Kulturni kapital, muzički ukusi i habitus: Burdijeova teorija u sociologiji muzike

Autor: Bogdan Car

Uvod

           
            Na koji način muzički ukus roditelja utiče na muzički ukus njihove dece? Kako deca formiraju svoj muzički ukus? Na koji način habitus, tj. uslovi u kojima smo odgajani, i kulturni kapital, koji nas okružuje i koji knzumiramo, utiču na širinu prihvaćenosti različitih žanrova u muzici, a u isto vreme odbacivanje nekih drugih? Da li je muzički ukus donekle povezan sa klasnom raslojenošću društva?

            Ovo su istraživačka pitanja koja me muče otkako sam počeo da se intenzivnije bavim muzikom. Primetio sam da deca koja učestvuju u školskom sistemu muzičkog obrazovanja, mahom potiču od roditelja koji su takođe imali nekakav vid muzičkog obrazovanja; takođe, deca koja su pohađala muzičku školu su zajedno sa roditeljima često odlazili na koncerte i izvedbe klasične muzike. Još upadljiviji empirijski nalaz ovog posmatranja, jesu odlike klasnosti kojim se deca smeštaju uglavnom u srednju i višu srednju klasu. Odlike koje sam uočio bile su kulturna potrošnja u vidu dostupnosti same muzike (broj odlazaka na kulturne manifestacije muzičkog karaktera, predominantno klasične muzike, ali u skorije vreme i džez muzike, sa rastom obima novih srednjih klasa) kao i mogućnosti kupovine sopstvenog instrumenta i prostorije za vežbanje u sopstvenoj kući; jedna od glavnih distinkcija je upravo u prostorijama za vežbanje, jer su siromašniji đaci morali da dolaze u školu, iznajme instrument od škole i vežbaju u okvirima školske učionice – ako ima dostupnih termina. Za decu iz srednjih i viših klasa, posedovanje instrumenta i prostor za vežbanje nisu bili problem.

            Osnovni koncepti koji su korišćeni u ovom istraživanju preuzeti su iz tradicije i zaostavštine Pjera Burdijea; korišćeni su habitus, kulturni kapital i ukus i oni će biti razjašnjeni nešto kasnije. 

            Izbor interesne grupe za ovo ispitivanje se možda, na prvi pogled, opire polaznim hipotezama; namerno su uzeti studenti i studentkinje sa treće godine odseka za sociologiju Filozofskog Fakulteta Univerziteta u Beogradu, jer se pretpostavlja da su sposobni da elaboriraju svoje stavove i ekspliciraju svoj kulturni kapital, kao i da su klasno nehomogeni, uprkos pretpostavci da bi, zbog pohađanja visokog obrazovanja i istog nivoa obrazovanja mogli biti svrstani u istu klasu. Obrazovanje će na taj način biti kontrolisan faktor i ukoliko nam istraživanje dobije istovetne rezultate u svim slučajevima, tj. Ispuni nam se princip saturacije podataka, konstatovaćemo presudan uticaj obrazovanja na oblikovanje muzičkog ukusa. Burdije često odvaja ukus stečen nasleđivanjem, za koji kaže da ima primat u kasnijem razvoju dominantnog ukusa pojedinca, od ukusa koji se stiče obrazovanjem, koji je karakterističniji za nove srednje klase. Prema mom shvatanju, kulturni kapital se može razlikovati u okvirima ekonomskih klasa, zbog habitualnih uticaja. No, ekonomska klasa presudno utiče na samu mogućnost korišćenja i konzumacije kulturnih, pa tako i muzičkih dobara i usluga. Cilj je pokazati da li kulturni kapital i habitus utiču na širinu prihvaćenosti različitih žanrova u muzici, tj. broj različitih žanrova koje osoba sluša i odobrava, odnosno ne odobrava. Videćemo da li je ukus studenata formiran na isti način, da li postoji razvijeni psihosocijalni mehanizam stvaranja ukusa, kao i utvrditi da li su navedeni parametri dovoljni i presudni za predviđanje ishoda same kreacije ukusa.

            Teorijski okvir

            Teorijski gledano, u ovom istraživanju sam se najviše oslanjao na teoriju Pjer Burdijea, njegovu analizu ukusa i kapitala, kao i njegovog pokušaja pomirenja sociološkog realizma i nominalizma, stvarajući most između tih dvaju usmerenja u vidu pojma habitusa.

            Mnoge reči koje nauka i konkretno sociologija koriste za opisivanje sveta, i konkretno klasifikaciju raznih fenomena, možemo pronaći u realnom životu, kao raširene termine koje upotrebljavaju i sami konstituenti društva. Međutim, sociolozi često, zaslepljeni težnji ka objektivnosti, zaboravljaju da su i sami kasifikovani “predmeti” proizvođači objektivno klasifikujućih praksi, kao i objektivnih operacija samog klasifikovanja. Podela na klase koju vrši nauka dovodi do zajedničkog korena klasifikujućih praksi, koje proizvode predstavnici i klasifikujućih sudova, kojedonose o praksama drugih ili o njihovim vlastitim: habitus je zaista istovremeno stvaralački princip objektivno klasifikujućih praksi i sistem klasifikovanja (principium divisionis) ovih praksi. U odnosu između dve sposobnosti koje definišu habitus, sposobnost da proizvede prakse i klasifikujuća dela, sposobnost diferenciranja i procenjivanja ovih praksi i ovih proizvoda (ili drugačije ukus) (Burdije, 2013:179), ustanovljava se predstavljeni društveni svet, burdijeovski rečeno prostor životnih stilova.

            Habitus je konstruisana formula koja stvara i istovremeno obrazlaže klasifikujuće prakse , sudove i proizvode, koji su i sami klasifikovani, koji ustanovljavaju ove prakse i ova dela u sistemu znakova distinkcije među klasifikovanima. Habitus počiva na odnosu koji se uspostavlja između odgovarajućih karakteristika društvenog i ekonomskog stanja (obim strukture kapitala shvaćen sinhronijski i dijahronijski (nasleđem i akumulacijom)) i distinktivnih crta koje su pridružene odgovarajućoj poziciji u društvenoj hijerarhiji i prostoru životnih stilova. Habitus je inkorporirana nužnost, prepletenost stvaralačkih praksi i percepcija, sposobnih da daju smisao tim praksama, ali u svojstvu dispozicijie koja može da se prenosi. Habitus ostvaruje sistematsku i sveopštu upotrebu rasprostranjenu van granica neposredno stečenog, jer se nužnost habitualne osnove povezuje sa učenjem; skup praksi jednog predstavnika su istovremeno sistematske, tako da su proizvod primene istovetnih shema (ili interkonvertabilnih shema) i sistematično različite od praksi koje ustanovljava neki drugi životni stil. (Burdije, 2013:180)

            Različiti uslovi egzistencije stvaraju različite habituse, različite stvaralačke sheme inkorporirane u sisteme koji se jednostavnim prenošenjem mogu primeniti u bilo kom domenu prakse. Prakse koje stvaraju habituse su sistemske konfiguracije svojstava koje izražavaju razlike objektivno unete u uslove egzistencije u formi diferencijalnih sistema otklona. Na osnovu ovih otklona, predstavnici, snabdeveni shemama percepcije i procenama, tumače i ocenjuju pogodne crte u skladu sa sopstvenim životnim stilom. Habitus, kao strukturišuća struktura, stvara princip podele po logičnim klasama koje organizuje u percepciju društvenog sveta, a i sam je proizvod uvođenja podele u društvene klase, te mehanizmu sopstvene reprodukcije, u vidu klasne reprodukcije, duguje svoju stalnu održivost u društvenom svetu. Burdije jasno napominje da habitus ne treba tražiti ni u logici mehaničkog ni u logici svesnog, već u objektivnim uslovima egzistencije i značenjima praksi.

Svako stanje je definisano i nerazdvojivo od svojih unutrašnjih i spoljašnjih svojstava koje dobija na osnovu svoje pozicije u sistemu uslova koji je istovremeno i sistem razlika, tj. diferencijalnih pozicija; na osnovu toga možemo zaključiti da se društveni identitet potvrđuje i definiše u razlici i u suprotstavljenostima različitih pozicija. Tako dolazimo do toga da habitus, iako jeste proizvođač uslova, nužno jeste ograničen čitavom strukturom sistema uslova, koji se ostvaruju u iskustvu jednog stanja koje zauzima određenu poziciju u ovoj strukturi. Najdublja suprotstavljanja u strukturi stanja teže da se nametnu kao osnovni principi stukturalizacije praksi i percepcije praksi. (Burdije, 2013:180) Na taj način, putem habitusa, strukturišće strukture koja se stvara klase (sa različitim pristupima ekonomskom, socijalnom i kulturnom kapitalu) i biva od istih klasa stvaran, nastaju i ojačavaju se, te putem nasleđivanja, socijalizacijom u porodici i školi, ojačavaju klasne razlike, oličene u različitim stilovima života, u njihovim činiocima nazvanim distinkcija. Burdije takođe smatra distinkcije osnovom kulturne hijerarhizacije, pri čemu sve to dovodi u vezu u svojoj teoriji simboličkog kapitala i kulturnog kapitala. Burdije razlikuje dva sistema društvene hijerarhizacije u modernim društvima. Prvi je ekonomski, u kojem su pozicije i moć određeni novcem i vlasništvom, kapitalom kojim neko upravlja. Drugi je kulturni ili simbolički i u ovom sistemu status je određen posedovanjem kulturnog ili simboličkog kapitala. Dok habitus i polje, svaki za sebe, opisuju kontekst i pravila unutar kojih se odvija klasna borba, koncept simboličkog kapitala definiše načine kojima individue i institucije nastoje da ostvare dominaciju i reprodukuju se u vremenu unutar društvenog polja. (Thornton u Ognjanović, 2006: 177). Deo habitusa srednje i radničke klase uslovljen dominacijom vladajuće klase u kulturnom polju, putem ideologije “prirodnog stanja i poretka”, prihvata simboličko nasilje koje se nad njim vrši, i, putem institucije škole, njemu nameće. Tako se, putem kulturnog modela koji vlada u društvu, mobiliše skup kulturnih i verbalnih dispozicija, jedan habitus koji je blizak habitusu dominantnih društvenih klasa, i on se priznaje kao legitiman, autonoman i distanciran od klasnih osobenosti, dok se sopstvena kultura smatra nelegitimnom. Vlast simboličkog nasilja je svaka vlast koja ume nametnuti značenja kao legitimna. Ovoj, skoro pa hakslijevskoj, viziji pristajanja na “prirodan poredak”, i na svoje mesto u sistemu, na oko protivreči nadi koju daje “otvoren” i “meritokratski” školski sistem, kakvim ga danas “poznajemo”. Izgleda da ipak ima razlike u količini nasleđenog kulturnog kapitala i konačnog ishoda samog obrazovanja, oličenog u društvenom priznanju, poznatijem kao “diploma”. Tako se društveni status dodeljuje na osnovu kulturnog kapitala ili znanja stečenog vaspitanjem (i potrošnjom određenih kulturnih dobara – BC) i obrazovanjem (Thornton u Ognjanović, 2006: 177). Kulturni kapital je neka vrsta tkiva koje gradi društvene distinkcije, a povezuje društvenu hijerahiju i kulturnu hijerarhiju, gde se klasna pripadnost pojedinaca ogleda u njihovom ukusu. Ognjanović nam još objašnjava da se kulturni kapital deli na sitnije forme kapitala, u kladu sa poljima njegove manifestacije i otelovljenja, te tako imamo akademski, lingvistički, novinarski i umetnički kapital. U umetnički kapital svakako možemo svrstati svojevrstan muzički kapital, koji bi bio najpribližniji znanjima i sposobnostima koja se odnose na ukupnost muzčkog znanja i stvaralaštva, kao i kompetencija za razumevanje različitih muzičkih žanrova, lagodnog prepoznavanja raznovrsnih muzičkih numera i, u krajnjoj instanci posedovanja kulturnog kapitala, njihovog izvođenja na nekom instrumentu.

            Dragan Koković u svom radu “Kulturni kapital i nadoknađujuće obrazovanje” govori o međuzavisnosti školskog sistema i kulturnog kapitala. On nam daje dobru definiciju kulturnog kapitala koja glasi “Kulturni kapital je pogodno analitičko sredstvo za izražavanje specifičnih društvenih struktura koje reprodukuju nejednakosti u obrazovnim procesima. Priroda kulturnog kapitala zavisi od mogućnosti pristupa društvenim resursima koji nisu ravnopravno raspodeljeni. Kulturni kapital predstavlja korisno sredstvo za otkrivanje načina na koji pojedinci, grupe i društva proizvode, posreduju i upotrebljavaju neekonomske resurse.” (Koković, 2006: 40) Takođe, Koković tvrdi da je dominantna kultura u stvari kulturni kapital, jer se lako, posredstvom školskom sistema, može konvertovati u bogatstvo i moć. Vrlo dobra opaska ovog autora jeste da se kod država koje su u tranziciji, poput naše, pozitivan kulturni kapital teško uspostavlja u nekim većim razmerama, o čemu svedoči da naša ekonomska elita, pored visokog ekonomskog kapitala, nema nužno i visok kulturni kapital. Tu tezu možemo opravdati ako proučimo istorijsko-društvene procese raspada socijalizma u Jugoslaviji, i pravnim, ekonomskim i političkim promenama koje su usledile u tom periodu. Tadašnje elita, članovi Komunističke partije koji su bili u raznim upravnim odborima npr. agrokombinata, iskoristili su uspostavljanje novih vlasničkih odnosa i socijalne veze za uvećavanje svoje materijalne dobiti, prisvajajući velike obradive površine koje su bile na raspolaganju nekadašnjim agrokombinatima i kupujući puno sitnih poseda od poljoprivrednika na novom, slobodnom tržištu zemlje.1 Na taj način, koristeći socijalni kapital i nove pogodnosti, brzo su poboljašli svoj položaj na novonastalom tržištu. Međutim, u tim okolnostima, razumljivo je da je za sticanje kulturnog kapitala u formalnom smislu, putem obrazovanja već bilo kasno; autodidaktičnost se rodila kao nova pojava svih novih srednjih i novih viših klasa, a čini se, da je ponajviše bila izražena u područijima sveta koje su bile meta ovako velikih društveno-ekonomskih transformacija. U sferi kulture su se takođe dešavale promene: od socijalističke paradigme slobodne kulture jednake za sve jugoslovene, do stvaranja jednog ogormnog, takođe klasno raslojenog sistema u kome vlada etatizam, partija i birokratija, lazićevskim terminima rečeno, klasa kolektivnih vlasnika, kod kojih se moć sažima i briše se razlika između ekonomije i politike, i eksploatisana klasa radništva, koja nema faktičku moć nad sredstvima za proizvodnju, gde se uspostavlja i razilika u životnim stilovima i kulturnoj potrošnji ovih dveju klasa; nakon sloma socijalizma i upliva neoliberalnih ideja i slobodnog tržišta, stara funkcionerska klasa, koristeći socijalni kapital obezbeđuje sebi eknomski kapital, ali zaostaje za pribavljanjem kulturnog kapitala. Na taj način, u području muzike, ova nova elita stvara novi društveni ukus, izobličavanjem narodne muzike, i tako nastaje turbo-folk, koji u to doba daje snažnu podršku novoj, nacionalističkoj vlasti, i u koju se ulaže velika količina kapitala. Ukus vladajuće klase, putem raznih sredstava, medija, socijalizacijom i obrazovanjem priznaje se kao legitiman, dok se ostali kulturni obrasci klasa nipodoštavaju kao nelegitimni. Ovo je, moguće, pristrastno tumačenje sukcesivnih događaja; ali činjenica jeste da su se faze ove ekonomsko-društvene transformacije Jugoslavije dogodile i da su one od presudnog značaja za današnje stanje muzike u Srbiji i njenom dominantnom obrascu.

            Kada se govori o studentima i njihovom muzičkom ukusu, Burdije i Paseron nam govore da najpovlašćeniji studenti duguju svojoj sredini, pored stavova, navika i pripremljenosti za školski sistem, i znanja, umeća i ukuse koje su nasledili. Takođe, napominju da ne treba da nas čudi ako se studenti razlikujuju prema efektima akumuliranih klasnih kulturnih navika i ekonomskih činilaca, kao na primer u pogledu sviranja nekog muzičkog instrumenta ili poznavanja nekog muzičkog koncerta. Ono što je značajno jeste da se razlike u socijalnom poreklu studenata ogleda čak i u onome što bi se moglo nazvati masovnom umetnošću, poput džeza. (Burdije, Paseron 2012:113) Mnogi autori Burdijeu zameraju nedostatak istorijske analize, kao i uvrštavanje specifičnih kulturnih činilaca nekih nacionalnih kultura. Ove kritike su, čini se, razumljive i vrlo bitne, te ću se potruditi da i ove tačke, koje su možda nedovoljno jasno osvetljene u Burdijeovim istraživanjima, analiziram i pokušam da ih objasnim. U svakom slučaju, i pored ovih kritika, Burdijeov model habitusa, prakse, polja i kapitala, kao i svih mehanizama koje prate odnose između ovih pojmova, pruža jedan vrlo pogodan, heuristički plodan i praktičan modela za analitičko bavljenje kulturom i muzikom u društvu.

            Metodologija, ciljevi i hipoteze

            Za izvođenje ovog istraživanja opredelio sam se za kvalitativni pristup i polustrukturisani, anketni razgovor, koji sam lično obavljao. Svestan sam mogućeg prigovora o pristrastnim izborom sagovornika, međutim, kako je ovo pilot jednog šireg istraživanja, nacrt onoga što bi u budućnosti trebalo proveriti i kvalitativnom i kvantitativnom metodologijom, dopustio sam sebi sužavanje skupa ljudi iz koga su sagovornici izabrani. Takođe, ovaj postupak ima i praktičnu metodsku opravdanost, u vidu toga da se pilot istraživanja uvek rade na manjim grupama lako dostupnih ljudi, da bi se proverio instrument ispitivanja i postavila pravila samog ispitivanja, pa čak i postavile hipoteze i ciljevi istraživanja. Za definisanje ragovora i upitnika koristićemo određenje koje nam nudi Milić u trećem izdanju Sociološkog metoda, a to je da je razgovor/upitnik postupak prikupljanja izvornih obaveštenja koja nastaju u toku samog istraživanja, putem istraživačkog instrumenta, zarad specifičinh potreba istraživanja. Ovim, usmenim putem se od ispitanika mogu tražiti obaveštenja koja su nezavisnija od aktuelnog stanja u času prikupljanja; možemo potraživati da se ispitanik seti nešto iz svoje prošlosti i da nam to elaborira, u vidu ličnih iskustava, a i istovremeno tražiti njegova očekivanja u vezi sa budućnošću. Bitne odlike kojima sam se vodio jesu Milićeve naznake u vezi sa pravilima sistematičnosti iskustvene evidencije; zahtevao sam sadržinski potpuna obaveštenja od svojih ispitanika, konstruisao iskustveni delokrug na osnovu prikupljenih podataka, u kojima mogu stvarati neka uopštavanja i standardizovao sam proces ispitivanja, zarad stvaranja istovetnih i međusobno uporedivih podataka. (Milić, 1996: 480)

            Milić nam dalje govori da se izrada osnove ragovora sastoji od utvrđivanja osnovnih ciljeva ankete/razgovora/upitnika, njihove teorijske i operacionalne razrade, prilagođavanja operacionalnog plana prikupljanja podataka životnom iskustvu ispitanika u sadržinskom i jezičkom pogledu i, na kraju, izbor tipa istraživanja (razgovor/upitnik/anketa) i strukturi njegove osnove. (Milić, 1996: 491)

            Osnovni ciljevi ovog rada jesu: (1) pokazati da li kulturni kapital i habitus utiču na širinu prihvaćenosti različitih žanrova u muzici, tj. broj različitih žanrova koje osoba sluša i odobrava, odnosno ne odobrava; (2) uočiti da li količina stečenog kulturnog kapitala u obliku habitusa, takozvanog “nasleđenog” kulturnog kapitala, ima veći uticaj na izgradnju muzičkog ukusa nego neki drugi faktori tj. da li muzički ukus roditelja presudno utiče na muzički ukus ispitanika (formalno obrazovanje se, u ovom istraživanju, kao faktor kontroliše putem odabira skupa ispitanika za koje bismo, burdijevskom analizom, pretpostavili da su istog, homogenog klasnog porekla s obzirom na pristup istoj poziciji visokoškolskog obrazovanja, i to je razlog zašto su svi ispitanici sa odseka za sociologiju i sa treće godine; međutim, videćemo da postoje  ogromna odstupanja u smislu klase, čak i u maloj grupi ljudi koji su bili ispitivani); (3) da li i u kojoj meri, u današnjem društvu masovne kulture, visoka kulturna potrošnja korelira sa klasama? ( ovo istraživačko pitanje poteklo je od zapažanja da u Burdijeovoj teoriji ne postoje naznake predviđanja daljeg razvoja masovne kulture u smeru u kojem se danas razvio, gde Internet i nove tehnologije gotovo da potpuno obezvređuju stare tehnologije(ploče, diskove, kasete), a gde se muzika širi munjevitom brzinom po čitavoj zemaljskoj kugli, što se kosi sa pomenutom tvrdnjom Paserona i Burdijea o razlici između stdenata u poznavanju čak i masovne kulture, u zavisnosti od klasne pripadnosti); (4) da li muzičko obrazovanje ili autodidaktičnost u poljima muzike, pogotovo u slučaju sviranja nekog instrumenta, utiče na percepciju određenih žanrova; (5) da li se kroz same odgovore mogu uočiti distinkcije u jezičkog kompetenciji opisa muzike i u tom kontekstu uočiti distinkcije, klasno i habitualno uslovljene iskaze?

            Pretpostavke su da će povećana kulturna potrošnja pratiti klasnu strukturu, pa će tako na višim klasnim pozicijama ona biti viša, dok će, kako se spuštamo na društvenoj lestvici, potrošnja kulturnih dobara opadati. Ovo je bitno jer je potrošnja kulturnih dobara sastavni deo kulturnog kapitala. Prema Burdijeovom članku “Forms of Capital”, kulturni kapital se sastoji iz otelovljenog kulturnog kapitala, koji se odnosi na stečene dispozicije uma i tela, iz objektifikovanog kulturnog kapitala, koji se odnosi na kulturna dobra, njihov posed i njihovu konzumaciju. Pored ova dva oblika, u objektifikovani oblik spada i institucionalizovani kulturni kapital, koji se odnosi na “kredit”, “predujam” koje porodice, kroz kulturno nasleđe, stavljaju na raspolaganje svojim potomcima, kako bi im osigurali zagarantovan uspeh na akademskom tržištu. Ovaj kapital svoju finalnu formu dobija u diplomi, društvenim priznanjem za koje se tvrdi da je legalno, jer je univerzitetu doljena moć da odlučuje o akademskom uspehu studenata. Međutim, ispod toga se krije klasna reprodukcija, koja je jako skrivena; univerzitet se shvata kao mesto gde ljudi srednje i visoke klase u ulozi profesora lociraju one pojedince čiji habitus, i samim tim klasno poreklo, odgovara njihovom habitusu, te na taj način, isključuju iz obrazovanja one koji su habitualno i klasno nepodobni (Bourdieu, 1986: 47-50). U estetskom smislu, dajući prednost formi a ne funkciji, univerzitet osigurava da se legitimni ukus ustoličuje, ta pozicija “srednjeg ukusa”, dok se u narodnim klasama estetsko poistovećuje sa prirodnim i funkcionalnim. Otud, nije čudno uočiti gađenje visokih klasa školom, koje neguju “srednji ukus”, a ne “visoko-kontemplativnu” umetnost istraživanja umetničkih dela, kakvoj se visoke klase dive. Ne nužno, ali vrlo često, ekonomski kapital ide ruku pod ruku sa kulturnim; međutim videli smo da je Srbija zemlja puna paradoksa, te se očekuje da se paradoksi mogu pojaviti baš u ovoj hipotezi o odnosu potrošnje kulturnog kapitala i klasne slojevitosti.

            Verujem da količina takozvanog “nasleđenog” kulturnog kapitala, ima uticaj na izgradnju muzičkog ukusa. Verovatno je da će muzički uticaji roditelja, kao i ona muzika koja se sluša u kući (oblik kulturne potrošnje, a u isti mah i socijalizacije) bitno uticati na poznavanje muzike, i način viđenja iste; pa ipak, mislim da postoje brojni drugi faktori koji utiču na izgradnju muzičkog ukusa, poput okruženja, nacionalne kulture, pritisaka društvenih grupa (pre svega vršnjaka), kao i uslova života u kojima se odrasta, u periodima kada se formira muzički ukus. Iova konstatacija bitno utiče i na širinu prihvaćenosti žanrova, te če biti zanimljivo uočiti eventualna poklapanja razgovora oko poznavanja nekih žanrova, i nepoznavanja nekih drugih. Dalje, očekuje se da će kod muzički obrazovanih ljudi, ispoljiti ljubav prema klasičnoj muzici; ali ništa manje i kod autodidakta. Zašto? Smatram da tome ima najmanje dva razloga. Prvi je želja autodidakta uglavnom iz srednjih klasa da  “oponašaju” ukuse više klase, te u toj težnji neminovno usvajaju muziku koja je društveno rezervisana za višu klasu. Drugi bi bio to da, svako ko uloži neko vreme u učenje sviranja nekog instrumenta, u vežbanje i učenje osnovnih muzičkih koncepata, shvati težinu i genijalnost klasične muzike2. Poslednja hipoteza, koja se odnosi na distinktivne razlike je ubačena naknadno, kada sam shvatio da u razgovorima ima nekoliko ključnih odrednica klasniih pozicija koje se mogu protumačiti kao klasni “markeri”, koji nam govore, kroz nečije fraze i način konstruisanja rečenice, dopunsku informaciju o klasnom položaju ispitanika.

            Ovo istraživanje je obavljeno sa 7 ispitanika, i budući da je uzorak mali i nereprezentativan, i služi samo za proveru instrumenta i uopšte kao pilot jednog, potencijalno, većeg istraživanja, bitno je napomenuti da uopštavanja koja ovde budu izneta ne moraju nužno prikazivati realan odnos stvari u društvenom okruženju van treće godine sociologije Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu.

            Instrument istraživanja

            Kao instrument korišćen je polustrukturisani razgovor. Razgovori su obavljani putem telefona, koristeći program Skype preko interneta, kao i licem u lice. Verujem da su ove razlike tehničke prirode suštinski nevažne za polje kojim se ovo istraživanje bavi. Osnova za razgovor je izgeldala ovako:

1. Zanimanje oca
2. Zanimanje majke
3. Stepen obrazovanja oca
4. Stepen obrazovanje majke
5. Koji tip/tipove muzike najčešće slušate? Koliko često? (dnevno sati ili nedeljno puta)
6. Koji tip/tipove muzike najčešće sluša Vaš otac?
7. Koji tip/tipove muzike najčešće sluša Vaša majka?
8. Koliko posedujete:
Kaseta?
CD-ova?
Ploča?
Uređaja za reprodukovanje muzike (MP3, MP4, gramofon, mini linija, muzički stub, kompjuter, telefon)?
9.Koliko često posećujete na koncerte, svirke, muzičke događaje, tematske muzičke večeri?
10.Koliko često koristite internet za slušanje muzike?
11.Da li posedujete muzičko obrazovanje?
12. Da li Vaš otac i tvoja majka poseduju muzičko obrazovanje? Ako da, koji stepen?
13. Da li svirate neki muzički instrument? Ako da, koji?
14. Da li Vaš otac i tvoja majka sviraju neki instrument? Ako da, koji?

Na sledečem spisku žanrova molim Vas  da ih ocenite, da kažete koliko Vam se dopadaju, kakav je Vaš stav po pitanju njih i koliko ih često slušate/ ne slušate:
1. jazz
2. turbo - folk
3. narodna/starogradska/kafanska
4. rock
5. metal
6. klasična muzika
7. rege
8. rep
9. elektronska muzika
10. pop
11. Funk

            Prva čeitiri pitanja služila su kao indikatori klasnog položaja; iako su često u ranijim istraživanjima klase (poput Goldtropovog ili Rajt Milsovog) uglavnom za indikatore uzimani očevi i njihove karakteristike u odnosu na sinove, mislim da je u svetlu emancipacije žena, rasta njihovih prava kao i ekonomske moći, za izražavanje klasne pozicije važan i položaj majke. Koristili smo zanimanje kao indikator koji, donekle, predviđa određenu materijalnu poziciju; obrazovanjem roditelja smo hteli da koristimo kao određenu garantiju kulturnog, otelovljenog kapitala, koji onda roditelji koriste kako bi uputili svoju decu na kulturne sadržaje u ranoj socijalizaciji. Takođe, verujem da i zanimanje zavisi snažno od obrazovanja. Tim pitanjima operacionalizovali smo klasnu pripadnost. Deo habitusa, koji ćemo za potrebe ovog istraživanja, nazvati “habitualna osnova” operacionalizovali smo preko pitanja o muzičkom ukusu roditelja, a percepcije koje nam habitus stvara o drugim stilovima (žanrovima muzike ovde) operacionalizovali smo drugim delom osnove, gde se nalazi lista sa ukupno 11 žanrova muzike, prilično opštih, bez ulaženja u podžanrove. Od ispitanika smo zahtevali da nam ekspliciraju svoje ocene tih žanrova, meru u kojoj se sa njima slažu i u kojoj im se taj stil dopada, kao da li i koliko često taj stil slušaju. Na taj način dobićemo, pored ekspliciranih percepcija klasa o određenom stilu muzike, i određene distinktivne znakove, koje ćemo moći da koristimo u klasnoj identifikaciji. Kulturna potrošnja operacionalizovana je pitanjima 8,9 i 10, s tim da 10 pitanje koje se bavi internetom ispituje istovremeno i savremene tendencije prelaska na Internet kao jedinog medija za slušanje muzike. Lični ukus smo tražili preko pitanja 5., dok su pitanja o muzičkom obrazovanju, sopstvenom i roditeljskom, kao i o sviračkoj sposobnosti, trebala da nam govore o osobinama sredine u kojima je pojedinac odgajan, kao i o stepenu formalnog muzičkog obrazovanja i autodidaktizma, svaki sa svojim uticajima na formiranje muzičkog ukusa.

            Analiza prikupljenih podataka

            Analizu prikupljenih podataka započinjemo sa klasom, sa društvenom diferencijacijom koja je operacionalizovana preko obrazovanja roditelja i njihovog zanimanja. Imao sam velike poteškoće u sastavljanju pogodnih klasa, s obzirom da su brakovi često mešoviti. Tako, ako posmatramo zanimanja, uočićemo podelu na kvalifikovane radnike, sitne zanatlije, trgovce, činovništvo, niže stručnjake i više stručnjake. Međutim, shvatio sam da bismo trebali da zbirno pogledamo oba zanimanja i na osnovu njih prosudimo o nominalnom (ali možda ne realnom, s obzirom na zemlju u kojoj živimo) materijalnom položaju. U prvom slučaju imamo kombinaciju oca, kvalifikovanog radnika na železnici i majke, zaposlene u činovništvu. Bliski ovom slučaju, tu su i par autolimara (sitni zanatlija) i trgovca, nešto boljeg materijalnog položaja, i recepcionera i gerontodomaćice (s tim da poslednji slučaj jeste za nijansu nižeg položaja od prva dva slučaja.). Zatim imamo klasu činovništva ili službenika, koja ide od majke zaposlene u činovništvu ili  (podaci o zaposlenju oca nepoznati), preko bračnih partnera koji su oboje činovnici (savetnik za finansije i administrator gradske biblioteke), do kombinacije činovničke i stučnjačke (vojno lice – oficir i medicinska sestra). Na kraju imamo bračni par advokata, koji predstavljaju klasu stručnjaka i slobodnih zanimanja. U odnosu na obrazovanje, imamo tri klastera: klaster gde oba roditelja imaju srednju stručnu spremu (3 slučaja, uglavnom srednje tehničke škole), klaster mešovite stručne spreme, sa po jednim roditeljem iz srednje i jednim iz visoke stručne spreme (2 slučaja) i klaster visoke stručne spreme, gde oba roditelja poseduju vioko obrazovanje (2 slučaja). Na taj način, možemo, u burdijeovskom zanosu, pretpostaviti da će količina dostupnog kulturnog kapitala biti najviša u grupi gde oba roditelja poseduju visoko obrazovanje, a da će sa padom stepena obrazovanja padati i stepen kulturnih dobara koje poseduje porodica. Slično bismo pretpostavili o ekonomskom kapitalu u klasama određenim prema zanimanjima; stručnjaci će imati više ekonomskog kapitala (koji mogu konvertovati u kulturni) od činovnika, a činovnici če imati više ekonomskog kapitala od niže srednje ili više radničke klase. Na taj način, primećujemo relativnu usklađenost ove dve dimenzije klasnog položaja, te ćemo, radi lakšeg predstavljanja rezultata istraživanja, koristiti kombinaciju zanimanja kao glavnu odrednicu klase.

“Nemam kaseta niti ploča, a CD-ova imam možda 3-4. Imam dva kompjutera i telefon”...”Svakodnevno koristim Internet za slušanje muzike, to mi je osnovni izvor”...”Idem na muzička dešavanja jednom u 2 meseca”

“Imam 50 kaseta, 20 CD-ova, a ploča nemam. Imam muzički stub i MP4, ali to retko koristim. Takođe posedujem telefon i kompjuter, koje najčešće koristim za slušanje muzike”...”Da, koristim Internet svakodnevno, ali više za skidanje muzike, onda ih prebacim u Winamp3 i slušam, ne volim baš Youtube4”...”Pa posetim muzička dešavanja, neki koncert...recimo 5 puta godišnje”...”pa sviram 4-5 godina gitaru”

“Kaseta imam negde oko 60, CD-ova negde oko 40, mada su samo 10ak njih originali. Ploče smo imali pa smo prodali, a imam gramofon, muzički stub, kasetofon, MP3 plejer, telefon, tablet i dva kompjutera.”...”Pa da, uglavnom koristim Internet za slušanje muzike, niko više ne koristi zastarelu tehnologiju, uglavnom to ljudi danas rasprodaju.”...”Pa retko idem, možda 2 puta godišnje, ranije sam možda malo češće recimo 1 mesečno.”

Ovi navodi nam ilustruju stanje kulturne potrošnje niže srednje ili više radničke klase. Citati su poređani prema procenjenom materijalnom položaju (dete recepcionera i gerontodomaćica,  dete kvalifikovanog radnika na železnici i žene zaposlene u činovništvu, i dete autolimara (sitni zanatlija) i trgovca). Rast u posedovanju (i potrošnji) u starim, objektifikovanim oblicima kulturnog kapitala oličenim u kasetama, CD-ovima i pločama, možemo uočiti kako se krećemo ka višim stupnjevima koje ove klase zauzimaju. Takođe, značajne razlike imamo i u posedovanju novih tehničkih sredstava, koja vremenom zastarevaju, gde sitna srednja klasa (slučaj u kome je otac zanatlija a majka trgovac) češće kupuje i konzumira kulturna dobra tj. uređaje za reprodukciju muzike, što mogu činiti zbog svog malo višeg materijalnog položaja. Takođe vidimo, da je Internet promenio način na koji se muzika konzumira, te je muzika dostupnija raznim klasama. Međutim i ovde možemo postaviti nekoliko uslova: (1) pojedinac mora imati potporu u vidu tehničkih uređaja (dobrih zvučnika, dobrog kompjutera/ mobilnog telefona, dobre zvučne karte) da bi mogao da sluša muziku; (2) da bi koristio blagodeti interneta pojedinac mora imati stabilnu vezu sa serverom i internetom; (3) pojedinac mora imati vremena koje bi izdvojio da se posveti ovakvom slušanju (što je jako teško ako se on/ona nalaze u egzistencijalnoj krizi (ovakvih slučajeva u ovom istraživanju nema, jer su svi ispitivani bili ljudi koji su u sistemu visokog obrazovanja, te im je, u neku ruku, egzistencija osigurana)); (4) Čak i tada, kada je sve ovo ispunjeno, nekih numera jednostavno nema na internetu, ili se ne mogu poslušati bez kršenja zakona; (5) Kvalitet slušanja u ovim uslovima (bez prateće opreme, pojačala, dobrih zvučnika...) je vrlo upitan. Takođe vidimo sličnost u broju odlazaka na muzičke događaje 6 godišnje, 5 godišnje i 12 godišnje (kada se sve prekonvertuje u istu vremensku jedinicu), te da je u prva dva slučaja vrlo sličan broj odlazaka, dok u poslednjem slučaju kod malo boljeg materijalnog položaja, broj odlazaka na muzička dešavanja se duplira. Bitno je i da među ispitanicima ove klase imamo autodidaktu koji sivra gitaru 4-5 godina, i pretpostavljamo da će to imati uticaja na formiranje muzičkog ukusa.

            Šta nam o kulturnoj potrošnji kažu ispitanici koje smo svrstali u činovničku, službeničku klasu?

            “Imam preko 200 kaseta, oko 100ak CD-ova i 30ak ploča, imao sam sigurno i više svega toga, ćale je pasionirani audiofil i završio je muzičku akademiju za klasičnu gitaru. Imam dve mikrolinije, gramofon, 2 pojačala, kompjuter, fon”...”Uglavnom konstanto koristim Internet da bih slušao muziku, retko kad koristim ove druge uređaje, iako je kvalitetno slušati na njima, uvek mogu da skinem FLAC format sa interneta i ućivam u dobrom zvuku”...”Sigurno 30 puta godišnje odem na neki koncert, mada sad u poslednje vreme ređe, možda 2 puta godišnje”

            “Kaseta imam malo manje od 100, prodali smo deo, a i nešto sam uništila kao dete, nažalost...CD-ova imam mnogo, sigurno preko 200, otac voli džez pa imamo dosta toga, a ja volim klasiku pa imam i toga, dok ploča nemam. Imam miniliniju, mp3 Walkman, moibilni i laptop”...”Najčešće slušam muziku preko interneta, to mi je jedini izvor muzike trenutno.”...”Pa tako možda oko 10 puta godišnje, ne izlazim ti ja mnogo”...”Završila sam osnovnu muzičku za klavir”...”Svira tata gitaru”

            “Imam oko 100 kaseta, malo preko 100 CD-ova, i jednu ploču koju sam dobila na poklon. Nemam gramofon, pa ne mogu da je preslušam. Imam DVD/CD plejer preko koga sam puštala diskove, laptop, kompjuter, telefon...e da i imam i radio sa CD plejerom.”...”Stalno koristim Internet za slušanje, volim da slušam i da istražujem muziku preko Youtube-a”...”Uuu pa vrlo često, dečko mi je muzičar, haha. Šalim se, ali 2,3 puta mesečno sigurno!”

            Ono što na prvi pogled možemo zaključiti je da dolazi do značajnog povećanja potrošnje kulturnih dobara u njihovom objektivikovanom obliku kao i do značajnih razlika u broju odlazaka na muzički orijentisane kulturne manifestacije. Vidimo da se u prvom slučaju, poreklom iz niže službeničke klase može uočiti veliki rast kaseta u odnosu na CD-ove, što možemo povezati sa pomenutom “pasioniranošću” ispitanikovog oca i njegovim muzičkim obrazovanjem, dakle institucionalizovanim kulturnim kapitalom koji ga usmerava ka kupovini kaseta, a te kasete u ovom slučaju shvatiti kao nasleđeni kulturni kapital. U svetlu tog institucionalizovanog kapitala možemo razumeti i posedovanje gramofona, i dva pojačala, kao i znatno veći broj ploča u odnosu na ostale ispitanike, jer govori o stvaranju jednog legitimnog ukusa, u burdijevskom ključu shvaćeno, afirmacije sopstvenog identiteta putem diplome i kulturne potrošnje, kao i pokazivanja znatne distinkcije u odnosu na ostale klase, što je bitna odlika stručnjačke i službeničke klase. Takođe, u drugom slučaju, možemo primetiti da je broj CD-ova porastao, takođe zbog oca, ali u ovom slučaju autodidakta5, i zbog ličnog muzičkog obrazovanja koje ispitanica poseduje, koji utiče na njen ukus. Uprkos izjavi da ne izlazi često, i kod nje primećujemo rast u posećivanju muzičkih događaja (10 puta godišnje), kao i kod prvog ispitanika (30 puta godišnje) dok kod poslednje ispitanice imamo čak (u najboljem slučaju) 36 odlazaka na muzička dešavanja. Takođe kod poslednje ispitanice takođe možemo uočiti porast potrošnje kulturnih dobara u vidu CD-ova i kaseta. Dakle, možemo zaključiti da u odnosu na višu radničku i nižu srednju klasu, službenička klasa ima značajnu veću potrošnju kulturnih dobara i odlaske na muzičke događaje, kao i gotovo neprimetni skok u smislu tehničke kompetencije za muzičku reprodukciju (gde se primećuje sličnost izemđu niže srednje (zanatlijskotrgovačke) klase i ovog velikog službeničkog klastera). U službeničkoj klasi ima više muzički obrazovanih ljudi, što će verovatno uticati na formiranje muzičkog ukusa.

            “Imam pedesetak kaseta, ostalo smo prodali, imam 100 CD-ova i preko 100 ploča. Takođe, posedujem muzičku liniju, telefon, kompjuter, Ipod i Walkmen.”...”Stalno slušam muziku preko interneta”...”Idem na muzičke događaje 1-2 mesečno” Pa da, majka mi je završila nižu muzičku za harmoniku”
          

  Dakle predstavnik stručnjačke klase se ne razlikuje preterano u odnosu na prethodnu klasu. Ono što se može zapaziti jeste drastičan skok u pogledu posedovanja ploča, što je delimično nasleđen kulturni kapital, a delimično simbol više klase. Takođe, posedovanje Ipod-a definitivno jeste statusni simbol. Međutim, ako zanemarimo ove dve sitne razlike, možemo primetiti da je kulturna potrošnja i broj izlazaka u ovoj klasi čak manji nego u službeničkoj. Ono što nam ovaj nalaz govori jeste relativnost klasnih pozicija u našem društvu, te to da stručnjačka klasa ne mora biti nužno viša klasa u kulturnom smislu, ako je u ekonomskom. Zaključujemo, da je kulturna potrošnja visoka, viša od kulturne potrošnje niže srednje klase i više radničke, ali niža nego kulturna potrošnja službeničke klase. Ovde možemo oslikati razliku između nominalne (pripisane klase) i realne, onakve kakva se pronalazi u stvarnim i objektivnim društvenim uslovima. Čini se da je zajedničko svim klasama ta transformacija tehničkog elementa muzike, od gramofona i kasetofona, preko MP3, CD plejera i mini linija, do kompjutera, tableta i telefona, osnaženih internetom. Opšte društveno kretanje je usmereno ka slušanju muzike putem interneta, te možemo zaključiti da tehnologija uređaja za muzičku reprodukciju polako izlazi iz upotrebe.
           

Hajde sada da pogledamo šta ispitanici iz prve klase (kvalifikovani radnici i niža srednja klasa) kažu da je njihov muzički ukus, kao i ukus njihovih roditelja, te da li su ta dva u nekakvoj vezi.

            “Slušam hevi metal, na dnevnoj bazi po 1,5 vremena”...”Otac sluša domaći rok i klasični strani rok, a majka sluša isto što i otac, domaći rok i domaću zabavnu muziku.”

            “Slušam alternativni rok, rep i pop i to dnevno po 4-5 sati”...”Otac, pa ex-yu rok i narodnu, kafansku, starogradsku muziku i pomalo stari pop. Majka sluša isto što i otac, samo je malo veći fokus na narodnoj muzici i popu”.

            “Slušam indie rock i jazz, nekih 5 puta nedeljno po 1,5 sati.”...”Pa otac klasični rok i disco 80ih, a majka isto što i otac, klasični rok i disco, ali ne sluša toliko često muziku.”

            Prvo, želeo bih da skrenem pažnju da se čini kao da je generacija roditelja ispitanika, bez obzira na neke moguće varijacije u godinama, sasvim sigurno obeležena usponom rock 'n' roll muzike, kao i njenom širokom rasprostranjenošću u doba njihove mladosti, kada su formirali sopstveni ukus. Drugo, želeo bih da skrenem pažnju na simptomatično ponavljanje sintagme “majka sluša isto što i otac”, koju bih povezao sa tradicijom i patrijarhalnom podelom rada i života između žena i muškaraca u našem društvu, gde se prema ukusu “glave porodice” formira ukus ostatka porodice, a čak i da ovo nije u potpunosti istina, tako se o tome govori; tako se ovaj fenomen percepira u višoj radničkoj i nižoj srednjoj klasi – habitualne sheme na ovaj način izlaze na videlo.

Treće, možemo se složiti sa Burdijeovom tezom da se ukus, posredstvom habitusa i nasleđivanjem kapitala, oblikuje i prenosi sa generacije na generaciju. Uz male izmene i dodatke (nastale verovatno ličnim zalaganjem i zapravo generacijskim razlikama u pogledu izbora izvođača i žanra) možemo uočiti usvajanje muzičkog ukusa oca u osnovi, u koje se unose male izmene (hevi metal, alt rok i indi rok su jako povezani sa klasičnim rokom, a unošenje “novih”elemenata u ukus bi se odnosilo na rep i jazz u drugom i trećem slučaju). Burdijeov model habitusa, ukusa i kulturnog kapitala radi u ovim slučajevima.

            U slučaju službeničke klase, imamo sledeće izjave:

            “Slušam zabavnu muziku (domaću uglavnom) i elektro dens, haus i deep haus muziku, klasičnu muziku... i to po 4 sata dnevno. Ranije sam slušao intenzivno metal i rock, ali sad ređe”...”Otac sluša rock, jazz i hevi metal, a majka bluz, jazz i starogradske”
           
            “Slušam najviše klasičnu muziku, jazz i ponekad rege, on me podseća na srednju školu.”...”Otac sluša jazz i tako sam se i ja sa tom muzikom upoznala, a majka takođe jazz”
           
            “Slušam najčešće alternativni rok, recimo 3 sata dnevno...volim i klasiku, slušam je često”...”Otac najviše sluša starogradske i kafanske klasike, dok majka takođe što i otac, ali i malo više pop muziku”

           
            U prvom slučaju možemo videti da da širina stilova tj. žanrova koje roditelji slušaju, može imati snažan uticaj na njihovo dete, i da ono u tom pogledu, nakon što prođe kroz one ukuse koji mu oni postavljaju kao standard, izraste izvan njih i krene u sopstveno traženje stila. U ovom slučaju vidimo kako pojedinac odbacuje porodični tj. roditeljski ukus zarad prihvatanja društveno poželjnijeg i prihvaćenijeg ukusa. Takođe, prilično je jasno da Burdijeova konstatacija o poznavanju džeza u srednjoj i službeničkoj klasi ima potvrdu u izjavama prva dva predstavnika. Zatim, jasno se uočava veza između postojanja muzičkog obrazovanja u kući i slušanja klasične muzike, što možemo uočiti u prva dva slučaja. Međutim, čak i u trećem slučaju se pojavljuje često slušanje klasične muzike. Kako to objasniti? U kontekstu Burdijeove teorije, objasnio bih to kao presudni klasni uticaj na izbor žanra, iako prisustvo muzičkih obrazovanih članova porodice, može značajno povećati izloženost pojedinca klasičnoj muzici i samim tim uticati na prihvatanje ovog žanra u velikoj meri. Takođe, treći slučaj je specifičan, jer je otac u toj podici oficir. S time bih povezao to da su ljudi koji završe Vojnu Akademiju, izloženi jednoj izrazito, strogo disciplinovanoj instituciji, koja reprodukuje tradicionalne i patrijarhalne vrednosti. S tim u vezi, i ovde možemo primetiti sintagmu “majka sluša isto što i otac” koja je bila karakteristična za niže klase. Možemo zaključiti da, uz malo dopuna, i u ovoj klasi može da se uoči mehanizam nasleđivanja ukusa.

            “Slušam hiphop, trap, indie rock, alt rock i eksperimentalnu el. muziku, svaki dan po dva sata minimum. “...”Otac sluša rok, i dok je bio mlad slušao je šlagere, a mama rok, pop, bluz i klasičnu muziku”

            Kod predstavnika stručnjačke klase uočavamo, prvenstveno, da nema tolike zavisnosti između ukusa supruge i suprugovog ukusa, već je u slobodnim profesijama, a samim tim i u višim klasama, emancipacija žena dobila veliki značaj i primenu, kako u durštvenom životu, tako i u samom ukusu. Dalje, čini se da kako prelazimo iz niže u višu klasu, broj obuhvaćenih žanrova raste, te da se poznavanje i prihvatanje muzičkih žanrova širi. Ono što je najbitnije za ovo istraživanje, muzički ukus deteta visoke klase nije u tolikoj meri podložan promeni pod pritiskom ukusa roditelja. Ovo se može objasniti pozicijom na kojom dete iz više klase ima značajno veći ekonomski kapital, koji potencijalno može konvertovati u kulturni kapiral, i na taj način može lakše praviti izbor između različitih žanrova muzike. Iako, donekle mora postojati uticaj ukusa roditelja na dete i njegov ukus (makar to bio uticaj u vidu potpunog odbacivanja roditeljskog ukusa), u višim klasama se lakše pravi izbor i zbog ekonomske i egzistencijalne sigurnosti, lakše je odabrati željeni stil muzike.

            Kada analiziramo liste žanrova, koje smo dali da bismo od ispitanika dobili opis njihove percepcije o različitim žanrovima muzike, i na taj način pokušali da shvatimo habitualne sheme koje formiraju njihov muzički svetonazor, moramo imati na umu da i Burdije priznaje da muzički ukusi nisu nešto što se bez greške, u svakom slučaju klasno prenosi. To opravdava osobinama muzike, gde je muzika “čista umetnost”, gde nije potreban gotovo nikakav opipljivi posrednik za njeno usvajanje, niti je potrebno veliko znanje da bi se u muzici moglo uživati. Međutim, analizirajući ove liste došao sam do vrlo zanimljivih otkrića.

            Vrlo sličan obrazac opisivanja žanrova se nalazi u svim klasama, uz mala odstupanja. Što se tiče džeza gotovo svi pripadnici klase kvalifikovanog radništva i službenika poštuje i voli da sluša ovu muziku. Razlika je samo što u domovima kvalifikovanog radništva “ta muzika se ne čuje često” dok u domovima službenika vidimo da“to je sastavni deo života, navika, to sam odmalena slušala”. Jedan predstavnik službeničke klase i predstavnica stručnjačke klase govore na isti način o džezu kao o “dosadnom, monotonom”, takođe saznajemo da je džez “dosadna muzika” i da džez “nije za mene”. Ova izjava se takođe pominje u “Distinkciji” Pjera Burdijea, kao mehanizam samoisključivanja srednje i više srednje klase iz domena koje se razume kao domen muzičkog polja isključivo visoke klase.

            Kada se govori o turbofolku, svi ispitanici nedvosmisleno priznaju da često slušaju tu vrstu muzike, ali pod uticajem društva i bez njihove volje. Uglavnom ovaj žanr opisuju kao sveprisutan i neizbežan. Jedina razlika je možda u oštrini nastupa, gde predstavnik niže službeničke klase ocenjuje ovaj žanr kao “prostakluk devedesetih”.

            Kada su upitani za mišljenje o narodnoj/starogradskoj/kafanskoj muzici, većina ovaj tip izuzetno poštuje i ceni, i veruje da “ima vrednost i da čuva tradiciju” . Vrlo je zanimljivo da nema razlike između klasa ako ih upitamo koliko često slušaju ovu vrstu muzike; odgovor je uvek “ne slušam, ali poštujem”.

            Žanr rock muzike je, slobodno možemo reći, pored klasične muzike, najprihvaćeniji žanr muzike među ispitanicima. Svi ispitanici su ovaj žanr ocenili kao vrlo pozitivan, i naveli da slušaju rok relativno često. To se može možda povezati sa, već pokazanim, oblikom oblikovanja ukusa detata putem ukusa roditelja, gde je čitav ukus generacije kojoj pripadaju ispitanici, nasledio ukus prethodne, rock'n'roll generacije.

            Klasična muzika je često navođena kao muzika koja se često sluša, i većina ispitanika je precizirala da koriste klasičnu muziku za “kanalisanje energije” (troje ispitanika), “opuštanje” (četiri ispitanika) i “u ispitnom roku, ili kad se uči” (troje ispitanika). Studenti su opisivali klasičnu muziku vrlo pozitivnim atributima, “poštujem, jako je kvalitetna” , “super je , svako treba da je sluša”, “nešto najuzvišenije, gde se pronalazim i gde mogu da maštam”, “izrazito pozitivan stav” .

Ovaj normativni sud “svako treba da sluša” je vrlo čest kada se pokušava da se sopstveni ukus legitimiše i afirmiše određeni klasni ukus. Konkretno, ovo je situacija u kojoj stručnjačka klasa legitimiše i nameće svoj ukus (iako znamo da klasična muzika već uživa snažan ugled u društvu). Slično se desilo kada smo pitali predstavnike više kvalifikovane radne snage, da prokomentarišu rep muziku, gde su oni odgovorili da je to prilično raznolik žanr i da njegovo slušanje zavisi od samog izvođača, ali pored ovog selektivnog principa izbora, govorili su da je “ ep muzika za svakog i da svako može u njoj da se pronađe” . Tu takođe uočavamo isti princip nametanja sopstvenog klasnog ukusa, kao potencijalno sveopšteg.  Gotovo svi ispitanici, sem jedne pripadnice srednje klase su rekli da ne znaju za funk muziku, dok je jedan ispitanik odgovorio da je to “preterana muzika u kojoj se jedva uživa”, i da je “poštuje ali da je ne voli”.  Slično se dogodilo sa rege muzikom, gde su ispitanici imali poprilično indiferentan stav prema njoj, osim predstavnika kvalifikovanog radništva koja je rekla da ima pozitivan stav prema regeu ali da ga retko sluša, kao i jedne ispitanice iz službeničke klase, koja je izjavila da je “rege podseća na srednju školu, kao i metal” .

            Metal muziku su ispitanici okarakterisali kao “fazu kroz koju su prošli” i “nešto što su davno mnogo slušali, ali sada retko” , dok je ispitanik iz više kvalifikovane radničke klase odgovorio da se sa metal muzikom “najviše poistovećujem, s njom sam povezan, to je moja muzika.”

            Elektronsku muziku su svi ispitanici okarakterisali kao nešto što uglavnom “slušaju u društvu” i “nije loše u nekim prilikama”, mada se primećuje određena doza porasta odobravanja ove vrste muzike kako se ide uz društvenu lestvicu.

            Pop muziku su svi okarakterisali kao “okej” i “muziku koja “ne smeta”, ali niko nije izrazio preveliko oduševljenje njome. Čak su česte bile kritike na račun “komercijalizacije”, “podređivanju tržištu”  kao i to da je pop “standardizovan proizvod kulturne industrije”, da je “izlizana” , “njanjava” i “jeftina i užasna, ali ne za stari pop koji sam razumeo, već za ovaj savremeni” ,  te da “kao i svi proizvodi, nema veću vrednost.”  Vrlo je izrazit uticaj Adornove teorije na određene ispitanike, kao i uopšte kritičke teorije masovne kulture, te ovde možemo uočiti kako Filozofski Fakultet, ali i smer sociologije, snažno utiče na stvaranje jednog snažnog i jedinstvenog kritičkog pogleda na savremenu pop muziku, koji ne poznaje klase i nije sputan njima.
           

            Zaključak
           
            Nakon opsežnog teorijskog uvoda i metodološke razrade pristupili smo analizi prikupljenih razgovora. Prvi cilj koji smo želeli da ispunimo jeste da pokažemo da li kulturni kapital i habitus utiču na širinu prihvaćenosti različitih žanrova u muzici, tj. broj različitih žanrova koje osoba sluša i odobrava, odnosno ne odobrava. Istraživanje je pokazalo da kako se krećemo uz društvenu lestvicu, sa svakom klasom više značajno raste i raspon i diverzitet različitih muzičkih uticaja koje pojedinac sluša. Predstavnica stručnjačke klase je izjavila da sluša znatno veći broj žanrova (čak 6) dok su u klasi kvalifikovanih radnika i zanatlijsko-trgovačkoj klasi ispitanici naveli po jedan ili dva žanra.

Dalje smo hteli da uočimo da li količina stečenog kulturnog kapitala u obliku habitusa, takozvanog “nasleđenog” kulturnog kapitala, ima veći uticaj na izgradnju muzičkog ukusa nego neki drugi faktori tj. da li muzički ukus roditelja presudno utiče na muzički ukus ispitanika. Možemo reći da je muzički ukus i nasleđeni kapital veoma važan faktor formiranja muzičkog ukusa, pri čemu se pokazalo da je on značajno izražen u nižim klasama, a kako se penjemo prema stručnjačkoj klasi, smanjuje se snaga determinacije muzičkog ukusa ispitanika roditeljskim ukusom.

Treći cilj istraživanja bio je da se utvrdi da li i u kojoj meri, u današnjem društvu masovne kulture, visoka kulturna potrošnja korelira sa klasama. Možemo uočiti drastične razlike između potrošnje koja se uočava između klase kvalifikovanih radnika i niže sredne klase, sa jedne strane, i službeničke klase sa druge strane. Takođe smo uočili da se u stručnjačkoj klasi može uočiti malo povećanje u potrošnji određenih dobara, ali i dalje prevagu u kulturnoj potrošnji nosi službenička klasa. Utvrdili smo da muzičko obrazovanje ili autodidaktičnost u poljima muzike, pogotovo u slučaju sviranja nekog instrumenta, utiče na percepciju određenih žanrova, ali i na ukupnu potrošnju kulturnog kapitala; znčajne su razlike u kulturnoj potrošnji između predstavnika kod kojih imamo muzički obrazovanog člana porodice, ili su pak sami muzički obrazovani, i kod onih koji ni posredno ni neposredno (član porodice) nemaju pristup muzičkom obrazovanju. Takođe je uočena i potvrđena burdijevska teza o povezanosti jazz muzike i službeničke klase.

 Kroz same odgovore, i njihovu formulaciju mogli smo uočiti distinkcije u jezičkog kompetenciji opisa muzike; ali ne samo to, još je snažnije izraženo samoisključivanja određenih klasa iz tipova muzike za koje se pretpostavlja da ne pripadaju njihovom klasnom domenu, sintagmom “nije to za mene” i “ne razumem ja to”. Takođe, mogli smo uočiti pokušaje nametanja sopstvene kulture kao legitimne, koristeći izraz “taj tip muzike treba svako da sluša” i “to je opšta kultura” što su koristili pripadnici službeničke i stručnjačke klase. Takođe, interesantan nalaz je da sve klase poštuju klasičnu muziku i narodnu/kafansku/starogradsku muziku. Već smo ustanovili da klasičnu muziku uglavnom poštuju, (više klase češće nego niže) i slušaju ne samo zbog njene genijalnosti, već i zbog društvenog prestiža koja ona sa sobom nosi i reputacije koju u društvu ima. Smatram da kafansku/starogradsku/narodnu muziku, osim zbog sentimenta koji poseduje, sve klase poštuju zbog uticaja snažne kulturne tradicije, zajedničke kulturne matrice. Pesme koje imaju narodni, starogradski i kafanski melos, podsećaju na neke istorijske periode, tradicionalni srpski etos sa svim što on nosi, imaju u sebi mitove i srpski simbolizam, koji se putem medija, porodične i društvene socijalizacije i obrazovanja usađuje u um pojedinca, izazivajući kod njega osećaj poštovanja na sam pomen ovog žanra.

Nakon što smo pretresli osnovne ciljeve, dajem sud da ukupnost teorijsko-analitičkog modela koji nam je kao zaostavštinu ostavio Pjer Burdije, možemo vanvremenski primenjivati, uz određene izmene i dopune. Svakako bih se osvrnuo na dobre kritike koje su često upućivane Burdijeu. Ukratko, Burdije nije preterano obraćao pažnju na specifične istorijske događaje, niti na istorijsku perspektivu razvoja klasa, habitusa, polja itd. Takođe,zaslepljen etnocentrizmom, iz vida je ispustio kulturne osobenosti raznih društava, koje diferenciraju društva između sebe (a samim tim i se generišu razlike između kulturnih kapitala) i koje, i te kako, utiču na različit razvoj klasa i polja, te bitno utiču na samu društvenu bit. Na kraju, prigovori na zanemarivanje uticaja globalizacije i kulturne homogenizacije, koji stvaraju globalno društvo, gde se muzika konzumira putem interneta, gde objektifikovani kulturni kapital počinje da gubi na značaju. Burdijeovi modeli habitusa, polja, ukusa, prakse, klase su odlični apstraktni instrumenti; treba ih samo dopuniti istorjskim činjenicama razvoja društva i muzike, kulturnim osobenostima i uticajima globalizacije na samu muziku, da bismo dobili potpunu sliku o savremenim društvenim kretanjima muzike.

      
           Literatura

1. Milić, Vojin (1996) Metodologija socioloških istraživanja, Beograd, Nolit
2. Burdije, Pjer (2013) Distinkcija, Društvena kritika suda,Podgorica, CID
3.Bourdieu, Pierre (1986) The forms of capital. In J. Richardson (Ed.) Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education (New York, Greenwood)
4. Nemanjić, Miloš; Spasić, Ivana (2006) Nasleđe Pjera Burdijea: Pouke i nadahnuća , Beograd, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.
5. Burdije, Pjer; Paseron, Žan-Klod (2012): “Reprodukcija u obrazovanju, društvu i kulturi”, u Reč: Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, broj 82/2012;
6. Lazić, Mladen (1987) U susret zatvorenom društvu : klasna reprodukcija u socijalizmu, Zagreb, Naprijed.
7. Lazić, Mladen (2011) Čekajući kapitalizam : nastanak novih klasnih odnosa u Srbiji  , Beograd,
Službeni glasnik.

8.Srđan Šljukić, Marica Šljukić (2012). Zemlja i ljudi. Novi Sad, Mediterran publishing

---

1    Više o ovoj temi se može saznati u Srđan Šljukić, Marica Šljukić, 2012. Zemlja i ljudi. ;Šljukić, S. 2015. Procesi koji su transformisali ruralno društvo; Župančić, M. 1991. Seljaštvo i modernizacija poljoprivrednih gazdinstava.

2    Nekima, pak, nije potrebno muzičko obrazovanje da bi shvatili osnovne muzičke koncepte i uživali u, i divili se, klasičnoj muzici.

3    Winamp je program koji se na Windows platformama koristi za puštanje muzike.

4    Youtube je stranica koja sadrži razne video sadržaje, između ostalih i muzičke videe, te je potencijalni način slušanja, zapravo postao slušanje putem Youtube-a. Na taj način imperativ kulturne industrije u muzici je sve češće skoncentrisan na video materijal i spotove (ono što je nekada bilo propratno), dok muziku (koja bi, po pravilu, trebala da stoji kao primarna nad ostalim elementima) stavljaju po strani i proizvode po strogo utvrđenim formulama. Za više o kulturnoj industriji i obrascim proizvodnje koji se u njoj koriste, videti Adorno, Teodor (1956) O fetišizmu u muzici i regresiji slušanja.

5    Burdije je često srednjuklasu delio na staru i na novu, gde je nova uglavnom bila autodidaktična i njena osnovna osobina je bila poznavanje i ljubav prema džez muzici, a stara srednja klasa se odlikovala osnovnim muzičkim obrazovanjem i to često baš sviranjem klavira. (Burdije, 2013: 24)