Brejvermanova kritika tejlorizma

Autorka: Pavlina Videnović

1. UVOD

Značaj ljudskog rada kao jednog od osnovnih elemenata proizvodnog procesa u okviru bilo kakvog načina organizovanja proizvodnje, možemo uočiti u postojanju različitih teorija koje se njime i bave. Prema tome, kao značajan primer možemo navesti radnu teoriju vrednosti prema kojoj je ljudski rad najznačajnija determinanta vrednosti neke robe i pokazatelj na osnovu kojeg je jedno dobro (govorimo u ovom slučaju o ekonomskim) vrednije od drugog. S druge strane, nezavisno od promatranja suštine rada, možemo pratiti promenu njegovih oblika kroz istorijski razvoj čovečanstva. Međutim, nas ovde prvenstveno zanimaju karakteristike koje rad poprima razvojem industrijskog društva i u kapitalističkom načinu proizvodnje. Brejverman, kritikujući tejlorizam, kao jedan vid ispoljavanja malopređašnjeg načina proizvodnje, povlači dve analogije koje možemo podeliti na širu i užu.
Prva, koja se se odnosi na širi konktekst tehnicističkog shvatanja rada u kapitalizmu i preinačenje jedinstvene funkcije rada, u koji je između ostalog uklopljen i sam tejlorizam, i druga, koja se odnosi na užu problematiku koju Tejlor unosi u shvatanje radnog procesa. Uopšteno, možemo reći da najznačajniji problem koji se ispoljava, jeste između ostalog postojanje upravljanja radnim procesom i sa drugi strane, problem shvatanja rada kao običnu ili bilo kakvu robu koju je moguće zameniti, kupiti ili prodati. U suštini, takvo shvatanje rada, koji ima neminovno upotrebni karakter, samo ciljno nezavisno usmereno od radnika, jeste problem i savremenog metoda organizovanja radnog procesa. Moramo imati u vidu da takvo shvatanje počinje da se razvija sa pojavom masovne proizvodnje, koja iziskuje postojanje onih osoba koje bi upravljale čitavim radim procesom, što uslovljava dalje posledice. Takođe, treba napomenuti da je važan i sam konkekst u kojem je marksistička teorija nastala, a to je onaj okrutni vid kapitalizma koji je malo mario za pojedinca, već se isključivo težilo pospešivanju učinka. Samim tim, Brejverman ukazuje na ključne nedostatke i probleme u ovakvom shvatanju pojma rada, za koji delimično možemo reći da se više orijentiše ka shvatanju rada industrijske sociologije, i implicitno postavlja sledeća pitanja: Koje su suštinske karakteristike ljudskog rada? U čemu se ogleda promena shvatanja prirode rada u kapitalizmu? Koje su najznačajnije promene dešavaju? U čemu se ogledaju osnovne odlike tejlorizma i koje su njegove posledice?

2. GLAVNI TOKOVI KRITIKE

2.1 Kritika tejlorizma kao segment šireg problema kapitalističkog načina proizvodnje

Da bismo uopšte mogli govoriti o nedostacima kako kapitalističkog načina organizovanja proizvodnje, tako i samog tejlorizma kao vid prethodnog, potrebno krenuti od definicije, funkcije i karakteristika rada uopšte. „Rad je djelatnost kojom se mijenja prirodno stanje tih materijala kako bi se povećala njihova korisnost“ (Brejverman, 1983 :43). Drugim rečima, rad možemo definisati kao svrsishodan proces trošenja radnog vremena, a sve u cilju stvaranja određene korisne vrednosti koja bi zadovoljila naše neograničene potrebe. Na osnovu ovoga možemo videti i glavne karakteristike rada kod čoveka, a to je postojanje smislenog procesa vođen razumom u kojem postoji određena svrha. „Stoga je rad kao djelatnost s ciljem, djelatnost kojom rukovodi razum poseban proizvod ljudske vrste“ (Brejverman, 1983 :46). Rad kao takav, kao proces stvaranja upotrebne vrednosti i jedna od najbitnijih veza sa prirodom, predstavlja neotuđiv čovekov entititet. Međutim, upravo ovde počinju da se javljaju problemi koji postoje u kapitalističkom načinu organizovanja odnosa u radnom procesu, jer se teži zanemarivanju, pa možemo reći čak i negiranu ovakvog činjeničnog shvatanja. Kapitalista kroz zanemarivanje razlike između rada i bilo kog drugog proizvoda pokušava da ga za određenu sumu u vidu nadnica otkupi od čoveka, ali s obzirom da u toj nameri ne uspeva, on otkupljuje radnu snagu. Zašto ovde govorimo o prodaji radne snage, a ne rada uopšte? „Čovek ne može drugu osobu obdariti vlastitom sposobnošću za rad, bez obzira na cijenu, kao što može jesti, spavati ili sudjelovati u spolnom činu umjesto drugog. ... Ali ono što radnik prodaje i što kapitalist kupuje nije sporazumom utvrđena količina rada, već snaga rada u sporazumom utvrđenom vremenu“ (Brejverman, 1983 :50). To se ogleda i materijalizuje u nužnosti potpisivanja ugovora sa posledavcem, kako bi radnik obezbedio sopstvenu egzistenciju, jer je u suprotnom suočen sa nizom poteškoća zbog same prirode kapitalizma. Kupovine radne snage preko ugovora odvija se na osnovu:

    1)      odvajanja radnika od sredstava za proizvodnju

    2)      prividne oslobođenosti od zakonskih ograničenja

    3)      cilj sada predstavlja maksimizacija profita kapitaliste

Sredstva za proizvodnju se sastoje iz sredstva za rad i predmete rada. Sredstva za rad predstavljaju predmete koje čovek stavlja između sebe i prirode, dok su predmeti rada prirodne materije. Odvajanjem sredstava za proizvodnju od radnika, vrši se već pomenuto 

preinačenje osnovne funkcije rada, koja je sada u službi stvaranja dobrobiti kapitalista, dok sa druge strane, radnik lišen proizvoda rada, gubi interesovanje za isti. Ovde se javlja osnova za razvijanje viđenje rada iz tehničke perspektive, koja je, između ostalog, utkana u tejlorizam. „Taj je proces, osim toga, postao proces akumulacije kapitala“ (Brejverman, 1983 :49). Ono što je specifično za ljudski rad jeste da je on prilagodive prirode, što se može ogledati u različitosti uloga koje jedan radnik može obavljati. Međutim, umesto prednosti, ispod krovova fabrika, to postaje i problem. Zašto se to dešava možemo objasniti kroz sledeću problematiku, a to je stvaranje „viška vrednosti“. Nakon što je rad ostvario uslove za reprodukciju samog sebe, vrši se produžavanje radnog vremena iako bi radni proces tada mogao prestati. To se omogućuje upravo zahvaljujući specifičnoti ljudskog rada, prilagodljivost, jer kapitalista može uvesti nove uslove i samim tim produbiti potrebno radno vreme, a sve u cilju maksimizacije svog profita zahvaljujući višku vrednosti koji on prisvaja. Podela rada, koja nedugo zatim sledi, ogleda se u rastavljanju radnog procesa na njegove elementarnije oblike. Iako je Spenser podelu rada smatrao osnovom razvijanja društva, Brejverman zastupa drugujačije, neomarksističko stanovište, da razbijanje različitih oblika rada na jednostavnije delove vodi njihovom pojeftinjenju koje ide u prilog kapitalistima i samim tim, on smanjuje nadnice. Ova tendencija se može uočiti i danas, ukoliko uzmemo u obzir osnovnu tendenciju preduzeća, a to je maksimizacija profita, tj. da su ukupni prihodi veći od ukupnih troškova u koje između ostalog spadaju i nadnice. Takođe, ne treba zaboraviti ni upotrebu sile, straha i nepostanje alternativa na osnovu čega je radnik primoran da se pomiri sa ovakvim načinom proizvodnje.

2.2 Dva područja imanentne kritike tejlorizma

Iako je kapitalistički način proizvodnje i radni odnosi unutar njih kaskao i za teorijom  i za praksom u svojim početnim oblicima, jer se on kao takav postepeno razvijao, vremenom je rešen i taj problem, u ovom slučaju u vidu tejlorističkog pokreta ili drugačije „znanstvenog upravljanja“. Možda se po prvi put srećemo sa takvim načinom organizacije koja je uređena na strogim, naučnim osnovama, za koju je karakteristično postojanje „štoperice“ tj. preciznog merenje aktivnosti u toku radnog procesa. Tejlorizam sam po sebi podrazumeva nekoliko načela:

    1)      radni proces je potrebno učiniti nezavisnim od radnih veština samih radnika i sveg onog konkretnog „radnog znanja“

   2)      odvojiti sve vidove koncipiranja (osišljavanja, planiranja) rada od samog izvršavanja rada

    3)      zasnivanje normi i pravila rada s osloncem na naučne postupke u njihovom preciziranju

   4)      uspostaviti naučno zasnovani sistem nagrađivanja za „rad po zadatku“ (Bolčić, 2003:164)

Na osnovu ovoga, možemo videti da je tejlorizam preslikao neke od osnovnih karakteristika šireg kapitalističkog načina proizvodnje, poput razmrvljenog rada na jednostavnije delove, zatim njegovu rutinizaciju, jer je on sad postao tehničko sredstvo koje služi za uvećanje blagostanja ne onih koji ga poseduju već onog za kog se radi čime se gubi i smisao radnog procesa za samog radnika, gde se njegova uloga u svakodnevnom životu svodi na preživljavanje itd. Možda najznačajnija karakteristika tejlorizma, koja nikada ranije nije predstavljena u ovoj razmeri, jeste ustoličenje odvajanja „ruku i mozga“ kako Brejverman kaže kod radnika misleći na odvajanja misaonog toka od instrumentalnog dela rada. Osmišljavanje i planiranje radnog procesa se odvaja od radnika, gde to sada obavlja uprava, koja uostalom i kontroliše radnike, dok radnik predstavlja „samo dodatak na mašini koji bi je pokretao ili čak možda postao jedan od njih“. Samim tim iako je tačno da je Tejlor zaslužan za razvoj tehnologije, njegova teorija nije orijentisana u tom pravcu, već je neminovno usredsređena na pospešivanje kontrole nad radnim procesom ili drugačije, koncentriše se na poboljšanje upravljanja.“No Taylor je pojam kontrole podigao na potpuno novu razinu kad je ustvrdio da je za prikladno upravljanje apsolutno potrebno radniku precizno odrediti način na koji će obavljati posao“ (Brejverman, 1983 :79). To je podrazumevalo da radnik dobija list papira na kome će tačno biti određeno šta, kako i u kojoj količini je potrebno izvršiti određen radni zadatak na osnovu čega su i nagrađivani ili ne od strane uprave. Tako iscepkan i razbijen rad, predstavlja povoljnu bazu na osnovu koje je svaki radnik zamenljiv i ne predstavlja ključnu kariku u lancu. Drugim rečima, ovo vodi realizaciji Marksovog shvatanja o postojanju „rezervne armije rada“. Sledeća važna posledica, jeste to što radnici više nemaju ono specifično znanje koje su sticali obrazovanjem, jer npr. ukoliko dođe do sistematskog, namernog zabušavanja, na mesto radnika koji su se za to specijazirali i više od toga, dolaze oni neuki ljudi iz seoskog i ratarskog dela stanovništva kojima je važna egzistencija i kojima je dovoljno da znaju taj jedan deo rascepkanog rada. Tako u samom tejlorizmu nailazimo na paradoks, jer predstavlja pokret u kome znanje progresivno napreduje, ali sa druge strane, ono se oduzima od radnika. Kao posledica svega toga, dolazi i do promene u strukturi odnosa u toku radnog procesa, jer sada imamo i tu novu grupaciju „administracije ili stručnih radnika“ koji su umetnuti između šefova i običnih radnika, koja se stalno uvećavala. Takođe, u Bolčiću se navodi, da se komunikacija između radnika nastojala maksimalno eliminisati. „To će postati izrazito svojstvo one varijante tejlorizma poznate kao „fordizam“, kada će biti uveden „lančani rad“ ili rad „na tekućoj traci“ (Bolčić, 2003:166).

Da cela njegova koncepcija nije čista slučajnost, kao drugu vrstu kritike, Brejverman pominje i Tejlora kao ličnost, smatrajući da ona proizilazi iz njegove potrebe za kontrolom i preciznošću koju vuče još iz detinjstva. „Taylor jer bio izrazit primjer manijakalno – kompulzivne ličnosti. ... Slika njegove ličnosti kakvu nam pruža istraživanje što  ga je nedavno proveo Sudhir kakar dopušta nam da ga, u najmanju ruku, nazovemo neurotičnim čudakom. Te su ga osobine učinile izuzetno primjerenim za ulogu proroka suvremenoga kapitalističnog upravljanja, jer ono što je u pojedincu neurotično, u kapitalizmu je normalno i društveno poželjno za funkcionisanje društva“ (Brejverman, 1983 :80).

3. ZAKLJUČAK

Iako nam Brejverman pruža značajan uvid u osnovne karakteristike i probleme sa kojima se suočavamo kako kod teljorizma, i šire, u samom kapitalizmu. Takođe ne treba zaboraviti da Tejlor nije bio teorijski mislilac, niti da je zavrsio neku „posebnu znanstvenu školu“, već tehničku. Naravno, ovo ne treba biti olakšavajuća okolnost, već na osnovu toga možemo videti karakter njegove teorije. Što se tiče povezivanja ovakvog načina organizovanja rada i crta ličnosti, može postojati veza, ali ne nužno niti mora značiti da je presudno, što u ovom slučaju nisam sigurna koliko je Brejverman bio objektivan. Takođe, i kod njega se susrećemo kao i kod klasičnog marksizma sa značajnim problemom, gde oni kritikujući postojeće oblike, zapravo ne nude ništa konkretno, tako da se barem u ovom delu teksta ne nudi nikakva alternativa. Možemo postaviti pitanje, zašto se radnik ne odupre ovakvom sistemu, ali se vraćamo na malopređašnji problem, jer postojanje zajedničkog vlasnistva nije rešenje ovog problema. Takođe, moramo se složiti da rad nije jedina determinanta proizvodnje, pa ćemo krenuti stopama Adama Smita, koji govori da i kapitalisti snose velike rizike zato što ulažu u radni proces koji se neće možda na kraju isplatiti, tako da je i njima potreban jedan vid kompenzacije. Na osnovu toga, možemo se usuditi da nam Brejverman donekle pruža jednostano viđanje procesa rada u kapitalističkom načinu proizvodnje uviđajući samo one loše karakteristike, kojih neminovno ima. Smatram da je potrebno korigovati ključne nedostatke datog sistema na koje je ukazao Brejverman, a što se tiče tejlorizma, on jeste pružao takođe određene napretke na tehnološkom planu, ali je samim tim ljudski rad učinio još više instrumentalnim. Međutim, može se uočiti tendencija da se retko ko trudi da objektivno i razmotri najbolju alternativu, kako bi svima bilo dobro ili kako bismo se vodili principom „bićes plaćen onoliko koliko radiš“, već se proturaju ideje koje pogoduju pojedincima na štetu drugih koje stvaraju još veći jaz između klasa, ako o njima uopšte možemo govoriti u savremenom društvu.

  

Literatura:

Braverman H. 1983. Rad i monopolistički kapital. Zagreb: Globus: str. 41-117.

Bolčić S. 2003. Svet rada u transformaciji. Beograd: Plat