavljaju pojedinačne nacionalne države, dok ovo širenje tržišta izaziva sveopštu globalizaciju sveta. Usled ovih uslova tržišni fundamentalizam kao i globalizam moraju biti inkorporirani u ideološki narativ. Evolucionizam mora biti uključen kao nužan saputnik svih ekonomskih i društvenih teorija i diskursa koji prate teoretičare, podržavaoce tržišnih liberalizacija, ali takođe i kao element opravdavanja koji je nužan usled uključivanja brojnih nerazvijenih država u globalni kapitalistički sistem.

Ideologija je nužan element egzistencije svake klase u okvirima bilo kakvog klasnog društvenog sistema, ona je element koji održava klasnu strukturu određenog društva. Svaki pojedinac koji se formira u okviru klasnog društva je usled toga fomiran kao subjekt od strane ideologije i na taj način osposobljen da vrši društvenu ulogu formiranu na osnovu njegovog društvenog položaja. Na ovaj način se vrši reprodukcija same klase i njenog položaja u datom društvu. Ali u dosadašnjoj analizi smo se zadržali samo na TNKK, opisivajući različite aspekte njene egzistencije. Pošto možemo reći da smo obrazložili njenu egzistenciju kao klase iz svih aspekata marksističke klasne analize, moramo se okrenuti ka drugim klasama i ispitati uticaje TNKK na ostatak društvenog sistem globalnog kapitalizma. Moramo ispitati kako se TNKK odnosi prema ostatku društva i kako održava sopstvenu vlast. Kao što je poznato vladajuća klasa jednog društva može održavati sopstvenu vlast samo na jedan način, putem – hegemonije.  

5. Uspostavljanje vladavine: hegemonija transnacionalne kapitalističke klase

Pošto je ostanak na vlasti vladajućoj klasi u kapitalističkom društvu primarni cilj, kao i proširivanje svoje moći i uticaja, ova klasa mora održavati materijalne uslove svoje vladavine koji se reprodukuju u ekonomskoj bazi. U skladu sa ciljem održavanja društvene formacije koja joj garantuje vlast, vladajauća klasa mora reprodukovati proizvodne odnose. (Altiser 2009: 8) Ovde možemo uočiti ključnu ulogu ideologije, njena funkcija je, pored konstituisanja vladajuće klase, takođe i potčinjavanje ostatka društva, a ovo potčinjavanje osigurava reprodukciju proizvodnih odnosa koji su u korenu ove ideologije. „Misli vladajuće klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća materijalna sila društva, istovremeno je njegova vladajuća duhovna sila.“ (Marks 1989: 393) Reprodukcija proizvodnih odnosa se stoga vrši na nivou ideologije, ona se omogućava kroz procese ideološkog potčinjavanja. (Altiser 2009: 15) Ova funkcija ideologije se može nazvati ideološka dominacija, i ona dotiče prethodno pomenutu tezu o povratnom uticaju nadgradnje na uslove ekonomske baze. Ideologija je stvorena uslovima koji nastaju u ekonomskoj bazi društva, ali zauzvrat deluje povratno na uslove u bazi, učvršćujući ih i omogućavajući njihovo održavanje. Drugačiji naziv za ideološku dominaciju je hegemonija, ona objašnjava zašto u kapitalističkom društvu postoji određen stepen mira i harmonije. Naime, vlast vladajuće klase u društvu se obezbeđuje na dva načina, jedan možemo nazvati dominacija a drugi intelektualno, moralno i kulturno vođstvo. (Gramši 2008: 149) Klasa je dominantna ako preuzme vlast u određenom društvu, ali ova vladavina putem sile nije dovoljna, klasa mora uspostaviti određen stepen pristanka na svoju vlast da bi mogla da ostvaruje svoje „vođstvo“. (Gramši 2008: 149) Pribavljanje ovakvog pristanka ostalih, podređenih, članova društva se iskazuje kao primarna aktivnost vladajuće klase, a njegovo stvaranje je proces hegemonije. Na ovaj način vladajuća klasa vlada pristankom potčinjenih, pristankom koji je na određen način obrazovan. (Gramši 2008: 153) Ovaj pristanak se obrazuje putem specifičnog seta institucija koje kroz celokupan proces svog operisanja reprodukuju rituale koji obrazuju materijalne prakse određene ideologije. Ovim putem ove institucije su institucije hegemonske vladavine vladajuće klase. Naziv za ovaj skup institucija je jednostavno država, ili državni aparati. Država, u ovom smislu, obuhvata dva nivoa društvene nadgradnje, nivo koji možemo nazvati političko društvo koji podrazumeva politički nivo nadgradnje, političke i pravne institucije i nivo koji možemo nazvati civilno društvo koji obuhvata ideološki nivo nadgradnje. (Gramši 2008: 152, 153) Ovo su dva nivoa na kojima se ostvaruje proces hegemonije, proces dominacije putem sile se ostvaruje na nivou političkog društva putem zakonodavne vlasti, ideološki nivo hegemonije putem kojeg se ostvaruje ideološka vladavina se ostvaruje putem civilnog društva, putem kulturnih i intelektualnih institucija. (Gramši 2008: 152) Ovakvo analitičko razdvajanje države na dve sfere zahteva i razdvajanje državnih aparata kao institucija putem kojih se reprodukuju prakse vladajuće ideologije. Državni aparati se stoga dele na državne represivne aparate i državne ideološke aparate. Državni represivni aparati u krajnjoj liniji funkcionišu putem nasilja kojim osiguravaju poslušnost, dok državni ideološki aparati podrazumevaju institucije koje funkcionišu putem ideologije. (Altiser 2009: 27, 28, 29, 30) Ideologija biva stvarana i reprodukovana kroz ove aparate, ona egzistira u ideološkom aparatu i njegovim praksama, iz ovog razloga ideologija ima svoju materijalnu egzistenciju, a ovi aparati omogućavaju potčinjavanje njoj. (Altiser 2009: 58) Ovo potčinjavanje se ostvaruje putem rituala u koje su ove prakse upisane i koji njima upravljaju, i ovim putem determinišu prakse ideoloških subjekata koji su njoj potčinjeni, ovim putem ideologija je u krajnjoj instanci određena ideološkim aparatom. (Altiser: 2009: 63) Ovi aparati su ključne instance vladajuće klase putem kojih ona ostvaruje hegemoniju, osigurava reprodukciju proizvodnih odnosa i time svoju vlast. Kroz ove aparate se ostvaruje ideološka hegemonija reprodukcijom ideologije i formiranjem ideoloških subjekata, a time se vrši borba za formiranje i re-formiranje mentalnih struktura. (Burdije 1992: 27) „Ukratko, nije reč samo o komunikaciji nego i o nametanju jednog novog autoritetivnog diskursa...“ (Burdije 1992: 27, 28) Još jedan element hegemonije doprinosi održavanju ove vlasti, element koji funkcioniše kroz sve državne aparate i izglađuje funkcionisanje hegemonog sistema, taj element su intelektualci. Intelektualci se pojavljuju, organskim procesom, stvoreni od strane klase čim se ona pojavi u svetu ekonomske proizvodnje. (Gramši 2008: 150) Ovaj društveni sloj obezbeđuje novonastaloj klasi svest o samoj sebi i njenoj funkciji na celokupnom društvenom planu. (Gramši 2008: 150) Ovi intelektualci se javljaju, uglavnom, kao specijalisti za parcijalne delove aktivnosti ove klase i omogućuju joj da stvori uslove za sopstvenu ekspanziju putem pomaganja ovoj klasi oko organizacije novog društvenog sistema u kojoj bi ona bila na vlasti. (Gramši 2008: 151) Intelektualci vrše svoje funkcije u svim oblicima državnih aparata. „Intelektualci su „delegati“ dominantne gupe, koji obavljaju niže rangirane funkcije društvene hegemonije i političke vlasti.“ (Gramši 2008: 152) Obrazovanjem i formiranjem pristanka na svoju vlast država kao skup institucija vladajuće klase teži formiranju novih civilizacijskih tipova društva koji bi bili prilagođeni razvijanju ekonomskih uslova proizvodnje i time širenju vlastu vladajuće klase. (Gramši 2008: 153) Ona teži čak i stvaranju novih tipova čoveka, prilagođenih ovoj ekspanziji. (Gramši 2008: 152) Na ovaj način država je „edukator“, ona je „kompleks praktičnih i teorijskih aktivnosti kojima vladajuća klasa ne samo da opravdava i održava svoju dominaciju, već i uspeva da stekne aktivni pristanak onih kojima vlada...“ (Gramši 2008: 154)

Hegemonija TNKK u ovakvoj teorijskoj postavci mora zauzeti specifično mesto usled specifičnih uslova njene vladavine koji nisu ograničeni na nacionalne države u čijim okvirima su Gramši i Altiser zadržavali svoje teorijske analize.[5] Naime, državni aparat TNKK, koji čini skup međunarodnih ekonomskih i političkih institucija, kao i integrisanih nacionalnih država, ne poseduje centralizovanu institucionalnu formu. (Robinson i Harris 2000: 11) Usled ovoga ovaj transnacionalni državni aparat ne može obavljati uobičajene funkcije državnog aparata prisile jer ne poseduje konkretnu instituciju putem kojeg bi mu ovo bilo omogućeno. Ali ove funkcije može obavljati posredno putem drugih institucija u svom sklopu. Usled ovoga državni ideološki aparat se ispostavlja kao daleko pogodniji oblik izvršavanja hegemonije za TNKK i reprodukcije njene ideologije, kao i element organskih intelektualaca ove klase. Nadalje ćemo predstaviti određene državne ideološke aparate ove klase, kao i intelektualce u njihovim procesima stvaranja hegemonije i ekspanzije ideologije i vlasti TNKK. Ovu funkciju aparati vrše putem ekspanzije globalnog kapitalističkog sistema, dominacije nad intelektualnom sferom kojim se ova vlast i ekpanzija racionalizuju i u kojoj se ideologija TNKK reprodukuje, kao i putem kulture kroz koju se obezbeđuje pristanak i interpelacija subjekata u ovu ideologiju.         

5.1.   Gospodari istorije: ograničeni uticaj aparata prisile transnacionalnog državnog aparata i organski intelektualci transnacionalne kapitalističke klase

Ideologija TNKK, kao što je već pomenuto, se zasniva na principima koji su iznikli prevashodno u okviru ekonomske nauke. Iz ovog razloga intelektualci koji izvršavaju odgovarajuće funkcije ove klase moraju takođe dolaziti iz sfere ove nauke. Ekonomska nauka se, od perioda posle Drugog svetskog rata, razvijala kao primarna nauka za proučavanje društvenog sveta. Ovakvim rastom značaja ekonomske nauke i teorije racionalnog izbora ova nauka je obezbedila sebi mesto u kreiranju javnog diskursa, ona je obezbedila jezik kojim danas raspravljano o javnoj politici i na taj način uticala na razvitak širokih diskurzivnih formacija. (Rodrik 2013: 18) Ona je brzo zauzela mesto kao najznačajnija nauka u proučavanju društva, izvršen je „ekonomski imperijalizam“. (Cornelissen 2015: 16) Ovakva pozicija ekonomske nauke je omogućavala i poziciju ekonomista kao stvaralaca preovlađujućih diskursa putem kojih bi se društvo spoznavalo i putem kojih bi institucije regulisale sopstvene operacije. Ovakvi akademski diskursi su, zbog položaja ekonomista i ekonomske nauke, bili smatrani za istinite, istiniti diskursi, oni koji pobuđuju poštovanje i kojima se valja pokoriti jer oni vladaju, to su diskursi koji se izgovaraju prema odgovarajućim ritualima i izgovara ih samo onaj ko ima pravo na to. (Fuko 1994: 118) Ovi diskursi su formirali diskurzivne formacije, kao sisteme značenja koji ograničavaju naše poimanje društva i time reprodukovali ideologiju TNKK. Ovakvo formiranje se vršilo preko sistema specifičnih procedura, klasifikacija, sređivanja i distribucije, kojima se u okviru ekonomske nauke konstituisala diskurzivna formacija kao instanca ideologije TNKK. (Fuko 1994: 121) Ovim procesima ekonomska nauka je formirana kao disciplina, definisana svojim područijem, skupom metoda i korpuson istinitih propozicija, disciplina koja je instrumentalizovana i detemrinisana ideologijom TNKK. (Fuko 1994: 124) Kao instanca ideologije TNKK ekonomija je, u skladu sa svojim novim položajem, reformulisana kao „prakseologija“[6], nauka o svim ljudskim aktivnostima, i sve ove aktivonosti rekonstituiše u principima investicija i konkurencije. (Cornelissen 2015: 15, 16) Ovo je izvršeno u skladu sa percepcijom čoveka u ovoj ideologiji TNKK. Ekonomija je od ovog perioda pod uticajem prevashodno ekonomskog aspekta ove ideologije, onog aspekta koji smo nazvali neoliberalizam, u ovom periodu najuticajniji predstavnici u ovoj nauci kao što su Ludvig von Mizes, Fridrih von Hajek i Milton Fridman su se upustili u oblikovanje ove nauke po principima koji su korespondirali sa ideologijom TNKK. Tokom osamdedestih godina viđenja ovih ekonomista su zadobila široku podršku velikog broja institucija, od globalnih institucija kao što je MMF i STO do uglednih univerziteta i poslovnih časopisa kao što je Wall Street Jurnal i The Economist. (Šolte 2009: 38, 39) Svi oni su prihvatili ideologiju TNKK, formulisanu i racionalizovanu u ekonomskom diskursu. Ovim smo napravili laganu nit koja uspostavlja povezanost razvitka neoliberalnog diskursa u ekonomiji sa institucijama koje čine transnacionalni državni aparat. Institucije koje čine ovaj aparat, kao što smo rekli ne mogu uspostaviti državni aparat prisile direktno ali to vrše posredno, putem formulacije regulativnih principa međunarodne ekonomije. Formulisanjem principa i pravila za međunarodnu trgovinu, principa formulisanih na osnovu neoliberalne ekonomske logike, organizacije kao što je STO, preko svojih apelacionih sudova mogu napadati čitav niz carina i kvota u okviru određenih zemalja i time ove zemlje prisiljavati na promenu sopstvenih politika. (Rodrik 2013: 79) MMF, koji od kasnih 80ih godina postaje zagovornik oslobađanja tržišta kapitala, je takođe bio pod uticajem određenih ekonomista kao što je Stenli Fišer koji se pridružio MMF 1994.-e, i iznosio je niz intelektualnih argumenata za slobodno tržište kapitala. (Rodrik 2013: 87, 88) Ovde vidimo funkciju organskih intelektualaca u čistom obliku, oni formiraju načine racionalizacije i opravdanja koji omogućuju institucijama vladavine TNKK da operišu nesmetano. Intelektualci korespondiraju frakciji TNKK koju smo nazvali globalizacijski profesionalci, dok bi članovi međunarodnih institucija koje su delovi transnacionalnog državnog aparata mogli potpasti pod frakciju globalizacijski političari i birokrate, pošto su ove frakcije analitički razdvojene njihovo preklapanje bi dalo novi vid intelektualca u službi TNKK – tehnopola. Tehnopoli su više od globalizacijskih profesionalaca, oni su takođe politički akteri i operišu putem reformisanja političkih sistema država (često svojih) u pravcu oslobađanja tržišta. (Skler 2000: 2) Uloga tehnopola u reformisanju politika pojedinačnih zemalja je u obezbeđivanju najboljih mogućih uslova za transnacionalne korporacije i njihove investicije u ovim zemaljama. (Skler 2000: 2) Ovde vidimo formiranje koalicije između transnacionalnog državnog aparata i organskih intelektualaca koji operišu zajedno u cilju širenja vlasti TNKK u vidu širenja svetskog kapitalističkog sistema. Da bi smo razumeli opravdanje ovog širenja moramo razumeti diskurs koji je formiran kao racionalizacija ovog ovog širenja i njegove legitimnosti. „Diskurs valja pojmiti kao nasilje nad stvarima, u svakom slučaju kao praksu koju im mi namećemo...“ (Fuko 1994: 132, 133) Za razvojne stručnjake, ekonomiste i tehnopole, ideologe TNKK, život u zemljama Trećeg sveta karakterisala je duboka beda, a uslovi ovog života kao neprihvatljivi. (Eskobar 2001: 100) Za njih ljudi u ovim zemljama su se oslanjali na život u tradiciji, ovo je trebalo iskoreniti, prevazići ove iracionalnosti i uvesti ove zemlje u prosvećen svet zapadne nauke i racionalnosti. (Eskobar 2001: 98, 99) Sredstva za ostvarivanje ovakvih ciljeva bili su različiti razvojni projketi koji su trebali da obezbede ostvarivanje uslova za kapitalističku proizvodnju, cilj je bilo stvaranje „društva u razvoju“, koje karakteriše pre svega ekonomski rast. (Eskobar 2001: 98) Ovi projekti predstavljaju svojevrsne rituale, stvorene od strane ideoloških aparata transnacionalnog državnog aparata TNKK, kroz ove rituale ideologija TNKK koja je determinisala viđenje zemalja Trećeg sveta od strane ovih stručnjaka biva reprodukovana. Smatralo se da ove zemlje moraju vredno da rade, nije bilo dovoljno samo da umanje uvozne carine i eliminišu barijere trgovini, reforme su morale biti praćene opsežnim promenama. (Rodrik 2013: 150) Slobodan tok kapitala postavljao je dugačak niz regulatornih i makroekonomskih preduslova koji, ako bi bili ispunjeni, rastuća plima trgovine podigla bi ove zemlje iz siromaštva. (Rodrik 2013: 144, 150) Ovakvi ideološki koncepti zemlje Trećeg sveta vide kao nediferencirane, nespecifične i predlaže programe smatrajući da ove zemlje pate od istih „problema“. (Roderik 2013: 152) Diskursi formirani od strane intelektualaca i ostalih ideologa TNKK stvaraju kategorije pomoću kojih specifične činjenice u ovim zemljama mogu biti uočene, ove činjenice onda postaju mete moći i uticaja transnacionalnih institucija. (Eskobar 2001: 103, 104) Realiteti koje ovi diskursi čine vidljivim se promatraju isključivo u ekonomskim terminima, u skladu sa poreklima ovih diskursa, i stoga ove aspekete života ljudi u Trećem svetu teže da izmene. (Eskobar 2001: 102) Možemo videti način na koji je celokupna uloga organskih intelektualaca i transnacionalnog državnog aparata TNKK usmerena ka projektu širenja globalnog kapitalističkog sistema i uvećanja vlasti TNKK. Ovaj projekat se drugačije naziva globalizacija i svi elementi okupljeni oko TNKK su uvučeni u mašineriju ovog širenja. Intelektualci u ovom projektu zauzimaju važnu ulogu proizvođača diskursa, diskursa koji imaju više funkcija, pre svega u racionalizaciji i opravdavanju globalizacijskog projekta. Pored ove funkcije ovi diskursi proizvode specifičan jezik, jezik globalizacije[7] koji omogućava i samoj TNKK da razume ovaj proces, da razume sopstveni projekat i time intelektualci doprinose konstituisanju TNKK kao klase. Međunarodne institucije kao delovi transnacionalnog državnog aparata inkorporiraju ove diskurse u sopstvene prakse. Time ovi diskursi, kao manifestacije ideologije TNKK, učestvuju u formulaciji rituala koji ove institucije, kao ideološki aparati transnacionalnog državnog aparata TNKK, reprodukuju kroz svoje prakse i time ideologija TNKK služi kao sila koja pokreće i širi njenu vlast.

5.2.   Gospodari rada: radne organizacije u službi reprodukcije ideologije TNKK

Pomenuli smo da je ideologija entitet u službi reprodukcije proizvodnih odnosa koji svojim ustrojstvom održavaju društvenu strukturu postojanom i u nepromenjenom obliku. Proizvodni odnosi su zauzvrat determinisani materijalnim uslovima proizvodnje, proizvodnim snagama. Ove snage čine dva ključna elementa, sredstva za rad i radna snaga. Radnu snagu, jasno je, čine radnici koji svoje poslove moraju obavljati u određenim radnim organizacijama, u kojima se proizvodni odnosi iskazuju. Ovde vidimo da su radne organizacije izuzetno važan državni aparat jer proizvodne odnose reprodukuju na mestu gde se oni sami po sebi konstituišu, u sferi rada. Radna snaga stoga mora biti reprodukovana zarad održavanja društvenog sistema, ali ona mora biti reprodukovana u skladu sa zahtevima društveno-tehničke podele rada koja kao takva uspostavlja i formira postojeće proizvodne odnose. (Altiser 2009: 13) Reprodukcija radne snage se tako iskazuje kao ključan deo reprodukcije postojaćeg sistema, ali ona mora biti reprodukovana na dva načina, reprodukcijom njenih veština koja omogućava nastavak proizvodnje i reprodukcija njene potčinjenosti pravilima ustanovljenog poretka. (Altiser 2009: 14) Drugi vid reprodukcije se ostvaruje putem ideologije, koja biva reprodukovana kroz radne organizacije kao državne ideološke aparate.

Nastanak modernih radnih organizacije koje funkcionišu u skladu sa načinom reprodukcije modernog kapitalizma, globalnog svetskog kapitalizma, se dešava usled mnogobrojnih promena koje smo prethodno opisali. Njihov nastanak najbolje se može objasniti putem ukazivanja na način funkcionisanja radnih organizacija koje su im prethodile. Stariji oblik radnih organizacija je, prema Veberu, svoje metode funkcionisanja preuzeo iz vojničkog oblika birokratije u kojem je svako ima svoje mesto i određenu funkciju. (Senet 2007: 23) Ovakav oblik organizacija biva formiran usled želje investitora za dugoročnim i sigurnim profitima, a jezik poslovanja preuzima militarističke termine kao što su „strateško planiranje“. (Senet 2007: 24) Ovim promenama u 19-om veku pridružili su se i radnici početkom 20-og osnivanjem radničkih udruženja i sindikata i time osiguravajući sebi siguran položaj. (Senet 2007: 24) U centru ovog oblika kapitalističke proizvodnje nalazi se vreme, ono funkcioniše kao dugoročno, postepeno i pre svega predvidljivo. (Senet 2007: 25) Ovo je omogućavalo zaposlenima da razmišljaju u skladu sa ovim vremenom, mogli su da prave dugoročne planove, da razmišljaju o svojim životnim pričama. (Senet 2007: 25) Ovde vidimo koliko ovakav oblik organizovanja vremena u procesu rada duboko utiče na subjektivni život. (Senet 2007: 25) Ove organizacije su omogućavale radnicima percepciju postojanosti svrhe i stoga je ova svrha bila važnija od trenutačnog zadovoljenja unutar organizacije. (Senet 2007: 26) Na ovaj način princip funkcionisanja ovakvog tipa kapitalizma je dolazio do izražaja – princip odlaganja zadovoljstva. (Senet 2007: 31) Usled postojanja izgrađene „svrhe“ i sigurnosti pojedinci su mogli da se posvete ostvarivanju ove svrhe unutar organizacije, penjanje stepenicama birokratije može postati način života. (Senet 2007: 31) U ovakvim radnim organizacijama vidimo reprodukciju ranijeg kapitalističkog sistema, ovakve birokratske organizacije su oličavale načelo „sporog i linearnog vremena“ i one su bile organizacioni princip na kome su se zasnivale državne socijalne institucije kako i korporacije prve polovine 20-og veka. (Eriksen 2003: 141) Veći broj različitih promena u drugoj polovini 20-og veka doprineo je raspadu ovakvih radnih organizacija. Na prvom mestu treba pomenuti raspad Breton Vuds sistema koji je oslobodio ogromnu količinu investicionog kapitala, globalizacija i oslobađanje finansijskih tržišta doneo je nove oblike investitora koji su želeli brze i kratkoročne rezultate. (Senet 2007: 37) Sledeći bitan uticaj je, takođe prethodno pomenuta, borba Nove Levice protiv ovakvih institucija, članovi ovih pokreta su ove institucije videli kao gvozdene kaveze koji pojedince i njihove živote kontrolišu i usmeravaju u pravcima koji ovi pojedinci nisu odabrali. Treći vid bitnih promena je razvoj novih komunikacionih i proizvodnih tehnologija koji je promenio kako način komunikacije u okviru organizacija tako i samu proizvodnju. Automatizacija proizvodnje je uticala na birokratske piramide ovih organizacija iz razloga što sada osnove ovih institucija nisu više morale da budu velike, organizacije su efikasno mogle da zamene fizičke radnike i zamene ih efikasnijim tehnologijama. (Senet 2007: 40) Ove promene, kao i novi kapitalizam koje sa njima usledio, dovele su do javljanja novih organizacija rada. Za razliku od prethodnih organizacija, u kojima se proizvodnja obavljala u fiksnom skupu koraka, u lancu koji je nepromenljiv nove organizacije funkcionišu totalno drugačije. (Senet 2007: 43) U ovim novim, fleksibilnim, organizacijama faze proizvodnje se mogu proizvoljno menjati, linearni razvoj je ustupio mesto skakanju iz jedne u drugu fazu proizvodnje. (Senet 2007: 43) Ovakav novi vid proizvodnje ustupa mesto i novom vidu shvatanja vremena, iz sporog i linearnog u brzo i trenutačno, a ovakvo shvatanje vremena i proizvodnje mora tražiti i novi oblik radnika. (Eriksen 2003: 32) Struktura ovih preduzeća više nije fiksna, očigledna i određena, samim tim ni radni zadaci radnika nisu jasno formulisani. (Senet 2003: 45) U ovim organizacijama radnici moraju biti aktivni i aktivno se suočavati sa loše definisanim okolnostima, dok vrh preduzeća očekuje od ovih radnika da znaju šta se od njih u novim aktivnostima traži. (Seent 2007: 45) U ovim organizacijama je cilj što brže ostvarivanje najboljih razultata, u skladu sa tim ciljem oni podstiču samostalnost različitih segmenata organizacije koje podstiču na međusobno takmičenje. (Senet 2007: 46) U ovim organizacijama se ovim metodama formira određen „poželjan tip ličnosti“ kroz podsticanje na samostalnost radnika u okviru novih okolnosti ili podsticanje određenih segmenata organizacije na konkurenciju. Ovaj tip ličnosti je pre svega definisan negativnim konotacijama vezanih za epitete kao što su nesamostalan i zavisan. (Senet 2007: 52) U ovim organizacijama ovo ima smisla usled prepuštenosti radnika samih sebi da se suoče sa novim okolnostima i sami nalaze načine odgovaranja na poželjne ciljeve. (Senet 2007: 52) Ovakva formulacija ličnosti koja je poželjna za novi tip radnih organizacija se obavlja i putem isticanja poželjnih „veština“ tj. poželjnih kvalifikacija za radnike. Pre svega iskustvo kao takvo gubi na vrednosti, nove radne organizacije iskazuju nepoverenje pre onima koji imaju nagomilano iskustvo u obavljanju određenih zadataka. (Senet 2007: 83) Veštine koje se ističu kao pozitivne su sposobnosti radnika da učine nešto novo, a ne da se oslanja na stečeno znanje o tome kako može obavljati određen zadatak. (Senet 2007: 84) Potražnja za ovakvim sposobnostima posledica je podsticanja radnika da konstantno prelaze sa jednog posla na drugi i menjaju svoja mesta u ovim organizacijama. (Senet 2007: 101) U ovakvim uslovima ove organizacije traže radnike koji će umeti da uposle svoju imaginaciju, da misle i zamišljaju šta bi se moglo odigrati u novim situacijama, situacijama sa kojima oni nemaju iskustva. (Senet 2007: 101, 102) Podstiče se mišljenje nevezano za kontekst, mišljenje koje prekida vezu sa iskustvom. (Senet 2007: 102) Ova nova ličnost, nov radnik za kojim ove organizacije tragaju, mora imati niz ovakvih sposobnosti. Sposobnost improvizacije, prilagođavanja promenama, sposobnost da na površinu izbaci potencijalne sposobnosti, talenat za suočavanje sa novim situacijama dok se istovremeno odvaja od svog iskustva i svoje prošlost da bi mogao misliti van konteksta. (Senet 2007: 9) Ovakav radnik više podseća na potrošača, onog ko je stalno željan novih stvari dok odbacuje stare. (Senet 2007: 9, 10) Ovakvi radni uslovi su sa svojim oblicima funkcionisanja obesmislili ideologiju odloženog zadovoljstva, usled nestalnosti i labavosti radnih institucija radnici više nisu usmereni ka postepenom napredovanju već se kreću ka mogućnostima koje pruža sadašni trenutak. (Senet 2007: 65, 67)

Ideologija se, kao što smo pomenuli, reprodukuje u materijalnim praksama koje su determinisane ritualima reprodukovanim od strane državnih ideoloških aparata. Radne organizacije novog oblika kapitalizma reprodukuju šira kretanja u globalnom kapitalističkom sistemu i time i samu ideologiju TNKK. Ove organizacije obavljaju svoju ulogu ideološkog aparata podređujući sebe uslovima kretanja u ovom sistemu i time prenoseći ova kretanja u svoje strukture. Reprodukcija ideologije TNKK se postiže putem praksi podređivanja radne snage u ovim organizacijama uslovima rada koji korespondiraju ideologiji TNKK. Podstičući radnike na konkurenciju u samoj organizaciji, konstantno menjanje svog položaja i ističući potrebne radne kvalifikacije u vidu poželjne ličnosti radnici su primorani da usvoje načine rada koji su svojevrsni rituali kojima oni podređuju svoje prakse na radnom mestu i time usvajaju samu ideologiju. Ovim procesima ideologija deluje kroz sam radni proces i praksu vršenja rada, a time utiče i restrukturiše mentalnu strukturu radnika. Ideologija TNKK se prevashodno uočava u ponašanjima radnika koja se vide kao poželjna, insistiranje na samostalnom, nezavisnom radniku, radniku koji konstantno „izumeva“ sebe, ne vezuje se ni za kakve poslove već, podređujući sebe silama tržišta, kreće se od posla do posla uvećavajući svoju dobit. Sve ovo ima jasan prizvuk shvatanja poželjnog aktera u ideologiji TNKK. Bačeni u surovo tržište kao izolovani individualci bez ikakve kolektivne pomoći radnici su primorani da konstano menjaju sami sebe ne bi li se prilagodili tržišnim silama. Sada kada više ne teže kolektivnim oblicima delovanja već svoje životne i radne uslove menjaju i popravljaju samostalnim delovanjem solidarnost i kolektivna akcija postaju budalasti i naivni oblici mišljenja i delovanja. [8] Formirani od strane ovakvih uslova, radnici postaju punopravni akteri ideologije TNKK.

5.3.   Gospodari stvarnosti: mediji kao državni ideološki aparat transnacionalne kapitalističke klase u sferi kulture

U našem određenju ideologije povezali smo ideologiju sa sistemom značenja, diskurzivnim procesima i jezikom. Samim povezivanjem ideologije i značenjskog sistema smestili smo ideologiju nužno u polje kulture. Kultura, pojam za koji sa velikom sigurnošću možemo reći da teško da će ikada dobiti svoju definiciju, je instrinzično sfera značenja i diskursa, u kome se ovo značenje proizvodi. Pošto je kulturu skoro nemoguće definsati koncentrisaćemo se na sferu popularne kulture, a ova sfera kao svoju kulturalnu distinkciju ima kulturna dobra. Kulturna dobra su tvorevine kulture, koja u kapitalističkom sistemu nemaju drugu mogućnost osim da uglavnom uzimaju oblik robe. Ova dobra se odlikuju time što u sebi sadrže skup značenja, formiranu diskurzivnu strukturu koja se plasiranjem ove robe plasira samim njenim korisnicima. Diskurzivno formirana struktura značenja je tačka u kojoj ideologija biva spojena sa sferom kulture, ideologija koja je i sama skup formiranih značenja, slika sveta jedne određene društvene grupe. Ovim putem, proizvođenjem kulturnih dobara koja se sastoje od formiranih skupova značenja, formiranih setom simbola, diskursom, ona grupa koja je na vlasti emituje svoju ideologiju konzumentima ovih dobara. U okviru svakog društva i kulture, vladajuća klasa teži da nametne svoje klasifikacije društvenog, političkog i kulturnog sveta, ove klasifikacije čine dominantni kulturni poredak, vladajući diskurs. (Hol 2008: 281) Pitanje ovih vladajućih diskursa je ključno, u njih različite oblasti društvenog života bivaju unete i hijerarhijski organizovane u vladajuća, poželjna, značenja. (Hol 2008: 281) Domeni ovog vladajućeg diskursa (koji je u suštini diskurzivno prevedena ideologija vladajuće klase, prevedena zarad ostvarivanja dominacije u sferi kulture) imaju u sebe ugrađen čitav društveni poredak formiran kao skup značenja praksi i verovanja. (Hol 2008: 282) Na ovaj način poredak koji nastaje u ekonomskoj sferi, kroz sistem proizvodnje prolazi kroz sistem društvenih odnosa i prostire se do sistema značenja, do kulture, putem ideologije koja prolazi ovaj celokupan put. Kulturna dobra, koja su u kapitalističkom sistemu roba, na taj način reprodukuju ovaj sistem, roba je materijalizovana ideologija, a potrošnjom ove robe mi živimo kapitalizam, živimo njegovu ideologiju. (Fisk 2001: 22) Konzumacijom robe u kapitalističkom sistemu, i time konzumacijom značenja usađenih u nju, potrošači formiraju svoju mentalnu strukturu u skladu sa predstavama sadržanim u ideologiji, a time na poželjan način iz perspektive vladajuće klase. Osnovna svrha kulturnih dobara u kapitalističkom sistemu je da formira lažnu svest potrošača i naturalizuje kapitalistički sistem. (Fisk 2001: 22, Zvjer 2015: 516)

Pošto su u svakoj društvenoj sferi za uspostavljanje hegemonije krucijalni ideološki aparati, koji jedino mogu postojati u obliku određenih organizacija i institucija, u sferi kulture za hegemoniju TNKK ključni aparati su masovni mediji. Mediji su institucije koje prenose određene poruke, što znači da suštinski obrađuju stvarnost, oni prenose kulturna dobra u svom čistom diskurzivnom obliku. Ove poruke mediji formiraju pod uticajem dominantnih društvenih grupa, drugim rečima, oni formiraju poruke prema željenim značenjima vladajuće klase. (Đorđević 2008: 275) Komunikacija i emitovanje poruka putem medija funkcioniše kao proces. Na prvoj tački ovog procesa se nalaze emiteri, sa svojim institucionalnim strukturama, praksom i mrežom proizvodnje diskursa, ova proizvodnja stvara poruku. (Hol 2008: 277) Institiucionalne strukture medija su diskruzivni proces koji je uronjen u društveno-političke strukture i preovlađujuće diskurzivne formacije, ideologije, sisteme znanja i pretpostavke o publici. (Hol 2008: 277) Ovim putem vidimo da je proizvođenje medijskih poruka uronjeno u šire društvene strukture u kojima preovlađuje dominantna ideologija vladajuće klase, čije diskurzivne formacije i sisteme značenja ovi mediji reprodukuju u svojim porukama. Globalni mediji su igrali izuzetno bitnu ulogu u razvitku TNKK i njenog hegemonog projekta. (Robinson i Haris 2001: 10) Usled razvitka komunikacionih tehnologija ovi mediji uspostavljaju kontrolu nad svetskim tokom informacija koji se sada obavlja u transnacionalnim superprostorima, vlasništvom nad ovim medijima TNKK uspostavlja vlasništvo nad transnacionalnim kulturnim prostorom. Ovim putem TNKK uspostavlja kontrolu nad globalnim proizvođnjenjem informacija i diskursa, što čini globalne medije ideološkim aparatom par exellance. Kontrolisanjem ovih medija TNKK drži kontrolu nad proizvođenjem diskursa kroz koje konzumenti poruka ovih medija formiraju slike svoje stvarnosti. Kroz ovaj ideološki aparat TNKK formira diskurzivne formacije u koje su usađene osnove njene ideologije i time formira značenjske strukture u skladu sa svojim preferiranim značenjskim hijerarhijama. Na ovaj način ona formira diskurse kao rituale koji determinišu prakse formiranja slike stvarnosti od strane konzumenata poruka ovih medija i na taj način kroz medijski ideološki aparat ideologija TNKK interpelira svoje subjekte.

Možemo navesti više primera ovakvog medijskog uticaja, jedan od njih je usko povezan sa širenjem globalnog kapitalističkog sistema. Radi se o prikazivanju života u Zapadnim zemljama, njihovog bogatstva i lagodnosti, ovakvo prikazivanje kroz medije je prema nekim teoretičarima imalo uticaja na široke antikomunističke proteste i pobune koji su prethodili raspadu Sovjetskog Saveza. Demonstracijom sloboda i modernih životnih stilova u Zapadnim društvima kroz medije formiran je „sindrom Dinastije“ [9], kako ga Štompka naziva, što je dovelo do promene u težnjama i aspiracijama širokih društvenih slojeva u državama Istočnog bloka. (Sztompka 2003: 138) U ovom primeru možemo videti demonstraciju, kroz diskurzivne i simboličke medijske sadržaje, nadmoći i napretka Zapadnih društava, što je bitan aspekt ideologije TNKK. Sledeći primer u sebi sadrži reprodukciju aspekta ideologije TNKK koji se povezan sa viđenjem poželjnog društvenog aktera, reprodukciju slike čoveka u ovoj ideologiji. Radi se o medijskom fenomenu Opre Vinfri. Samom svojom životnom pričom koliko i emisijom, Opra Vinfri prepoznaje otuđenje, anksioznost i teškoće koje pogađaju široku populaciju našeg društva, ali umesto apelovanja na ekonomske i političke uzročnike ovih feonomena Opra skreće pažnju na samog pojedinca. Ona reprodukuje ideološki narativ o pojedincu koji rekonfiguracijom samog sebe može promeniti svoje životne uslove i prilagoditi sebe teškim vremenima. Njena emisija nas obasipa pričama o ljudima koji su prevazišli teškoće u svom životu ličnim trudom, pozitivnim razmišljanjem i pozitivnim stavovima. Ovakvi narativi reprodukuju ideološko viđenje pojedinca kome je svaki uspeh na dohvat ruke ako samo „misli kako treba“, „radi na sebi“, ceni ono što ima. Opra sa svojim životom i delom je primamljiva upravo jer sakriva u svojim pričama uloge političkih ekonomskih i društvenih faktora, ona ovaj način „Američki san“ izgleda dostižno.[10] Oba ova načina iskazivanja i emitovanja ideoloških sistema značenja usko su povezana sa fenomenom zabave koji je neraskidiv deo medijskog sistema, ali zabava je nesumnjivo takođe ideološki oboje fenomen. Razmatrajući vezu ideologije i umetnosti Arnlod Hauzer je tvrdio da se ideološki sadržaj umetnosti može iskazati eksplicitno u vidu izravnih poruka ili prećutno u vidu određene pretpostavke. (Zvijer 2015: 523) Prvi navedeni primer možemo reći da spada u drugi način ideološkog iskazivanja a drugi primer u prvi način.

Kultura je nesumnjivo sfera narativa, ona sfera priča, priča koje ljudi formiraju da bi objasnili i poimali stvarnost na način kojim će im ta stvarnost biti razumljiva, smislena i strukturisana. Ideologiju smo takođe definisali kao jednu konkretnu priču, objedinjenu i formiranu sa svim potrebnim delovima koji omogućuju onima koji je usvoje da formiraju svoju sliku o stvarnosti u skladu sa njom. Procesom usvajanja ove priče pojedinci postaju subjekti ove ideologije, oni igraju svoje životne uloge i žive svoje živote u skladu sa ovim ideološkim narativom. Uspostavljajući nesumnjivu kontrolu nad sistemom globalnih medija TNKK kontroliše sredstva protoka informacija, suštinski sredstva proizvodnje priča, sredstva za proizvodnju ideologije. Iz marksističke perspektive možemo lako uvideti da vlasništvom nad ovim sredstvima za proizvodnju TNKK nesumnjivo zauzima mesto vladajuće klase.

6. Položaj čoveka u kulturi novog kapitalizma: kulturalna društvena struktura

Reprodukcija ideologije TNKK kroz kulturu, koja se sastoji od niza robnih predmeta u kojima su usađena značenja, mora ostaviti određene posledice na same živote ljudi. Ove posledice se najbolje ogledaju kroz načine života koje ovakva kultura propagira. Globalizacija, sa svim promenama koje je donela i sve promene koje su do nje dovele, zajedno sa promenama u sferi rada formulisali su novi tip kulture koji je sačinjavao plodno tlo za rasprostiranje ideologije TNKK. Ovakva kultura je suštinski potrošačka kultura, i to mora biti usled ogromnog dijapazona kulturne robe koju proizvodi. Ova kultura svim fragmentima sveta dodeljuje ulogu objekata potrošnje, tj. objekata koji gube svoju vrednost sopstvenim korišćenjem. (Bauman 2009: 18) Svi objekti potrošnje imaju ograničen vek trajanja, a pošto je njihova potrošivost njihova glavna karakteristika istekom roka trajanja oni postaju beskorisni. (Bauman 2009: 18) Za posledicu ovakav istek roka ima uklanjanje ovih objekata sa scene potrošačkog života. (Bauman 2009: 18) Građenje kulture na činovima potrošnje ima za posledicu formiranje glavne odlike ove kulture, a to je njena fludinost, promenljivost,  nedostatak referentnih tačaka koje se danas nalaze „na točkovima“ i kao glavnu odliku imaju sopstveno nestajanje. (Bauman 2003: 252) Zasnovanost na potrošnji i fludinost kao odlike ove kulture nastaju usled promene u načinu proizvodnje u kome želje potrošača više ne podstiču proizvodnju već su same formirane od strane proizvođača.[11] Ovi potrošači su stoga zavedeni robom koja reprodukuje ideologiju jer „žele“ da budu zavedeni, oni ne mogu da zamisle drugačiji način života, a postupci potrošnje su maskirani u slobodnu volju. (Bauman 2003: 257) Možemo videti da je sam način potrošnje stoga ideološki obojen pored same robe koja je konzumirana. Podsticanje potrošnje se obavlja formiranjem želja, ove želje zauzvrat moraju brzo nestajati da bi napravile mesta za druge, nove želje. (Bauman 2003: 252) Ovaj proces se omogućava skraćivanjem vremena između nastajanja želje i njenog zadovoljenja, glavna briga proizvođača je skratiti ovaj vremenski period na najkraći mogući. (Bauman 2003: 255) Ovo se postiže na najlakši način ako se potrošači podstiču da brzo gube intersovanje, da ne fokusiraju pažnju i želje na neki objekat. (Bauman 2003: 255) Ovim putem kultura novog kapitalizma se više tiče zaboravljanja nego pamćenja jer se navike i želje sve brže menjaju i odbacuju. (Bauman 2003: 254, 255) Još jedan trik u podsticanju želja novih potrošača je u stvaranju nesvakidašnjih i egzotičnih želja, novi potrošač je avanturista, on stalno teži novom, traga i pretražuje. (Bauman 2003: 255, 256) Ovaj potrošač je moderni sakupljač senzacija, ne materijalnih predmeta već novih doživljaja. (Bauman 2003: 256) Novi pojedinac, savršeni potrošač je ličnost koju naša nova kultura formira, on je produkt ove kulture i ideologije TNKK koja se kroz nju provlači. Iz ovog razloga možemo videti elemente savršenog aktera ideologije TNKK koji se kroz ovog potrošača provlače. Ustvari, da bi ovaj potrošač adekvatno mogao da obavlja svoju ulogu on mora inkorporirati elemente savršenog aktera ove ideologije. Kroz produkciju ideologije TNKK u novoj kulturi ovaj akter i potrošač u novom društvu počinju biti percipirani kao jedno, ovo postaje model ličnosti koji se propagira kao poželjan, kao težnja koja mora biti ostvarena. Ovaj potrošač prevashodno mora biti individualac, mora biti autonoman i preuzimati odgovornost za svoje uspehe i neuspehe, on nije sputan vezama sa bližnjima niti bilo kakvom strukturom, potpuno je samostalan i nezavisan. (Bauman 2009: 31) Ova autonomija se ogleda u sledećeoj njegovoj karakteristici, a to je formiranje sopstvene životne priče, sopstvenog identiteta. Jezgro identiteta koji se samostalno formira je „biranje“, ovaj pojedinac sam sebe kreira, svoje sopstvene karakteristike, sopstvenim izborom. (Bauman 2009: 45) Poslednja osobina ovog pojedinca je njegova mobilnost. Ovo je karakteristika koja je preduslov ostalih, mobilnost je najvažniji resurs savremene kulture. Sposobnost za kretanje kako fizičko tako i kulturalno, kretanje od identiteta do identieta, od stila do stila, od želje do želje. Ovo kretanje je preduslov fluidne kulture, potrošač mora stalno težiti ubrzanju sopstvenog kretanja, promeni i prilagođavanju, on mora menjati sebe u skladu sa promenama same kulture da bi ostao daleko od „korpe za smeće“. (Bauman 2009: 10, 11) Kako stilovi i identiteti gube na svojoj popularnosti i trendu tako ih i potrošač mora odbaciti i reformisati sebe, u skladu sa ovim svakog dana se mora oslobađati sopstvenih atributa kojima je istekao rok. (Bauman 2009: 11) Na ovoj tački ne možemo da ne primetimo sličnosti sa promenama i načinom operisanja u sferi rada. Kao i u njoj u sferi kulture sam način vođenja kulturnog života ima ideološku konotaciju, težnja za konstatnim promenama i prilagođavanjem slepim silama kojima se vode promene u ovoj sferi imaju prizvuk ponašanja idealnog aktera ideologije TNKK. Ova idealna ličnost nove kulture svakako nije dostupna svima, svako može želeti da bude potrošač ali ne može svako sebi priuštiti to ostvarenje. (Bauman 2003: 259) Kako je mobilnost glavni resurs nove kulture tako je ona glavna linija podele u ovoj kulturi, a time i društvu, svako kapitalističko društvo mora imati osnovnu podelu, buržuji i proleteri su u kulturi globalnog kapitalizma prepustili svoje mesto turistima i vagabundima. (Bauman 2003: 259) Globalizacija je doprinela laganom ali sigurnom nestajanju razdaljine, prostor sam po sebi više ne znači ništa, pošto ne postoje više nikakve granice imamo malo razloga da ostanemo tu gde jesmo. (Bauman 2003: 251) Razlika između onih „gore“ i onih „dole“ je mogućnosti kretanja, sposobnosti da ostave druge za sobom (Bauman 2003: 259) Turisti, ili oni „gore“, su zadovoljni svojim putovanjima, oni biraju svoje destinacije prema sopstvenom užitku. (Bauman 2003: 259) Oni „dole“ ili vagabundi bivaju stalno odbacivani, ako se ne kreću tlo im izmiče pod nogama ali ako se kreću njihove destinacije često nisu njihovi izbori. (Bauman 2003: 260) Oni nastanjuju određena mesta najčešće jer nemaju gde da odu, pošto su retko gde dobrodošli. (Bauman 2003: 260) Ovaj aspekt podele se tiče fizičke mogućnosti kretanja, turisti suštinski „žive u vremenu“, za njih prostor ne znači mnogo. (Bauman 2003: 261) Njihov život je život globalno mobilnih, ovo su oni ljudi koji su „dobitnici“ globalizacije, prostor je izgubio svoja svojstva za njih i u svojoj globalnoj pokretljvosti oni žive u superprostorima. Za njih je prostor izgubio svoja svojstva ograničavanja i izuzetno se lako prelazi, njihov način života najčešće se obavlja u „nemestima“- prostoru stvorenom radi određenih ciljeva, u kojem se socijalne veze ne moraju uspostavljati ili se lako kidaju. (Ože 2005: 89) Za vagabunde i njihov način života prostor je izuzetno važan, oni žive u njemu, on je masivan i nedodirlji, neizbežan ograničavajući element života. Oni su primorani da pasivno podnose promene koje ih snalaze dok im se prostor ubrzano zatvara i diže sve veće zidove između njih i destinacija njihovih želja[12]. (Bauman 2003: 261, 262) Kada je u pitanju drugi vid mobilnosti, mobilnost u potrošnji i izgradnji ličnog identiteta, razlike takođe postoje. Turisti, kao viši sloj poseduju veći stepen mobilnosti i samim tim i veću mogućnost izbora. Formiranje identiteta kao lične priče se u novom kapitalizmu zasniva na prilagođavanju ogromnom broju fluidnih promena, na osnovu mobilnosti akteri se lakše ovim promenama mogu prilagođavati, u tom svojstvu mobilnost je forma kapitala. Oni koji dolaze iz viših slojeva društva, koji pripadaju klasi turista mogu sebi priuštiti zbunjenost okviru svog identiteta i životne priče. Njihove privilegije i mogućnosti mobilnosti daju im mogućnost izbora između obrazaca koji se trenutno nude, mogućnost sastavljanja identiteta iz „opreme“ koja se prodaje. (Bauman 2009: 15, Senet 2007: 67) Rečnikom De Sertoa, oni sastavljaju „strategije“, usled svog kapitala oni imaju mogućnost da se izdvoje iz svog okruženja koje je u neprestanim promenama i da izdvoje određen prostor kao sopstveni koji će im služiti kao osnova za formiranje odnosa, identiteta. (De Serto 2008: 241) Za vagabunde problemi su daleko veći, kada je u pitanju identitet za njih je najveći problem uraditi sve šta mogu sa delovima i parčićima identiteta koji poseduju, dok se sa druge strane bore protiv razornih sila fluidne kulture koja ih pritiska. (Bauman 2009: 15)   Usled ovoga vagabundi imaju „taktike“, one zavise od vremena i teže da stvori određen dobitak „u letu“. (De Serto 2008: 241) Oni se moraju stalno igrati sa različitim događajima da bi iz sila koje su im strane i koje deluju protiv njih izvukli korist i stvorili određene prilike za sebe. (De Serto 2008: 241)

Usled globalizacije, formiranja nadnacionalnih superprostora i uzdizanja društvenih slojeva koji u ovim prostorima žive stvoreni su i uslovi za formiranje jedne kulture koja će vršiti funkciju formiranja načina života ovih društvenih slojeva. Kulturna logika novog kapitalizma nastaje na ovim osnovama i stoga mora reprodukovati ideologiju ovih slojeva i formirati i pravdati njihove načine života. Ovaj način života, naravno, mogu voditi samo oni koji se nalaze na takvim društvenim položajima da ovaj način života mogu sebi priuštiti. Na ovaj način formiraju se slojevi kojima ova kultura savršeno odgovara i pored njih slojevi koji ovoj kulturi teže, ali bezuspešno. Oba ova sloja, turisti i vagabundi su potrošači, potrošački stav prema svetu ih ujedinjuje i čini ih sličnima. (Bauman 2003: 266) Vagabund je stoga alter ego turiste, on je njegov najveći obožavalac i njegova najdublja želja je da može učestvovati u turistinom načinu života. (Bauman 2009: 266) Ovim putem najdublji ideološki mehanizan održavanja novog kapitalističkog društva nam se ukazuje u svojoj totalnosti. Tajna reprodukcije modernog kapitalizma leži u „razvoju veštački stvorenog i subjektivnog osećaja nedostatka, jer ništa nije opasnije nego da ljudi izjave da su zadovoljni onim što imaju. Tako se ono što ljudi imaju omalovažava, ocrnjuje, zasenjuje nametljivim i isuviše očiglednim prikazima ekstravagantnih avantura imućnih.“ (Bauman 2013: 267)   

7. Zaključak – mogućnost otpora?

Predstavljanje ideologije kao ovako sveobuhvatne idejne strukture koja subjekte tako uspešno i bespogovorno inkorporira može dovesti do fatalističkih zaključaka o nemogućnosti promene i otpora. Ali mora se imati na umu da proces globalizacije nosi sa sobom ogromne kolaterlane štete. Ova kolateralna šteta se javlja u vidu velikog broja žrtvi, globalizacija koja se predstavlja pod plaštom individualnih sloboda se ovim žrtvama radije iskazuje na drugačije načine. Oni ovaj proces dovode u vezu sa urušavanjem njihovih žitvotnih rutina i ljudskih veza uzajamne posvećenosti koja su nekada davale podršku i stvarale osećaj bezbednosti. (Bauman 2009: 50) Uživaoci ove neuravnotežene globalizacije vide u njoj sredstvo za postizanje sopstvene bezbednosti i slobode, dok njene žrtve žive u tužnoj nebezbednosti i u ovakvoj globalizaciji vide glavne prepreke sopstvenoj slobodi. (Bauman 2009: 51) Sve ove žrtve nalaze se ispod površine vidljive preovlađujućim diskursima reprodukovanim u nauci, ovi nevidljivi ljudi, razni odbačeni, autsajderi, eskploatisani i progonjeni, oni egzistiraju izvan procesa koje ove nauke čine vidljivim. (Markuze 1989: 234) Iz ovog razloga je njihov život sam po sebi najneposrednija potreba za dokrajčivanjem nesnosnih uslova života i insitucija, zato je njihova opozicija revolucionarna. (Markuze 1989: 234) Njihovo suprotstavljanje udara na sistem spolja i zato nije podvrgnuto njegovim devijacijama i ideologiji, njihov napad je elementarna snaga koja ruši pravila igre. (Markuze 1989: 234, 235) Ovakvo rušenje mora početi od negacije same neminovnosti preovlađujuće ideologije, treba prekinuti sa verom u istorijsku neimnovnost koju propoveda neoliberalizam, treba izmisliti nove oblike jednog kolektivnog političkog rada sposobnog da uzme u obzir ekonomske nužnosti, ali da bi ih neutralisao. (Burdije 1999: 29, 30) Na ovaj način ovakav pokret bi raskinuo sa fatalizmom neoliberalne misli, on bi izvršio „defatalizaciju“ i na mesto neoliberalne ekonomije doveo jednu ekonomiju sreće, koja je zasnovana na ljudskoj inicijativi i volji, ekonomiju koja bi u svoje proračune unela cenu ljudske patnje i dobit koju njeno ostvarenje donosi. (Burdije 1999: 73) Ovakvom formulacijom novog pogleda na budućnost, od strane onih koji su sadašnjicom potlačeni, pokreti ovog tipa bi stvorili klicu budućeg društva u samom okviru sadašnjeg. Ovo bi bio čin premošćavanja jaza između sadašnjosti i budućnosti ali u isto vreme ova misao bi zadržala svoje svojstvo negacije postojaćeg, time ostajući „...lojalna prema onima koji su, bez nade, dali i daju svoj život Velikom Odbijanju.“  (Markuze 1989: 235)   

8. Literatura:

1.      Altiser, Luj. 2009. Ideologija i državni ideološki aparati (beleške za istraživanje). Loznica: KARPOS

2.      Antonić, Slobodan. 2012. Loša Beskonačnost: prilozi sociologiji srpskog društva. Beograd: Službeni Glasnik

3.      Bart, Roland. 2008. Mit je govor, u: Đorđević, Jelena (ur.) Studije Kulture. Beograd: Službeni Glasnik 

4.      Bauman, Zigmunt. 2009. Fluidni Život. Novi Sad: Mediteran

5.      Bauman, Zigmunt. 2003. Turisti i Vagabundi, u: Vuletić, Vladimir (ur.). Globalizacija- mit ili stvarnost: sociološka hrestomatija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva    

6.      Ber, Vivijen. 2001. Uvod u socijalni konstrukcionizam. Beograd: Zepter Book World

7.      Burdije, Pjer. 1999. Signalna svetla: Prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva    

8.      Burdije, Pjer. 1992. Što znači govoriti. Zagreb: Naprijed

9.      Cornelissen, Lars. 2015. The Human Condition in a Neoliberal World. Critical Studies, vol. 1: 14-27

10.  Čejni, Dejvid. 2003. Životni Stilovi. Beograd: Clio

11.  Đorđević, Jelena. 2008. Studije Kulture - zbornik. Beograd: Službeni glasnik

12.  Eskobar, Arturo. 2001. Planiranje, u: Zaks, Volfgang (ur.). Rečnik razvoja – vodič kroz znanje kao moć, Novi Sad: Svetovi

13.  Eagelton, Terry. 1991. Ideology. London: Verso

14.  Eriksen, Tomas Hilan. 2003. Tiranija Trenutka. Beograd: Dvadeseti Vek

15.  Fisk, Džon. 2001. Popularna Kultura. Beograd: Clio

16.  Fuko, Mišel. 1994. Znanje i Moć. Zagreb: Globus

17.  Filipović, Jelena. 2009. Moć reči: ogledi iz kritičke sociolingvistike. Beograd: Zadužbina Andrejević: Filološki Fakultet

18.  Gramši, Antonio. 2008. Hegemonija, intelektualci, država, u: Đorđević, Jelena (ur.) Studije Kulture. Beograd: Službeni Glasnik

19.  Hol, Stjuart. 2008. Kodiranje, Dekodiranje, u: Đorđević, Jelena (ur.) Studije Kulture. Beograd: Službeni Glasnik

20.  Laš, Kristofer. 1996. Pobuna Elita i Izdaja Demokratije. Novi Sad: Svetovi

21.  Markuze, Herbert. 1989. Čovek Jedne Dimenzije. Sarajevo: Veselin Masleša

22.  Marks, Karl. 1948. Manifest Komunističke Partije. Beograd: Kultura

23.  Marks, Karl. 2011. Osamnesti Brimer Luja Bonaparte. Beograd: Službeni Glasnik

24.  Marks, Karl. 1985. Prilog Kritici Političke Ekonomije. Beograd: Beogradski Izdavačko Grafički Zavod

25.  Marks, Karl. 1989. Rani Radovi. Zagreb: Naprijed

26.  Marks, Karl. 1946. Beda Filozofije. Beograd: Kultura

27.  Marks, Karl. 1979. Kapital I-III. Beograd: Beogradski Izdavačko Grafički Zavod

28.  Moran, Džo. 2011. Čitanje svakodnevice. Beograd: Dvadeseti Vek

29.  Ože, Mark. 2005. Nemesta. Beograd: Dvadeseti Vek

30.  Rodrik, Deni. 2013. Paradoks Globalizacije: zašto svetsko tržište, države i demokratija ne idu zajedno. Beograd: Službeni Glasnik

31.  Robinson, William I. Harris, Jerry. 2000. Towards A Global Ruling Class? Globalization and the Transnational Capitalist Class. Science and Society, vol. 64: 11-54

32.  Spasić, Ivana. 2004. Sociologije svakodnevnog života. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

33.  Sklair, Leslie. 2000. The Transnational Capitalist Class and the Discourse of Globalization. Cambrige Review of International Affairs, vol. 14: 67-87

34.  Sztompka, Piotr. 2003. The Sociology of Social Change.  Cambrige: Blackwell

35.  Senet, Ričard. 2007. Kultura novog kapitalizma. Beograd: Arhipelag

36.  Serto, Mišel de. 2008. Pronalazak svakodnevnog, u: Đorđević, Jelena (ur.) Studije Kulture. Beograd: Službeni Glasnik

37.   Šolte, Jan Art. 2009. Globalizacija: kritički uvod. Podgorica: CID

38.  Volerstin, Imanuel. 1990. Kapitalizam- istorijski sistem. Titograd: CID

Zvijer, Nemanja. 2015. Ideologija u okvirima popularne kulture: predlog teorijsko-interpretativnog okvira. Sociologija, vol. 57: 505-525

---

[1]http://bostonreview.net/editors-picks-us-books-ideas/ronald-aronson-privatization-hope#.V3Z7Zcj0ca8.facebook

[2] N – novac, K – kapital, P – proizvodnja, R – roba, N’ - profit

[3] Ovde možemo videti još jednu funkciju ideologije, a to je „naturalizacija“, o ovoj funkciji govori Roland Bart. Naime, Bart se osvrće na mitološku funkciju ideologije, na proces mitologizacije. Ovaj proces je sinoniman sa procesom naturalizacije, kako Bart tvrdi: „... zadatak mita [je] da jednu istorijsku intenciju zasnuje u prirodi, jednu kontigentnost u večnosti.“ (Bart 2008: 22) „Svet snabdeva mit istorijskom stvarnošću; nju...određuje način na koji su je ljudi proizveli i njome se služili; mit, međutnim, sklapa prirodnu sliku te stvarnosti.“ (Bart 2008: 22) „...mit se temelji na gubljenju istorijskog kvaliteta stvari: u njemu stvari zaboravljaju da su proizvedene.“ (Bart 2008: 22) „...stvarnost je izvrnuta, iz nje je uklonjena istorija, čije je mesto zauzela priroda, stvarima je oduzet njihov ljudski smisao, i to tako da one sada govore o ljudskoj neznatnosti.“ (Bart 2008: 22)    

[4] Ljudski kapital je ime koje se daje skupu veština, sposobnosti i resursa skupljenih u jednoj osobi, na osnovu kojih ova osoba ostvaruje prihode. (Cornelissen 2015: 15)

[5] Gramši je, svakako, napominjao da se hegemonija obrazuje i između nacionalnih država, na međunarodnom i svetskom nivou. (Gramši 2008: 150)

[6] Termin skovan od strane Ludviga von Mizesa, mentora Fridriha von Hajeka i jednog od najvažnijih ekonomista Austrijske škole. (Cornelissen 2015: 16)

[7] U svojoj knjizi „Moć reči: ogledi iz kritičke sociolingvistike“ Jelena Filipović pominje zanimljivu situaciju sa svojih predavanja. Naime, ona tvrdi da joj je jedna studentkinja skrenula pažnju na se u profesionalne registre i nazive zanimanja i poslova sve više „uvlači“ engleska terminologija. (Filipović 2009: 44) Ovo se najčešće dešava u zanimanjima vezanima za ekonomiju, bankarstvo i slično ili kako ona citira iz oblasti advertajzinga, marketinga i menadžmenta. (Filipović 2009: 44) Autorka ovo tumački kao nametanje društvene i političke moći kroz reči od strane ekonomsko - političke elite u Srbiji. (Filipović 2009: 44) Ova elita teži da se identifikuje sa internacionalnim vrednostima kao što je globalizacija, tolerancija, interkulturna kompetencija itd. (Filipović 2009: 44) U svetlu naše rasprave o širenju ideologije TNKK ovakvo viđenje nam se čini sasvim opravdanim, ideološka hegemonija na nivou jezika nalazi najčistiji oblik svog postojanja i ispoljavanja, pošto je jezik osnovno mesto produkcije značenja.

[8]http://bostonreview.net/editors-picks-us-books-ideas/ronald-aronson-privatization-hope#.V3Z7Zcj0ca8.facebook

[9] http://www.imdb.com/title/tt0081856/

[10] https://www.theguardian.com/tv-and-radio/2015/may/09/oprah-winfrey-neoliberal-capitalist-thinkers

[11]http://bostonreview.net/editors-picks-us-books-ideas/ronald-aronson-privatization-hope#.V3Z7Zcj0ca8.facebook

[12] Paradigmatičan primer vagabunda u ovim smislu su migranti. „Migranti i migrantkinje koji dolaze nisu samo autohtoni siromasi Istoka, već posledica globalizacije koja je deregulisala granice za kapital da bi se on mogao koncentrisati u protočnim čvorištima: metropolama i privilegovanim državama. Pa pošto ljudi imaju jednu neobičnu osobinu ‒ žele da žive život dostojan čoveka ‒ stanovništvo je krenulo za njim. A da bi se odbranila privilegovana pozicija onih u metropolama i kojima je omogućen pristup kapitalu, bilo je potrebno izgraditi različite ‒ administrativne, fizičke i diskurzivne ‒ granice koje će taj protok zaustaviti. Do izražaja je došao temeljno ambivalentan odnos kapitala prema granicama: one su loše ako zaprečavaju protok kapitala, ali su i te kako dobre ako sprečavaju socijalnu i klasnu mobilnost stanovništava kao i pristup lekovitoj radijaciji kapitala koncentrisanog u metropoli.“ ( http://www.masina.rs/?p=1583 )